Српска војска у северној Африци
Аутор: Ненад Лајбеншпергер
Стицајем историјских околности, делови српске војске и избеглица су део Првог светског рата провели на територији француског протектората Тунис у северној Африци. Тамо су стигли након повлачења кроз Албанију 1915/16. године. Прва лађа са српским војницима је напустила Драч 6. jануара 1916. године, да би неколико дана касније пристала у луци Бизерта на северу Туниса. Пребацивање српских војника (већином изморених, болесних и/или рањених) са албанске обале у Тунис је настављено у наредних две и по недеље. Након тога војници су пребацивани на Крф, који је у међувремену француска војска окупирала. У периоду фебруар-април 1916. године, део српске војске (регрути резервних трупа и тешки болесници) су са Крфа пребачени у Бизерту, а након формирања Солунског фронта, па све до краја рата, у северну Африку су упућивани и најтежи рањеници и болесници са овог бојишта. Поред тога, Бизерта је била и место окупљања и обуке добровољаца из целог света (већином Срба, али је било и припадника других словенских народа – Хрвата, Словенаца, Руса и Чеха).
Српски војници су се у северној Африци опорављали од рана и изнемоглости и лечени од заразних болести које су донели из Србије, али и оних које су добили у Африци. Највећим делом су били смештени у болнице у Бизерти и оближњем Феривилу (данас Мензел Бургиба), али и у другим местима у Тунису, Алжиру и Мароку. Верује се да је преко 61.000 Срба (војника и избеглица) прошло кроз северну Африку током Првог светског рата.
Након излечења и опоравка, следила је обука (углавном двомесечна), а затим и одлазак на Солунски фронт. Обука је вршена и за младиће и ђаке стасале за регрутацију који су се налазили међу избеглицама у Француској, Грчкој и другим земљама Европе. Да би се наставило школовање питомаца Скопске подофицирске школе, у Бизерти су образоване и подофицирске школе – војно пешадијска, коњичка, музичка и шоферска. Највећи број војника је био смештен у војни логор Лазуаз у близини Бизерте.
По завршетку Првог светског рата, већи део српске војске је напустио северну Африку. Само мањи део њих је остао у северној Африци до потпуног опоравка током 1919. године. У туниским и алжирским болницама лечено је преко 41.000 припадника српске војске. Умрло их је нешто више од 3.000. Преминули су били сахрањивани на укупно 24 гробља у Тунису и Алжиру, од којих се данас са сигурношћу зна да постоје само три. Два се налазе у Тунису – у Бизерти (капела са костурницом) и Мензел Бургиби, а једно у Алжиру – у Дели Ибрахиму. Непозната је судбина већине посмртних остатака српских војника са осталих гробаља.
Српска војничка гробља у Тунису између два светска рата
У Тунису, српски војници су били сахрањени на укупно пет гробаља – у Бизерти, Феривилу (данас Мензел Бургиба), Сусу и два у граду Тунису – на грчком гробљу и на градском гробљу Белведере. О њима је бринуо званични чувар српских гробаља у северној Африци Петар Гавриловић. Ту дужност обављао је у периоду 1924–1937.
Текуће одржавање, помени и посете
Стални недостатак финансијских средстава у краљевини Југославији је условио да је Гавриловић тек повремено могао да обилази српска гробља, као и да су већину трошкова за одржавање сносиле француске власти, што преко општина на чијој територији су се налазила гробља, што преко удружења Француска успомена. После 1937. године, па све до краја француске колонијалне власти у Тунису о гробљима су бригу водили Французи. У неколико наврата је Гавриловић сам финансирао мање обнове – оправку поломљених знакова и фарбање натписа сахрањених ратника.
Први већи помени на гробљима у Бизерти и Феривилу су обављени већ током лета 1916. године, уз чинодејствовање свештеника. Комеморације и помени су се најчешће организовали за Видовдан и за задушнице (католичке и православне).
Након Првог светског рата помене је, углавном за Видовдан, скромно одржавао Петар Гавриловић, најчешће уз постављање цвећа и паљење свећа. С обзиром на немогућност да чешће путује ван града Туниса, помене је спроводио на гробљу у Тунису, а ређе у Бизерти и Феривилу. Мало већи помени би се одржавали приликом посета делегација из Југославије или Француске. Французи су приликом одржавања својих помена за дане Свих светих и католичких задушница (1. и 2. новембар) обилазили и српска гробља и одавали почаст српским војницима. На Српска војничка гробља у Тунису су из Србије најчешће долазили туристи, ходочасници и припадници ратне морнарице.
Српска војничка гробља у Тунису после Другог светског рата
Француске колонијалне власти су и након Другог светског рата наставиле са одржавањем српских војничких гробаља, све до тренутка када је Тунис изборио независност – 1956. године. На захтев туниских власти, Французи су, од 1968. до 1971. године, извршили груписање посмртних остатака својих војника на једно место, оформивши у предграђу града Туниса, Ла Марси, на брду званом Гамархт ново војно гробље. Тамо су пренети и француски војници који су били сахрањени на гробљу у Мензел Бургиби и у костурници у граду Тунису. Приликом припрема за ексхумацију посмртних остатака својих војника, упитали су југословенску амбасаду у Тунису шта намеравају да раде са посмртним остацима српских војника. Одговорено им је да Југославија није заинтересована за пренос својих војника, пошто то од њих нису тражиле Туниске власти.
Југословенске власти у том тренутку нису имале информацију да се посмртни остаци српских војника налазе и у костурници у Тунису. Почетком 70-их година 20. века, туниске власти су објавиле да ће се преместити гробље на Белведеру и упутиле су позив свим заинтересованима да пренесу посмртне остатке на неко друго место. Након истека датог рока за тај посао Тунижани су све остале посмртне остатке похранили у једну костурницу на оближњем гробљу Боржел, у граду Тунису. Према информацијама добијеним од туниских власти ту су похрањене и кости српских војника из костурнице у Белведеру. Међутим, остаје отворено питање да ли су Туниске власти могле да одвоје посмртне остатке француских и српских војника, и да ли су са посмртним остацима својих војника однели и посмртне остатке српских војника.
Интересовање југословенских власти за гробља српских војника у Тунису је почело тек успостављањем дипломатских односа ФНРЈ и Туниса. Прва забележена службена посета представника Југославије је из 1958. године. Том приликом је капела у Бизерти мало доведена у ред, пошто је у међувремену била оронула.
Већ од тог тренутка амбасада/посланство Југославије у Тунису тражи новчана средства за обнову тих гробаља. Прва већа сређивања су обављена 1961. године, али немамо информацију који су послови тачно урађени. Највероватније је тада у капели у Бизерти постављена нова спомен плоча са натписом:
Палим ратницима 1914–1918. захвална домовина ФНР Југославија.
Текст је исписан на српском језику, ћирилицом и на арапском језику.
Гробља у Бизерти и Мензел Бургиби (раније Феривилу) су била под надзором комуналне дирекције гувернерата града Бизерте, који их је одражавао доста скромно. Југословенским властима је било омогућено несметано посећивање гробљима, а у неколико наврата су поново рађене мање поправке. Према извештајима из 1967. године на гробљу у Мензел Бургиби су се налазили иструлели дрвени крстови на десет гробова.
Стално размишљајући о потреби обнове српских војничких гробаља у Тунису, југословенске власти, односно власти СР Србије, као највише заинтересоване за обнову ових меморијала, размишљале су да се уради концентрација свих посмртних остатака у једну костурницу. Од ове идеје се на крају одустало и решило да се уради свеобухватна обнова гробаља у Бизерти и Мензел Бургиби.
Радови на обнови српског војничког гробља и оближњег споменика у Мензел Бургиби и капеле са околним споменицима у Бизерти је спровео Републички завод за заштиту споменика културе 1979-1980. године. Том приликом на простору гробља у Мензел Бургиби је направљен комеморативни плато са јарболима за заставе, жардињерама и постаментом за венце, који је у облику зарубљене пирамиде. У Бизерти су такође додати јарболи. У капели је постављен постамент за полагање цвећа, у облику плоче, са натписом „Српским војницима палим за отаџбину“. Изведени су и конзерваторски радови на три иконе које су се налазиле у капели. Те иконе су у међувремену нестале из капеле.
На оба гробља је урађена нова гвоздена капија и постављени натписи на улазу на српском, француском и арапском „Српско војничко гробље“.
Приликом завршних радова на обнови гробља у Мензел Бургиби дошло је до озбиљних грешака приликом враћања крстова на гробље, пошто исти нису враћени на своја оригинална места, него су насумично поређани. На неким местима оштећене плочице нису ни враћене на крстове.
На постамент за венце, на гробљу у Мензел Бургиби, 4. јула 1982. године постављена је спомен плоча са натписом:
Слава палим српским војницима за слободу 1914–1918.
Без обзира на околности, српска гробља у Тунису су остала места која су посећивана од стране Југословена. О првој послератној посети једне поморске делегације је дуго сведочио лимени венац остављен у капели у Бизерти 1945. године. Прва службена посета из Југославије, према расположивим подацима, била је 10. априла 1961. године када је делегација Југославије, на челу са Лазаром Колишевским, положила венац са тробојном траком у име Јосипа Броза Тита на заједнички споменик (толос) у Мензел Бургиби. На венцу је писало „Председник Југославије Јосип Броз Тито“. Након тога су долазиле бројне друге делегације – војне, државне, службене и приватне. Посебно могу да се издвоје следеће посете: Југословенска парламентарна делегација на челу са председником Савезне скупштине Милентијем Поповићем, 18. марта 1969. г. (Мензел Бургиба)49; Никола Љубичић, Савезни секретар народне одбране, са војном делегацијом, током децембра 1974. године (Бизерта)50, делегација Савезне конференције ССРНЈ, фебруар 1976 (Мензел)51; заменик ССНО генерал- пуковник Милош Шумоња на челу делегације ЈНА, новембар 197652 (Бизерту); Југословенска владина делегација на челу са председником СИВа Веселином Ђурановићем 5. децембра 1979. године (није прецизирано које гробље). После извесног застоја у државним посетама, гробља у Бизерти и Мензел Бургиби је, током марта 2014. године, посетио председник Републике Србије Томислав Николић.
Стање српских војничких гробаља у Тунису 2013. године
Као што је раније приказано, непозната је судбина посмртних остатака српских војника сахрањених у Сусу, делу гробља у Мензел Бургиби и на гробљу Белведер.
Српско војничко гробље у Бизерти се повремено одржава, пошто постоји особа која га чува и врши основно одржавање, али је протоком времена дошло до неких оштећења. Највише су страдали споменици око капеле. На некима од њих се натписи више не могу ишчитати. Неколико их је поломљено, а камен је оштећен на свим споменицима. 2013. Године капела је била у солидном стању, осим кровне плоче коју је требало санирати. Спољне спомен-плоче су испуцале на неколико места. Поред тога, боја слова је на неким местима била избледела, а на неким потпуно нестала. Улазна врата су била кородирана, брава поломљена, а стакло је било разбијено.
На Српском војничком гробљу у Мензел Бургиби се исто обавља повремено основно одржавање од стране породице чувара, али и тамо има већих и мањих оштећења. Сами крстови су раније обојени масном белом бојом ради заштите, али је боја прекрила натписе на делу крста у облику амфоре. Стање 2013. године је било следеће: већину крстова је поново захватила корозија. Недостајало је преко 80 крстова, док их је још око 30 поломљено. Поред тога, око 80 крстова је било без иједне плочице, док је око 130 плочица било оштећено. У депоу гробља (уствари некадашњим капелама за испраћаје) су се налазили поломљени крстови, док су неки, током 2013. године пронађени и у жбуњу поред српског војничког гробља.
Споменик у облику толоса је 2013. године био у лошем стању пошто је дошло до опадања и пуцања малтерне кошуљице на више места. Спомен плоче које су се некад налазиле изнад њега више нису постојале. Један комад тих плоча је пронашао Лука Николић 2008. године и он је био пренет на српско војничко гробље. Овај пронађени комад је иначе био поново употребљен на неком од цивилних гробова.
Једнообразно уређење војничких гробова у оквиру Српског војничког гробља у Мензел Бургиби је у суштини репрезент државног и колективног сећања на пале војнике. Како колективно сећање није могуће одвојити од приватног сећања, тако се и у оквиру уређених образаца јављају веће или мање приватне интервенције. На гробљу у Мензел Бургиби се то огледа у стављању чарапица или иконе Богородице Одигитрије на надгробни крст, као и исправљањем или дописивањем имена од стране породица страдалих војника.
Обнова српских војничких гробаља у Тунису 2017. године
Од 2012. године Републички завод за заштиту споменика културе Београд је започео припреме за обнову гробаља у Бизерти и Мензел Бургиби и споменика у Мензел Бургиби. Након израде конзерваторско-рестаураторских пројеката, приступило се изради нових крстова и нових плочица са именима сахрањених војника за гробље у Мензел Бургиби. Поред тога, израђене су и спомен плоче са именима војника за које је познато да су умрли у Тунису, али им нису позната тренутна гробна места. Сви ови радови су изведени у Србији, а затим је материјал пренет у Тунис. Радови на обнови поменутих меморијала су извршени од новембра 2016. до маја 2017. године.
У Бизерти на Српском војничком гробљу обављени су опсежни конзерваторско-рестаураторски радови на капели и појединачним споменицима. Пошто су натписи неких појединачних споменика били трајно оштећени, на четири споменика су додате плоче од белог мермера на којима су исписана имена ту сахрањених војника. На капелу је постављена нова спомен плоча од белог мермера на коју су уклесана имена још 99 српских војника, који су сахрањени у костурници, а чија имена се нису налазила на постојећим плочама. На зиданој огради гробља су постављене две беле мермерне плоче на којима су уклесана имена 131 српског војника који су били сахрањени у граду Тунису (на гробљу Белведере), а за чије садашње место починка нема прецизних информација. На једној од плоча је уклесана 2013. година, као година израде ових плоча. Изнад ових плоча се налази мања метална плочица са текстом који објашњава која имена су уклесана на тим плочама. На улазу у Српско војничко гробље, као и на улазу у само гробље, постављене су нове прохромске табле које говоре да се ту налази Српско војничко гробље. Уређен је и прилаз гробљу.
У Мензел Бургиби на Српском војничком гробљу су такође обављени опсежни конзерваторско-рестаураторски радови. Замењени су сви поломљени крстови и плочице са именима, уз употпуњавање крстовима и плочицама који су недостајали. Оно што је још значајније је да су све плочице са именима прераспоређене на своја места, како би свака плочица означила и право гробно место. Да би се означили гробови у које је сахрањено више војника, испред крстова над њима су израђени мали бетонски постаменти на које су постављене потпуно нове плочице од прохрома, квадратног облика, са исписаним именима војника сахрањених у ту гробницу. Поред сваког крста је постављена и плочица од прохрома са бројем гроба. На стубићима који означавају парцеле су постављене нове табле од прохрома са латиничним словима „А“, „Б“ и „Ц“, чиме је извршена и промена назива парцела у оквиру гробља, са тим да су остављена да се виде и слова старе парцелизације. На зиданој огради гробља су постављене две беле мермерне плоче на којима је уклесано 179 имена српских војника који су били сахрањени на другим парцелама овог гробља и тројице војника који су били сахрањени у Сусу, а за чије садашње место починка нема прецизних информација. Као и у Бизерти, и овде је на једној од плоча уклесана 2013. година, као година израде ових плоча, а изнад њих постављена мања метална плочица са текстом који објашњава која имена су уклесана на тим плочама. На улазним капијама у гробље и у Српско војничко гробље постављене су нове прохромске табле које говоре да се ту налази Српско војничко гробље.
Конзерваторско рестаураторски радови су извршени и на споменику у Мензел Бургиби. При томе, на задњој страни споменика је уграђен раније пронађени комад некадашњих спомен плоча.