Спомен костурница на Зебрњаку

Аутор: Ненад Лајбеншпергер

ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи

Убрзо по почетку Првог балканског рата десио се најважнији сукоб између српске и турске војске. На просторима северно и североисточно од Куманова, 23. и 24. октобра 1912. године, снаге Прве српске армије су однеле победу над многобројнијом турском Вардарском армијом. Испоставило се да је то била одлучујућа битка на српском делу ратишта. Овај судар две армије је остао упамћен као Кумановска битка.

Постоје две групе података о броју „поносних оклопника“, како је погинулe учеснике Кумановске битке назвало Коло српских сестара. Једна група података говори о 723 погинула, 3.441 рањена и 603 нестала војника, а друга о 687 погинулих, 3.208 рањених и 597 несталих. Прва група представља сазнања забележена непосредно након Првог светског рата, док друга потиче из друге половине 20. века, а настала је на основу истраживања архивске грађе у тадашњој архиви Војноисторијског института у Београду.5 Српска војска током Првог балканског рата није водила прецизну евиденцију о својим губицима, а посебно није имала података о броју погинулих четника.

Током и после Првог балканског рата у новинама и часописима су објављивана имена погинулих, али веома често са грешкама. Готово по правилу бележена су имена официра. Тако је остало и у литератури и историографији. Практично, сећање на погинуле подофицире и војнике је одржавано само у оквирима породица и средина из којих су кренули у рат.

После Кумановске битке погинули српски ратници су углавном сахрањивани у близини положаја на којима су пали. Изузетак су били официри који су прикупљени са бојишта и сахрањени у порти цркве Свете Тројице у Куманову.

По завршетку Првог балканског рата, дошао је Други балкански рат, а затим и Први светски рат. У овим сукобима јуначким делима оствареним код Куманова се прикључују и подвизи са Брегалнице, Цера, Колубаре и Кајмакчалана. Српска војска је због својих заслуга током тих ратова била овенчана заслуженом славом. Наравно, славу српске војске је пратила и слава српског војника. Српско, као и новоформирано југословенско друштво се потрудило да се ратницима палим у наведеним ратним сукобима одужи подизањем достојних споменика и бригом о њиховим посмртним остацима, односно гробним местима. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је 1922. године донела Закон о уређењу војничких гробаља и гробова који је предвиђао да се гробови ратника, разасути по бојиштима, групишу у костурнице, ради лакшег одржавања. Костурнице су подизане широм Србије и Македоније, а највише у западној Србији и у Македонији, односно на просторима на којима се одиграло највише ратних операција. Иницијатива за подизање костурница је најчешће долазила од стране појединаца, група грађана или многобројних ратничких удружења која су постојала у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Споменици и спомен-костурнице су подизани од добровољних прилога, а део новчаних средстава је давала и држава преко својих министарстава, као и сам краљ.

Следећи законску обавезу да се посмртни остаци групишу у костурнице и у жељи да се подигне достојно спомен-обележје Кумановској бици и ратницима који су у њој дали своје животе, приступило се подизању једне спомен-костурнице у коју би били положени посмртни остаци свих ратника погинулих током Кумановске битке. За место спомен-костурнице је одабрано брдо Зебрњак у близини Куманова. Према устаљеном веровању, битка је и завршена освајањем турских артиљеријских положаја на њему. Радови на изградњи спомен-костурнице на Зебрњаку су почели 1934. године, а завршени 1937. године. Свечано освећење и откривање је било 30. октобра 1937. године.

Када су се радови на изградњи приводили крају, требало је приступити и ексхумацији посмртних остатака да би се похранили у спомен костурницу. У ту сврху министар правде је издао решење да се ексхумација изврши у периоду септембар – октобар 1937. године и у Младо Нагоричане упутио чиновника Министарства правде, свештеника Мирослава Милошевића. Требало је ексхумирати све гробове ратника из ратова 1912–1918. у срезу Жеглиговском.

Седиште овог среза је било у Куманову, а сама Кумановска битка се одиграла на простору који се налазио у овом срезу. Док је ексхумација трајала, Министарство правде је донело решење да се изврши и ексхумација у Прешевском срезу, који се граничио са Жеглиговским срезом, и посмртни остаци ратника пренесу у спомен-костурницу на Зебрњаку. У Прешевском срезу се налазило само једно ратничко гробље, у близини железничке станице у Прешеву. У њему су били сахрањени српски ратници погинули 1912. године или умрли од колере 1913. године.

Мирослав Милошевић није дошао неспреман у Младо Нагоричане. Са собом је имао податке које су Министарство правде, и Министарство вера пре њега, сакупили о положају гробова, гробница и гробаља, заједно са бројем ратника сахрањених у њима.

На основу података које је 1921. године сакупило Министарство вера, на територији Жеглиговског среза је укупно било сахрањено 1.222 ратника. Од тог броја, за 38 се знало ко су, а 1.184 су били непознати. Нешто више од половине наведеног броја страдалих, тачније 624, налазило се у самом Куманову.

Министарство правде је организовало и спровело нови попис 1931. године. На основу података из 1921. требало је проверити да ли ти гробови и даље постоје и направити скице њиховог положаја. Поред тога, требало је пронаћи и гробове који нису били евидентирани. Попис је извршен уз помоћ формулара које је припремило Министарство правде. На формулару, названом Листа података, налазили су се следећи подаци: локација (прецизно место, варош, општина, срез и бановина), информација о самом гробу (појединачно, заједничко) или гробљу са информацијом колико је и чијих војника сахрањено, о стању хумке/и и надгробног/их споменика, натпису на надгробницима, постојању регистра о сахрањеном/им и о уређивању гроба/гробља. Међутим, формулар није предвиђао да се на њему напише и име војника који је сахрањен у пописаном гробу. Тако имамо 15 формулара у којима пише да је натпис на надгробним споменицима био читак, али име, у већини случајева није преписано. Када је, 6 година касније, вршена ексхумација, више није било већине тих читљивих натписа и ти војници су ексхумирани као непознати ратници. Ипак, у рубрици предвиђеној за податак о регистару у који је гроб уписан, остављен нам је податак за два сахрањена војника. Први је поднаредник Милош Ристић из Соко Бање, погинуо 23. октобра 1912. године, а сахрањен на сеоском гробљу места Црквица код Младог Нагоричана.16 Други је поручник Војислав Јовановић, погинуо 1913. године, а сахрањен на сеоском гробљу села Руђинци (општина Ораховачка). На једном формулару је написано да се унутар гробнице налази један познат српски ратник, а из сачуваних докумената се види и да је у Куманову постојало укупно 30 гробова познатих ратника. Ни у једном од ових документа нису наведена њихова имена.

Према попуњеним формуларима, у Жеглиговском срезу се налазило 32 појединачна гроба, 30 заједничких ратних гробница, 6 ратних гробаља и једна костурница. У појединачним гробовима се налазило 30 српских војника, један четник и један бугарски војник (сахрањен 1915. године). Од 30 гробница, 29 је било са српским војницима, а једна са француским (црнцима, како је забележено у формулару, сахрањеним 1918. године). Није се знао број сахрањених војника у француској и у 14 српских гробница, док је у осталих 15 српских гробница било сахрањено укупно 130 ратника. Од 6 ратних гробаља, за два се није знао број сахрањених, док је у преостала четири било 612 ратника (263 српска, 191 бугарских и 158 аустријских или немачких војника).

Једина спомен-костурница се налазила у Челопеку и у њу су биле похрањене кости 6 српских војника и 26 четника. Из тога произилази да се знало где почивају кости за 429 српских војника, 27 српских четника, 192 бугарска и 158 аустријских или немачких војника, а да је постојало још 16 локација на којима се налази сахрањен непознат број српских војника и једна са непознатим бројем француских војника. У односу на претходни попис, спроведен 1921. године, многи гробови нису могли бити пронађени.

За 14 појединачних гробова, једну заједничку гробницу са три ратника и 10 заједничких гробница са непознатим бројем сахрањених је наведено да су из 1912. године. Поред тога, на познатим топонимима из Кумановске битке Сртевица и Пркин камен се налази још 4 заједничке гробнице и два ратна гробља. На гробљу у Старом Нарогичану, у два заједничка гроба, сахрањено је укупно 35 српских ратника.20 Наводи се да се у порти цркве Свете Тројице у Куманову налазе гробови 11 српских официра (међу њима: потпуковник Александар Глишић, капетан Тодор Нацковић, капетан I класе Павле Шијаковић и капетан I класе Дамјан Ф. Васић).21 Учесника Кумановске битке сигурно има и у преосталим гробовима и гробницама, посебно оним у атару села Младо Нагоричане, за које није наведено из које су године.

Поред гробова из 1912. године, евидентирани су и гробови из 1913, 1915. и 1918. године.

Са тим подацима Мирослав Милошевић је започео ексхумацију 19. септембра и завршио је рано ујутру 30. октобра 1937. године. Том приликом ексхумирано је укупно војника. У табели бр. 1 се може видети на којим местима су извршене ексхумације и колико је посмртних остатака ексхумирано. Од наведеног броја, идентитет је утврђен само за 21 ратника и то захваљујући медаљон капелама25 пронађеним у њиховим гробовима. У табели бр. 2 се могу видети њихова имена и подаци.

табела бр. 1. Преглед ексхумираних локација и посмртних остатака

датум ексхумације		локација гроба/гробнице/гробља		број посмртних остатака
19. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, махала звана „Ђурђев Дел“		3 позната српска ратника (види табелу бр. 2, р. бр. 1, 2 и 3)
21. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, положаји звани „Пркин Рид“ и „Сртевица“		5 познатих српских ратника (види табелу бр. 2, р. бр. 4, 5, 6, 7 и 8)
22. септембар 1937. године		(Младо Нагоричане, положаји звани „Пркин Рид“ и „Сртевица“)		7 познатих српских ратника (види табелу бр. 2, р. бр. 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 15)
23. септембар 1937. године		(Младо Нагоричане, положаји звани „Пркин Рид“ и „Сртевица“)		3 позната српска ратника (види табелу бр. 2, р. бр. 16, 17 и 18)
24. септембар 1937. године		Мл. Нагоричане, место звано „Прклица“		28 непознатих ратника
25. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, положај „Пркин Рид“		– 1 познат српски ратник (види табелу бр. 2, р.бр. 19); – 10 непознатих српских ратника
26. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, 1) на месту званом „Шабин Камен“; 2) на месту званом „Шабино Бресје“		1) 2 непозната српска ратника; 2) 4 српска непозната ратника.
27. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, положај „Сртевица“		52 непозната ратника
28. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, 1) положај „Сртевица“; 2) њива Јосифа Младеновића у селу Војник; 3) на путу Куманово – Крива Паланка у атару села Макреш		1) 22 непозната српска ратника; 2) 3 непозната ратника; 3) 1 незнат ратник
29. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, 1) место звано „Пауново бресје“; 2) место звано „ Ђурђев дел“; 3) место звано „Коленац“; 4) место звано „Црквица“; 5) место звано „Ровино“; 6) место звано „Црквица“ код сеоског гробља у Младом Нагоричану		1) 1 незнат војник; 2) 16 непознатих ратника; 3) 3 непозната ратника; 4) 1 познат ратник (види табелу бр. 2, р. бр. 20); 5) 3 непозната српска ратника; 6) 16 непознатих српских ратника
30. септембар 1937. године		Младо Нагоричане, 1) на месту зв. „Попова крушка“ 2) на месту зв. „Стара Општина“ 3) на месту зв. „Поповац“ 4) на месту зв. „Вујовски камен“ 5) на месту зв. „Равниште“ 6) њива „Созбе шоља“ 7) Зебрњак „Големи Врх“		1) 2 непозната ратника 2) 1 непознат ратник 3) 2 непозната ратника 4) 1 непознат ратник 5) 3 непозната ратника 6) 1 непознат ратник 7) 1 непознат ратник
1. октобар 1937. године		1) село Никуљане 2) код цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричану		1) 3 непозната ратника 2) 14 непознатих ратника
2. октобар 1937. године		у селу Старом Нагоричану		14 непознатих ратника
4. октобар 1937. године		у селу Ораху		17 непознатих ратника
6. октобар 1937. године		село Орах, на утрини манастира Карпински		4 непозната ратника
7. октобар 1937. године		1) село Дренак 2) на месту „Црно Оковице“ села Дренка		1) 11 непознатих ратника 2) 3 непозната ратника
8. октобар 1937. године		село Алинце		2 непозната ратника
10. октобар 1937. године		село Драгоманце		3 непозната ратника
11. октобар 1937. године		1) село Добрачево 2) село Пелинце		1) 2 непозната ратника 2) 1 непознати ратник
13. и 14. октобар 1937. године		село Руђинце		– 1 познати ратник (види табелу бр. 2, р. бр. 21); – 14 непознатих ратника
15. и 16. октобар 1937. године		село Руђинце, на имању Димитрија Нешића из Руђинца		17 непознатих ратника
18. октобар 1937. године		село Речице		17 непознатих ратника
22. октобар 1937. године		село Отља, на путу Отља – Матејич		3 непозната српска ратника
23. октобар 1937. године		варошица Прешево (срез прешевски), место звано „Станично место“		33 непозната ратника
25. октобар 1937. године		село Карабочане место звано „Стара Црква“		4 непозната ратника
26. октобар 1937. године		село Табановци њива Симона Нацевића		9 непознатих ратника
27. октобар 1937. године		село Четирце		44 непозната ратника
28. октобар 1937. године		село Горње Коњаре, 1) место звано „Карија“, 2) место звано „ Мала Карија“		1) 16 непознатих ратника 2) 12 непознатих ратника
29. и 30. октобар 1937. године		Младо Нагоричане, утрина села		21 незнани ратник

 

табела бр. 2. Имена и подаци идентификованих ексхумираних посмртних остатака

име и презиме		остали подаци
Војислав М. Ж. Миланковић [Миленковић]		редов 3. чете, 1. батаљона, VII пешадијског пука; из Пожаревца; рођен 1890. године; број списка команде 105.
Живко С. Ћирић		редов VII пешадијског пука; из села Бродарaца, срез и округ пожаревачки; рођен 1885. године
Љубомир Костић		редов; из села Врановца [Вранова], срез подунавски, округ смедеревски.
Владислав М.		редов – резервиста 1. чете, 3 батаљона XVIII пешадијског пука (I позива); из села Кусађе, срез и округ пожаревачки [село Кусић, срез рамски]; број списка команде 223 (?); рођен 188(?). године.
Марко Спасојевић		редов – резервиста; општина Дражевачка, срез посавски, округ београдски; број списка команде 158 [108]
Новак А. Јевремовић		редов 3. чете, 3 батаљона VII пешадијског пука; из села Чибутковица, срез колубарски, округ београдски; рођен 1887. године; број списка команде 19
Милија Јевтовић		каплар – резервиста 4. ескадрона IV коњичког пука; из села Мађера, срез пожешки, округ ужички; број списка команде 24
Матеја М. Иванковић		4 чета, 4. батаљон VII пешадијског пука; општина     Губеревачка,     срез     космајски,     округ београдски; година уписа 1909; број списка команде 63
Радивој Гајић		редов 4 чете, 4. батаљона VII пешадијског пука; из села Црљена, срез колубарски, округ пожаревачки; уписан 15. априла 1912. године
Милосав Адамовић		редов VII пешадијског пука; из села Петке, срез и округ пожаревачки; рођен 1881. године
Радосава Стаминић		редов VII пешадијског пука; из села Даросаве, срез колубарски, округ београдски
Божидар Јанковић		редов VII пешадијског пука; из села Петке, срез и округ пожаревачки; рођен 1883. године; година уписа 1908; број списка команде 1041
Петар Радовановић		каплар 1. ескадрона IV коњичког пука; из села Лучице, срез и округ пожаревачки; број списка команде 108
Будимир или Велимир Срећковић		4 чета, 3. батаљон VII пешадијског пука; из села Кораћице, срез космајски [срез младеновачки], округ београдски
Вукадин Ранђеловић		редов – резервиста 4. ескадрона IV коњичког пука; из села Бели Поток, срез заглавски, округ књажевачки; број списка команде 95
Драгомир Јанковић		редов 4 чете, 4. батаљона VII пешадијског пука; из села Велика Крсна, срез колубарски (прецртано па пише јасеничка),28 округ београдски;  година уписа 1912; број списка команде 131
Велимир Јовановић		редов VII пешадијског пука; из села Велика Иванча, срез космајски, округ београдски
Војислав Ж. Милекић		редов 4 чете, 4. батаљона VII пешадијског пука; општина бељанска [бељинска], срез космајски, округ београдски; рођен 1887. године; уписан 1909; број списка команде 72
Душан Живковић		редов; родом из Каси Дола, [срез пожаревачки]
Милош Ристић		поднаредник; из Соко Бање [срез Бањски]
Војислав Јовановић		поручник; погинуо 1913. године

 

Ексхумација није изврешна на неколико места. Договорено је да ратници и четници који су сахрањени у костурници у Челопеку, остану у њој.

Одлучено је да се не врши ни ископавање на такозваном „колеричном гробљу“ у Куманову пошто се радило о преко сто посмртних остатака који не би могли да стану у спомен-костурницу на Зебрњаку.29 Није извршена ни ексхумација на гробљу у порти цркве Свете Тројице у Куманову, пошто је добијена информација да су бугарске окупацијске војне власти током Првог светског рата (1916. године) оскрнавили гробље – уклонили спомен обележја и ископали гробове, преневши посмртне остатке на непознату локацију. Пробним ископима није пронађен ни један посмртни остатак, па се од даље ексхумације овог гробља одустало.

За три ратника чији су посмртни остаци ископани код села Матејич, Митрополит Скопљански Јосиф је замолио да остану у оближњем манастиру и да буду сахрањени у манастирску костурницу која се у том тренутку зидала. Овој молби Мирослав Милошевић је изашао у сусрет и они су остали у Манастиру Матејић (Матејче). Годину дана касније костурница манастира још увек није била сазидана, а поменути посмртни остаци су и даље били у манастиру. Није познато шта се касније десило са њима. Према тренутним сазнањима они нису сахрањени у манастиру.

Ексхумирани посмртни остаци су груписани делом у цркви Светог Ђорђа у Младом Нагоричану, а делом у спомен-костурницу на Зебрњаку. Посмртни остаци познатих ратника су стављени у црне металне кутије (ковчеге) на које је постављен натпис са њиховим подацима, док су они непознатих ратника смештени у беле платнене кесице (џакчиће). На дан свечаног освећења спомен-костурнице, 30. октобра 1937. године, и приликом прославе двадесетпе тогодишњице Кумановске битке, посмртни остаци ратника груписани у цркви Светог Ђорђа у Младом Нагоричану су пренесени у спомен-костурницу на Зебрњаку. Према извештају Мирослава Милошевића, костурница је била испуњена до краја и више посмртних остатака у њу није могло да стане.36 У спомен-костурницу на Зебрњаку је смештено укупно 454 посмртна остатка српских ратника погинулих или преминулих 1912. и 1913. године.

Монументално здање на Зебрњаку је било и остало споменик Кумановској бици, као и костурница ратника погинулих у њој. Поред тога, оно је и костурница ратника страдалих 1913. године, а можда и током Првог светског рата. Међутим, то му никако не умањује значај који је имало и има у очувању успомена на Кумановску битку. Успеси у Другом балканском рату и Првом светском рату су се надовезали на успехе из Првог балканског рата. Доста често, та три рата су представљана заједно. Неговало се заједничко сећање на сва три сукоба и представљани су као Ратови 1912–1918. године. Из тих разлога није било потребе раздвајати кости ратника разасутих на једној територији. Ово је била и уобичајна пракса приликом изградње спомен-костурница у Краљевини Југославији. Спомен-костурница би била посвећена најзначајнијем сукобу на терену на ком је подизана, пошто је обично тај сукоб и оставио највише погинулих, а у њу су похрањиване и кости ратника страдалих током свих ратних година друге деценије 20. века.