Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Груписање дивизије у долини Шкумбе
Почетком фебруара 1913.године дошло је до прекида преговора о миру и очекивало се да ће непријатељства да се наставе. Зато је Моравска бригада I у Охриду, Струги и Ресну сменила заморену Дунавску бригаду I, која је, у духу заповести Врховне команде, извршила марш до просторије Ћуприја – Сталаћ, где је ушла у састав своје дивизије, пошто је у Скопљу оставила 18. пешадијски пук и 2. дивизион Дунавског артиљеријског пука.
Двадесет деветог фебруара у Охрид и Стругу је прешао и 3. пешадијски пук Моравске дивизије као и њен пионирски полубатаљон који је требало да се, с пионирима Моравске дивизије II, стави на располагање Моравској бригади I за оправку пута Ђукус – Елбасан. Трећи пешадијски пук је у Струги сменио 2. прекобројни пешадијски пук, који је прешао у Елбасан. Из Елбасана је 2. прекобројни пешадијски пук, ради осигурања, упутио једну чету југозападно, на положај северно од села Паштреса, једну чету 3. батаљона у Пекиње, да појача тамошњу посаду, а остатак тог батаљона на положај село Трепсеништи – село Криезјарти.
Почетком марта дошло је до појачане борбене активности албанских устаника између Елбасана и Пекиња, на десној обали Шкумбе. Српске посадне снаге у Елбасану и Пекињу, комбинованим дејствима, успеле су да их растерају после доста оштрих борби.
Шестог марта грчка војска је, ослободивши Јањину, продрла у јужну Албанију све до близу Верата, угрожавајући остатке турске Вардарске армије.
Обавештен да командант б. корпуса, са 10 батаљона и већим бројем албанских устаника, намерава да продре у из ворни део Шкумбе, командант 3. пешадијског пука је из села Галика и Берзешта упутио 3. батаљон да на обема обалама Шкумбе, до њеног изворног дела, разоружава албанско становништво. Разоружавање села уз Шкумбу извршено је без отпора.
Деветнаестог марта Врховна команда је обавестила 1. армију о запаженом устаничком покрету Албанаца у сливовима Маће и Шкумбе, као и на правцу Берат – Елбасан, и наредила да се за акцију против њих одмах припреме и упуте Моравска бригада I и 1. и 3. пешадијски пук; и две пољске батерије Моравске дивизије I, под командом команданта ове дивизије; да Штаб дивизије и један пешадијски пук пређу у село Прењеси, а један пешадијски пук остане као резерва у рејону Струге; да пешадијски батаљон и вод брдске артиљерије из састава Моравске бригаде I и даље остану у Тирани и одржавају везу са Шумадијско-албанским одредом, а један коњички ескадрон исте бригаде буде стављен на располагање команданту Моравске дивизије II, коме је било наређено да угуши устанак Албанаса у сливу Црног Дрима и западно од Дебра.
Прегруписавање јединица Моравске дивизије I у духу ове заповести извршено је до 23. марта. Моравска бригада I држала је следеће положаје: од к. 500 на планини Душки до реке Деволи (десни одсек) распоређени су два батаљона 1. прекобројног пешадијског пука, митраљеско одељење, брдска батерија и вод коњице, а једна чета је држала положај код села Балагала ради одржавања везе с посадом у Пекињу, а преко ње и са Шумадијско-албанским одредом, као и ради заштите Пекиња с јужне стране; леви одсек (од р. Деволи до планине Мали шпатит) држали су један и по батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, четири дебанжова топа и митраљеско одељење.
Једна чета је постављена на положај у рејону села Паштреса ради заштите левог бока трупа овог одсека, док су два батаљона и брдска батерија, у улози резерве, били у рејону села Белике.
Остатак бригаде налазио се у Елбасану.
Оцењено је да се према десном одсеку Моравске бригаде I налази око осам турских батаљона пешадије, 4-5 топова, 4 митраљеза и два ескадрона коњице, а према њеном левом одсеку два батаљона пешадије и два топа.
Трећи пешадијски пук, с пољском батеријом, налазио се у рејону села Прењеша; по две чете су биле у изворном делу Шкумбе и у Подградецу.
Пионирски полубатаљон је опорављао пут Ђукус – Елбасан, 1. пешадијски пук се налазио у Охриду и Струги, а 2. пешадијски пук је маршовао из Охрида за Дебар да смени 14. пешадијски пук I, који је, по наређењу Врховне команде, требало да дође у Битољ, где су се налазили и остали делови Моравске дивизије I.
Турске снаге, јачине девет чета пешадије, потиснуле су са к. 500 на планини Душки две чете Моравске бригаде I, док су, истовремено, 25. марта, из Берата и Фијера, друге турске снаге прешле у наступање према планини Душки. Зато је командант Моравске дивизије I преместио свој штаб и 3. пешадијски пук у Елбасан, наредио Моравској бригади да утврди своје положаје и одсудно их брани, а 1. пешадијски пук упутио у рејон села Ђукуса.
Борбе код Балагата
Јужно од овог села, на положајима око села Големи, Пефаја, Зијане и Конаша, према десном одсеку Моравске бригаде I, биле су концентрисане турске снаге из састава Џавид-пашиног корпуса, јачине 6-8 батаљона пешадије, 4-5 топова, 4 митраљеза и два ескадрона коњице, чија је главнина била у Љушни.
Још 24. марта препадом је заузета Шкујка (к. 250), коју је посела чета пешадије. Јдна чета пешадије снага десног одсека упућена је, као појачање, на балагатски положај, а на положај северно од села Зијане упућене су још две чете с једним брдским топом. Из резерве у рејону Белике један батаљон пешадије послат је да појача трупе десног одсека.
Тиме су на десном одсеку била образована два пододсека: балагатски, јачине: три чете и један топ, и зијански, јачине: две чете пешадије и један топ. Резерва (шест чета пешадије, два топа и два митраљеза) за оба пододсека налазила се на планини Душки.
Кота 250, као одбрамбена тачка на Шкујки, била је веома значајна, па су турске снаге 25. марта пред вече, противнападом, успеле да је поново заузму и да тако угрозе Пекиње, комуникацију Каваја – Елбасан и десни бок балагатског положаја. Због тога су на балагатски положај, као појачање, одмах упућени још једна чета пешадије, један топ и један митраљез, тако да је укупна јачина српских снага на балагатском пододсеку износила: батаљон пешадије, два топа и два митраљеза. Осим тога, резерва код Велике је ојачана, из Елбасана, батаљоном пешадије и ескадроном коњице.
У покрету ка Елбасану били су 3. и 1. пешадијски пук.
Заузевши, пред мрак, Шкујку и косе југозападно и југоисточно од села Гаруњаса и, даље, ка Нефају и Копасу, турске снаге су испољиле намеру, не да држе положаје за одбрану Љушне, већ да офанзивним дејством одбаце српске снаге са балагатских положаја и доминантне планине Душке. Зато су српске јединице на балагатском пододсеку у току ноћи 25/26. марта предузеле мере потребне борбене готовости. Једна чета је, у улози предстраже, распоређена на коси јужно од села Асмашаја, са задатком да обезбеђује положај од Асмашаја до Ђузаја, док је још једна чета пешадије, такође у улози предстраже, обезбеђивала простор од јаруге јужно од Балагата до западног крака реке Љушне, одржавајући, преко стража, везу с пододсеком северно од села Зијане. На положају у рејону к. 190 један предстражни вод је обезбеђивао главнину (две чете пешадије са два митраљеза и два брдска топа) која је била распоређена источно од Молађеча (к. 245).
Пред саму зору, 26. марта, под командом потпуковника Џафера Тајер-беја, турске снаге, јачине око 2000 људи са два топа и два митраљеза, прешле су у напад, организоване у три нападне колоне. Десна колона је наступала правцем Гаруњас – к. 175 – к. 190 – к. 220, средња правцем село Бозаџијас – Ђузај, а лева колона, за којом се кретала и резерва, правцем преко Ђузајске речице и асаматске косе ка к. 125 и к. 145. Потискујући непосредно осигурање српских предстражних органа, турске су снаге, под заштитом мрака, избиле на јуришно одстојање, на линију к. 220 – источна ивица с. Ђузаја – к. 125, где су задржане изненадном снажном пешадијском и артиљеријском ватром са блиских одстојања. Један део турских јединица успео је да, под заштитом мрака а затим и магле, продре на правцу Ђузаја и привуче се српским снагама на к. 245, али је на њих сасређена ватра свих расположивих ватрених средстава и пешадије, па су се овде предала три турска официра са 80 војника, а погинули су један виши официр и пет војника. Тиме је продор ових турских снага био локализован, и оне су одступиле ка Ђузају и к. 198.
Пошто турске снаге нису нападале југоисточно од Балагата, чета која је тамо била на предстражи хитно је, с једним водом из резерве, упућена преко Азђијаја ка к. 145, где је зауставила турске делове, а затим посела положаје на коси јужно од села Румулака.
За то време чета на асмашајској коси је била одсечена од главнине продором турске леве колоне на к. 125 и к. 145. Не дајући колони времена да се на заузетом положају утврди и да учврсти постигнути успех, одсечена чета је на јуриш заузела к. 125, заробила 20 турских војника и исто толико погинулих нашла на положају. Затим је из позадине напала турску леву колону у рејону к. 145, на коју су истовремено нападали: поменута приспела чета из Балагата и приспели вод из резерве, с румулачке косе, и један стрељачки вод из Пекиња, подржавани ватром артиљерије са главног положаја у рејону к. 245. Концентрично нападнут са свих страна, један део турске леве колоне није издржао и повукао се преко Ђузајске речице, а четири официра и 84 војника били су заробљени. Изложена успешном дејству ватре српске артиљерије приликом спуштања ка селу Базаџијасу, турска резерва није успела да интервенише, већ се са Ђузајске речице повукла ка Шкујки.
Један стрељачки вод с румулачке косе и два вода с левог крила, упућени да одбаце турске снаге с косе која се од к. 220 спушта ка селу Хустатаћу, нису успели да изврше задатак, већ су, обасути снажном косом ватром пешадије, били присиљени да се повуку у рејон Молађеча.
Ипак, око 11 часова, после седмочасовне борбе, турске колоне су почеле да организовано, уз прихват, одступају ка Гаруњасу и Хустатаћу. Српске снаге су предузеле гоњење: 1. ојачана чета из резерве, с фронта Ђузај – к. 198 – к. 220, 3. чета од румулачке преко асмашајске косе ка Ђузају, док су 4. чета и артиљерија својом ватром подржавале ово наступање, а 2. чета је прешла у резерву код к. 245. Турске снаге су се повлачиле до линије Шкујка – к. 225 – Маја кулис (к. 220), где су зауставиле надирање српских гонећих одреда, пошто су из Фијере на фронт хитно упућена два пука пешадије са два митраљеска одељења и једном батеријом топова.
У борбама код Балагата српске јединице су имале 22 мртва и 51 рањеног војника, од којих два официра. Турске снаге су претрпеле осетне губитке: заробљено је осам официра и 180 војника, а на бојишту је нађено 50 погинулих, од тога девет нижих и један виши официр, и око 20 рањених турских војника.
Поред тога, коњица, упућена у извиђање правцем село Белиш – село Сефрај – село Драготи, успела је да изненади једну турску чету од 169 војника, и ова јој се предала.
Трећи и 1. пешадијски пук су стигли 27. марта у Елбасан. Одавде је 3. пешадијски пук упућен у општу резерву код Белике. Његове две чете су биле па предстражи код села Шалса и села Штрменија.
Српске снаге су код Елбасана биле овако распоређене: на десном крилу: Валагатска група, јачине три и по батаљона и четари брдска топа, на линији Џумакој – Зијане, и Алај- бејска група, јачине пет пешадијских батаљона и четири брдска топа, на линији Реса – Драготи – Кајани, са ескадроном коњице у резерви; на левом крилу: један и по пешадијски батаљон и четири брдска топа на положају између река Деволи и Гостиме; у општој резерви: два и по батаљона код Белике.
У току насилног извиђања, 30. марта, утврђено је да су турске снаге напустиле раније положаје и повукле се у Љушну и на положаје у њеној непосредној близини. Јачина ових снага процењена је на 10 – 15 батаљона пешадије. Северно од Берата, код села Половина, на левој обали Деволија, утврђене су снаге од 3 – 5 батаљона пешадије.
Трећи пешадијски пук I стигао је 3. априла у Алајбег и ту образовао општу резерву.
Шестог априла је Моравска дивизија I прешла у наступање и, уз садејство двеју чета и једног топа Шумадијско-албанског одреда, обухватним дејством присилила јединице турског 6. корпуса под командом Џавид-паше да напусте Љушну и ступе у рејон Фијери – Арденићи. Приликом заузимања Љушне заробљено је 18 турских официра и око 1.000 војника, а у болницама је нађено и 567 болесних турских војника.
Тако су јединице Моравске дивизије I потиснуле турске снаге и очистиле просторију ограничену линијом језеро Лићени – Тербуф – река Љушна – окука реке Семени – десна обала река Семени и Деволи до Пастреша и Мали-шпата, затим на југ, преко изворног дела Шкумбе, ка селу Змирну, јужно од Подградеца.
Дивизија је 7. априла имала овакав распоред: 1. прекобројни пешадијски пук (без батаљона у Тирани), са брзометном брдском батеријом, на положајима код Љушне, фронтом ка Фијерију; 1. пешадијски пук, са брзометном брдском батеријом, на положајима Кајани (на десној обали реке Деволи) – Чирага (на десној обали реке Семени), фронтом ка Берату и Половини; 2. прекобројни пешадиј ски пук, с четири брдска дебанжова топа, на десној обали потока који протиче поред села Фрашери и утиче у Деволи, с тим што су његове две чете и даље остале у рејону Пастреша ради осматрања предела Врча; 3. пешадијски пук (без два батаљона), као општа резерва, у рејону села Сефраја; један батаљон 3. пешадијског пука у Елбасану, а један у изворном делу Шкумбе; 14. лешадијски пук I у Струги, Охриду и Подградецу; 2. пешадијски пук у Дебру, пошто је сменио 14. пешадијски пук који се вратио на одмор у Битољ; 16. пешадијски пук I у ширем рејону Битоља, где су били и остали делови дивизије.
У првој половини априла цела десна обала реке Семени била је очишћена од турских снага, које су тада поселе положаје на левој обали те реке, од села Мазани до Фијерија, неспособне за офанзивна дејства.
Због притиска великих сила да српске трупе напусте територију Албаније, Врховна команда је обуставила офанзивна дејства према Берату и 12. априла наредила да се ојачана Моравска дивизија I врати на своја пређашња места становања, а да у рејону Елбасана, под њеном командом, остане само Моравска бригада I. Ова се бригада тамо задржала само до 5. маја, када је, по наређењу Врховне команде, напустила Елбасан и повукла се у рејон Ћафа сана, одакле је организовала осигурање на јужном делу новопројектоване граничне линије према новој Албанији, од Голог брда до села Братомира. Северни део граничног фронта осигуравао је дебарски гарнизон. Двадесет трећег маја 2. пешадијски пук је дошао у састав своје дивизије, пошто га је у рејону Дебра сменио 1. прекобројни пешадијски пук.
Падом Јањине (6. марта), Једрена (26. марта) и Скадра (23. априла) био је, у ствари, завршен први балкански рат.
После повлачења српских јединица из средње Албаније, Штаб Вардарске армије је у ширем рејону Фијере реорганизовао 5. и 6. корпус и, дотуром намирница морским путем, побољшао исхрану трупа и њихово здравствено стање. Пошто су велике силе приморале Грчку да дозволи пролаз турским бродовима, поражена Вардарска армија је отпочела превожење у земљу. У првом ешелону, средином маја, упућено је око 3.000 рањеника и болесника, а затим, у току јуна, у Турску су превезени и остали делови: 6. корпус, 7. комбиновани пук и 5. корпус.
Као што се види, дејствима делова 1. армије у средњој Албанији предходила је акција чишћења ојачане Моравске дивизије II у сливу Црног Дрима, од Охридског језера до, закључно, ширег рејона Дебра. Али када је ова дивизија, из оперативних разлога (веза са Шумадијско-албанским одредом и обезбеђење ка Љушни и Берату од остатака турске Вардарске армије), без отпора заузела и Елбасан, сматрајући га турском територијом, не признајући албанску независност, ни валонску владу, и не обазирући се на молбу ове владе да се обустави непријатељство српске војске према Албанцима, дошло је до сукоба са знатним снагама албанских устаника. После тога је дивизија, ради одмора, повучена у Кичево и Гостивар, пошто је, као и Моравска бригада I, која је повучена у Дебар, оставила мање посаде у већим местима, са задатком да осматрају правце према непријатељу.
Према томе, српска Врховна команда није намеравала да овим правцем шаље трупе у јужну Албанију даље од рејона Елбасана, тим пре што је 3. децембра било закључено примирје. Међутим, када је, под утицајем националног албанског покрета, али и на подстицај аустро-угарске агентуре и турске команде у областима западно од Дебра и у рејон Пекиња дошло до устаничких акција, а нарочито када су турске снаге, нарушавајући примирје, почеле да продиру из Берата делом ка Пекињу, а делом, уз долину реке Деволи, ка Елбасану, наоружавајући и подижући Албанце на устанак против српске војске, Врховна команда је, из оперативних разлога, одлучила да тамо интервенише јачим снагама. Када су западно од Дебра албански устаници напали српске посаде, дошло је, после интервенције јачих српских снага, до оштрих борби у којима су потучене албанске јединице биле присиљене да се повуку у долину реке Маће, али је њихово гоњење обустављено по наређењу Врховне команде. А када су турске ј единице напале српске снаге западно од Елбасана, дошло је до седмочасовних борби код Балагата, у којима су поражене турске снаге претрпеле осетне губитке и биле присиљене да се повуку на линију Љушна – Фијери – Берат, и, у наставку дејстава, на леву обалу реке Семени. Међутим, даље гоњење исцрпених остатака турске војске није вршено, јер су, на интервенцију Аустро-Угарске и Италије, и под притиском великих сила, српске трупе повучене из Албаније, осим једног мањег одреда који је кратко време био остављен у рејону Елбасана, па је, касније, и он повучен са албанске територије, иза новопројектоване албанско-српске границе.
Ојачана Моравска дивизија I, активношћу и целисходном организацијом борбених дејстава, потпуно је извршила добијени задатак: спречила ширење устанка Албанаца у сливовима Маће и Шкумбе и сломила напад турских снага код Балагата, наневши им осетне губитке и протеравши их ка југу, на леву обалу реке Семени. Високог борбеног духа, она је била и физички способна да настави гоњење и деморалисаним остацима турских снага нанесе потпун пораз, али се, према одлуци српске владе, повукла из Албаније. Тиме су биле завршене акције трупа 1. армије у средњој Албанији.