Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Турској либералној буржоазији као и феудалним круговима били су сасвим јасни циљеви како великих сила тако и балканских држава. Али она је узрок свима недаћама и слабљењу државе видела у султановом апсолутизму. Зато је пред крај 19. века почела иступати са захтевима за увођење политичких слобода, модернизовање државне управе и сл. У том циљу је, још 1889. године, основана организација ,,Јединство и напредак”, која је постепено стекла знатан утицај у турској војсци, нарочито међу млађим официрским кадром.
Почетком 1908. године изгледало је да се криза на Балкану, мешање великих сила у унутрашње прилике европске Турске, ослободилачки покрети поробљених народа, међусобна борба балканских држава око Македоније итд, примиче свом расплету. Аустро-угарски предлог за санџачку железницу, који је Бечу, између осталог, служио као пријава за турску стечајну масу у Санџаку, изазивао је неповерење и у Турској. Он је, како смо већ видели, потакао и остале силе да се активније уплету у борбу око железница на Балкану. После тога су Енглеска и Русија иступиле с новим програмом реформи у Македонији. То је био корак даље у притиску на Турску и због тога је примљен као наговештај још активније политике тих сила на Балкану и Блиском Истоку. Упоредо с тим, четничка борба између бугарских с једне и српских и грчких чета с друге стране све је добијала шире размере.
Такав развој догађаја потакао је младотурке да се реше да оружаним путем, устанком, уклоне султанов апсолутизам и уведу уставне слободе и да тако измакну великим силама и балканским државама разлог за мешање у турске унутрашње послове. У том циљу је 3. јула 1908. у Ресну отпочела побуна у турској војсци. Она се брзо пренела на остале гарнизоне у Македонији. Пошто су трупе које су упућене из Мале Азије ради гушења побуне прешле на страну побуњеника, султан је био присиљен 24. јула, да врати устав од 1876. године и дозволи да се образује нова влада на челу с Ћамил-пашом, који је био наклоњен Енглеској.
Победа младотурака и увођење уставности изазвали су крупне реперкусије како у унутрашњем тако и у спољном положају Турске. Још у току побуне младотурцима се, у борби против апсолутизма, придружило лево крило ВМРО с Јаном Санданским на челу. Паролеодецентрализацији државне управе, локалној самоуправи, равноправности свих грађана итд., с којима су младотурци пошли у борбу, примљене су са симпатијама од поробљених народа јер су давале наде да ћe им се дотад неподношљиво стање побољшати. Основна маса сељаштва у европској Турској прихватила је револуцију јер се надала да ће она колико-толико смањити феудалну експлоатацију поделити сеоској сиротињи земљу и смањити порезе. Сва та надања навела су лево крило ВМРО, коме су на челу стајали приврженици Гоце Делчева, дау новоствореној ситуацији помогне младотурску револуцију, рачунајући да ћe нa тај начин моћи успешније да води борбу за решење македонског питања.
Убрзо после увођења уставности у Турској дошло је до стишавања а затим готово и до прекида четничке борбеу Македонији. Тиме је нарочито била погођена Бугарска. После 1885. године она је сву своју споњнополитичку активност усмерила на македонско питање, па је преокретом у Турској њена политика привремено дошла у ћорсокак. Прокламовањем устава у Турској, као и сарадњом левог крила ВМРО с младотурцима, била је измакнута основа на којој су бугарски владајући кругови дотад заснивали своје тежње у Македонији. Те бугарске тешкоће обрадовале су нарочито грчку буржоазију. У Београду и Атини су се надали, мада је било јасно да консолидација Турске погађа и њихове тежње и интересе, да ће Бугари бар привремено 6ити онемогућени да сами захвате Македонију.
Промене у Турској утицале су и на став великих сила према Порти. После увођења уставности, Енглеска и Русија одустале су од свог пројекта реформи и реформна акција у Македонији је убрзо сасвим напуштена а претставници великих сила који су је спроводили и контролисали повучени су на неограничено отсуство. Доласком младотурака на власт извршена је, бар у прво време, још једна промена у Цариграду: доминантни немачки утицај на Порту почео је да слаби на рачун енглеског који је почео да јача.
Младотурци нису ни хтели а ни могли да воде револуцију до краја. Носиоца апсолутизма, султана Абдул Хамида, они су оставили на престолу. Покрет који се био јавио за његово свргавање брзо су сузбили. А сем тога, нису ни покушали да укину феулдалне односе и тако уклоне основне друштвене препреке које су кочиле сваки напредак. Чим су узели власт, они су у пракси одмах почели напуштати оне принципе за које су се борили. Уместо локалне самоупаве коју су раније захтевали прокламовали су прицип државног централизма. Ослањајући се на њега они су намеравали да угуше националне покрете поробљених народа и да ове, после тога, насилно отоманизирају. Уствари револуција је уплашила и турску буржоазију, која се бојала да тај покрет не искористе угњетени народи. Зато је она, после првих. победа, брзо пристала на компромис с феудалним круговима.
Али и поред таквих резултата и стремљења које је донела и наговешгвала, младотурска револуција је ипак изазвала снажан талас антиколонијалног расположења на Блиском Истоку, покренула национални покрет у Албанији и потакла велике силе да почну преговоре ради поделе Турске Империје.