Извор: kandalaksha.org
Позиција: 67.13483832549318, 32.415431554447544
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: нема података
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
У Кандалакши у ул. Линенаја, где се некада налазило древно померанско гробље, постоје два скромна споменика српским војницима који су погинули 1918. Ово су једини материјални докази о присуству српског резервног батаљона на полуострву Кола. На једном споменику налази се плоча са текстом на српском језику:
„Гојко Томић
Рођ. у. с. Тохлићи
Сарајево. Босна
1894.г. Умро 5. јуна
1918. тешко рањен
на пољу части под
легао ранама и умро
за слободу и уједи
њење Југословена.
Слава му! Спомен
дигоше му његови
ратни другови
Други споменик стоји на гробу српског војника, чије име није познато.
У фебруару 2012. године у Кандалакши је покренут пројекат „Сећање на браћу Југословене до потомака кроз векове“. Његову реализацију су спровели: ученици 8. „Б“ разреда средње школе број 10, МБУ „Музеј историје Кандалакше“, Морска трговачка лука Кандалакша, уз подршку представника Централног библиотечког система (Централизовани библиотечки систем) , локални медији, Стомадент ДОО, ВМК (Војно спомен чета), родитељи ученика.
Заједно се ради на унапређењу простора и постављању информативне табле код споменика српским војницима.
Први светски рат, чији је један од резултата био и појављивање на мапи Европе Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, које је касније преименовано у Југославију, завршен је новембра 1918. године. Срби су са мајчиним млеком упили у себе однос према Русији и Русима, можда најјасније изражено речима Светог Петра Цетињског: „Сви знамо: ако умру Руси, умреће и сви остали Словени, а ко је против Руса против је свих осталих Словена“. Дакле, и војник Томић је погинуо за Русију на руском тлу, на Колском Арктику.
Догађаји који су послужили као полазна тачка за развој оружане братоубилачке конфронтације у Русији. Наиме, у септембру 1917. године, на територији Русије се налазило око 300 хиљада југословенских ратних заробљеника, који су се претходно борили у редовима аустро-угарске војске. Неки од њих су заробљени током борби, неки су, због традиционалног проруског расположења, добровољно прешли на страну руских трупа. Многи од њих су изразили жељу да се прикључе руској или српској војсци. Након што је у јесен 1915. године Србија пала под истовременим нападима аустро-немачких трупа, с једне, и бугарских трупа, с друге стране, а њене земље биле окупиране, српска влада у егзилу, на острву Крф, добила је дозволу да се у Русији од југословенских ратних заробљеника формира специјална јединица – добровољачки одред, који би учествовао у биткама на Источном фронту.
После Октобарске револуције, остаци корпуса и просто југословенски ратни заробљеници, селећи се: неки у Солун, неки у отаџбину, наставили су да пристижу на север Русије, који је у тим условима остао једини отворени „прозор” у Европу. Неки од њих су евакуисани, док су други остали и учествовали у антибољшевичким акцијама савезничких снага, постајући део Резервног батаљона Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца.
До 8. маја 1918. први српски воз био је у Петрозаводску, други у Званки, трећи у Вологди и четврти на станици Гостовскаја. Лонткијевич је на данашњи дан стигао у Вологду, где су се у то време налазила дипломатска представништва многих савезничких земаља, укључујући и српску краљевину. Тада је одлучено да се резервни батаљон не пошаље на фронт Сулун, већ да се задржи у Кандалакши. Следећег дана француски изасланик Нуланс и српски изасланик Спалајковић извршили су смотру батаљона и предали његовом команданту наређење да се премести у Кандалакшу, где је потребно да се из свег особља одабере 1.000 људи за организовање специјалне борбене јединице, којој је наређено да брани Мурманск и Мурманску железницу.
Маринковић је 10. маја, пре него што је послат даље на север, добио још једно наређење за извршење. Већ је било речи о формирању само једног батаљона за учешће у непријатељствима. Савезници су преузели снабдевање новоорганизоване јединице.
Последњи воз са Југословенима стигао је у Кандалакшу 19. маја 1918. године. У почетку се претпостављало да ће сутрадан реформисани батаљон кренути у Мурманск. Међутим, због наводне немачко-финске претње Мурманској железници, ови планови су одложени, а главнина Срба је остала у Кандалакши. Потом су војници батаљона подељени у три групе, од којих је свака имала своју посебну намену.
Део формације – Резервни батаљон – остављен је на врхунцу братоубилачког рата између црвено-белих да заштити железницу од немачко-финске претње у областима Кемија, Кандалакше и Мурманска.
Срби су се трудили да пут држе у строгом реду и чак су прибегли крајњим мерама, о чему сведочи стрељање тројице бољшевика који им се нису покорили у Кемију. Неки од Југословена учествовали су у одбрани Печенге, тамо обављали гарнизонску службу и неко време чували тамошњи затвор. Аутор цитира документ у којем се каже да су се Срби према заробљеницима понашали „иако грубо, али далеко од тога као белогардејци“.
Вездин Гефтер је у својим мемоарима тачно описао ситуацију: „Срби су се лоше провели. Британци су их претворили у раднике и нису им дозволили ни да уђу у таква аристократска места као што је Мурманск. Били су на најекстремнијим позицијама Мурманске области и живели у тешким условима. Водећи херојски рат са великим егзодусом из матичне земље, отерани су на далеки север под паролом помоћи својој словенској браћи, а заправо да би помогли силама Антанте у борби против бољшевика. Српски војници су се одликовали високом борбеношћу. Командант Оружаних снага Северног региона В.В. Марушевски је батаљон назвао „одличним“.
Срби су дошли овде да бране Русију. Русију која их је заштитила 1914. Они су активно учествовали у готово свим операцијама на Мурманској прузи. Једини материјални доказ о присуству резервног батаљона на полуострву Кола остаје гроб на старом гробљу у Кандалакши. Борили су се за Русију коју су волели, у коју су веровали и којој више није било суђено да васкрсне.
