Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
На северној страни острва, кад се пође од вароши Крфа па дуж морске обале ка Потамосу, Говину и Ипсосу, гробови наших војника још су чешћи него на јужној обали острва. Има их свуда. Крај пута, поред самог мора, по брежуљцима и ливадама, испод неранџи и маслина, украј ограда и винограда. Негде један, негде два и три. Или у групицама од четири, пет, шест па до дванаест. И то највећим делом непознатих. Сели да се одморе, или изгладнели да се хлебом прихвате. Више нису ни устали. Остали су на том истом месту, да се одмарају за увек…
Или су се повлачили сами, у тишину, даље од другова, да би несметано и што дуже могли да зуре на ону страну мора. Чинило им се да ће тамо, у даљини, у магли, назрети плаву силуету свог Рудника и Космаја, или Златибора и Старе Планине и на њиховим пашњацима своје малишане, како напасају мршаве сиве кравице…
А сутрадан налазили су их другови и пријатељи са укоченим отвореним очима и засталом сузом у борама, или са пожутелим писмом и избледелом фотографијом у стегнутој шаци. Ту, где су их налазили, ту су их и сахрањивали. Нису смели да их носе даље, нису смели да их крећу, јер су се бојали да се не раздвоји костур што је још једино било остало од некадашњих јунака. Бурумак свеже земље и груб прост крст без имена и без броја обележавали су место на коме су испустили своје напаћене душе, означавали су да ту лежи наш војник, онај војник, који је постао славан с победа из 1912, 1913. и 1914. године. Имена нису могла да се упишу на њихове крстове. Изнурене и промењене тешко су их познавали живе, а камоли мртве. Јер то нису били људи, не ни сенке, већ сасушени костури, обмотани прозрачном пожутелом кожом. Другови из детињства, другови из школе, другови из Балканског и Европског рата, нису могли више да распознају један другог. Болест, напори, глад и туга направили су од људи утваре. По шајкачи, по нагорелом оделу и по исцепаним опанцима видело се да су то некадашњи војници славних српских армија.
Ни зеленило острва, ни благо топло сунце, ни сочна смоква, ни лимун, ни поморанџа, нису могли да исцеде мраз из костију, нису могли да излече нити да ублаже дубоку тугу која је стегла срце још када се напуштала косовска раван.
Прешли су Албанију, имали су снаге да преплове Јадранско и Јонско море, али су умирали у крају где трипут годишње цвета лимун и где су њиве ограђене ружама и кактусима…
Па ипак, њима су биле лепше њихове мале њивице са пшеницом жутом као злато и са класалим модрим кукурузима. Лепша им је била њихова зима, када се на гранама воћњака ухвати иње и када су од мраза хукали у прсте трчећи из куће у кошару да положе својим вочићима а под ногама шкрипао снег. За њих ни један рај није био лепши, па ни Крф, чије је небо увек топло и лепо…
Данас, када је већ прошло једанаест година, како су га напустиле последње јединице српске војске, изгледа нам да је Крф још лепши. Само, његова је лепота за нас тужна. Али утолико дража. јер на њему има седамдесет и седам гробља српских војника.
Са колико гробова, са колико мртвих? Не зна се!
По несигурним званичним подацима на Крфу је умрло око 11.000 наших војника. Четири хиљаде и нешто јаче сахрањено је на суву. Њихова имена бележимо у ову скромну споменицу. Њих су стигли да упишу у спискове и протоколе. А колико их има који нису уписани? Колики је број оних који су уз језиво шапутање ноћи и таласа спуштани на морско дно?
По мишљењу једних број од 11.000 речен је у оно време када због морала оних који су остали и који су се спремали поново за борбу, није смела рећи права истина. Међутим, доцније, ови који су преживели трагедију, који су били ту кад се умирало, сахрањивало и бацало у море, тврде да је овај број далеко већи. Ко је у праву? Вероватно ови који су били сведоци највећих патњи и умирања.
Њихова тврђења и данас поткрепљују многобројни гробови наших војника, како с оне стране острва, тако и са ове. Јер чим се пређе Мандука (предграђе града Крфа) и упути Потамосу наилази се на гробове. С десне стране пута крстача с бројевима 1, 2 и 3. Име, место, или јединица, није означено. Није се ни сазнало. Сва тројица сх умрли једне ноћи почетком 1916. Око њих је све било мирно, као и њихова смрт. Умрли су без ропца, без јаука. Можда само с једним уздахом. Али и тада не за животом, већ за својима, за завичајем. Над њиховим крстом наднеле су се уцветале руже! Али не засађене на гробу, већ оне којима су сељаци оградили свој воћњак с поморанџама.
Мало напред од овога места, где почивају три наша незнана јунака, с леве стране, Потамос. Варошица није лепа. Не оставља пријатан утисак иако се на неколико кућа вију заставе у част доласка наше флоте. Али је зато околина, можда, најлепши кутак на Крфу. Све сами брежуљци. Зелени, засађени. Кипарис до кипариса, маслина до маслине. А доле, ближе путу, окитили се воћњаци узрелим крупним поморанџама. Смокве се разгранале, раскрупњале. Гране се обесиле под теретом рода и широког меснатог лишћа.
Изнад кипариса и маслина диже се високи стуб бежичне телеграфије. Изгледа као да је залутао у овај крај чију је лепоту створило небо а не људи. Подигли су га Французи за време нашег боравка на Крфу, па га после продали Грцима. У његовој близини, на падинама једног брежуљка, виде се заравњени трагови као широке степенице. То се још познају места где је биваковао десети пук.
– И тамо има два непозната гроба – објашњава ми г. Јоковић.
Говино… У њему нема једног заједничког гробља. Али по маслињацима има око двадесет растурених група са по једним, два, три, пет и више гробова. То су прве жртве шумадијске дивизије и њених регрута, који су међу првима искрцани у Говину. Због тога су ваљда овако и растурени гробови.
Тада, у почетку искрцавања, није се ни сањало да ће бити толико жртава. Због тога се сигурно није ни мислило на једно заједничко велико гробље у коме би се сахрањивали војници Шумадијске дивизије. Тек доцније, оно је подигнуто у Ипсосу, али се није имало времена да се у њега пренесу сви помрли Шумадинци. Морало се ићи у Солун, у нову борбу. Истина, после њиховог одласка на Крфу су остали многи званични представници али ни они се нису сетили да групишу гробове на једно место. Појмљиво је зашто се није могло да учини онда, али је неразумљиво, да се за ову читаву деценију није могло урадити оно што је пропуштено раније. Зашто?
– Није се имало кредита! – гласио је одговор чувара гробља.
Пред тим разлогом морамо да ћутимо и ми живи.
У једној ливади пуној жутих високих цветова, виде се само врхови једанаест крстова. И на њима јасна српска тробојка. И за њих једанаест, као и за многе друге, не зна се ко су ни којој су јединици припадали. Али је вероватно да су и они деца таласасте Шумадије, која никад није жалила жртве ни ценила животе када је у питању била слобода.
После малог разгледања идемо даље. Ближи се вече. С мора дува свеж ветар. Последњи сунчани зраци једва се пробијају кроз густо грање маслина. Негде у близини звони на вечерње. Испред нас иде један мали босоног шврћа и пред собом гони неколико оваца. С њима и једно бело прасе које је везао канапом преко средине.
Журимо да стигнемо у Ипсос. Али се не може брже, јер на сваких сто метара наилазимо на нове гробове. Немогуће је проћи мимо њих, а не задржати се бар по неколико секунди. Осећам да би био грех не свратити, не зауставити се. Можда у понеком од тих незнаних гробова лежи закопан који мој друг, рођак или сељак.
Наилазимо на једно веће гробље између Говина и Ипсоса. Гробље је у долини, с десне стране пута, готово крај самог мора. На њему је седамдесет и шест крстова. Земљиште на коме је гробље својина је наше државе. Купљено је 1916. године по доста ниској цени. Велико је око 50 ари. У једној је половини гробље, а друга је слободна и сваке године издаје се лицитацијом под кирију. Или се продаје покошено сено. На њему има и неколико маслина. И кад оне не роде, онда је целокупан приход од те друге половине 150 драхми годишње. Ваљда због тог прихода леже растурени и усамљени многобројни гробови наших војника по имањима грчке сиротиње! Боли ме толика немарност и толики нехат. Зар се нису могли пренети и на том празном земљишту сахранити они усамљени гробови који се налазе крај пута и које свакога дана гази стока?
На време смо стигли у Ипсос. Још сумрак није почео да пада, када смо се зауставили на капији гробља шумадијске дивизије. Њено је гробље највеће на острву. Преко седам стотина војника леже у њему. Гробље је поред самог пута, у брегу, испод цркве Свете Богородице. Ограђено је каменим зидом и жицом. И на њему су као и на осталим гробљима старе иструлеле крстаче замењене новим. Око гробља пашњаци. Деца још чувају стоку. Весела, насмејана, безбрижна, остављају овце, козе и краве и трче нашем аутомобилу. Радознало нас посматрају и сигурно ништа не схватају, јер када су ови гробови постали, вероватно да се још нису била ни родила.
Над гробовима се наткриле маслине. Понеки кипарис диже се између крстача. Редови белих крстова дугачки, чести и у правој линији. Изгледа као да су се мртви Шумадинци пофронтили за напад или полазак.
На крстовима нема имена, али се зна по броју чији је који гроб. Као и код Дринаца и овде између дрвених крстова понеки скроман камени споменик. Читам: „Радомир, син Милана Марковића из Брезовца, срез Јасен; окр. Крагу. умро 7. 11 1916. Спомен подиже отац и дед Миливоје, мајор“.
Из овог једноставног и простог натписа најбоље се види колики су били напори да се сачува своја груда. Јер само из једне куће ушла су у рат три појаса, три генерације.
На другом крају гробља мали низак споменик с натписом: „Првослав Вавричек, студент фармације, умро као српски војник 1914-1916“. А у истом реду, иза њега, још један скроман споменик с нежним натписом: „Обрад Динић, српски војник, 1895-1916. У цвету своје младости, 21. години, далеко од своје отаџбине и својих милих и драгих овде одмара своје намучено младо тело. Брат Златан Динић“.
И Динић је један од оних многобројних регрута, који су још као деца пошли да се боре. Без туге за својим домом, без жалбе за својом младошћу. И он је један од оних који су у првим данима своје младости претрпели све напоре и осетили све ужасе једног великог и немилостивог рата. И кад је одступао, и кад је умро, он је имао крај себе брата, који га је оплакао, који му је обележио место у коме лежи његова сахрањена младост. А колико тек њих има за које се не зна ни где су умрли, ни где су покопани? Њих је нестало као што несгаје првих пролетњих цветова, као што нестаје безбрижних детињих осмеха с првом борбом у животу.
И он, Обрад Динић, као и сви остали знани и незнани, који су растурени по Крфу, Виду и Лазарету, остају да спавају и да се вечно одмарају у хладу маслина и смокава, крај неранџи и лимунова, на домаку мора и топлога сунца, остају да обележе тешке трагове њихове отаџбине, коју су волели више но што су волели мајку и сестру, с надом да ће, ипак, једнога дана доћи отаџбина по њих да их пренесе на њихове њиве, у хлад њихових воћњака и њихових храстова.
Сунце је залазило кад смо напустили гробље. Сишли смо. у село да још једаред видимо сва она места где су се некад белели наши војнички шатори. Пролазимо крај кафане. Пред њом доста сељака. Задржавамо се кратко време са њима у разговору, па се онда враћамо натраг. Кад смо пошли, ови, мирни и пријатни сељаци обећали су да ће и даље чувати наше гробље.
– То су били добри људи и добри војници! – каже нам на растанку стари свештеник, који служи у храму Свете Богородице и који је често за ових једанаест година кадио, и преливао гробове Шумадијске дивизије.
Недалеко од гробља сретамо једну велику групу грчких младића, који иду загрљени с песмом на уснама. Исто овако, загрљени и с песмом одлазили су у војску и рат наши регрути, они исти регрути који годинама леже мртви крај њихове цркве и под њиховим маслинама.
А кад смо већ били далеко од њих и када се једва чула њихова песма, пред очима ми се ређаху слике веселих регрута с белим војничким торбама о рамену, праћени од својих рођака и млађих другова. А одмах затим један за другим дуги редови белих чамових крстова са новим бројевима и српском тробојком…
Наредих шоферу да вози брже. На првом завијутку указа се у даљини тамна силуета Крфа и његове тврђаве, а доле, у отоку, између њега и Вида, многобројне светиљке запаљене на „Далмацији“ и „Хвару“.