Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Прикупљање 3. армије у рејону Скопља
Трећа армија је 28. октобра увече, завршивши наступање од Приштине, избила у долину Вардара и сјединила се са 1. армијом. Тога дана она је била у следећем распореду: армијска коњица код села Ржаничана и Моравска дивизија II у рејону села Бардовца, западно од Скопља; Моравска бригада I у рејону села Бутеља; Шумадијска дивизија I на просторији између села Бунарџика и села Миладиновца; Штаб армије у Прешеву.
Идућег дана, 29. октобра, Врховна команда је наредила 3. армији: да Шумадијска дивизија I и Моравска бригада I продуже на југ до Ржаничана, а Моравска дивизија II организује обезбеђење Скопља са западног и југозападног правца.
На основу овог наређења, 29. новембра је 3. армија извршила покрет и груписала се у следећем распореду: Шумадијска дивизија I у биваку у рејону село Петровац – село Ржаничане – село Ћојлије (Штаб дивизије у селу Мралину), а њен 10. пешадијски пук на предстражи на линији село Орешане – триг. 411 – Д. Коњаре.
Армијска коњица, јачине четири ескадрона, спустила се после подне из рејона Ржаничана и задржала се на платоу јужно од Катлановског језера, одакле је упутила извиђачке делове ка Велесу. Штаб армије је овога дана прешао у Скопље.
Моравска бригада I, која је, по наређењу Врховне команде, имала да изврши покрет ка Велесу, остала је 29. октобра, по накнадном наређењу, на одмору у биваку код Бутеља, северно од Скопља.
Моравска дивизија II требало је да тога дана поседне Скопље и обезбеди га са запада и југозапада на линији село Орман – Крстовар (триг. 1067). Међутим, не знајући за такво наређење Врховне команде, предузимљиви командант дивизије, пуковник Милован Недић, у складу са оперативном ситуацијом, како је то раније изложено, одлучио је да настави гоњење разбијених турских снага које су од Качаника и Скопља одступале ка Тетову и онемогући им уредно повлачење и организовање одбране у висини Тетова. Командант 3. армије је накнадно одобрио ову иницијативу, и ова дивизија је изјутра 31. октобра изашла из састава 3. армије, која је била упућена у Метохију.
Због одласка Моравске дивизије II, Моравској бригади 1 поверен је задатак да поседа и обезбеђује Скопље с југа и запада. Пошто је претходно Моравској дивизији II упутила свој 1. прекобројни пешадијски пук са 1. брдском батеријом, бригада је 30. новембра извршила покрет и заузела следећи распоред: главне снаге на Крстовару (триг. 1067), с предстражом на Вељој глави (триг. 1043), а Коњички дивизион у селу Драчеву, ради заштите правца од Велеса, док је једна стрељачка чета упућена у рејон села Ормана у циљу осигурања Скопља са северозапада.
Шумадијска дивизија I и армијска коњица остале су 30. октобра у рејону где су се већ налазиле, са истим задатком.
Међутим, тога дана, тј. 30. октобра, Врховна команда је одлучила да 3. армију упути у рејон Призрена и Ђаковице, саобразно плану за даље вођење рата, јер се тиме стварала основица за продор у Албанију и излазак на Јадранско море, што је било један од циљева рата Србије. Ратним планом је било предвиђено да се остварењу тога циља приступи тек после одлучујуће битке са главним турским снагама, односно када за то буду створени оперативно-стратегијски услови. И то што је 3. армија тада упућена ка Метохији показује да је Врховна команда дошла до закључка да су такви услови створени. Убрзање покрета 3. армије изазвано је и тежњом српске владе да Метохију заузме пре црногореке војске, која се и сама руководила истим циљем.
У духу, дакле, такве одлуке, Врховна команда је 30. октобра издала авизо-наређење 3. армији: “Припремите ваше трупе за марш, да можете наступати преко Качаника на Призрен, чим налог за то добијете. Моравска дивизија II остаће у Скопљу, а Дринска дивизија II враћа се под вашу команду”. Пошто је, око 21 час, примио наређење Врховне команде да Шумадијска дивизија I у зору изврши покрет, до подне дође на Бардовачко брдо и смести се дуж пута за Качаник, командант армије је одмах наредио овој дивизији и армијској коњици да изврше покрет кроз Скопље ка Бардовачком брду.
Шумадијска дивизија I, у рано јутро 31. октобра извршила је покрет, из рејона Ржаничана и после подне се прикупила северозападно од Скопља, на простору између Ормана и села Визбегова, где је заноћила. Армијска коњица је кренула из рејона Катланова и око 12 часова стигла до села Злокућана, западно од Скопља. Остале јединице 3. армије овога дана су се припремале за предстојећи марш. Око 10 часова је командант армије примио овакво наређење: “Са Шумадијском дивизијом I и Дринском дивизијом II, која треба да Вас чека у Штимљу, одмаршујте сутра к Призрену, заузмите Призрен и Ђаковицу и тамо се задржите до даље наредбе. Команданту Ибарске војске наређено је да наступа на Пећ. Моравска дивизија II и Моравска бригада I да остану на расположењу Врховне команде…”
На тај начин измењени су састав и јачина 3. армије, која је сведена на две дивизије и армијске делове, односно на 24 батаљона, шест коњичких ескадрона и 16 батерија, што је чинило око 35.000 људи. Ако се урачунају и пукови III позива (8, 14, 2. и 5. пук), који су одређени за осигурање позадине на Косову, онда је њено бројно стање износило око 48.500 људи.
Командант армије није био извештен да је истакнути одред Дринске дивизије II заузео Призрен. Зато је сматрао да овај град треба што пре заузети и тиме створити основицу за даље операције армије. Али пошто је Шумадијској дивизији I било потребно пуних пет дана марша до Призрена, командант армије је, 31. октобра, предложио Врховној команди да му се из Моравске дивизије II привремено стави под команду одред јачине два батаљона пешадије и једна брдска батерија, да би с тим одредом из Тетова, преко Шар-планине, и с одредом Дринске дивизије II из Штимља и Дуље-Хана, преко Суве Реке, заузео Призрен. Међутим, иако је Врховна команда усвојила овај план и издала одговарајућа наређења, ова акција није извршена, јер је добијен извештај да је Призрен заузет 30. октобра.
Тридесет првог октобра извршене су све припреме за покрет армијских јединица следећег дана. Око 21 час командант армије је издао заповест за марш, која је, изводно, депешом достављена Дринској дивизији II у Приштини у циљу њене благовремене припреме за марш ка Ђаковици.
У вези с враћањем 3. армије из долине Вардара у слив Белог Дрима, у историографији се поставља питање да ли је она после кумановске битке уопште требало да наступа ка Скопљу, и да ли би било целисходније да су Моравска дивизија II и армијска коњица упућене од Качаника ка Тетову, а остале снаге ка Призрену и Ђаковици. Нема сумње да избијање 3. армије у долину Вардара није имало неки већи војнички значај, нити је објективна ситуација то захтевала. Исто је тако извесно да би били избегнути напорни маршеви ка Скопљу и натраг, а основано је претпоставити да би 3. армија ранијим избијањем у слив Белог Дрима уништила турске трупе које су одступале из Пећи, док би истовремено Моравска дивизија II ранијим ангажовањем према Тетову у знатној мери отежала ситуацију оних турских снага које су се повлачиле у том правцу. Међутим, с тим у вези мора се имати у виду да је ратним и почетним операцијским планом било предвиђено да 3. армија, наступајући преко Косова, хита према долини Вардара, где се очекивала одлучна битка и знатно јачи отпор турских главних снага него што је стварно био. А то што је ова армија и после кумановске битке пожуривана ка југу указује само на чињеницу да није био правовремено уочен прави значај те битке, уз околност да је ова армија и тада својом појавом у Качанику погоршала ситуацију код непријатеља створену кумановском битком.
И тек када је Врховна команда успела да сагледа стварну ситуацију код непријатеља, могло је доћи до промене операцијског правца 3. армије, до њеног упућивања у Метохију у циљу стварања основице за продор у Албанију и излазак на море.
Акција делова Дринске дивизије II и ослобођење Призрена
После борби на Зборце-Хану и незнатних сукоба у рејону Урошевца и села Скулапова, на Косову, које је обезбеђивала Дринска дивизија II, било је мирно. Оперативна ситуација и на суседним фронтовима била је веома повољна. У боју код Урошевца непријаљске снаге су биле потпуно разбијене, албанске војне формације су се распале, а Албанци се разбежали својим кућама. Качаник и Скопље су заузети. Ибарска војска, којом је командовао генерал Михаило Живковић, држала је Косовску Митровицу, спремна за наступање ка Пећи. Источни одред црногорске војске, под командом бригадира Јанка Вукотића, успешно је потискивао турске снаге, надирући ка Пећи и Метохији.
На основу тако повољне опште ситуације, командант Дринске дивизије II оценио је да је најцелисходније дејствовати ка Призрену, убеђен да разбијене масе Албанаца не представљају озбиљнију препреку. Зато је одлучио да у том правцу упути свој одред са Зборце-Хана и да од команданта армије затражи одобрење да са дивизијом крене и заузме Призрен. Сматрао је да су допунске јединице и јединице III позива које су се налазиле у Приштини довољне за заштиту косовске територије.
У складу с том одлуком, 28. октобра, нешто пре 8 часова, издао је наређење коњичком дивизиону – који је, враћајући се после борби код Зборце-Хана, био на путу ка Приштини – да се врати и, правцем село Дуље – Суха Река, упути ка Призрену и задржи се, пошто заузме Дуље-Хан, са осигурањем ка Призрену и извиђачким патролама у правцу Дренице.
Одред упућен са Зборца-Хана после подне је избио у правцу Дуље-Хана, где се задржао и утврдио, пошто је заузео село Дуље и Блаце, док је коњички дивизион, у чији је састав упућен вод коњице из Вучитрнског одреда и вод из Урошевца, стигао у Суву Реку, настављајући да извиђа ка Призрену.
У вези с покретом снага са Зборце-Хана, батаљон дислоциран у селу Враголија требало је да на овај правац упути једну чету, док би се главнина овог батаљона преместила у рејон Скулапова.
Командант армије је 29. октобра усвојио предлог команданта Дринске дивизеје II да ова дивизија крене у правцу Призрена и да га заузме. У том смислу је тражио сагласност Врховне команде.
Док се тако’ Дринска дивизија II припремала за покрет, најугледнији грађани Призрена, турске, српске и црногорске националности, сазнавши за пораз турске војске и велике успехе српске војске, која се опрезно приближавала, договорили су се, на збору, да се не противе уласку српске војске у Призрен, како би се избегло разарање града. Једној делегацији стављено је у дужност да изађе пред српску војску и преда јој град. Тако су 30. октобра око 7 часова у Суву Реку, у штаб коњичког дивизиона, дошли председник општине града Призрена, неколико виђених Срба и преводилац руског конзулата с молбом да српске трупе уђу у Призрен. Командант дивизиона, мајор Остојић, нашао се у тешкој ситуацији. Имао је свега 97 коњаника. Наћи се у пределима насељеним већином непријатељски расположеним становништвом, далеко од главнине, с којом су везе биле споре и несигурне, значило је изложити се опасности уништења. Страховао је да буде намамљен у клопку. Али је, убрзо, из Призрена добио поуздане извештаје да албански прваци позивају на оружје Љумљане и друга околна племена и да српско становништво Призрена живи у страху од вероватног покоља. У таквој ситуацији, иако је располагао малим снагама, мајор Остојић је смело одлучио да пође на Призрен.
О томе он је известио команданта одреда на Дуље-Хану, тражећи да му, ради заузимања Призрена, хитно додели две стрељачке чете, вод митраљеза и један топ. Командант одреда, који је овај захтев најпре одбио плашећи се развлачења снага, око 9 часова упутио му је тражене јединице.
По доласку ових јединица, командант дивизиона је наредио да се пређе у наступање ка Призрену. Међутим, док се овај одред налазио у покрету, у граду се променило расположење турског и албанског становништва. Аустроугарски конзул Прохаска је вешто подстицао на отпор српској војсци, обећавајући заштиту Аустро-Угарске. На великом збору било је већ скоро одлучено да се нападне српски одред који је наступао према Призрену. Ипак, неки угледни грађани српске националности су указали на тешке последице ако се пружи отпор српској војсци, па је збор одлучио да одржи обећање дато у Сувој Реци.
Тако је одред, под командом мајора Остојића, истога дана око 15 часова без отпора заузео касарну која доминира Призреном. Ту се сместио коњички дивизион, а две стрељачке чете, вод митраљеза и један топ остали су на положајима изнад вароши. Командант дивизиона одмах је издао наредбе ради обезбеђења реда и сигурности: забрањен је улазак и излазак из града; наређено је сакупљање оружја; један мали одред војника упућен је ка Љуми ради осигурања града са западне стране.
Али је положај ових слабих српских снага око Призрена био веома несигуран, тим пре што је црногорска војска, која је тог дана заузела Пећ, била сувише удаљена. Крећући се слободно и под оружјем, у граду су се са свих страна прикупљали турски војници – дезертери, нарочито Албанци, које је аустријски конзул подстрекавао против српске војске. У граду, у коме је живело око 20.000 наоружаног албанског и 2.000 ненаоружаног српског становништва, непрестано се чула пуцњава из пушака.
Плашећи се акције непријатеља, у ситуацији када се помоћ није могла очекивати, а желећи да прикрије критичан положај својих слабих снага; командант дивизиона је посео град само коњицом и јаким патролама, а остале снаге, у групама, распоредио на висовима око града. Овде је предузет низ демонстративних мера у циљу обмане непријатеља: шатори су поређани у једну врсту; свуда су запаљене многобројне ватре; трубачи су непрестано свирали на разним странама, стварајући утисак о масовности војске; једини топ био је непрестано у покрету око града; прибегло се и вештом протурању лажних вести о јачини снага и о доласку нове војске, па је у ту сврху командант одредио за лиферанта једног грађанина турске националности, наредивши му да свакодневно испоручује 10.000 хлебова и 3.000 кг меса за војску „која се сваког часа очекује”. Ратно лукавство је успело. Турски и албански војници су остали мирни све док из Скопља нису пристигли Шумадијска дивизија I и Штаб 3. армије.
Идућег дана, 31. октобра, око 11 часова добијено је обавештење да се из Пећи ка Призрену крећу остаци турских трупа, јачине 12 батаљона, са 8 топова. Извештаји су говорили да ове разбијене турске јединице намеравају да се предају српским трупама код Призрена. То је била нова велика опасност, јер је овај мали одред био сувише слаб да разоружа толико велике турске снаге. Мајор Остојић је о свему хитно извештавао команданта одреда на Дуље-Хану, тражећи појачање. Међутим, снаге одреда на Дуље-Хану биле су слабе, па се морало престати и са одузимањем оружја, јер се осећало узнемирење по албанским селима и устезање да предају оружје. У таквој ситуацији овај одред није био у могућности да у Призрен упути тражено појачање, већ је тражио од команданта дивизије бар један батаљон, како би Призрен могао да се одржи.
За то време у Призрену је постављена српска власт и приступило се прикупљању оружја од албанског становништва. Али пошто се сазнало да се турска војска креће од Ћаковице ка Призрену, у граду је завладала велика узнемиреноет. Руски конзул Емилијанов пребацивао је команданту одреда што је, заузимајући Призрен без довољно снага, изложио и себе и српско становииштво вероватној катастрофи. Молио га је (као и неки грађани) да напусти Призрен, али је командант остао непоколебљив. Ту ноћ је овај слаби одред провео у најстрожој приправности, јер су турске снаге које су се повлачиле из Пећи увече стигле надомак Призрена и поставиле бивак на положајима 10 км северно од града.
Усвајајући поменути предлог команданта дивизије, командант армије је наредио да Дринска дивизија II, остављајући у Приштипи допунске трупе и трупе III позива, 3 новембра изврши покрет за Зборце-Хан. Међутим, када је примио извештај да је Призрен ослобођен, он је 31. октобра око 22 часа, депешом, наредио да дивизија одмах усиљеним маршем крене ка Ђаковици.
У вези с планом о упућивању ове дивизије за Ђаковицу, Врховна команда је 30. октобра наредила да 3. и 10. пешадијски пук III позива из Куршумлије дођу у Подујево.
Тако се дивизија 1. новембра припремала за сутрашњи усиљени марш до Ђаковице. Допунске трупе и трупе III позива су овога дана на положајима за обезбеђење Приштине смениле све њене јединице, и ове су прикупљене у вароши ради припрема за марш. У Урошевцу је тамошњи батаљон имао остати до даљег наређења. Команданту батаљона у Скулапову је наређен покрет до Дуље-Хана а команданту одреда у Дуље-Хану је наређено да ојача одред у Призрену.
За то време, ноћу између 31. октобра и 1. новембра, командант одреда у Призрену послао је председника општине и неколико виђенијих Турака да утичу на команданта турских трупа Махмут Хајрет-пашу да не улази у Призрен, под претњом да ће српске трупе артиљеријом разорити град. Нешто под утицајем тога, а више због сопствене деморализације и страховања од српских снага, чију јачину нису знали, турска 21. низамска дивизија и остаци неких других јединица, у јачини око 12 батаљона и 8 топова, обишли су Призрен и у зору одступили ка Љуми и Дебру. Тога дана много турских војника, напустивши своје јединице, кретало се по Призрену тражећи храну.
Око 16 часова стигла су појачања из Дуље-Хана: две стрељачке чете и један топ. И поред тога, није било довољно снага за држање Призрена, тим пре што није било везе са главнином. Уз то, малобројно српско становништво било је узнемирено гласовима да се Риза-бег спрема да нападне на Призрен.
Сутрадан, 2. новембра, учињен је покушај да се од грађана српске националности формира народна одбрана, али без нарочитих успеха. Призренци, као пре тога и Срби из других места на Коеову, устезали су се од таквих акција, страхујући од освете Албанаца.
Међутим, тога дана пред вече ситуација се изменила, јер се пред Призреном појавила коњица Шумадијске дивизије I. Сутрадан, 3. новембра, после петодневног усиљеног марша из Скопља, у Призрен је ушла цела Шумадијска дивизија I. Након тога је мали Призренски одред упућен у Ђаковицу, у састав Дринске дивизије II.
Иако га је заузео без борбе, с обзиром на расположење становништва и подстреке које му је дао аустроугарски конзул на отпор, као и чињеница да се у град сливао велики број војника разбијених турских јединица Коњички дивизион се, улазећи у Призрен са слабим пешадијским деловима излагао ризику да буде разбијен. Али захваљујући и примени извесних варки, командант дивизиона је успевао да отклони такву опасност све до доласка Шумадијске дивизије I.
Треба истаћи да је био оправдан предлог да цела дивизија пође за Призрен, сматрајући да би се то, нарочито у ближој перспективи, позитивно одразило на развој ситуације у овим пределима. А услови у Приштини су то дозвољавали, с обзиром на релативно мирно држање становништва и на могућности допунских трупа и трупа III позива да обезбеде Косово и комуникацијске правце. Међутим, изгледа да је иницијатива команданта дивизије била сувише спутана када није могао самостално одлучити о покрету и активности бар јачих делова дивизије, у складу са ситуацијом. Али, пошто су Команда 3. армије и Врховна команда сукоб са главнином турске војске очекивале на просторији Овчег поља, за њих је било најважније да Дринска дивизија II, држањем Приштине и Косова, осигура позадину 3. армије и њене комуникацијске везе са Србијом, док је ослобођење Метохије, а затим и освајање Албаније, било предвиђено тек после решавајуће битке. Зато је дивизија и добила задатак да се ограничи на разбијање остатака албанских јединица само унутар Косова, уз истовремено обезбеђење с правца Метохије.