Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
Крф, маја
Крф је миран град са свима одликама једног левантинског пристаништа. Такав је већ годинама. Требало је да дођу српске трупе па да га, мада су биле на ивици снаге, прену, да му даду толико полета и живости какву свакако никада у својој историји није видео. Одлазак српских трупа значио је за Крф враћање старом мртвилу.
И оно је неумитно завладало Крфом и трајало је све до часа док се није почело говорити:
– Долазе! Опет долазе!…
А када су бродови младе југословенске ратне флоте упловити у крфско пристаниште, Крф је, као каквом чаролијом, поново ожнвео… оживео за неколико дана, да би поново замро када се на хоризонту буде изгубио и последњи траг дима који су за собом оставили југословенски бродови…
За кратко време оживели су дани из 1916, 1917. и 1918. године када се на целом Крфу, а нарочито по крфским улицама и кафанама, чуо исто толико српски колико и грчки језик, када су се српским језиком служили и Енглези и Французи да би се споразумели са Грцима.
На пространој Еспланади, на месту где су некада наизменично концертирале зуавска, италијанска и наша чешко-српска музика капетана Винша, засвирала је поново наша музика. Под чувеним Аркадама, под којима се скупљао цео савезнички свет на Крфу, понова је одјекнула српска песма… И као некада, Грци су и сада одушевљено пљескали и викали:
– Још, још! Акома! Зито Серби!…
Под Аркадама је врило. Г рчки келнери су јурили, понављајући неуморно и Грцима и Србима:
– Изволте, господине. Ста зелите: пиво, сладолед? Има добро вино!…
За грчке кафеџије нису били лоши дани. Наши официри и војници нису се погађали. Грци су се само свакако с тугом морати сећати да је драхма онда, када су последњи пут служили своје српске госте, стојала много завидније него сада. Зато се нерадо сећају да су нашу банку куповали за три и по драхме.
Г. Мосуриса, кафеџија код „Европе“, задовољно се смеши, јер му је кафана опет пуна наших. Каже ми:
– Добро је, али није као пре. Само кад би свакога дана било овако!…
И морају да жале. Причају ми да је сада под Аркадама, живље само пред вече. Па и тада се више скупе да поразговарају него да што потроше. Док један пије кафу, десрторица око њега седе и задовољавају се само живом дискусијом.
Трговина је на Крфу заспала. Радње су отворене нешто мало пре подне, а по подне их отварају тек после четири… Ни године нису биле најбоље. Сем редовних бродова, који свраћају у пристаниште два пута недељно, једва да сврати још који. Зимус, када је и на Крфу владала велика хладноћа, Крф је по недељу дана остајао одсечен од целог света…
Они који су некада били на Крфу, сада би се силно изненадили. Јер Крф се није ни најмање изменио. Чини ми се да је само још више потамнио. Куће су неокречене, леп почео да опада. Свега две три нове грађевине, и то на пристаништу.
Па ипак је тешко познати га. Стару живост сачувала је донекле само улица Никифор Теотоки, она која са Еспланаде води, кроз варош, на пристаниште.
Ових дана највише су продавали дописница и цигарета… Али нема више цигарета „Варка“, „Мирадато“, „Кавала“. Сада су „Его“ најбоље. Само док су пре биле нешто испод драхме кутија, сада су 13 драхми…
Грк, продавац, хоће да ми објасни зашто је толико скупо. А из сваке речи види се да жали за оним данима када је на Крфу било јевтиније, за данима када су наши били на Крфу.
А „Англетеру“, где су некада била смештена наша министарства, опет је хотел. Само, сада је добио име „Венеција“. У кући до ње, у којој је у своје време био пресолонаследников стан, смештена је филијала грче Народне банке.
У целом крају око старог „Англетера“ скоро нема куће у којој није била каква наша канцеларија. Стари Грци знају и где је била пошта, где команда места, где „Српске Новине“… Нарочито се тачно сећа кирије Јоанис, који јс лиферовао дрва нашим јединицама.
Успомена на наше још је прилично жива. Сећају се официра, војника, избеглица. Скоро свако с ким сам дошао у додир пита за некога.
Један чистач, док ми чисти ципеле, пита да ли познајем „господин Боза Зорзевић“ (Божа Ђорђевић). И чисто му невероватно како да га не познајем, јер му је за свако чишћење чизама плаћао по драхму.
Свуда по нека успомена, по неко сећање, али заборав полако пада на све. Млађе генерације гледају нас само радознало. Кроз десетак година прича о нашем бављењу на Крфу личиће младим Крфљанима на бајку. А зар неће и нашима?
Свега нас је неколико било који смо већ били на Крфу. Отуда су, и наши официри, и наши морнари, сваки кутак на Крфу радознало загледали…
Наши млади морнари држали су се сјајно. Стекли су све симпатије још онога тренутка када је наша флота, маневришући изванредно спретно и лако, упловила у крфско пристаниште.
А када су наши изишли на копно, Грци су их звали својим кућама, водили их на излете, приређивали чајеве. Изванредан је утисак изазвало то што су наши официри, највећим делом, говорили бар један страни језик.
За све време бављења на Крфу ни једно пијанство, ни једна неучтивост. Најлепше с грађанима, најљубазније с друговима из грчке флоте. Чак и онога дана, када је била лоптачка утакмица између тима наших и грчких морнара, није се могао чути ни један протест, иако је судија био пристрасан на нашу штету, што је утицало да се игра заврши са 3:3.
Својим држањем, нарочито приликом дефилеа на Еспланади, наши морнари су изазвали опште дивљење. Каква разлика између оних сенки од људи који су почетком 1916. године искрцавани у Говину, и ових високих, здравих младића, који су оличење снаге! Ту разлику, уосталом, истицали су и сви Грци. После појаве наших морнара на Крфу, Грци имају много лепшу слику о земљи оних који су некада били на Крфу… Поред пријатељства, које је давнашње, јавило се сада и озбиљно поштовање.
Колико смо радо виђени на Крфу нека послужи за доказ и овај мали детаљ. Када је адмирал г. Прица, с нашим официрима, учинио посету Дому ратне сирочади, сачекала га је једна мала девојчица, чији је отац као официр погинуо негде у Малој Азији и поздравила на српском:
„Добро нам дошли, господине Адмирале! Примите у име моје и мојих другарица ово цвеће, које је никло у земљи прекривеној вашим мртвим херојима, а чији се мирис диже као тамјан љубави која у срцима нашим чува њихову успомену“.
Посета наше флоте Крфу испала је одлично. За добру организацију на самом Крфу има се највише захвалити нашем конзулу г. Вукмировићу и његовој госпођи. Симпатични, предусретљиви, две године, колико су на Крфу, стекли су пријатељство у свим крфским редовима. Воле их; о њима само лепа реч. Крф и јесте место где треба да нам је дужност да будемо, увек пријатељски и радо виђени. Због оних који се са Крфа и Вида…