име: Василије
презиме: Лазић
име оца: Трипко
место: Бабајић
општина: Љиг
година рођења: 1886.
година смрти: 1937.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Лазић Т. Василије – Васа, земљорадник – ковач и резервни пешадијски наредник (Бабајић, Љиг, 24. XII 1886 – Бабајић, 6. XII 1937).
Рођен је у бројној породици од оца Трипка и мајке Петрије, пољопривредника.
Завршио је основну школу и ковачки занат. Живео је у месту рођења и поред заната бавио се пољопривредом.
Редовни војни рок регулисао је током 1910. и 1911. године у III чети III батаљона V пешадијског пука Краља Милана у Ваљеву. И само што се вратио са одслужења војног рока уследила је мобилизација за Први балкански рат. Своје ратовање наставио је и у Другом балканском рату. Изузетно развијен, уз то храбар и врло спретан, често је бивао у првим борбеним редовима и предњачио у многим активностима.
Као резервни пешадијски наредник III чете III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива учинио је више јуначких дела током Првог светског рата. За време борби на Руднику при јури- шу на Аустроугарску војску, са својим водом заро- био је четири њихове брдске хаубице. Тај подвиг донео му је Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен и указ ФАО бр. 11.123 од 15. јуна 1915. године. Доцније је за тај и још неке подвиге награђен и новчаном наградом коју је поделио са својим ратним друговима.
Међутим, нису то и једини подвизи овог јуначине. Нажалост, они нису нигде записани па су одласком са овог света његових ратних другова и савременика пали у заборав. Ипак, зна се да је одликован и Златном медаљом за храброст; да је добио и неко високо француско одликовање и друга. Као учесник сва три рата од 1912. до 1918. године добио је и све три ратне споменице.
Током 1916. године био је теже рањен, па је заробљен код Смедере- ва 29. септембра 1915. године од немачке војске. Успео је да преживи све те неприлике и ратне страхоте и да се врати у своје родно место. По доласку кући наставио је да се бави старим пословима. Пошто је имао мало имања, а ни посао му није најбоље ишао живео је доста скромно. Залужени ратник и храбри јунак заслужио је више.
Још пре почетка балканских ратова оженио се Загорком и са њом имао две ћерке (Косану и Зорку) и сина Михаила. Његов син јединац Михаило Миле Лазић (1912-1982) био је активни војни подофицир и велики боем. Женио се три пута и добио петоро деце. Његова трећа животна сапутница Будимка преко лета живела је у Љигу, а током зиме код ћерке у Београду. Михаилова кћи из првог и син из трећег брака већ дуже време живе и раде у Канади.
Сахрањен је на сеоском гробљу у Бабајићу уз присуство најближе родбине, пријатеља и познаника. Потомци су му подигли споменик.
