Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Напад 24 октобра
Црни Врх с Градиштем и Чакалиштем (к. 1035) претставља земљишни комплекс којим се завршава велика планинска греда која се одваја од Осоговске Планине и од Царевог Врха и преко Банковог Чукара (к. 1952), Обловске Чуке (к. 1945), Поникве (тт. 1298), протеже према југозападу.
Црни Врх (тт. 1115), с ослонцем на Градиште на левом и на косе које се спуштају ка Горуну и Кали (тт. 798) на десном крилу, по природи је веома јак положај за одбрану. То је свакако најјачи положај с кога су турске снаге могле да се супротставе 2 армији, односно Тимочкој дивизији I, у покушају да из правца Кратова продре ка Св. Николи, односно ка Овчем Пољу и Штипу. Овај положај доминира предтереном, а сам гребен Црног Врха пружа изванредно повољне услове за организацију одбране. Природни камењар је омогућавао да бранилац заузме прикривен распоред, а веома стрме стране пружале су могућност за организацију вишекатне ватре. Међутим је тај камењар, обрастао шибљем, отежавао покрет и ефикасност дејства нападача. Утолико више што је пут који преко гребена, више ка десном рилу из долине Кратовске Реке изводи у долину Злетовске Реке – био неупотребљив за пољску артиљерију и ова се врло тешко могла кретати на читавом простору јужно и југозападно од Кратова. Усто, слаба пролазност земљишта отежавала је попуну и снабдевање Тимочке дивизије I.
Овај положај, као природно јака препрека која затвара простор између Кратовске и Злетовске Реке и спречава спуштање с осоговског масива на овчепољску висораван и ка средњем повардарју, добио је, развојем догађаја на Вардарском војишту, изванредан велики значај и за једну и за другу страну. Нарочито за Турке, у моменту када се 23 октобра, тј. првог дана Кумановске битке, Тимочка дивизија I сасредила у рејону Кратова и тиме запретила да у току другог дана битке, преко Црног Врха који је био напуштен, продре било ка Св. Николи, у позадину турске групације код Куманова, било ка Штипу, у позадину групације код Кочана, чиме би турске снаге при повлачењу после пораза код Куманова, односно Кочана, биле доведене у тешку, ако не и безизлазну ситуацију. За Турке је ова опасност била утолико већа што би продором Тимочке дивизије I била расветљена ситуација на Овчем Пољу, а тиме, свакако, било убрзано гоњење од стране 1 армије. Уочивши ову опасност, турски 43 низамски пук је, после усиљеног марша, 23 октобра навече, користећи слабости у командовању Тимочком дивизијом I, посео Црни Врх.
Нема докумената из којих би се видело по чијем наређењу је 43 низамски пук кренуо из Штипа да поседне Црни Врх и када је такво наређење добио. Страхујући од продора десног крила 2 армије од Кратова ка Овчем Пољу, командант Вардарске армије је 22 октобра упутио један Коњички пук да извиђа рејон Кратова – покрете и намере деснокрилне дивизије 2 армије. Тим путем, а вероватно и на основу чињенице да се Тимочка дивизија I није 23 октобра појавила од Страцина ка Куманову, командант армије је изгледа дошао до закључка да се ова дивизија овога дана оријентисала према Кратову и Црном Врх правцем који је био отворен. Зато је, како изгледа, још пре подне, непосредно или преко команданта 15 дивизије, наредио да 43 пук из Штипа усиљеним маршем крене ка Црном Врху и поседне га, те тиме затвори тај правац. Тако је овај пук, пошто је око 22 часа одбацио чету 1 батаљона 20 пука, посео Црни Врх и рејон с. Кундино и захваљујући опет грешкама противника, задржао га у својим рукама све док Вардарска армија није завршила повлачење и прикупљање својих снага и тиме осујетио све маневарске могућности Тимочке дивизије I, спасивши своју армију од потпуног расула које је било у изгледу.
Насупрот томе, командант Тимочке дивизије I, оцењујући ситуацију после завршеног дневног мирша, у 22,30 часа послао је извештај команданту армије у коме је, изложивши претходно распоред Дивизије на крају дана и тешкоће које је морала савладати приликом покрета до Кратова, констатовао: да су се артиљерија, сем две батерије које су довучене до Кратова, и комора, услед лошег пута, заглавиле и заостале; да је пут од Кратова за Кочане неупотребљив за возове, те да се пољска и хаубичка артиљерија не могу употребити; да је исхрана људства и стоке, услед заостајања коморе, отежана; да су људство и стока преморени и да је “неопходно потребно да се сутра 11 (тј. 24 прим. ред.) октобра остане на на одмору”. Очигледно да командант дивизије тада није знао да је непријатељ заузео Црни Врх, па је зато намеравао да идући дан искористи за прикупљање артиљерије и коморе (за коју у том моменту није ни знао где се налази).
Поводом извештаја команданта дивизије и његова предлога за одмор, командант армије је 24 октобра у 6,50 часова депешом наредио: да Дивизија “утврди положај за сваку евентуалност”, а месно становништво и инжињерија оправе путеве; да I степен колонске коморе не прелази с. Кавакли, “а ако је могуће боље је да је источно од с. Псача”; да одред остане на Страцину и даље, а 13 пук буде у приправности да се са две батерије врати на Страцин. Затим је, депешом, известио Врховну команду о ситуацији код Тимочке дивизије I и стању путева на том правцу, као и о својој одлуци да Дивизија овога дана остане на одмору. Из његовог наређења се види да он због развоја ситуације код Куманова и због стања путева на правцу Дивизије, а не знајући да је непријатељ заузео Црни Врх, није намеравао да 24 октобра предузме неку акцију у правцу Овчег Поља или Кочана, односно ка југу.
Према томе је требало да Тимочка дивизија I овога дана остане на положајима од 23 октобра. Међутим, пошто је непријатељ заузео Црни Врх, овој Дивизији се наметнула потреба да 24 октобра одбаци непријатељске снаге и поврати тај положај. Али је напад отпочео касно, неорганизовано и са слабим снагама. Наиме, командант дивизије је ујутру извршио померање пукова из друге линије унапред. Тринаести пук, пошто је у 7,15 часова примио наређење да буде спреман за покрет, добио је у 9,40 часова задатак да дође код с. Тураљево “нешто источно” и да као дивизиска резерва дође у везу с јединицама испред себе. Овај пук је без једног батаљона, који је остао у заштити артиљерије, стигао око 11 часова на одређену просторију, где се налазила и резерва 20 пука, а око 12 часова се померио на косу између с. Тураљево и с. Шлегово, где је дошао у везу и са 14 пуком. Петнаести пук је са коначишта кренуо у 9 часова, са задатком да дође на Поникву, где се већ налазио његов први батаљон и да овај положај “пошто пото” одржи. Коњички пук је тек у 11 часова примио наређење команданта дивизије да одмах крене преко с. Ћетеново ради извиђања у правцу с. Барбарево. Уједно је овим наређењем командант Коњичког пука обавештен да су турски делови заузили Црни Врх и да је наређено 14 и 20 пуку да изврше напад и поврате овај положај.
Пошто задаци 13 и 15 пука, који су им постављени приликом покрета из места преноћишта, нису доведени у везу са задатком 14 и 20 пука да нападом поврате Црни Врх, изгледа да је комадант дивизије одлуку за напад на Црни Врх донео тек између 10 и 11 часова, односно: да командант дивизије око 9 часова, када су 13 и 15 пук отпочели покрет, још није био обавештен о ситуацији у рејону Црног Врха и да покрет ових пукова и није био у вези с претстојећим нападом. Јер да је 15 пук извршло покрет с намером да замени 14 пук, како би овај могао учествовати у нападу, свакако би му такав задатак био и постављен. Из докумената се, међутим, не види да је требало да 15 пук сасвим преузме од 14 пука одбрану Поникве; напротив, главни задатак (тежиште) 14 пуку и даље је био одбрана “Карадага источно од с. Приковци”. А 20 пук, на чијем се фронту и налазио Црни Врх, све до 12 часова није био добио никакво наређење, па ни наређење за напад на Црни Врх, иако је требало да тај пук буде носилац напада. Зато је командант пука упутио једног официра да се у Штабу дивизије информише о задатку пука. Овај официр се вратио с наређењем команданта дивизије да пук мора остати “на том месту” и да “безусловно мора чувати отступницу дивизије и тај правац”.
Напад је, по сопственој иницијативи, отпочео 1 батаљон 20 пука. Командант овога батаљона, пошто претходног дана увече није успео да поседне Црни Врх, одлучио је да 24 октобра ујутру изврши напад, одбаци непријатеља и заузме тај положај. Батаљон је преноћио на Поповој Главици. У његов састав је ујутру у 8 часова ушла једна чета 3 батаљона с једним митраљеским одељењем. План команданта батаљона је био да једна чета преко Градишта и друга преко Чакалишта, обухватом непријатељских крила, потпомогну остале две чете која би с фронта, преко Гарине, извршиле напад на к. 1115. У духу овог плана, батаљон је око 8 часова отпочео покрет.
Не може се утврдити када је добио наређење и с каквим је снагама 14 пук имао овога дана да напада на Црни Врх, али тек око 10,30 часова, из рејона с. Шлегово, кренуо је у напад 3 батаљон овога пука. Пошто је у шикари којом су обрасле падине Црног Врха погрешио правац, избио је на Гарину на десно крило 1 батаљона 20 пука. Касније, око 12 часава, када се на Поникви прикупио 15 пук, ангажован је и 2 батаљан 14 пука. Он је преко Чакалишта, заједно са четом 1 батаљона 20 пука (која је била упућена тим правцем) и митриљеским одељењем, дошао на лево крило 1 батаљона. Тако су ова три батаљона око 12 часова образовали нападни фронт према к. 1115. А 1 и 4 батаљон 14 пука су се прикупили у рејону к. 1024, са задатком да штите леви бок пука, јер су- како се каже у пуковској релацији – “Турци претили пробијањем, привлачећи пешадију и артиљерију између с. Плешинци и с. Кундино”.
Око 12 часова су се две батерије брдског дивизиона пребациле од с. Шлегова на положај у рејону к. 1024 и отпочеле дејство против непријатељске артиљерије која је дејствовала из рејона Горуна. Међутим се 3 дивизион Тимочког артиљериског пука – који је претходног дана био придодат 20 пуку, и успео да дође до с. Живаљево, – око 10 часова, по наређењу команданта дивизије, повукао до изнад с. Железница. Кад је касније враћен, његове две батерије, постављене на положај иза Попове Главе, западно од с. Селимица, отпочеле су дејство: прва у 16, а друга у 17 часова.
У духу наређења команданта дивизије од 12 часова, 2 и 3 батаљон 20 пука остали су све до 17 часова у углу између Криве Реке и р. Повиштице, када је пук добио наређење да крене у правцу Градишта и “потпомогне напад 14 пука”. У 14,30 часова је командант дивизије обавестио команданта 13 пука који се налазио у дивизиској резерви, да се, по извештају команданта 14 пука, непријатељ налази на к. 1115, али “да се јужно од ове коте виде већа непријатељска одељења која се повлаче”; и зато је наредио да пук буде спреман да потпомогне напад на к. 1115 и да предузме гоњење отступајућих одељења. Коњички пук је, у духу наређења команданта дивизије, око 13 часова избио на линију с. Тополовић- с. Ћетеново. Одатле је продужио преко с. Сакуљица ка с. Барбарево и од извиђачких патрола сазнао да се на Црном Врху налази 500 – 600 непријатељских војника, а да су претходне ноћи у с. Стубол била два непријатељска батаљона.
Како се види из померања јединица, Штаб дивизије се тек нешто после поднева живље заинтересовао за напад на Црни Врх, али је ипак овај напад остао само покушај који се завршио неуспехом. Наиме, 2 и 3 батаљон 14 пука и 1 батаљон 20 пука, уз подршку брдског дивизиона и оне две батерије 3 дивизиона и два митраљеска одељења, фронтално наступајући према к. 1115, успели су око 17 часова да подиђу непријатељском положају на јуришно отстојање али до јуриша није дошло. Командант 2 батаљона, који је требао да обједини рад оба батаљона 14 пука, у 18 часова добио је наређење команданта пука да ухвати везу са 20 пуком и са оба батаљона садејствује овом пуку у јуришу. Међутим, попгго је 20 пук тек у 17 часова отпочео покрет у правцу Градишта, до везе није могло доћи. Зато је изостао и јуриш који је иначе на оваквом земљишту било тешко извести једновремено свим снагама, тим пре што је недостајало јединство чврсте команде. Уочавајући у таквој ситуацији могућност општег повлачења, командант 14 пука је у 19 часова наредио команданту 2 батаљона да се батаљон, одржавајући везу са 20 пуком, постспено повлачи на полазни положај. У циљу прихвата, по наређењу команданта пука, 4 батаљон је заузео положај испред с. Приковци, а 1 батаљон лево од овог батаљона, као заштита од с. Кундино. Како није било јединства команде, то је сваки батаљон радио за себе, оступање је отпочело осипањем војника и завршило се у приличном нереду. Око 24 часа 1 батаљон 20 пука с три чете прикупио се на полазни положај на Поповој Глави, а 2 и 3 батаљон 14 пука иза положаја 4 батаљона, испред с. Шлегово.
Други и 3 батаљон 20 пука наступали су према Градишту без отпора непријатеља, али уз много напора услед тешког ноћног кретања по камењару, обраслом у шикару, који је јако отежавао везу. Око 24 часа избио је на Градиште, где се налазила поменута чета 3 батаљона коју је командант 1 батаљона још у 8 часова упутио у циљу обухвата непријатеља с тог правца. На овом положају пук је заноћио и о томе обавестио команданта дивизије. У 16,15 часова командант дивизија је наредио Коњичком пуку да се повуче ка 13 пуку на преноћиште, док је 13 пук у 23 часа добио наређење да “остане где је” и да обезбеди 3 артиљериски дивизион.
Тако се напад на Црни Врх овога дана завршио потпуним неуспехом. Акција је од самог почетка извођена неорганизовано и неодлучно. Пошто је донео одлуку за напад, командант дивизије, по развоју ситуације на фронту 1 армије, где је већ од раног јутра отпочела жестока борба која се по ватри могла пратити а делимично и осматрати, закључио је да се тамо ради о сукобу већих размера. Због тога му је општа ситуација, у иначе недовољно расветљеној ситуацији на фронту његове дивизије и у недостатку везе са 7 дивизијом, могла изгледати тешка, утолико тежа што је из армиских наређења која је у току преподнева примио могао закључити да ни командант армије не гледа са оптимизмом на развој ситуације код Куманова. Командант дивизије, како се види из његових наређења, осећао је несигурност свог положаја у рејону Кратова, па је услед тога, – како је то око 12 часова и наговестио у наређењу 20 пуку, предвиђао и могућност повлачења целе своје дивизије. Зато је све до иза поднева био неодлучан у погледу напада на Црни Врх. Тек после подне, пошто је око 13,50 часова примио обавештење из штаба своје армије да је Дунавска дивизија I, која се налази на крајњем левом крилу I армије, у јучерашњим борбама (“на фронту Слатина – Куманово и даље на запад”) сузбила турски напад и, одбацивши непријатеља, прешла у наступање, и пошто је осматрањем померања ватре могао закључити да је 1 армија однела превагу. Он је наредио 20 пуку, који је дотада држао за заштиту отступнице, да крене у напад (а изгледа да је и 14 пуку наредио да се нешто јаче ангажује), док је 13 пуку, који је био у резерви, наредио да буде спреман да помогне напад и предузме гоњење. Међутим, све је то било касно и недовољно да се овога дана према Црном Врху нешто постигне. Тако се омогућило турским деловима да без већих напора задрже Црни Врх у својим рукама.
Интересантно је да је комадант дивизије тек нешто после 15 часова известио команданта армије да је “непријатељ у јачини једног пука, без артиљерије”, заузео Црни Врх, и да Дивизија напада са 14 и 15 пуком и једним батаљоном 20 пука, уз подршку брдског дивизиона и две пољске батерије које управо излазе на положај, додајући да су према непровереним подацика турским снагама од Велеса упућена “знатна појачања”. Тешко је утврдити зашто је командант дивизије овако касно обавестио команданта армије о ситуацији око Црног Врха, али би се могло закључити да се он више заинтересовао за Црни Врх тек онда кад му је општа ситуација изгледала повољнија и положај Дивизије сигурнији. Међутим напад о коме је известио ускоро се угасио, и батаљони су се повукли на раније положаје, а остале јединице су размештене на преноћиште.
Будући да је тек касно сазнао за активност непријатеља на фронту Тимочке дивизије I, командант армије није ни могао ништа предузети у вези с тим. Поред тога, пошто је 23/24 октобра ноћу у 23,45 часа од команданта батаљона који се налазио на Страцину примио извештај да се од 11 до 17 часова код Куманова водила “жестока борба”, и пошто се 24 октобра већ од раног јутра код 1 армије поново развила жестока борба, командант армије је био забринут због такве ситуације. Страхујући за исход борбе код Куманова, он је, изгледа, предвиђао могућност непријатељског притиска од Куманова преко Страцина, чиме би Тимочка дивизија I код Кратова била доведена у тежак положај. Зато је у 6,50 часова наредио команданту дивизије да позадинске делове не увлачи дубље од с. Каваклија, тј. на леву обалу Криве Реке, а да 13 пук буде у приправности да се са две батерије врати на Страцин. Нешто касније, пошто је био обавештен да је I степен колонске коморе дошао у с. Трновац, он је поново упозорио команданта дивизије: “ако налазите за безопасно немојте га враћати… али II степен не истичите даље без нарочите потребе”. С друге стране, страхујући за положај 1 армије, он је тражио могућност да јој дејством Тимочке дивизије I помогне. Зато је овога дана у 11,25 часова наредио команданту дивизије да припреми “једну колону од једног пука, брдског дивизиона и Коњичког пука”, која би, у циљу олакшавања операција 1 армије, 25 октобра рано ујутру кренула “у насилно рекогносцирање десног крила дивизиског положаја правцем преко к. 1000 на Градиште планину”.
Из ових наређења се види да је командант армије у раним јутарњим часовима овога дана осећао несигурност положаја Тимочке дивизије I и предвиђао потребу да се њена позадина заштити од Куманова преко Страцина. Зато је упозорио да се њене колонске коморе не увлаче дубље према Кратову. Положај Тимочке дивизије I могао му је изгледати утолико тежи што је он овога дана био незадовољан и ситуацијом према Кочанима, на правцу дејства 7 дивизије, због тога што је командант ове дивизије, противно његовом наређењу, одредио за напад на Кочане релативно слабе снаге, па је око 12 часова упозорио на то команданта дивизије и о том известио Врховну команду. А у вези с тим, као и са извештајем да непријатељских снага има у рејону Повијен (Побијен Камен) и ближе ка Царевом Врху, он је наредио команданту полубатаљона који се налазио на Царевом Врху да се утврди и да предузме осматрање и извиђање у правцу Кочана.
Из тога, међутим, што се нешто пре поднева одлучио да ујутру предузме извесна активна дејства у циљу олакшања ситуације код 1 армије – дало би се закључити да је тада сматрао да је за Тимочку дивизију прошла опасност с правца Страцина. Али, и поред тога, ова дивизија није ни на једној страни ништа предузела да поправи свој положај и утиче на измену опште ситуације.
Командант армије је у 11,30 часова известио Врховну команду о намери да сутрадан предузме акцију ка планини Градишту и молио да му се “на време јави ако би то реметило њене намере да би обуставио извршење”. Међутим, пошто одговор Врховне команде није добио, и пошто је сазнао за исход борбе код Куманова, као и то да је непријатељ заузео Црни Врх, акција ка Градишту није изведена.
Напад 25 октобра
Ноћу 24/25 октобра командант армије је примио извештај команданта 7 дивизије да су Кочани претходног дана у 16,20 часова заузети и да је непријатељ отступио у правцу Штипа и на висове западно од Кочана. Истовремено је примио извештај из Тимочке дизизије I у коме је, поред њеног распореда на преноћишту, истакнуто да је једна коњичка патрола 1 армије обавестила команданта Коњичког пука да је ова армија заузела Куманово и да се један ескадрон 4 коњичког пука Коњичке дивизије налази у с. Кокошиње, јужно од планине Градишта. Пошто је о ситуацији код својих дивизија известио Врховну команду, командант армије је 25-ог у 5,50 часова обавестио команданта Тимочке дивизије I о паду Кочана и наредио му да успостави везу са 7 дивизијом и да је одржава поноћу коњице, а да полубатаљон с Царевог Врха упути да заузме Злетово, да се тамо утврди и да служи за везу између дивизија. У исто време је, другим наређењем, наредио команданту дивизије да не приступа извршењу његовог наређења од претходног дана у вези са акцијом на планини Градишту. Међутим, одустајући од ове акције која је у новоствореној ситуацији постала излишна, командант армије није ништа наредио нити у погледу напада на Црни Врх, нити у смислу координације дејстава овога дана са 1 армијом, вероватно због тога што му још није била јасна ситуација на фронту 1 армије. Он је, према поменутом извештају из Тимочке дивизије I, био обавештен да је Куманово претходног дана заузето али 25-ог ујутру он још није знао коначан резултат борби 1 армије, нити ситуацију код непријатеља. Јаснију претставу о ситуацији на фронту 1 армије могао је имати тек доцније, када је око 13 часова добио извештај команданта батаљона са Страцина да је та армија претходног дана увече избила на линију с. Војник – Црвени Брег и да је непријатељ отступио “у великом нереду ка Сколљу”, а затим и извештај ордонанса Коњичке дивизије из Кратова да 1 армија “већим снагама подилази Скопљу”, да Дунавска дивизија I наступа преко с. Зубовце, а Коњичка дивизија преко с. Довезенце, ка с. Пезово и планини Градиште, тежећи ка Овчем Пољу. Зато је, изгледа, 25 октобра ујутру настојао да Тимочку дивизију I има прикупљену док се ситуација не разјасни, јер је и даље очекивао отсудну битку на Овчем Пољу.
Међутим командант дивизије је по властитој иницијативи одлучио да овога дана свим снагама нападне Црни Врх и да га заузме. Наиме после неуспеха од претходног дана (“услед знатне надмоћности непријатеља” – како је констатовао командант дивизије), он је дошао до закључка да у поновном нападу мора ангажовати све своје снаге. И када је увече 24 октобра сазнао да је 1 армија заузела Куманово, а сутрадан у 6 часова добио наређење да одустане од акције у правцу Градишта, он је одлучио да изврши напад на Црни Врх са читавом својом дивизијом, па је 25 октобра у 7,30 часова издао заповест и прецизирао задатке јединица у нападу:
– Коњички пук је имао задатак да покретом преко с. Клиновци дејствује у бок и позадину непријатељских снага на Црном Врху и да извиђањем у правцу с. Стрмош утврди да ли у том рејону има непријатељских снага; сем тога. треба да дође у везу са снагама 1 армије;
– 14 пук, под чију команду је стављен и 15 пук (без једног батаљона), имао је задатак да уз подршку брдског дивизиона “напада Црни Врх обухватајући га својим левим крилом”, док би један батаљон 15 пука, са положаја на Поникви, штитио правац Кочани – с. Близанци;
– 13 пук (без једног батаљона), уз подршку 3-ег дивизиона Артиљериског пука (без једне батерије) и у тесној вези са 20 пуком, требало је обухватно да напада лево крило непријатеља на Црном Врху;
– 20 пук, који се према замисли команданта дивизије налазио јужно од Црног Врха, имао је „обухватним покретом” потпомоћи заузимање к. 1115; његов 1 батаљон који се па мишљењу команданта дивизије налазио код 14 пука, требало је да се повуче на положај нешто источно од с. Тураљево и да са једним батаљоном 13 пука образује дивизиску резерву под командом старијег команданта батаљона;
– Артиљериски пук требало је један свој дивизион да упути на ватрени положај код 3 дивизиона;
– колонске коморе остају на месту где су се налазиле, а дивизиско превијалиште у Кратову.
Према дивизиској заповести напад је требало да отпочне једновремено, па су зато остале јединице морале “сачекати обухватни покрет XIII пука”.
Дакле, замисао команданта дивизије је била: обухватом оба крила и дејством из позадине разбити непријатеља и овладати гребеном Црног Врха. Међутим напад се није могао извести према овом плану.
Десно крило нападног поретка, према замисли команданта дивизије, требало је да образују три батаљона 13 и два батаљона 20 пука. Служећи се картом на којој је земљишни објекат Градиште уцртан јужно од Црног Врха и пошто је био обавештен да се од претходног дана 2 и 3 батаљон 20 пука налазе на Градишту, комаидант дивизије је сматрао да је 20 пук “јужно од к. 1115” и да је земљишни простор лево од 20 пука, тј. овај са кога се стварно издиже гребен Градиште, био слободан. Зато је наредио да 13 пук тим правцем нападне и обухвати лево крило Црног Врха, а 20 пук, пошто се већ налазио јужно од Црног Врха, да обухватним покретом, уз тесну везу са 13 пуком, помогне заузимање Црног Врха. Двадесети пук, дакле, требало је да изврши дубљи обухват. Међутим се Градиште, а тиме и 20 пук, уствари није налазио јужно него северозападно од Црног Врха, тј. на правцу куда је требало да напада 13 пук. Зато 13 пук није имао простора да се развије за напад с тог правца. Лево на правцу који иде преко Попове Главе био је 1 батаљон 20 пука. Он је према дивизиској заповести имао да уђе у састав дивизиске резерве. Пошто се после неуспелог напада прошле поћн прикупио на Поповој Глави, а не код 14 пука, како је то мислио командант дивизије, он се није повукао у резерву него је продужио напад преко Гарине. Тиме је и овај правац којим је могао да дејствује 13 пук био заузет. Немајући простора да се развије за напад у духу добијеног задатка, овај пук је, како ће се касније видети, образовао резерву. Због тога су с овога правца, уместо пет батаљона који су требали да остваре обухват левог крила и дубљи обукват бока и позадине, могла да дејствују свега два батаљона, и то она два који су требали “обухватним покретом” само да “потпомогну заузимање Царевог Врха”, којима, дакле, није прецизно одређено где и како да дејствују.
И на левом крилу није била изводљива замисао команданта дивизије о непосредном обухвату Царевог Врха, јер се линија одбране непријатеља протезала југоисточно од Црног Врха до с. Кундино и Горуна закључно. Зато се покушај непосредног обухвата Црног Врха морао нужно претворити у фронтални напад на десно крило одбране.
Према томе напад у целини није могао бити изведен према замисли команданта дивизије.
Покрети и борбе су прво почели на левом крилу. Петнаести пук, који је дивизиску заповест примио у 10 часова и, у духу те заповести, оставио 3 батаљон на Поникви са задатком да штити леви бок Дивизије од Кочана “нарочито правац који изводи на с. Близанци”, предузео је у 11 часова покрет гребеном Поникве и близу к. 1024 дошао иза 14 пука. Командант 14 пука, који је уједно био и командант колоне, одлучио је да његов пук напада преко Чакалишта у циљу непосредног напада на Црни Врх, а три батаљона 15 пука да нападају правдем с. Кундино – с. Плешинци и овладају непријатељски положајима на том правцу, затим да обухватним дејством потпомогну “заузимање” к. 1115. За напад на непријатељске делове у рејону с. Кундино – Горун 15 пуку се нудио и правац Пониква – к. 828 – с. Маричино – Кала (тт. 798) и даље западном ивицом с. Пробиштип. Овим правцем се могао остварити обухват крајњег десног крила непријатељске одбране, али будући да је кокманданту пука било наређено “да се најкраћим путем стави на расположење команданту 14 пука” и да се командант 14 пука, као командант колоне, стриктно придржава дивизиске заповести о обухвату Црног Врха, тај правац је занемарен и 15 пук је уствари упућен у фронтални напад на отсек фронта с. Кундино – Горун.
У духу ове одлуке, око 12 часова отпочео је покрет левог крила Дивизије. Четрнаести пук, са два батаљона у првој линији, а два у другој, развио се из рејона к. 1035 десном и левом страном гребена Чакалишта ка к.1115, док је 15 пук, такође са два батаљона у првој линији и једним у другој, отпочео покрет у правцу с. Кундино. Покрет ових пукова подржавао је брдски дивизион с ватрених положаја у рејону к. 1035. У то време отпочео је покрет и 1 батаљон 20 пука с Попове Главе у правцу Гарине, док је 3 дивизион, с положаја из рејона с. Селимица, дејствовао на непријатељске положаје на Црном Врху (тт. 1115) и против непријатељске батерије која је с Горуна такође отворила ватру против левог крила Дивизије.
На тај начин у правцу Црног Врха наступали су у првој линији 1 и 4 батаљон 14 пука и 1 батаљон 20 пука, при чему се 4 батаљон 14 пука налазио у центру. И услед неактивности 20 пука на крајњем десном крилу Дивизије, тежиште напада свело се на ова три батаљона. Али захваљујући покривености терена и успешној подршци 3 батерије брдског дивизиона, која је подржавала 14 пук, и подршци 3 дивизиона, ови батаљони су брзо наступали. Батаљони 15 пука (1 на десном а 4 на левом крилу), будући да су наступали откривеним земљиштем које је, иако доста неефикасно, тукла непријатељска батерија са Горуна, били су принуђени да се развију одмах после покрета с полазног положаја. Због тога је њихов покрет био нешто спорији од покрета батаљона 14 пука. Али су уз ефикасну подршку 2 брдске батерије из рејона источно од с. Гризиловци, у 15 часова, заузели косу испред с. Кундино, а затим продужили напад на другу косу одмах иза села, коју су браниле две до три чете пешадије и која је служила као предњи положај за одбрану Горуна. У 15,30 часова се непријатељска батерија повукла и њено дејство је престало. Ускоро је 15 пук заузео поменути предњи положај, пошто су га непријатељски делови претходно напустили. На овом положају је остао до 18 часова, јер је, све до пада мрака, даљи покрет био укочен дејством непријатељских делова са Горуна. У међувремену су батаљони 14 пука подилазили непријатељским положајима на к. 1115. Када је непријатељска ватра почела да слаби, и то, изгледа, у време када је престала да дејствује и батерија са Горуна, 1 батаљон је енергичније кренуо напред повлачећи за собом и 4 батаљон. У 16,30 часова су оба батаљона прешла на јуриш на сам гребен Црног Врха, одакле је и непријатељ већ био отступио.
Док су се на левом крилу догађаји овако развијали, дотле су се на крајњем десном крилу Дивизије догађале врло чудне ствари. Наиме, 20 пук, који се ујутру налазио на северном делу гребена Градишта, пошто је осматрајући уочио да на јужном делу нема непријатеља, отпочео је покрет дуж гребена с циљем да, у духу заповести комаданта дивизије, дође јужно од тт. 1115 и постави се према боку и позадини непријатељских снагу на Црном Врху.
Три чете 2 батаљона, као претходница, успеле су око 12 часова да се без борбе прикраду за леђа турских снага на Црном Врху и да образују фронт испред и југоисточно од највишег врха Градишта и с. Николевци, према тт. 1115, док се 3 батаљон с једном четом 2 батаљона задржао “у резерви позади левог крила”, тј. иза највишег ћувика на Градишту. По наређењу команданта пука, ова два батаљона су се на тим положајима задржала с циљем да се разјасни ситуација на осталим правцима. Међутим када је уочио да му је угрожена позадина положаја на к. 1115, а тиме и отступница, непријатељ се извесним делом снага оријентисао према четама 2 батаљона. И нешто између 13 и 14 часова на овом се правцу развила жестока пешадиска, а убрзо и артиљериска ватра непријатељске батерије са Горуна.
Овакву реакцију непријатеља на појаву делова 20 пука на овом правцу било је логично очекивати. И уместо да се ангажује и батаљон из резерве и да се предузме енергичан притисак, чиме би се сва пажња непријатеља привукла на овај правац и тиме омогућило 14 и 15 пуку да енергичним наступањем разбију одбрану непријатеља на читавом фронту, а да му се притом оба батаљона 20 пука нађу за леђима, – командант 20 пука је око 14 часова трубним знаком наредио прекид ватре. На тај знак, чете 2 батаљона су обуставиле ватру, док је непријатељ, користећи тај моменат, делом снага с јужних падина Црног Врха прешао у наступање, свакако с циљем да одбаци делове 2 батаљона и тиме отвори пут за повлачење свих снага с Црног Врха. Уочивши то, командант 20 пука је наредио да се чете 2 батаљона повуку, а нешто касније, око 15 часова, оба батаљона овога пука су напустила и највиши гребен Градишта и повукла се преко с. Спиридонова Махала према с. Тураљево. Овим је правац повлачења непријатељских снага, без нарочитог напрезања, већ око 15 часова био отворен.
До прекида ватре и повлачења 2 батаљона, а касније и свих снага са Градишта дошло је услед тога што је командант пука довео ватру, а касније и покрет непријатељских снага из правца југоисточних падина Црног Врха, у везу са задатком 14 пука да према дивизиској заповести врши обухват с тог правца. Зато је, мислећи да се ради о деловима 14 пука, и да би избегао међусобни сукоб, прво наредио прекид ватре а затим повлачење чета 2 батаљона. Али ако је у погледу прекида ватре и повлачења 2 батаљона била посреди забуна, напуштање Градишта и повлачење оба батаљона ка с. Тураљево нису могли уследити због забуне, пошто супротна страна није обуставила ватру на трубни знак и на остале сигнале који су јој давани, него је прешла у напад, то је команданту пука требало бити већ јасно да се не ради о деловима 14 пука него о непријатељу. Према томе, изгледа да је повлачење оба батаљона са Градишта дошло услед тога што се командант пука у том моменту осетио несигурним на том положају. Зато је одлучио да се повуче и о томе је известио команданта дивизије. Не може се тачно утврдити колике су снаге непријатеља у овом моменту кренуле у напад према 20 пуку; али имајући у виду да се пред фронтом читаве Дивизије овога дана налазио само 43 низамски пук и да су снаге овога пука биле раздвојене за одбрану Црног Врха и правца преко Горуна, може се закључити да су према 20 пуку биле оријентисане снаге мање од једног батаљона. Према томе, батаљони овога пука, који су иначе били посели природно јак положај, имали су све услове да одбију напад непријатеља и да уз одлучно дејство 14 и 15 пука с фронта, у моменту непријатељског повлачења, разбију овај непријатељски пук. Утолико сигурније што су делови 13 пука из резерве могли појачати батаљоне 20 пука. Изгледа да је командант дивизије касно после подне уочио потребу да ојача 20 пук, па је зато у 16 часова наредио 13 пуку да са два батаљона продужи десно крило 20 пука. Али је већ било касно да би се нешто значајније постигло. Два батаљона 13 пука, који су у духу овог наређења били упућени напред, сусрели су се с батаљонима 25 пука у отступању и после извесног колебања избили су на Градиште тек око 18 часова, када је непријатељ био сасвим отступио. Црни Врх је за Турке већ овога дана после подне био изгубио сваки значај. Зато су непријатељске снаге, користећи моменат када се 20 пук повукао, одмах отпочеле извлачење. Већ у 15.30 престало је дејство њихове артиљерије, а затим је отпочело повлачење и осталих снага. Када су батаљони 14 пука у 16,20 часова у јуришу избили на Црни Врх, непријатељ је уствари био напустио положаје.
Двадесети пук је својом појавом у позадини Црног Врха свакако убрзао повлачење непријатеља и вероватно највише допринео да се отступање непријатеља претвори у панично бекство, услед којег је оставио артиљерију и осталу опрему. Али је овај пук својим повлачењем са Градишта пропустио прилику да разбије и уништи непријатељсхе снаге које су браниле Црни Врх. Међутим треба истаћи да командант дивизије овога дана није испољио свој утицај на развој догађаја на фронту своје дивизије. Наиме, пошто је већ рано ујутру имао податке о развоју ситуације на фронту 7 дивизије, а око подне имао сасвим јасну ситуацију на фронту 1 и 3 армије и податке о наступању 1 армије ка југу, логично би било да је у таквој ситуацији командант дивизије већ одмах иза подне са деловима 13 пука, који се налазио у резерви иза десног крила, и Коњичким пуком, који је био негде у рејону с. Сакулица, предузео неки одлучнији маневар на правцу десног крила 20 пука, односно у позадину непријатеља, а са 3 батаљоном 15 пука, који се без потребе налазио на Поникви, маневар у правцу десног крила непријатељске одбране. Овај батаљон је имао кренути напред утолико пре што је командант армије био наредио да се полубатаљон с Царевог Врха овога дана пребаци у Злетово. Међутим, уместо тога, командант дивизије је, као што смо видели, тек у 16 часова уочио потребу да ангажује свега два батаљона из резерве, док је Коњички пук остао у с. Сакуљица без додира с непријатељем све до 17.30 часова, када се, пошто није добио никакво наређење, повукао на преноћиште. А 3 батаљон 15 пука остао је и даље на Поникви да штити правац од Кочана, који су још претходног дана били у рукама 7 дивизије. Јасно, све је ово условило да 43 низамски пук, који је већ два дана везивао за себе читаву Тимочку дивизију I, овога дана без већих напора избегне опасност од опкољавања и да се повуче без значајних губитака у живој сили.