Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
Крф, 17. маја
Видо !…
Тешко је и немогуће изговорити, или написати ту реч а не осетити најдубље поштовање које човек носи у себи!
Ова једна једина реч изазива у нашој души и у нашим мислима наjтужнија и најпоноснија сећања из једног доба које у нашоj историји мора бити подвучено као сведочанство и пример наjвећег народног самопрегоревања и мучеништва.
Острво Видо је највећи споменик оним генерацијама које су кроз три велика рата проносиле славу своје земље и које су умирући сачувале преко албанских врлети част свог народа.
Ово мало острво у Јонском мору најдивнији је споменик оном младом појасу који је ушао у грозан рат са детињским осмехом, пре него што је сазнао шта је живот и који је сатрвен глађу и невештином обележио својим лешевима пут од Љум Куле и Ћукуса до Вида и Лазарета да би на њима и они што су преостали испијени и гладни, склопили заувек своје уморне очи.
Видо је споменик мртвима и светиња за нас живе. На њега се мора долазити с капом у руци и с уверењем да је Видо темељ на коме је заснована величина и стуб на коме почива снага наше нове државе и нашег народа.
Са таквим осећањем и са таквом побожношћу дошла је и наша морнарица да изврши помен на том светом острву. Један од најзначајнијих и најлепших помена који је извршен над гробовима видских мученика од постанка гробља до данас А од оснивања гробља прошло је већ пуних тринаест и по година.
Било је то првих дана 1916. године када су почеле да ничу свеже хумке и први гробови на каменитој земљи Вида. Никли су заједно са првим транспортима и првим шаторима.
Голи и боси, испијени и сасушени тешким болестима први одреди искрцани су на Видо и Лазарет, јер су се савезници бојали да не однесу смрт међу крфско становништво. Ту су требали да издрже карантин, или тачније речено, ту су требали да испусте душе хиљаде српских војника који су имали, само толико снаге да их донесу дотле.
Немоћни, без снаге, са очима у којима се живот већ био угасио, уместо да се опорављају под благим јужним сунцем, почели су да умиру. Редом, као покошени цветови. Млади регрути са тек почелим наусницама, заједно са својим старијим друговима који су имали по неколико исцељених рана. Смрт, хладна и неумољива плачем остављене деце и болом неутешних матера, обилазила је сваке ноћи ниске војничке шаторе и носила редом. Не по једног и двојицу, већ стотине. Само за једну ноћ, само за један дан.
Брзо, са страхом, пре него што сване дан сахрањивани су познати крај непознатих, друг поред друга, брат поред брата, син поред оца, а више пута и унук крај свога деде.
Три месеца ишло је тако из ноћи у ноћ. Само једног дана у фебруару 1916. покопано је преко три стотине. У велике заједничке раке спуштани су костури, преко полуотворених очију пребацивано нагорело шаторско крило. Без ковчега, без почасних плотуна, без војничке трубе. Само потмуло падање земље, шум немирног мора и два гробара суделовали су на њиховој пратњи…
А изјутра, кад отпочне дан, рибари су, враћајући се из лова, виђали још један ред више свежих хумки, још један ред нових крстова. А с ове друге стране, с градских зидина и с пристаништа шапатом су разговарали и показивали прстом на Видо, на Острво Смрти…
Тих великих заједничких гробова и данас има највише. А колико је мученика у њима закопано тешко је сазнати тачно. Ни онда се није знало, па ни данас. Према званичним подацима и књигама које служе као докуменат, на Виду је сахрањено 1573 наша војника. Да ли свега толико? Има пуно разлога да се не поверује у овај број, јер се на крстовима који постоје на Виду налазе имена којих у књигама нема.
Велики је грех што се онда није стигло, или што се није могло да убележи име сваког умрлог војника. Није то само грех према умрлима, већ и према оним несрећним мајкама којима се није могло рећи где су им остала деца, ни где им је гроб. Напослетку, тиме је учињен грех и према земљи јер слика њеног страдања није погпуна.
За данашњи помен гробље је уређено. Трава почупана, стари крстови замењени новим, на по неком гробу усамљен спарушен цвет. На крстачама јасно исписана имена. А над заједничким гробовима уместо имена крст са натписом: „За Краља и Отаџбину“ или „За Пправду и Слободу“.
Много раније него што ће помен да почне адмирал г. Прица, са официрима и једним одредом маринаца, искрцао се на Видо.
Искрцали су се на оном месту где је било купатило у коме су Французи купали наше војнике пре него што су их пуштали на острво.
Ту је сачекан командант грчке морнарице, вицеадмирал г. Тумбас, који је уочи тог дана замолио нашег адмирала да са својим официрима присуствује помену, јер се у први мах мислило да помен изврши само наша морнарица. С грчким адмиралом су дошли његови официри, крфски митрополит са свештенством и хором благослова и представници грађанских власти заједно с гувернером Крфа.
Пре него што ће помен да почне адмирали су са својим штабовима извршили смотру над морнаричким одредима. Прво над нашим, па онда над грчким.
Први пут после толико година на Виду је понова одјекнуо наш војнички отпоздрав: Бог ти помого! Наша мала колонија плакала је од радости што у туђини чује поздрав својих војника и што наши маринци изгледају тако лепо.
После смотре наши морнари заузели су место јужно од гробља, а грчки северно. У средини гробља митрополит са свештенством и хором. Десно од њих адмирал г. Прица, конзул г. Вукмировић и наши официри, а лево грчки официри и њихове власти са грађанством.
Када је све било припремљено наша музиказасвирала је химну, која је у овом тренутку заиста била најлепша и најпобожнија молитва. Пријатни звуци музике још су се губили изнад гробова, па преко острва далеко ка пучини, кад је митрополит отпочео помен.
Јутро је било дивно. Благо сунце миловало је дрвене крстове нежно, нежно као мајчина рука. Мирис тамјана и измирне разлива се над гробовима. Око нас и у души побожна свечаност. За моменат све се ућутало, притајило, зауставило. И море, и димњаци на бродовима, и мала једра на баркама, и трава која избија из орошеног камења, и млади морнари са широким развијеним прсима. Све ћути над гробовима у којима су заувек заћутали многобројни животи. Само се чује тиха заупокојена молитва крфског митрополита г. Атинагоре и лак шум ловоровог лишћа на венцима.
И док се искрена и побожна молитва свештеника меша са лаким димом из кадионица и губи изнад гробова ми се осећамо као у сред своје домовине, а не у туђини. И ако је тачно оно што смо од наших старих наследили да мртви живе и после смрти, онда су они у том тренутку морали то исто да осете и да буду весели што се на њих није заборавило и што има још доста њих који су им захвални…
При крају помена адмирал г. Прица одржао је говор пун поштовања и захвалности према умрлим војницима указујући младој југословенској морнарици како су умирали њихови старији другови за своју домовину.
Између осталог адмирал је рекао:
„Велика и болна трагедија из 1915. године, и ови светли гробови, најбоље насуче како се љуби своја рођена груда и нека вам они увек служе за пример, а ја сам уверен, када затреба да ћете и ви поћи њиховим стопама.
Идитеувек напред, за добро Краља и Отаџбине.“
Затим се адмирал г. Прица, на француском, захвалио Грцима на гостопримству и замолио их да и даље на свом тлу чувају гробове својих искрених суседа и верних пријатеља.
Док је адмирал говорио, присутни Срби и Српкиње тихо су јецали над гробовима своје браће.
Пет грчких авиона кружило је изнад гробова и бацало цвеће.
После тога г. Прица је пришао једном непознатом гробу и положио венац наше ратне морнарице. За њим је положио венац наш конзул г. Вукмировић, као бивши ратник својим знаним и незнаним друговима. За њим су положили венце гувернер Крфа г. Маврикис у име грчке владе, командант места у име грчке војске, командант флоте вицеадмирал г. Тумбас у име грчке морнарице и командант подофицирске школе у име грчких официра са Крфа.
За то време неколико Српкиња, уплаканих очију, палиле су воштанице и побожно спуштале црвене руже на гробове.
Ваљда нехотице и сасвим случајно, на једном незнаном гробу, на чијем крсту стоји исписано: „За правду и слободу“, стекло се највише цвећа. Мало ниже тог гроба налазе се гробови Сретена Аврамовића и Душана Котура, иа онда редом гробови знаних и незнаних.
Напослетку, присутни су послужени житом које је конзулат спремио за ову прилику.
Пошто је тужна свечаност завршена, адмирал г. Прица наредио је, да се још једаред одсвира наша и грчка химна. То исто учинила је и грчка музика. Тиме је помен на Виду, одржан 17. маја 1929. године, био завршен. Он је у исто време био и једна лепа манифестација срдачности између двеју пријатељских држава, које нису везане само интересима, него и проливеном крвљу за нсте идеале.
После помена прилазили су млади морнари с највећим поштовањем гробовима својих непознатих другова и тихо, шапатом, читали исписана имена очекујући да ће прочитати на крстовима и какво познато име.
Пред њиховим очима ређала су се имена. Обична, свакодневна имена наших сељака и наших грађана: „Голубовић Илија, Павловић Мих, Летић Петар, Прокић Драгомир, Стеван Топаловић из Ужица, Симић Александар“. На његовом крсту велики трнов венац, обавијен дугачком државном тробојком. Послат је из отаџбине по морнарици да га положи на гробље народних мученика.
Међу крстовима понеки споменик. Код њих се задржавају дуже. Читају, не говоре. Боје се да не наруше мир који влада над гробовима. На тим малим, ниским споменицима од меког тесаног камена обично име покојника и оног ко је спомен подигао. Већином су подигнути од другова, брата, или несрећних родитеља.
На једној малој пирамиди означен гроб Стеве Топаловића, инжењера из Ужица. Син Смиље и Перише Топаловића.
У другом реду испод њега скроман мали споменик. Брат који је остао у животу штедео је од својих уста и подигао га умрлом брату. Чак ни цело име није исписано. Само Вукајловић С. А у другом реду одакле је: С. (село) Кор (ман) Краг. (крагујевачки). При дну, до саме земље: „спом. подиже брат Илија“.
Пада у очи на целом гробљу скромна мала мраморна плоча. Споменик Тих. Ајдачића из Ивањице. Не толико као спомен, већ по натпису. Отац није хтео натписом да оплаче младост јединца, није исписао ни потребне податке, али је испод имена свог детета крупним словима исписао: „Овде почиње Велика Србија”
Па ипак, та Велика Србија још није успела да одвоји ни толико да на овој међи подигне једну костурницу у коју би се сакупиле кости из свих гробова с Крфа. То би мање стајало, а било би трајно. Овако, ма колико да се пази, ипак ће једног дана нестати хумки и крстова, нестаће трагова јединих још сведока надчовечанских напора и страдања.
То смо осећали сви и са стрепњом смо напуштали гробље. Ко зна да ли ће кроз нових десет година моћи наша морнарица наћи те свете гробове?
Истина, гробље је обновљено прошле године. Изгледа доста добро. Ограђено је, направљен је улаз на чијим стубовима с једне стране пише: „За Краља и Отаџбину“, а с друге: „Бог је наш заштитник , али да ли ће се оно моћи одржавати на овај начин и даље? И има ли смисла замењивати крстаче сваке треће или четврте године?
Кад је нестало плоче, коју је био Престолонаследник Александар подигао на оном узвишењу изнад места где се силази на Видо, ко може да верује да ће остати слаби дрвени крстови?
Или се тешимо да ће остати Видо. Да, оно ће остати. О њему ће се причати с колена на колено, али на њему неће бити наших гробова. Будуће генерације југословенске морнарице неће моћи да виде са својих ратних бродова на јужном делу острва једно четвртасто парче земљишта ограђено каменом на коме се назиру бели крстови. Видеће само каменито острво на чијем се врху црвене кровови неколико зграда и зелене гране ретких маслина.
Можда ћу се и преварити, јер кажу да се воде преговори с Грчком да нам уступи у својину оно земљиште где је гробље, или неко друго на острву, на коме ће се подићи капела или костурница. Од Пангалоса до данас то питање није решено. Сигурно ће проћи још толико времена и оно неће бити окончано. Званична Грчка се устеже, иако је цео Крф за то да нам се земљиште уступи. Није тешко погодити ко ће да победи.
Под оваквим утисцима, мучним и тешким, осгављамо каменити Видо. Спуштамо се неравном стазом којом једино пролазе ноге поклоника који свраћају да окаде свете гробове.
Пред нама залив, а с оне друге стране бели се Крф под јаким топлим сунцем. Сви ћутимо, нико се не усуђује да говори. Само се пред очима појављују она два мала ниска стуба на улазу у гробље и натписи с црним словима: „За Краља и Отацбину. Бог је наш заштитник“.