Извор: Срби заробљеници у немачким логорима 1915–1919. године, Попис умрлих
Аутори: Ненад Лукић, Милан Тлачинац
Процене укупног броја интернираних војника и цивила
Процес интернирања држављана из Краљевине Србије у заробљеничке логоре започео је одмах непосредно по почетку Првог светског рата у августу 1914. године и може се поделити по два основна критеријума. Први је према статусу интернираних особа – на војнике и цивиле, и други је територијални – по државама у које су били интернирани, тј. на интерниране у Аустроугарску, Немачку, Бугарску и Турску. Са интернирањем се започело током битке на Церу када су заробљени српски војници и цивили са привремено окупираних територија депортовани преко Босне и Војводине у логоре широм аустроугарске монархије. Са овом праксом аустроугарска војска је наставила и у наредним биткама на Дрини и Колубари током којих су привремено били окупирани Београд и део Краљевине Србије. Први логори у које су вршене интернације били су Нежидер (Neusiedl am See), Болдогасоњ (данас Frauenkirchen), Арад (Arad), Цеглед (Cegléd), Кењермезо (Kenyérmező), Нађмеђер (данас Čalovo у Словачкој) и Маутхаузен (Mauthausen). Када се саберу за сада расположиви подаци, током 1914. године у аустроугарске логоре из Краљевине Србије интернирано је око 10.000 цивила и око 45.000 војника, укупно око 55.000 људи.
У овом периоду није било интернирања у немачке логоре јер војска Краљевине Србије није долазила у сукоб са војском царске Немачке. Међутим, српски држављани који су се затекли на њеној територији на почетку рата били су задржани и конфинирани и није им било дозвољено да се врате у домовину.2 Организовано интернирање у немачке логоре почиње непосредно по окончању велике тројне офанзиве на Краљевину Србију спроведене у периоду октобар ‒ децембар 1915. године.3 Током ње су непријатељске снаге заробиле и интернирале велики број војника и цивила који тада нису завршили само у логорима у Аустроугарској, већ касније и у Немачкој и Бугарској. По подацима из команди централних сила до краја децембра 1915. године било је заробљено 166.000 српских војника: 100.000 – 116.000 их је завршило у аустроугарским и касније немачким, а остали у бугарским логорима. По немачким подацима објављеним 1933. године губици српске војске током ове офанзиве били следећи: мртви и рањени око 94.000 и заробљени и нестали око 174.000 људи.4 Ако се зна да је Краљевина Србија пред офанзиву мобилисала око 410.000 војника, а око 170.000 их је кренуло у повлачење преко Албаније, може се закључити да су бројке које су наведене за укупан број заробљених најближе историјској истини.
Српски војници су након заробљавања прво спроведени у аустроугарске логоре Хајнрихсгрин (Heinrichsgrün, данас Јиндриховице у Чешкој), Ашах (Aschach) и Браунау ин Бемен (Braunau in Böhmen, данас Броумов у Чешкој) из којих су крајем 1915. и у првој половини 1916. године пребачени у логоре широм Немачке. Први логори у које су транспортовани били су: Ламсдорф (Lamsdorf, данас Ламбиновице у Пољској), Кенигсбрик (Königsbrück), Хамелн (Hameln), Пархим (Parchim), Улм (Ulm), Золтау (Soltau), Лехфелд (Lechfeld) и Штаргард (Stargard, данас Штаргард Шћећински у Пољској). Током 19. и 20. јануара 1916. године из Браунау ин Бемен у логор Кенигсбрик је транспортовано 3.175 српских заробљеника, 23. јануара у логор Золтау 1.200, нешто касније у логор Целе (Celle) 971, док их је из Хајнрихсгрина у Золтау пребачено 700. У овом периоду је и у логор Штаргард стигло 2.977 заробљеника, а крајем маја из Ашаха у Лехфелд њих 2.800. Интересантан је и податак да се током рата у немачком заробљеништву нашло само четири официра, пребачених из Аустроугарске у периоду између лета 1917. и пролећа 1918. године.
Како је изгледао долазак у немачке логоре може се видети из неколико наредних сведочења заробљених српских војника.
Миленко Пантелић, наредник, стар 28 година из Вреоца:
“Након Ковина боравио сам четири недеље у Сатмару (Мађарска). Затим у логору Браунау, где сам провео две недеље. Услови у логору били су веома лоши. У јануару 1916. одвели су ме у Мајенбург (Meyenburg) Немачка, тамо сам боравио 3 месеца, а тамо је било…. исто као у логору Браунау. Из овог логора дошао сам у село Булаге где сам провео шест и по месеци код сељака; а онда сам поново одведен у Мајенбург. Коначно су ме послали у Нордернај (Norderney), на море, где сам морао да радим на ојачавању обале.”
Игњат Величковић, родом из Михајловца, смедеревски округ:
“Из Ковина, Темишвара и Арада су ме одвели у Браунау, где сам провео месец и по дана, потом су ме послали у Хамелн. Након Хамелна дошао сам у Бинербах (Bühnerbach) где сам остао три месеца. Затим сам доспео у село Оберланген (Oberlangen) (покрајина Хановер) где сам 26 месеци радио код једног сељака.”
Борисав Настасовић, војник при санитету:
“Из Хајнрихсгрина сам одведен у Золтау, одакле сам након 14 дана, са 200 људи послат за Емден, где смо товарили угаљ на бродове. Тамо сам радио отприлике 6 недеља; онда сам послат у логор код Бинербаха, а одатле сам са 30 другова послат на Крупов посед код места Клаусхајде (Klausheide), где сам радио 28 месеци.”
Око броја укупно интернираних српских заробљених војника и цивила у немачке логоре постоје различити подаци у зависности од провенијенције и крећу се између 28.000 и 40.000. Званичне немачке податке о броју интернираних у периоду 1916–1918. година изнео је 1921. у својој опширној студији Вилхелм Деген (Wilhelm Doegen).
Табела 1. Укупно бројно стање ратних заробљеника из Краљевине Србије у Немачкој 1916–1918. по подацима В. Дегена, у које су урачунати и преминули, ослобођени и побегли
| Датум пресека стања | број заробљеника |
| 10. 7. 1916. | 25.876 |
| 10. 10. 1916. | 26.605 |
| 10. 1. 1917. | 26.261 |
| 10. 4. 1917. | 25.968 |
| 10. 6. 1917. | 25.865 |
| 10. 5. 1918. | 26.549 |
| 10. 10. 1918. | 27.908 |
Табела 2. Бројно стање заробљених војника из Краљевине Србије у појединим логорима на основу периодичних извештаја шпанске владе
| Логор | датум | бројно стање | на лечењу |
| Sagan | 14. 3. 1916. | 31 | 1 |
| Minden | 24. 3. 1916. | 1.362 | 12 |
| Heuberg | 11. 4. 1916. | 159 | |
| Zwickau | 14. 6. 1916. | 18 | |
| Zwickau | 14. 9. 1916. | 27 | |
| Golzern | 20. 9. 1916. | 497 | |
| Chemnitz–Hilfersdorf | 13. 12. 1916. | 1 | |
| Altengrabow | 10. 1. 1917. | 1 | |
| Cotbus–Merzdorf | 14. 2. 1917. | 5 | |
| Gross–Poritsch | 14. 2. 1917. | 56 | 2 |
| Cassel–Niederzwehren | 9. 3. 1917. | 934 | |
| Manheim | 28. 4. 1917. | 4 | |
| Lechfeld | 28. 4. 1917. | 3.494 | |
| Stralkovo | 8. 6. 1917. | 1 | |
| Bautzen | 19. 6. 1917. | 60 | 2 |
| Langensalza | 20. 2. 1917. | 20 | |
| Frankfurt Oder | 2. 3. 1917. | 448 | 3 |
| Cotbus–Sielow | 12. 2. 1917. | 20 |
Табела 3. Бројно стање заробљеника из Краљевине Србије у логорима на дан 10. 10. 1918. године
| Логор | број војника | логор | број војника |
| Döberitz | 7 | Senne | 28 |
| Heilsberg 1 | 7 | Limburg an der Lahn | 427 |
| Heilsberg 2 | 30 | Güstrow | 7 |
| Altdamm | 8 | Parchim | 1.991 |
| Schneidemȕhl | 17 | Hameln | 1.007 |
| Stargard i Po. | 2.069 | Soltau | 2.353 |
| Brandeburg a H. | 2 | Cassel Niederzwehren | 42 |
| Cottbus | 150 | Langensalza | 6 |
| Crossen (Oder) | 115 | Heuberg bei Kaiseringen i. Baden | 96 |
| Frankfurt (Oder) | 396 | Danzig Troyl | 1 |
| Sagan | 20 | Worms | 1 |
| Sprottau | 67 | Saarbrücken | 6 |
| Stralkowo | 34 | Eichstädt | 3 |
| Lamsdorf | 1.996 | Erlangen | 17 |
| Neuhammer (Queis) | 3.291 | Landau (Pfalz) | 274 |
| Dülmen | 9 | Lechfeld | 3.465 |
| Friedrichsfeld bei Wesel | 650 | Bautzen | 174 |
| Minden | 681 | Chemnic–Ebersdorf | 537 |
| Münster 1. | 42 | Königsbrück | 2.746 |
| Münster 2. | 121 | Zwickau | 34 |
| Münster 3. | 49 | Ludwigsburg–Eglosheim | 162 |
| Ulm | 2.496 | Укупно заробљеника | 25.634 |
Табела 4. Број заробљених официра и војника из Краљевине Србије који су се налазили у логорима за официре
| Логори за официре | официри | војници |
| Trier | 4 | / |
| Straslund–Danholm | / | 2 |
| Ingolstadt | / | 2 |
| Bishofsverda | / | 3 |
| Ukupno | 4 | 7 |
Подаци којима је располагала српска страна били су нешто другачији и већи у односу на немачке. У једном недатираном документу се наводи да је у Немачкој у 49 логора било интернирано 38.790 заробљеника, док бечки Црвени крст наводи податак да их је у фебруару 1918. године било 33.815.
Табела 5. Бројно стање из нeдaтирaнoг документа у логорима и местима у Немачкој у којима су се налазили заробљеници из Краљевине Србије
| Логор или место | број | логор или место | број |
| Bautzen | 210 | Lechfeld i/Bayern | 4.850 |
| Casell Niederzwehren | 65 | Limburg a/D | 541 |
| Celle | 445 | Ludvigsburg Eglosheim | 251 |
| Chemnitz | 673 | Minden Westfahlen | 780 |
| Clausthal i/Harz | 90 | Münster I | 50 |
| Crossen a/O | 192 | Münster II | 165 |
| Frankfurt a/O | 480 | Münster III | 55 |
| Friedrichsfeld a/Cesel | 950 | Neuhammer | 2.721 |
| Fürsten Feldbrück-lcz | 70 | Parchim (Meclenburg) | 3.350 |
| Golzern | 50 | Sagan | 105 |
| Grabovka (Kreis Ratibor) | 15 | Schwald i/Bayern | 15 |
| Grafenwӧhr | 15 | Sielow b/Cottbus | 235 |
| Grund i/Harz | 72 | Soltau b/Hanover | 4.250 |
| Grustrow Heckelburg | 15 | Sprottau | 30 |
| Hameln a/d Weser | 1.150 | Stargard (Pommern) | 2.871 |
| Hamzadorf | 15 | Strelkovo | 7 |
| Hauelberg | 25 | Tauberbischofsheim i/Baden | 7 |
| Helibronn | 15 | Traunstein i/Bayern | 250 |
| Heilsberg | 55 | Ulm a/D | 4.300 |
| Hauberg i/Baden | 205 | Ulm Festungshauptplatz | 30 |
| Klein Wengelin b/F ? (Meclenburg-Schwerin) | 15 | Ulm Seuchenl. Friedricshau | 45 |
| Königsbrück Ost | 4.550 | Wahn | 400 |
| Lamsdorf | 3.400 | Weingarten | 45 |
| Landau | 450 | Zwickau | 45 |
| Langensalza | 170 | Укупан број | 38.790 |
С друге стране, није могуће утврдити или приближно проценити колико је, уз заробљене војнике, интернирано и цивила. По подацима које износи Деген у немачким логорима је било интернирано 111.879 цивила из свих земаља Антанте – умрло их је 4.213. Од те бројке умрло је 43 српска цивила, што када се процентуално прерачуна у односу на укупан број значи да их је било интернирано до 2.000 максимално, што је била и процена владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији у Паризу.
Животни услови у логорима
Српски ратни заробљеници почели су да стижу у немачке логоре када су они већ били готово у потпуности изграђени и уређени. Нису се сусретали са проблемима какве су имали први савезнички заробљеници на почетку Великог рата у току 1914. и 1915. године, као и српски који су завршили у аустроугарским логорима у истом периоду. Исхрана, хигијенски услови, медицинска заштита у Немачкој су били на нешто вишем степену у односу на остале чланице блока Централних сила. Министарским декретом од 24. априла 1915. године било је утврђено да нормирана исхрана ратних заробљеника мора да садржи 85 грама протеина, 40 грама масти и 450 грама угљених хидрата по особи дневно. Међутим, како је у Немачкој и у годинама пре избијања рата недостајало хране у вредности од три милијарде марака, коју је морала увозити, то је уз велики број ратних заробљеника, што су пристизали и немогућност слободног увоза довело до значајних проблема у снабдевању са којима се та земља суочавала. Једно од решења било је увођење разних замена превасходно за хлеб који се уместо од белог брашна правио од црног, мешаног са кукурузним или кромпировим брашном. Уместо хлеба често је сервиран сушени или свеже кувани кромпир који је чинио основу исхране заробљеника у Немачкој. У просеку се добијало између 750 и 1.200 грама кромпира дневно по човеку. Када су то могућности дозвољавале за исхрану је давано и свеже поврће док га је било, а затим конзервирано (најчешће боранија и кисели купус) или сушено. Воће је било најмање заступљено у исхрани, а као замена за свеже дељено је сушено воће. Исхрана је садржала и обрано млеко као додатак за кафу или какао, сир од обраног млека и павлаку, док је путер био резервисан само за официре, али као скуп и тражен артикал и њима би се ретко нашао трпези. Месо у количини од 120 грама са костима или 100 грама без костију требало је по плану да се припрема једном недељно, док је у истом периоду требало да се на јеловнику нађе и 100 грама кобасице, обично крвавице. Међутим, како је рат одмицао, месо је све мање било заступљено у исхрани тако да се месни оброк свео на један недељно и то од свежег или још чешће замрзнутог коњског меса које је још пре рата увезено из Аустралије. Димљено месо и сланина и коришћени су у мањим количинама и служили су тек да дају укус куваном оброку. Као замена за месо коришћена је риба, нарочито харинга. Исхрана заробљеника у Немачкој и поред свих проблема била је таква да је задовољавала њихове најминималније животне потребе.
Заробљеници који су све време боравили у логорима коришћени су на радним дужностима у склопу додатног проширења, уређења и његовог одржавања. Асфалтирали су или бетонирали прилазне путеве и стазе унутар логора, постављали жицу, градили зграде и бараке итд. Неки су пак спремали дрва за огрев, истоварали угаљ, одржавали чистоћу у логору, радили на одржавању путева, подизању поште и пакета и сл. Високошколовани заробљеници и подофицири радили су као тумачи, старешине барака, писари и ордонанси, делиоци поште и живежних намирница, као и одговорни за заробљеничке спискове пред управом логора. Уколико су заробљеници имали завршене школе медицинске струке ангажовани су у лазаретима (болницама) и логорским амбулантама. Занатлије попут обућара, столара, кројача или водоинсталатера, коришћени су за рад у логорским радионицама. Неки заробљеници су били ангажовани као зидари или физички радници на грађевини или код дрводељских радова и послова сличне врсте. Ратни заробљеници у Немачкој у складу са чланом 6. Хашке конвенције о обичајима рата на копну могли су бити употребљавани и ван логора као радна снага у корист земље у чијем заробљеништву су се налазили. Од 15. јануара 1915. године било је предвиђено њихово ангажовање и у индустрији и ратној привреди уопште. У Немачкој је 1. августа 1916. године 90% свих ратних заробљеника било ангажовано у производњи – више од три четвртине директно у ратној привреди; 750.000 у пољопривреди и око 330.000 у индустрији. Годину дана касније, у пољопривреди су била запослена 856.062 а у индустрији 392.562 ратна заробљеника. У најтежим условима радило је свакако око 170.000 заробљеника ангажованих на раду у рудницима. Они су тада чинили 15% свих упослених у привреди Немачке. Потребно је указати и на податак да су и српски подофицири у заробљеништву у Немачкој, не рачунајући капларе, барем номинално били ослобођени од рада и могли су радити само уколико су се добровољно за то определили.
Дисциплина у логорима је била на високом нивоу и заробљеници су и за најситније прекршаје логорске дисциплине били кажњавани углавном ударцима и батинама. Једна од универзалних мера кажњавања било је и везивање уз стуб на два или више сати.
Сведочења српских интернираца о животу у логорима
Као илустрацију за услове живота у логорима и на имањима и радним дужностима широм Немачке приказаћемо неколико сведочанстава које су оставили бивши интернирци.
Александар Митић из Великог Градишта био је пребачен у логор Ван (Wahn) код Келна у коме је провео три месеца и одакле је послат у Штајфелд код Херцогенрата у близини Ахена (Steinfeld, Herzogenrath, Aachen). Од 400 заробљеника који су тамо били заточени, било их је педесет српског порекла:
“Спавали смо у некој врсти подземне просторије, на поду, нас педесеторица заједно на веома малом простору. Због лаког ваздуха са испарењима, атмосфера је била као у рерни, а у тој „просторији“ ширио се неописив смрад, који није могао да се проветри, будући да је изричито било забрањено да се отварају прозори. Поред тога, тамо је врвело од свакојаке гамади. Били смо присиљени да радимо у руднику каменог угља „Адолф“, у близини Штајфелда, и били смо подељени у две групе. Једна група морала је да ради дању, а друга ноћу. Храна коју смо добијали била је ужасна: ујутру бисмо добили 200 грама хлеба и неке блатњаве воде, коју су звали „кафа“, а којом чак ни чизме не бих чистио. Сваки дан су пљуштали ударци песницама, шутирање, ударци бичем намењени оним храбрима који би се усудили да затраже мало више хране, након што су редовна следовања била подељена. Након што би их испребијали, затварали су их у одвојене ћелије. Морали смо изнова, по цео дан, да радимо у рудницима, без паузе, а тамо смо до колена били у блату и води. У време „ручка“ добијали смо следовање топле текућине, коју су звали супа, и по пола литре „кафе“. Дисциплина, којој смо били подвргнути, била је нељудска, а жестина којом су нас кажњавали често је имала карактер стравичног огрешења о свог ближњег. На пример, мучење до смрти, ту мислим на српског заробљеника, Војислава Рисимовића, који је умро у заробљеништву 19. марта 1917. Тај човек, стар 45 година, претрпео је најужасније мучење, а ударцима тољагом и убодима бајонетом био је присиљен да ради најтеже послове. Једног „лепог“ дана се разболео па се обратио логорском лекару и замолио за поштеду од рада. Али доктор га је, ипак, присилио да оде у рудник. Догодило се оно што се и могло очекивати. Рисимовић је изгубио свест и срушио се. Након што су га саборци повратили свести, морали су јако да га трљају како би му поново покренули крвоток, вратио се у логор где га је немачки подофицир назвао „српском свињом“. Пребледео од беса, нечовечни подофицир, присилио га је да оде до откривеног дела логора и да тамо лежи сат времена у снегу, под сталном претњом стражара наоружаних бајонетима, који би га убадали ако би се усудио да се мрдне. Два дана касније Рисимовић се срушио и више није ни устао. Прехладио се од лежања у снегу и умро је од јаке упале плућа.”
Миленко Пантелић из Вреоца:
“Људи са којима смо радили били су углавном сиромашни и присиљавали су нас да радимо без прекида. Хранили су нас ко да смо свиње. Ујутро смо добијали мало куваног кукуруза и мало парче хлеба.. поподне кувани кромпир са мало соса. Увече смо добијали исто што и ујутру. Добијали смо 250 грама хлеба дневно. То је био црни хлеб пун сламе и песка.”
Јеротије Жупац из Новог Села:
“Људи су у логорима имали веома лош третман, стражари су тукли наше војнике. Терали су нас да чистимо канализацију. У то време нисмо примали никакве пошиљке животних намирница.“ Жупац је радио у селу Крицин код сељака Ханса Шмита, од 12. септембра 1917. до августа 1918. године. Примао је 30 пфенига дневно и за јело добијао: ујутру: шољу цигуре без шећера и кришку хлеба од 100–150 грама, по подне: шећерну репу, купус или боранију, увече: чорбу од кукуруза, кришку хлеба и шољу цигуре. Морао је да обавља страшно тежак посао и да устаје у пола четири ујутру. Примао је и животне намирнице од Српског комитета, које су биле слане у логор код Нордена (Norden).”
Милутин Стефановић је из Аустрије био пребачен у логор Хамелн у коме је исхрана била нешто боља, a српским интернирцима су помагали француски и енглески војници који су с њима делили све пошиљке које би добијали. Из Хамелна је пребачен у логор Бинербах. Стефановић сведочи:
“Један немачки генерал посетио је 21. априла 1916. логор у Бинербаху. Када нас је питао зашто смо тако слаби, одговорили смо му да је разлог томе несташица хлеба. По његовој наредби добијали смо кратко време већу порцију, али убрзо смо се вратили на старо следовање. Данима када нисмо радили ван логора, одржавала се војна вежба, под командом српских подофицира, а по наредби заповедника логора. Заповедник логора би редовно с подофицирима и војницима присуствовао вежбама. Након сат времена вежби, наш наредник нам је дао 10 минута паузе. Заповедник упита преко једног од својих подофицира зашто су вежбе прекинуте. На одговор да је то према правилима одржавања вежби у нашој војсци, заурла како су та правила овде безвредна и нареди да се вежбе понове без паузе. Стражар је марширао с оружјем у рукама поред нас ударајући кундаком оне који од умора нису могли да наставе, што је ужасно засмејавало команданта и његово особље.”
Ђорђе Вукосављевић родом из Крагујевца у првом писму супрузи Лепи из октобра 1917. године између осталог пише:
“Ево данас година дана како се налазим у једном месту на раду са тридесет и шест Срба, једним Русом и једним Енглезом. Сви ме добро поштују, а такође и ја њима враћам поштовање. Драга Лепа, пакет који си ми послала добио сам десети дан. Дакле од нас тридесет и шест Срба који смо овде, ја сам први који сам добио пакет. Пакет је мене изненадио када сам прочитао адресу, а што је главно дирљив је исувише био. Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке. У оваком радосном дану и знаменитом и дирљивом часу поделио сам брацки хлебац и са мојим људима појео.”
У последњем писму из јуна 1918. године између осталог пише и да је одвојен од Срба, са којима је провео две и по године:
“Одвојен сам од њих и отеран међу Французе, Енглезе, Белгијанце и Русе, те нити ја знам шта они мени говоре нити они знаду шта ја њима говорим. Мој растанак са мојим људима био је дирљив. Мој данашњи живот бедан је а и опасан је за мој вид. Иначе не видим на лево око а и овом другом прети опасност од овог рада. Драга Лепа, ако не добијеш скоро моја писма, знај да нисам више жив. Јер волијем и умрети сада него доцније слеп ићи по свету. Ћорав човек не ради у руднику. Ако се избавим одавде јавићу ти.”
Иако је ситуација била нешто боља него у аустроугарским и бугарским логорима, живот у њима као што се види из претходних сведочанстава није био лак и био је на ивици физичке егзистенције. O лошем стању и животу у логорима Срба заробљеника сведоче и забелешке људи из мисија YMCA (Young Men’s Christian Association – Хришћанска заједница младих људи) и Међународног комитета Црвеног крста који су током рата обилазили ове логоре. Војин Настасијевић, члан српског комитета за помоћ у Халбеу (Halbe) у близини Берлина и заробљеник, у писму у којем се захваљује на помоћи YMCA између осталог истиче:
“У овом тренутку вам се захваљујемо у име прималаца пакета који су нам већ послани. Видео сам старе војнике, ветеране четири рата, са сузама у очима. Бог ће Вас за ово сигурно наградити. Постоје толико неопходних ствари, да их не могу све именовати. Велики део Срба је стар и слаб, а део и значајно болестан. Нико од њих не прима никакву помоћ и били бисмо вам веома захвални ако бисте могли да им помогнете на било који начин. Најпожељнија ствар би била да им се обезбеде нешто посебно хранљиво: месо, сланина, шећер, пиринач, конзервирано поврће.”
У следећем писму Настасијевић између осталог пише:
“Добили смо вашу љубазну помоћ од 8. новембра што нам је много значило да видимо да нисмо посве запостављени. Бог брине о нама и добри хришћани нас не заборављају. За сваки дар, било да је велики или мали, бићемо вечно захвални.”
Алфред Ловри млађи (Alfred Lowry, Jr.) секретар YMCA који је током 1917. године посетио више десетина логора у Немачкој бележи:
“Затвореницима сам послао фудбал, књиге и за читање и за школу, игре као што су шах, даме, домине, лото, оркестар музику итд. Услови које налазим у разним логорима су прилично константни за три националности и могу се сумирати на следећи начин: Французи, одлични (иако имају највише жеља); Руси, сиромашни; Срби, безнадежно сиромашни. Ова констатација се не односи на третман немачких званичника према заробљеницима, већ се односи на пријем писама, пакета и новца од куће. У случају Срба пожељно да се створи посебан фонд из ког им би се олакшавао живот у логорима. Многи од њих су на ван домова скоро пет година током којих нису видели ни кућу ни породицу. Међу затвореници су мушкарци са седамдесет и више година и најмање у једном логору је неколико случајева смрти узроковано управо због старости заробљеника. У логору Траунштајн где су смештени цивили потребна је одећа, док сам у логору Лехфелд распоредио новац који сам донио са собом од пријатеља у Америци – по две марке за 120 најстаријих међу њима, онима који нису могли да оду на посао и тако мало зараде нешто. Биће ми олакшање ако будемо у стању да то учинимо нешто стварно помоћи овим јадним Србима.”
Бекства из логора у Немачкој
У периоду 1916–1918. година из логора у Немачкој ослобођено је 211, а побегло 637 српских војника и то у неутралне државе са којима се Немачка граничила, у Холандију, Данску и Швајцарску. Подаци о броју побеглих за сада су истражени само за Холандију. Тамошње дневне новине у су известиле о најмање 165 побеглих – петорица су умрла пре завршетка рата; први током бега на граници, друга два од болести, један од гушења карбон моноксидом, а један под непознатим околностима док је радио у фабрици стакла. Већина ових ратних заробљеника је дошла из области под контролом 10. војног корпуса у провинцију Хановер (на граници са холандским покрајинама, Гронинген, Дренте и северним делом Оверајсела) који је имао велики број ратних заробљеника који су радили на копању тресета или на фармама, дакле на отвореном, ван кућа. По свој прилици само је четири или пет ратних заробљеника прешло границу која је била под контролом армије 7. корпуса (која се граничила са јужним делом Оверајсела, Хердерланда и северног дела Лимбурга). Број који је побегао са подручја 8. војног корпуса у Кобленцу (гранично са Лимбургом), није најјаснији. Свих 18 Срба који су стигли у Лимбург у лето 1916. године, пријављени су у Мастрихту који се директно не граничи са Немачком.
Холандске новине су 9. јула 1917. године донеле следећу вест:
“Један непознат човек, вероватно српске националности преминуо је у Њу Стaтeнзeлу (општина Берта) на обали Weстeрwoлдсea, која се граничи са Немачком и Холандијом на североистоку земље. Није јасно да ли се он утопио или га је убила немачка стража. Био је сахрањен 2. јула 1917. године на гробљу Њу Бeртa. Градоначелник места је 21. августа 1918. године поставио споменик са следећим текстом на гробу: Toen deze kriegsgevangenen Servier uit Deutschland vlood/ Vond hin aan d’evervan het landder vrijheid zijnen dood. (Када је овај српски ратни заробљеник побегао из Немачке, затекла га је смрт на обали земље слободе).”
Заробљеник Драгутин Стојановић је 18. марта 1918. године стигао у болницу Светог Франциска (Senkt Franciskus Gasthaus) у Ротердаму, где му је била дијагностификована универзална туберкулоза (tuberculosisuniversalis). После 179 дана у болници он је преминуо 7. септембра 1918. године и био је сахрањен 10. септембра на општем гробљу у Ротердаму (Croswajk).
Осим у Холандију било je бекстава и у Швајцарску, углавном из логора који су се налазили близу границе. Током 1916. или почетком 1917. године пет Руса и један Србин у групи покушала је да уђе у Швајцарску након бекства из логора у Улму. Бег није успео они су ухваћени и интернирани у логор Клајнминхен (Kleinmünchen)у Аустрији.
Током 1918. године забележена су и бекства из логора Штаргард у данашњој Пољској: Драгољуб Марковић, 27 година, Коњичка дивизија, из села Радљева, побегао јуна 1918; Данило Симић, 25 година, 3. артиљеријски пук из Мраморца, побегао 10. јуна 1918; Миладин Станковић, 40 година, мунициона колона из Брзе, побегао у септембру 1918; Милојко Станковић, 32 године, 5. пук, из Радинаца, побегао у мају 1918; Драгутин Ранисављевић, 25 година, 8. пук, из Александрова, побегао у септембру 1918, као и многи други, а већина је то урадила у децембру 1918. године.30 С обзиром да је овај логор прилично удаљен од неутралних земаља, за сада није могуће утврдити која је била крајња дестинација бегунаца и преко које земље су се евентуално касније вратили у домовину.
ЛОГОРИ У КОЈИМА ЈЕ БОРАВИО ВЕЋИ БРОЈ ЗАРОБЉЕНИКА ИЗ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, ИЗБОР
За време Великог рата логори за заробљенике (Kriegsgefangenenlagers) били су у нaдлeжнoсти двадесет пет армијских области (корпуса) на које је Немачка била подељена. Логори су се делили на Mannschaftslager (логор за војнике и подофицире), Offizierslager (логор за официре), Internierungslager (логор за цивиле) и Lazarett (војна болница). Српски ратни заробљеници били су интернирани у више од 30 логора који су пак били различите величине и капацитета. Известан број логора који су током Првог светског рата били на немачкој територији данас се налазе у Пољској.
Табела 6. Листа већих логора у којима је било српских заробљеника, по окрузима aрмијских области са њиховим седиштем:
| Армијска област-корпус | седиште области | већи логори |
| Garde de Corps | Berlin | |
| I Army Corps | Königsberg | |
| II Army Corps | Stettin | Altdamm, Stargard |
| III Army Corps | Berlin | Merzdorf, Frankfurt an der Oder, Havelberg |
| IV Army Corps | Magdeburg | |
| V Army Corps | Posen | Sprottau |
| VI Army Corps | Breslau | Neuhammer, Lamsdorf, Beuthen, Glogau |
| VII Army Corps | Münster | Minden, Friedrichsfeld bei Wesel, Heilsberg |
| VIII Army Corps | Coblenz | Limburg an der Lahn, Aachen, Wahn |
| IX Army Corps | Altona | Parchim |
| X Army Corps | Hannover | Hameln, Soltau, Aurich |
| XI Army Corps | Cassel | |
| XII Army Corps (I Royal Saxon Corps) | Dresden | Königsbrück, Bautzen |
| XIII Army Corps (Royal Wuerttemberger Corps) | Stuttgart | Heilbronn, Münsingen |
| XIV Army Corps | Karlsruhe | Rastatt, Weingarten |
| XV Army Corps | Strasburg | |
| XVI Army Corps | Metz | |
| XVII Army Corps | Danzig | |
| XVIII Army Corps | Frankfurt–am–Main | |
| XIX (II Royal Saxon Corps) | Leipzig | Chemnic–Ebersdorf |
| XX Army Corps | Allenstein | |
| XXI Army Corps | Saarbrücken | |
| I Royal Bavarian Corps | München | Lechfeld |
| II Royal Bavarian Corps | Würzburg | |
| III Royal Bavarian Corps | Nürnberg | |
| Württemberg | Ulm, Heuberg |
Сви ти логори заслужују детаљнију и много комплекснију историографску обраду, а у овом раду, и то само у основним цртама, биће приказани они у којима је би заточен већи број ратних заробљеника из Краљевине Србије.