име: Драгомир
презиме: Васовић
име оца: Јован
место: Врховине
општина: Уб
година рођења: 1871.
година смрти: 1936.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Васовић Ј. Драгомир, кафеџија и резервни пешадијски наредник (Врховине, Уб 17. X. 1871 – Уб, 21. III 1936).
Отац Јован, земљорадник, умро је 1897, а мајка Пеладија, домаћица, 1923. године.
Основну школу учио је и завршио у суседном селу Степању. Како није имао услова да настави даље школовање, после три разреда остао је на селу и почео да се бави пољопривредом.
Редован војни рок служио је у IV чети III батаљона IV пешадијског пука Стеван Немања, која је тада била стационирана у Пожеги. На одслужењу војног рока остао је од 1893. до 1895. године. По његовом завршетку враћа се у родне Врховине и наставља да обрађује имање, храни и гаји стоку, сади и подиже воћке, те машта о лепшој и срећнијој будућности.
Као резервни пешадијски наредник учествовао је у свим ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године и важио за једног од најхрабријих војника IV чете III батаљона II пешадијског пука III позива. Починио је више јуначких дела и обавио неколико запажених извиђања преко реке Саве, после којих је доносио драгоцене податке о непријатељским положајима, њиховом бројном стању и расположењу.
Учествовао је у више борби и других акација које је водила његова јединица. Посебно се истакао у борбама на положају Степојевац код Лазаревца, октобра 1914. године, после чега је одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен указ ФАО 11 123, од 15. јануара 1915. године.
На положају Космај, новембра 1914. године, теже је рањен у леву руку. Ипак, повлачио се са српском војском преко Косова и Албаније, и учествовао у борбама на Солунском фронту, увек показујући запажену храброст и сналажљивост. Захваљујући томе, добио је једно француско одликовање, Албанску споменицу и друге споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.
По завршетку ратова, вратио се кући. Видевши да се са оно мало посне земље не може обезбедити пристојна егзистенција себи и члановима своје породице, напушта Врховине и настањује се у Убу. Прво ради као конобар код тамошњих кафеџија, а касније и сам отвара сопствену кафану (механу). Без сумње то му је помогло да лакше и боље живи, мада ни након тога није био богат човек.
У браку са Радојком Обрадовић (1884 – 1950) имао је шесторо деце, а међу њима и синове: Богољуба, Властимира, Светомира и Владана. Неки од њих били су активни учесници или сарадници народноослободилачког покрета у Тамнави. Богољуба су Немци стрељали у акцији одмазде у Гуњевцу крај Уба, 31. октобра 1941. године. Светомир – Света (1905-1985) је био члан првог Народноослободилачког одбора на Убу. И Владан је у јесен 1941. године био борац Тамнавског батаљона Ваљевског, односно Посавског НОП одреда. Почетком 1942. године је заробљен и преко Немачке интерниран у Норвешку, одакле је пребегао у Шведску, где је живео након II светског рата.
