Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Седамнаестог октобра је Врховна команда известила комаданта армије да ће ускоро бити објављен рат и у вези с тим, наредила да се изврше потребне припреме у смислу приближавања задњих трупа и трупне позадине ближе граници. Пошто су на фронту Топличке групе већ други дан трајале борбе и трупе биле прикупљене, а Дринска дивизија II била још на маршу ка концентрациској просторији, то је командант армије у том смислу издао наређење само Моравској бригади.
Командант армије, који још увек није био у курсу догађаја, нити уочавао непријатељске намере, био је у тим данима одлучно против прелажења границе намеравајући да се ограничи на одбрану и одбијање евентуалних непријатељских напада.
Међутим, ноћу између 16 и 17 октобра, иако рат још није био формално објављен, командант турске Вардарске армије, Зеки- паша, преносећи заповест команданта Западне војске, наредио је команданту 7 корпуса: “… Препоручује се да Приштински одред пређе границу”.
С тим у вези, Турци су, намеравајући да 17 октобра главнином снага нападну на фронт Моравске дивизије II, преконоћ упутили на тај правац појачање од редовних трупа пешадије и артиљерије. Зато на десном крилу Топличке групе, на фронту Шумадиске дивизије I, овога дана пре подне и није било промена, јер непријатељ на том правцу није био актаван, зато што је, вероватно, имао слабе снаге. А ни Шумадиска дивизија I није испољила активност, јер се командант дивизије придржавао наређења комаданта армије да остане у одбрани и одбија нападе непријатеља.
То је непријатељу омогућило да се овога дана, у духу препоруке комаданта Западне војске, свом снагом баци на Моравску дивизију II.
Према армиским заповестима од претходног дана и процени ситуацнје на фронту, командант Моравске дивизије II намеравао је да, не прелазећи у напад, упорно брани граничну линију и не дозволи непријатељским снагама да пређу границу. Зато је још у току ноћи ојачао поседнуте положаје тиме што је у рејон Мердарске карауле дошао 3 батаљон 3 пука, наместо 2 батаљона 2 пука који је, растројен у дневним борбама, био повучен у резерву код Баровачког утврђења, где је повучена и 2 батерија из рејона Мердарске карауле. Према томе, тога јутра је Дивизија имала на десном крилу 1 пук фронтом ка с. Д. Дубница и Низамском логору, а на левом крилу 3 батаљон 3 пука и по две чете 1 и 4 батаљона 2 пука у рејону Мердарске карауле, 4 батаљон 3 пука на пошумљеном вису, један вод граничара и одељење четника на Васиљевцу и две чете 4 батаљона 2 пука и 1 чету 2 батаљона 2 пука III позива на Мачјој Стени. У пуковској резерви на Баровачком утврђењу био је 2 батаљон и две чете 1 батаљона 2 пука са 2 батеријом, док су се 1 и 2 батаљон 3 пука с митраљеским одељењем и 1 пољском батеријом налазили у рејону Мердарског утврђења у улози дивизиске резерве.
Турске снаге – које су као што смо видели у току ноћи добиле знатна појачања – имале су намеру да, у духу препоруке комаданта Западне војске, нападајући на фронт Моравске дивизије II маневром главних снага преко Васиљевца и Мировца, угрозе леви бок и позадину распореда Дивизије и заузму линију утврђених положаја Баровац – Мердаре – Маторово. У том циљу, оне су ноћним нападом заузеле српску караулу Васиљевац, чиме су створиле погодан ослонац за извођење обухватног маневра и истовремено раздвојиле од главних снага делове на Мачјој Стени и Реткоцеру.
Око 5 часова изјутра непријатељ је напао на целом фронту Дивизије од с. Д. Дубница до Вулиног Брда. Код деснокрилног 1 пука ситуација је почела да се погоршава још рано изјутра, пошто му је десни бок остао незаштићен после повлачења 12 пука Шумадиске дивизије II на своје првобитне положаје. Узнемирен тиме, као и учесталим извештајима да су непријагељске снаге из Д. Дубнице око 6 часова предузеле маневар према деснокрилном 1 батаљону, командант пука је издао наређење да се батаљони првог ешелона одмах повуку на граничну линију. Да би се избегао евентуални обухват од стране непријатељских снага, 1 батаљон је при повлачењу скренуо према северозападу, доста се удаљивши од 2 батаљона, те је насталу празнину попунио 3 батаљон из пуковске резерве. Око 11 часова батаљони првог ешелона посели су граничну линију на делу од турске карауле Репоње (к. 754) до пута Саставци – Подујево.
Овде је терен био јако пошумљен и неподесан за одбрану, јер су веза и прегледносг били отежани. Пошто је, услед повлачења пука, непријатељ појачао активност, нарочито с правца с. Д. Дубница према фронту 1 и 3 батаљона, ситуација је команданту пука изгледала критична, иако то стварно није била. Стога је он, без знања претпостављеног команданта, решио да се повуче на своје утврђене првобитне положаје Ђуров и Маторовски Вис, о чему је нешто после 11 часова послао извештај команданту дивизије. Због ситуације на левом крилу Дивизије, а још не знајући за одлуку команданта пука да се са граничног гребена повуче на Ђуров и Маторовски Вис, командант дивизије је око 11 часова послао наређење 1 пуку да изврши притисак и угрози леви бок непријатеља. Али пре него је примио наређење команданта дивизије, командант пука је око подне, у духу своје раније одлуке, наредио 4 батаљону и митраљеском одељењу, који су се налазили у пуковској резерви, да се одмах повуку на Ђуров и Маторовски Вис у циљу прихвата осталих батаљона. Међутим су неке чете из прве борбене линије уочиле покрет пуковске резерве, па мислећи да је наређено опште повлачење, и саме су без ичијег наређења почеле да се повлаче, повлачећи за собом и остале делове. Тиме се први ешелон пука одједном нашао у паничном повлачењу кроз шуму, при чему су се јединице и позадина Дивизије измешале и дезорганизовале, повлачећи се у страховитом нереду ка с. Рача. Непријатељ није искористио ову ситуацију и није предузео гоњење на свом правцу, вероватно због присуства Шумадиске дивизије I, која је обезбеђивала десно крило Моравске дивизије II. И тек када је 12 пук Шумадиске дивизије I око 16 часова предузео наступање преко карауле Дубнице у правцу Низамског логора, делови растројеног 1 пука почели су да се прикупљају и уређују на Ђуровом и Маторовском Вису, како је то, око 12 часова, не знајући шта се десило с пуком, а обавештен о намери команданта пука да се повуче, био наредио комадант дивизије. Овај је, сем тога, тражио да се, због ситуације на левом крипу Дивизије, упути један батаљон на Медарско утвррђење и један батаљон на Маторовско утврђење, уз постепено повлачење осталих снага на Ђуров и Маторовски Вис.
Не мање критична била је ситуација на левом крилу борбеног поретка Моравске дивизије II. То је условила у првом реду околност што је непријатељ главнином снага нападао на том правцу и што је леви бок Дивизије иначе био незаштићен, јер су доминирајући висови између Мировачке и Васиљевачке карауле и они источније ка Вулином Брду били поседнути слабим снагама.
Непријатељске снаге, уз подршку артиљерије, напале су у зору положаје западно и источно од Мердарске карауле с циљем да их заузму. Нарочито су опасно угрожавале правац на споју између крила, увлачећи се у међупростор између 1 и 3 пука.
И док је на фронту 4 батаљона 3 пука, који се налазио на пошумљеном вису, владало релативно затишије, десно од њега око Мердарске карауле, непријатељ је присилио на повлачење ка Мердарском утврђењу делове 2 и 3 батаљона 3 пука. Зато је, после трочасовне борбе, комадант 2 пука затражио да цео његов пук буде смењен и повучен из прве борбене линије, пошто је у јучерашњим борбама био заморен и растројен. То је командант дивизије усвојио и око 8 часова наредио да 3 пук смени све делове 2 пука, који су се налазили у првом ешелону и да 2 пук образује дивизиску резерву иза Баровачког утврђења. У духу овог наређења упућен је напред 3 батаљон 3 пука. Када је чело колоне, крећући се неопрезно, стигло на пола пута између Мердарског утврђења и Мердарске карауле, на њега је непријатељ изненадно отворио ватру са граничне линије источно од Мердарске карауле. После кратке забуне чете су се развиле у стрељачки строј и енергично кренуле, уз подршку 2 батерије са Баровачког утврђења и 1 батерије са Мердарског утврђења, која је дејаствовала против турске батерије на к. 686. Дејством артиљерије и покретом 3 батаљона, на чијем правцу је уведено митраљеско одељење пука, непријатељ је био принуђен да се повуче с поменутог положаја. То је омогућило 3 пуку да смени делове 2 пука и да око 9 часова главнином снага у првој линији заузме положај од комуникације Мердаре- Подујево до с. Мировце, имајући у рејону Баровачког утврђења две чете у пуковској резерви, док се 1 пук налазио на десном крилу борбеног поретка Дивизије на фронту: к. 754 – поменута комуникација.
На крајњем левом крилу, пошто су пред зору заузеле Васиљевачку караулу, непријатељске снаге су, чим је свануло, почеле да се поступно шире гребеном у правцу Мировачке карауле, потискујући пред собом слаба стражарска одељења и обухватајући леви бок Дивизије. Једновремено су снажно нападале и с фронта на отсеку код Мердарске карауле.
Јасно је било да ситуација постаје тешка. Зато је комадант дивизије предузео мере да спречи обухватни напад непријатеља и да осигура везу са својим трупама на Мачјој Стени. У ту сврху, са ивице косе која се источно од Баровачког утврђења спушта у Косаницу, упућене су око 8, 30 часова две чете 2 батаљона 3 пука, преко р. Косанице на северне огранке непоседнуте Васиљевачке косе са задатком да се тамо утврде и положаје бране до “последњег човека”. У међувремену су се непријатељске снаге, које су дејствовале на овом правцу, прикупиле на граничном гребену између Васиљевачке и Мировачке карауле, а затим су око 10 часова заузеле и запалиле с. Васиљевац. И пошто су се непријатељске снаге дуже задржале у селу ради пљачке и паљевине, поменуте две чете 2 пука су успеле да поседну одређени положај на северним огранцима Васиљевачке косе, која је са Баровачким утврђењем обезбеђивала извесну дубину одбране Дивизије.
За то време, на крајњем десном крилу 3 пука, код моста недалеко од Низамског логора (к. 675), где су биле распорећене две чете 1 батаљона 3 пука ради одржавања везе са 1 пуком, настало је колебање изазвано повлачењем 1 пука и развијањем непријатељских снага од турског с. Мрдаре. Мећутим је 1 батерија својим дејством са Мердарског утврђења задржала непријатељско наступање, па је повраћен ред код ових чета и оне су се развиле на самом гранчном гребену.
Истовремено је на отсеку 2 и 3 батаљона 3 пука, десно и лево од Мердарске карауле, борба била достигла врхунац, те је командант пука био присиљен да са Мердарског утврђења тамо упути пуковску резерву јачине две чете. Али до потребе ових чета није дошло, јер је у међувремену непријатељски напад био заустављен.
Нешто после 10 часова, са граничиог виса изнад Мировачке карауле, непријатељ је отворио бочну ватру на 4 батаљон 3 пука, који се налазио на пошумљеном вису. Услед тога се овај батаљон у нереду повукао иза границе, у јаругу испред Баровачког утврђења.
Око 11 часова ситуација се још више погоршала. Турци су брзом паљбом из два брдска топа са Шамалука (к. 933) почели тући Баровачко и Мердарско утврђење, а батеријама са Низамског логора (к. 675) и турске Мердарске карауле нашу 2 батерију код Баровачког утврђења (к. 742).
Нарочито је била поражавајућа изненадна ватра двају брдских топова са Шамалука. Трећи батаљон 3 пука отпочео је брзо да отступа, чиме је открио леви бок 2 батаљона западноод Мердарске карауле. То је изазвало такво исто брзо повлачење и двеју чета из пуковске резерве, дотад распоређених у заклонима на Мердарској караули. Повлачећи се без реда, оне су се измешале са четама 3 батаљона и тако помешане отступиле у јаругу између Баровачког и Мердарског утврђења. У близини Баровачког утврђења налазиле су се бројне коморе 2 и 3 пука. Због распрскавања турских шрапнела оне су се у нереду повукле бацајући успут сандуке са муницијом и осталом опремом. Убрзо је паника захватила и остале коморе, дивизиско завојиште и превијалиште 3 пука. Прегурајући се једно преко другог, све се то нашло у теснацу Косанице. Цела позадина Дивизије била је у страховитом нереду, који је, као што смо видели, захватио и многе делове 1 пука.
Тако је положај Моравске дивизије II постао тежак и критичан. У дивиској резерви били су само један батаљон и две чете, већи део 3 пука и цео 1 пук налазили су се у отступању, а Шумадиска дивизија I стајала је потпуно пасивна. Истовремоно је примећено да турским снагама пристижу из Подујева појачања од регуларних трупа. Услед свега тога био је поколебан морал и оних јединица које су још остале на својим положајима, тако да је постојала бојазан да се и ти делови поведу за јединицама које су у нереду отступале. Све је то навело команданта дивизије да око 11 часова хитно затражи помоћ од команданта армије, извештавајући: “Турци нападају веома јако. Долазе им непрестано појачања. Из Подујева иде….. један пук низама и артиљерија… Наше лево крило угрожено. Караула Васиљевац у турским рукама. Код Шумадиске дивизије не чује се борба. Било би корисно да она нападне у бок”. А да би, до пристизања тражене помоћи, омео непријатељску акцију, он је, као што је раније истакнуто, наредио 1 пуку да пређе у наступање и угрози непријатељски леви бок. Али пошто се пук био у нереду повукао преко границе, ово наређење није извршено.
Непријатељ, међутим, није искористио ову ситуацију код Моравске дивизије II. На десном крилу није предузео гоњење 1 пука који се у нереду повлачио, јер се плашио дејства Шумадиске дивизије I; и на фронту 3 пука је недостајало енергичности. Сем тога, убрзо су откривена и ућуткана два брдска топа на Шамалуку (к. 933), а то је доста значило за делове Моравске дивизије II. Турска батерија иза Низамског логора такође је била ућуткана. Али није ућуткана добро маскирана турска батерија у рејону Мердарске карауле, те је она и даље током целог дана дејствовала.
После овога непријатељ није испољавао јачу активност. Његове снаге које су нападале од Васиљевца још увек су се задржавале у селу, губећи време у пљачки и паљењу. Притисак се исто тако смањио и на фронту Мердаре – Мировце, па су тако Мердарска караула и положај 2 батљона 3 пука остали у рукама српских снага.
Захваљујући овоме, створени су услови да се поремећени борбени поредак Дивизије поново организује. На Бароначком утврђењу остао је само 1 батаљон 2 пука, а 3 пук је имао сада повијено лево крило од Мердарске карауле ка Баровачком утврђењу, као главној отпорној тачци одбрабене линије према Васиљевцу и пошумљеном вису. Од војника прикупљених у шуми и јарузи иза Баровачког утврђења и од две чете на Мачјој Стени постављен је један редак стрељачки строј који је доцније замењен двема четама 4 батаљона 2 пука. На тај начин, повезивањем Бировачког утврћења и северног огранка Васиљевачке косе, осигурани су леви бок и позадина делова код Мердарске карауле и Баровца.
Сва прегруписавања и потребна фортификациска ојачања на левом крилу била су довршена до 15 часова, а на десном крилу до 16 часова. После тога је распоред дивизије био следећи: 1 пук на линији Ђуров Вис – Маторовски Вис; 3 пук: 1 батаљон и две чете на граничној линији западно од Мердарске карауле, два батаљона источно од карауле до с. Баровца и две чете у пуковској резерви иза Мердарске карауле; 2 пук: један батаљон на Баровачком утврћењу, две чете на северном огранку Васиљевачке косе, две чете на Мачјој Стени, један батаљон и митраљеско одељење у дивизиској резерви иза Баровачког утврђења, док се 3 батаљон још увек налазио на Реткоцеру. Сада непријатељске снаге нису више према себи имале откривен леви бок Моравеке дивизије II, нити раније слаба места на новоорганизованој линији њеног левог крила, јер су снаге Дивизије биле прикупљене и распоређене за одбрану на положајима који су добро затварали правце непријатељског наступања. Изгледи на успех непријатељског маневра са правца Васиљевца постали су минимални, иако је морал српских трупа на овим положајима био ослабљен услед дотадашњих неуспеха.
Између 15 и 16 часова, уз подршку своје добро маскиране батерије на к. 686, турске снаге су продужиле напад. Оне су нарочито жестоко нападале на простору између Баровца и Мачје Стене, желећи да изшрше обухват. Командант дивизије оценио је да је ситуација веома критична, па је нешто после 15 часова послао извевештај команданту армије, истичући да непријатељске снаге, запаливши сва села од Мачје Стене до Баровца, обилазе лево крило и угрожавају Баровачко утврђење. Сем тога, он је стављао у изглед могућност повлачења Дивизије и тражио појачање у јачини бар једног пука и нешто артиљерије. А још у 12, 30 часова био је послао наређење да се 1 пук постепено повуче на маторовски и Ћуров Вис ради прихватања осталих снага Дивизије ако доће до повлачења. Али до тога није дошло, јер је непријатељ, дочекан снажном ватром са Баровачког утврђења и Васиљевачке косе и изненађен уређеним отпором, обуставио напад, пошто није располагао довољним снагама за фронтални напад или за неки нови обухватни маневар.
Наглом обрту ситуације на фронту Моравачке дивизије II нарочито је допринео 12 пук Шумадиске дивизије I, који је око 16 часова са карауле Дубнице прешао у напад ка Низамском логору, према откривеном левом боку непријатеља. Тиме су непријатељске снаге потпуно заустављене. Наиме, пошто је око подне примио први извештај, команданта Моравске дивизије II, командант армије је наредио Шумадиској дивизији I да ступи у тешку везу са суседном Моравском дивизијом и сам је пошао на фронт ради оцене ситуације. Одмах је уследило наређење команданта Шумадиске дивизије I да 11 и 12 пук из првог ешелона, са једном батеријом из 2 артиљериског дивизиона, у циљу садејства Моравској дивизији II, предузму покрет ка граничној линији и поседну положаје на линији Г. Дубница – Орлошки Вис, да 10 пук из Куршумлиске Бање, 19 пук са 1 и 3 артиљериским дивизионом из Куршумлије и коњички дивизион из Микуљана изврше покрет ка Преполцу, где ће се прикупити у улози дивизиске резерве.
У духу овог задатка, пук је око 12 часова са 2 батаљоном у предходници кренуо са Дабиновачке косе преко с. Шушњак. Протеравши једно слабије непријатељско одељење са границе, он је продужио да се спушта у увалу изворног дела р. Дубнице и око 18 часова избио на коту западно од ц. Г. Дубница, где се, држећи се добивеног наређења, прикупио и заноћио, заштићен предходничким 2 батаљоном на положајима у висини с. Г. Дубница.
Међутим, 12 пук, који је с два батаљона у првом ешалону у 12, 30 часова кренуо с Преполца, поступио је другачије него што је желео командант дивизије, јер су га догађаји на десном крилу Моравске дивизије II одвукли даље него што је заповешћу било предвиђено. Први батаљон се кретао падином између р. Дубнице и граничне линије 2 батаљон граничним гребеном, а 3 батаљон је упућен на Орлишки Вис (к. 919), где је имао ухватити везу с 1 пуком Моравске дивизије II. Четврти батаљон и пуковско митраљеско одељење кретали су се у другом ешелону иза 1 батаљона. И пошто је избио на одређене положаје, он се није зауставио на тој линији, већ је видећи шта се десило са 1 пуком, на иницијативу свога команданта, наставио покрет ка турској караули Репоњи (к. 754). Једино је 3 батаљон и даље остао на Орлишком Вису (к. 919), јер му комадант пука, због удаљености, није могао издати одговарајуће наређење.
Комадант дивизије био је изненађен поступком команданта 12 пука. Када је видео да је пук стигао до карауле Репоње издао му је наређење да се ту утврди и ухвати везу с Моравском дивизијом II. “У напад не прелазити, сваки напад непријатеља што енергичније одбити, излишне губитке избегавати” – гласило је наређење команданта дивизије.
У међувремену је командант армије телефонски наредио непосредно комаданту 3 батаљона на Орлишком Вису да лично оде на фронт Моравске дивизије II и хитно извести о ситуацији код те дивизије. Командант батаљона се с једном четом упутио у правцу Мердара, прикупљајући успут по шуми заиостале војнике растројеног 1 пука. Остале три чете брзо су с Орлишког Виса наступиле у правцу источног дела Низамског логора, развивши се у продужењу левог крила борбеног поретка пука.
У то време, већ други пут, командант Моравске дивизије II известио је команданта армије о тешкој ситуацији на фронту своје дивизије тражећи појачање. У вези с тим, комадант армије, који се тада налазио на фронту, не чекајући извештај команданта 3 батаљона наредио је непосредно комаданту 12 пука да настави наступање према Низамском логору. И када је 12 пук, око 16 часова, продужио покрет, слаби непријатиљски делови су се почели повлачити пружајући доста слаб отпор. Једино је деснокрилни и 1 батаљон, на коси између турске карауле Репоње и р. Дубнице, био обасут јачом косом ватром непријатељских одељења из с. Дубница, услед чега је овај батаљон променио правац наступања и спустивши се у долину Дубничке Реке заузео с. Дубница растерујући непријатељска одељења. Две чете наставиле су гоњење непријатеља, а друге две чете, с комадантом батаљона, кренуле су лево ради садејства с главнином пука који је наступао у духу наређења команданта армије. Главнина је тек падом крака наишла на јачи отпор непријатељских делова који су се били укопали на просторији Низамског логора. Развила се жестока борба, при чему је пешадија била успешно подржавана ватром 5 пољске батерије. Услед маневра 1 батаљона из с. Д. Дубница према непријатељском левом крилу и 3 батаљона према десном крилу Низамског логора, непријатељ је око 19 часова, после концентричног напада 12 пука, напустио положаје и отступио у правцу Подујева.
Овакво успешно дејство 12 пука се позитивно одразило на јединице Моравске дивизије II које су, поред извесних неуспеха, биле и преморене у дводневним борбама. Делови 1 пука које је овога дана била захватила паника почели су се прикупљати и утврђивати на Маторовском и Ћуровом Вису, а и код осталих јединица ове дивизије повратило се изгубљено самопоуздање.
Међутим својим дејством 12 пук се истакао сувише напред у односу на остале јединице своје дивизије. Шумадиска дивизија I имала је сада сувише велики фронт (од с. Г. Дубница до Низамског логора), који је по свом правцу протезања био непогодан и необезбеђен. Опасност је нарочито могла доћи с правца Превитичког виса (к. 849), одакле су се непријатељске снаге, наступајући граничним гребеном, могле појавити у позадини 12 пука. Ситуација је налагала да се у висини Низамског логора створи нов фронт, тиме што би се 12 пук оставио на достигнутом положају, а остали пукови сразмерно померили унапред, с делимичним скретањем ка југоистоку. Тако би 12 пук послужио као ослонац, док се према њему целокупан фронт Дивизије не исправи управно на правац Подујево – Приштина, чиме би се овај правац скратио. Међутим, до овога није дошло из већ познатих разлога којима се рукаводио комадант Шумадиске дивизије I. Једино је за обезбеђење левог крила Дивизије ноћу 17/18 упућен на Јашарове Конаке 1 батаљон 19 пука.
Ноћ је прекинула борбу на фронту Моравске ДивизијеII. Јединице ове дивизије су заноћиле у истом распореду изузев 3 батаљон 1 пука, који је заноћио у рејону Мердарске карауле, пошто је наређењем команданта дивизије био стављен на распологање команданту 3 пука.
Како се види из тока догађаја, Моравска дивизије II је била овога дана у опасности да изгуби положаје, који у вези с рељефом земљишта нису омогућавали пружање отпора на више узастопних линија по дубини, па су губитак тих положаја и тешкоће организованог повлачења снага Дивизије могли имати веома рђавих последица, тим пре што се радило о првим сукобима.
Криза је дошла као последица догађаја од предходног дана, односно као последица непланског дејства и неорганизованог повлачења јединица у духу наређења комаданта армије. Наиме, као што је речено, због непрецизности наређења команданта Моравске дивизије II, 1 пук је остао истакнут и усамљен на достигнутој линији, док су се пукови Шумадиске дивизије I и 2 пук повукли на раније положаје. Поред тога, 2 пук се није у току ноћи средио и зато овога дана није био спреман за борбена дејства. И разуме се, самим тим Моравска дивизија II овога јутра није била спремна да успешно одбије евентуални напад непријатеља.
Нема сумње да узрок кризе треба тражити и у нецелисходној одлуци команданта армије да повуче своје снаге с турске територије, иако ситуација то није допуштала у првом реду због Моравске дивизије II, чији положаји нису били погодни за одбрану, а која је, услед правца протезања граничне линије, остала сувише истурена, чиме је непријатељу пружена могућност да овога дана против ње усмери све своје снаге. До тога је вероватно дошло отуда што комадант армије није предвиђао јачи непријатељски напад, јер, услед слабе везе, он није могао да прати ток догађаја на фронту Моравске дивизије II, чиме се једино може објаснити чињеница да команданту ове дивизије упочетку није упутио тражено појачање, иако Шумадиска дивизија I није била ангажована.
С тим у вези треба истаћи да је криза у току дана била утолико већа што је, због несналажења команданта Шумадиске дивизија I остала неактивна све док командант армије, доласком на фронт, није схватио ситуацију и донео промишљену и једино целисходну одлуку да интервенише с 12 пуком, чиме је уствари и решена криза код Моравске дивизије II.
Али притом треба истаћи да командант Моравске дивизије II поред непрецизности наређења 1 пуку за повлачење, иако је сутрадан очекивао непријатељски напад, током целе ноћи није интервенисао да се 1 пук повуче, мада је овај пук, повлачењем 12 пука Шумадиске дивизије I и 2 пука, остао и сувише истакнут и изложен опасности да буде почесно тучен. Не мању одговорност он сноси и због тога што није обезбедио да се цео 2 пук у току ноћи среди и припреми за нова борбена дејства, па се тако и догодило да овај пук идућег дана није био способан да настави борбу. Осим тога, изгледа да је до кризе дошло и због тога што је комадант пропустио да у току ноћи боље поседне и осигура положаје на левом крилу своје дивизије, па је то непријатељ осетио и обухватним маневром покушао да јој угрози одбрамбени систем, при чему командант дивизије, као и командант левокрилног пука, није имао потребне снаге којима би могао интервенисати.
У току борби тога дана испољили су се и пропусти нижих комаданата, који нису успели да обезбеде борбену чврстину својих јединица. Командант I пука је у оцени непријатељског напада с правца с. Д. Дубница преценио непријатељске снаге и неосновано схватио ситуацију критичном, иако се непријатељ могао лако одбити. Његове одлуке о повлачењу пука на граничну линију и затим о повлачењу на Ђуров и Маторовски Вис нису биле промишљене. Повлачење није припремљено, старешине нису биле на висини и пук се повукао неорганизовано и неуредно.
Тиме долази до демонстрације јединица, и до још критичније ситуације код Моравске дивизије II, која је већ била доведена у такву ситуацију сличним пропустима старешина 3 пука, чија је већина јединица, заједно с дивизиским позадинским деловима, отступала у још већем нереду, набијајући се у теснацу Мале Косанице. Разуме се, поред субјективних фактора који су имали утицаја на кризу Моравске дивизије II, било је и објективних, а у првом реду то се односи на чињеницу да је непријатељ, тежећи да поремети концентрацију 3 армије, надмоћнијим снагама нападао Моравску дивизију II, прво на правцу Мердара, а затим Васиљевца, у циљу обухвата.
Али непријатељ није искористио тако повољан развој ситуације. Уместо да енергично гони делове Моравске дивизије II, који су се у нереду повлачили, он је задржавањем око пљачке и паљења села омогућио овим српским јединицама да консолидују свој борбени поредак. Истина, непријатељ у целини није имао довољно снага и средстава да искористи грешке противника, али би одлучнијим нападом у овој ситуацији могао свакако постићи веће резултате.