Извор: Срби заробљеници у немачким логорима 1915–1919. године, Попис умрлих
Аутори: Ненад Лукић, Милан Тлачинац
Позиција: 48.41453412981636, 9.990701907857481
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Логор Гансвисен (Gänswiesen – Гушчија ливада) налазио се на истоименој локацији у граду Улму и био је под јурисдикцијом војне области Виртемберг. Одлука о подизању логора донета је 29. августа 1914. године, када је наређено пребацивање и смештај првих 3.600 заробљеника чији је задатак био да наставе са даљом изградњом логорског комплекса.
Планирано је да логор може да прими између 5.000 и 20.000 интернираца, а кроз њега је у периоду 1916–1918. година прошло више од 20.000 заробљеника, међу њима и око 2.500 из Краљевине Србије.
Већи део логора је изграђен током септембра 1914. године, био је ограђен оградом од двоструког реда бодљикаве жице, при чему су и поједини делови унутар њега били међусобно одвојени бодљикавом жицом. Због тога је и дошло до грубе поделе логора на логор–север и логор–југ. У циљу повезаности разних делова логора постављено је 35 капија које су биле под сталном стражом. Ово је гарантовало контролу кретања заробљеника по логору, а самим тим, како културну тако и етничку одвојеност пет националних група које су биле интерниране у Улм: Руси, Французи, Италијани, Срби и Румуни. Пет других капија повезивало је овај херметички затворени логор са спољним светом. У сваком појединачном делу логора уз бараке за становање направљени су умиваоници, бунари за снабдевање водом и шест тоалета.
Затвореници су обављали разне врсте послова унутар самог логора, или у његовој непосредној близини. Тако је, на пример, у две смене по 50 затвореника дневно радило на тврђави горњег Езелсберга (Eselsberg), али и на цивилним постројењима и путевима у околини, попут деонице пута од Улма до Манхајма у Бефингену на којој је било ангажовано 200 људи. Већина затвореника била је пресељена из логора у „радне групе – команде“ од по највише 100 људи за пољопривредне послове, а до 1.500 људи за рад у индустрији. Током 1918. године постојало је 3.000 оваквих група на целој територији Јужне Немачке, у којима је било распоређено до 25.000 заробљеника из Улма. Том приликом је удаљеност од базног логора играла занемарујућу чињеницу па је она као у случају дрвне индустрије Гросхолцлојте у Алгау (Großholzleute, Allgäu) износила и 100 километара.
Према немачким подацима у логору Улм умрло је 1.048 заробљеника: 685 Руса, 99 Румуна, 71 Француз, 48 Италијана, 3 Енглеза и 142 Срба. Што се Срба тиче тај број је по прикупљеним подацима нешто већи и он износи 145 (159).
На гробљу у Улму (Neuer Friedhof) подигнут је крајем септембра 1918. године споменик умрлим српским војницима који је извајао вajaр Кaрл Вeрлe. Његову израду иницирала су три наредника: Милан Видановић, Исајло Цветковић и Милан Трајковић, поднаредник Живорад Спасојевић и војници Миодраг Ђорђевић и Радивоје Цветковић. Посвећен је ратницима Дринске, Моравске и Тимочке дивизије, који су пали у немачко заробљеништво. Постављен је на дужини од четири метра, а висок је три метра, симболизује српског војника који лежи на камену у војничкој униформи, са шајкачом на глави.
На споменику је исклесан текст:
“Мир и покој души и пепелу Вашем! Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном 142 српски ратни заробљеници из рата 1914–1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улма.“
И стихови:
“Хej путничe, штo прoлaзиш пoрeд грoбљa света, нeпoзнaтa, стaни мaлo и упoзнaj oнe штo умрeшe тaкo прoслaвљeнo“
