Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Стварање одреда и замисао за дејства
Пошто је 3. новембра добила захтев од српске владе да делови српске војске хитно избију на Јадранско море, с нагласком да “Њ. В. Краљ очекује на брз повољан резултат”, Врховна команда је још истога дана у том смислу издала наређење команданту 3. армије, који се налазио у покрету ка Призрену. У духу тог наређења, генерал Божа Јанковић је одлучио да из Призрена и Ђаковице 9. новембра упути у Албанију два одреда, као две самосталне нападне колоне, с циљем да избију у рејон Љеша и Медове а затим и у рејон Драча. Зато је 4. новембра у 16 часова из Феризовића (Урошевца) издао командантима Шумадијске дивизије I и Дринске дивизије II припремно наређење за предстојећу албанску операцију, прецизирајући да ће армија, са основице Ђаковица – Призрен, оперисати ка Јадранском мору с циљем да у што краћем року изађе у рејон Љеша и Драча, тако што би Дринско-албански одред наступао правцем Ђаковица – Спаш – Ћафа малит – Пука – Медова, а Шумадијско-албански одред правцем Призрен – Везиров мост – Ћафа кумулус – село Фани – село Френга – Љеш – гребен Радони – Ишли – Драч. Према том наређењу, које су команданти дивизија примили 5. новембра, преформирање јединица и коморе и све припреме за марш требало је да буду завршени до 8. новембра, с тим да тога дана трупе предвиђене за ову операцију буду на линији Спаш – Везиров мост, спремне да 9. новембра продуже наступање одређеним правцима.
Команданти дивизија су одмах почели припремати трупе за предстојећу операцију. Приступило се преформирању јединица тако што је било предвиђено да се поведе само пешадија, коњица и брдска артиљерија с пионирима и болничарима. Уместо колонске возеће коморе формирана је товарна комора, али су се појавиле велике тешкоће око реквизиције товарних коња, с потребним прибором, којих у рејону Призрена и Ђаковице није било довољно. Не мање тешкоће су настале око снабдевања трупа људском и сточном храном за предстојеће дуго и напорно наступање, пошто су месна средства била веома оскудна. Четири дана била су, у условима рђавог времена и смештаја, сувише кратак рок за одмор трупа и припреме покрета, преформирање јединица и трупних комора, прикупљање људске и сточне хране и товарних коња, излазак одреда на линију село Спаш – Везиров мост. Зато су команданти Дринске дивизије II и Шумадијске дивизије I категорички захтевали да се предвиђени покрет одложи. Командант армије, генерал Божа Јанковић, сматрајући њихове предлоге умесним, у току 6. новембра у два маха је исто то депешом предлагао Врховној команди, која, међутим, предлоге није усвојила, већ је само наредила главном интенданту да што пре предузме нужне мере да се трупе 3. армије обезбеде свим материјалним потребама.
Сходно томе, командант 3. армије је 6. новембра издао наређења командантима Дринске дивизије II и Шумадијске дивизије I, дефинитивно одредивши организацију и формацију одреда и њихове задатке до поласка, а истовремено и промене полазних тачака за оба одреда, и изменивши полазну линију: Ђаковица – Призрен уместо раније линије Спаш – Везиров мост. Време готовости за наступање није измењено: одреди су имали бити спремни за покрет 9. новембра.
Састав одреда
Дринско-албански одред се, у ствари, састојао од преформиране Дринске дивизије II. У његов састав су ушли: 5. пешадијски пук II, 6. пешадијски пук II (без једног батаљона), 2. брдски дивизион,27 коњички дивизион, пионирски полубатаљон, телеграфско одељење, болничарска чета, одељење војне поште, бојна комора и трупна комора.
Према томе, укупна јачина овог одреда је износила: седам пешадијских батаљона, десет брдских топова, два ескадрона коњице, дванаест митраљеза, две пионирске чете и остали делови, тако да је укупно бројно стање одреда при поласку из Ђаковице било 9.219 људи.
Шумадијско-албански одред је био нешто слабијег састава од Дринског одреда. Формиран је од јединица Шумадијске дивизије I тако што је пешадија узета из најбољих батаљона ове дивизије и формирана у два пука од по три батаљона. Тако су у састав овог одреда ушли: 1. и 2. комбиновани пешадијски пук, 5. брдска батерија, 1. коњички ескадрон, два пионирска вода и два вода болничара.
Према томе, укупна јачина Шумадијско-албанског одреда је износила: шест пешадијских батаљона, четири брдска топа, осам митраљеза, један ескадрон коњице и други делови, укупно око 6.500 људи.
Највећи недостатак формације Шумадијско-албанског одреда био је у томе што у његовом саставу нису образовани материјални органи за снабдевање. Штаб одреда није био материјални орган II степена. Исто тако ни комбиновани пукови нису имали интендантске и финансијске органе, нити су били формирани као материјални органи III степена; снабдевање су вршили лично команданти батаљона, који су за ту сврху добили финансијска средства, и командири чета, који су пре поласка на марш добили од команданата батаљона по 2.000 динара за набавку хране за своје чете, односно батерије или ескадроне.
Формација је било непотпуна и у погледу позадинских делова за брдски транспорт, и то у првом реду због тога што одреди нису имали довољно времена да прикупе потребан број товарних грла. Зато су они кренули с непотпуним саставом коморе за брдски товарни транспорт, а Шумадијско-албански одред још и без материјалних органа за снабдевање, што је, несумњиво, било крупан организацијски пропуст.
Санитетска служба такође није била организована, а лекова скоро није ни било.
Формација приморских одреда, њихова јачина и састав били су углавном прилагођени ситуацији и одговарали су добу године у коме је отпочело наступање кроз Албанију, дужини наступних праваца које су представљале две пешачке стазе, као и несигурности и слабој вези одреда с позадином због могућности напада устаника из северноалбанских племена. Али, у вези са сигурношћу везе и позадине, изгледа да би било боље да је из састава оба одреда издвојен по један батаљон са два брдска топа, који би из рејона Орошија и Пуке, као јаче посаде, обезбеђивали комуникацијске правце и представљали ослонац деловима који су били остављени у позадини са истим задатком, с тим што би ови батаљони могли касније да уђу у састав својих одреда.
Попуна одреда товарном стоком
Пошто је приморским одредима предстојало напорно наступање, зими, по тешко проходним и беспутним високим планинама северне Албаније, кроз веома пасивне, снежним наносима прекривене крајеве, у којима су живели слободољубиви, али непријатељски расположени Албанци, из чије средине се једна цела дивизија (Скадарска редифска) борила у одбрани Скадра, и пошто је стање изнурених трупа било неповољно, припреме ових одреда за албанску операцију имале су прворазредни значај. С обзиром на карактер земљишта било је потпуно искључено да пођу пољска артиљерија и воловска комора, па је требало извршити промену у формацији јединица. Наиме, за такву операцију су биле потребне јединице планинске формације, с јаким брдским товарним транспортом, добро снабдевене обућом, одећом, логорском опремом и људском и сточном храном, јер се није могло рачунати нити с месним изворима, нити са дотуром потребних материјалних средстава из позадине, са дотадашње армијске базе. Међутим, тих основних услова код трупа 3. армије није било, њих је требало створити у току припрема.
Због тога, а посебно због значаја и сложености тих припрема, на томе су се практично ангажовали сви штабови, почев од Врховне команде, па су припреме одреда вршене веома интензивно. Међутим, још од почетка су се испречиле многе објективне тешкоће, што се нарочито односило на преформирање коморе и снабдевање трупа људском и сточном храном.
Преформирање позадинских јединица и установа с колског на брдски товарни транспорт није управо ни завршено до почетка наступања одреда, и то како због краткоће времена тако и због слабе реквизиције товарних коња и самара у рејону Ђаковице и Призрена.
Полазећи од погрешне претпоставке да коња има довољно у ужем рејону одмора трупа, штабови армије и дивизија су реквизицију препустили самим јединицама којима су коњи били потребни, свакој у својој непосредној околини. Али, поред тога што на терену стварно није било довољно коња, треба истаћи да су јединице тих дана биле толико заузете бројним пословима око припрема за наступање, да нису биле у стању спровести ефикасно прикупљање товарних коња, тим пре што им је био потребан и одмор после једномесечних сталних покрета. Осим тога, пошто се брзо пронела вест о реквизицији, албанско становништво је сакривало своје коње, одводило их у удаљене крајеве, на безбедна места. Јединице су се утркивале која ће приграбити што више коња. Због тога се десило да су коњичке јединице, достижући шире рејоне, прикупиле знатно више коња него што су прикупиле пешадијеке јединице, нарочито оне на предстражи или другом борбеном осигурању, које нису успеле да сакупе ни минималан број товарних коња.
Иако је од прикупљања товарних коња у знатној мери зависио и сам успех албанске операције, изгледа да организација тога посла није била добро постављена. Уместо што је свака јединица морала сама да прикупља коње, свакако би резултати били бољи да се том послу приступило плански, путем специјалних одељења која би централизовано, као органи штабова дивизија, радиле на том задатку.
У том мислу, ни Врховна команда није предузела одређене мере да олакша преформирање позадинских јединица и установа с возећег на брдски товарни транспорт, мада се мора имати у виду да је Врховна команда у то време била заокупљена догађајима на правцу дејства главних српских снага и припремама битољске битке.
На решење овог питања знатно је утицала и краткоћа времена, која није омогућавала да се за прикупљање коња захвати шири простор, а тешкоће у том смислу повећали су и рђаво време и раскаљани сеоеки путеви.
Због свега тога одреди нису добили потребан број товарних грла, тако да нису могли понети довољно муниције, па чак ни оно мало хране прикупљене из месних средстава. Дринско-албанском одреду је недостајало око 200 товарних коња, па су коњи бојне коморе употребљени у трупној комори за ношење хране и др., док је сва муниција из бојне коморе подељена премореним и прозеблим војницима. Тако је, поред свог бојевог комплета, сваки војник добио још по 250 пушчаних метака, што је значило велико оптерећење на тако дугом и напорном наступном маршу.
Слично је стање било и код Шумадијско-албанског одреда.
Зато је било нереално наређење команданта армије да одреди убрзавају наступање преносом мањих одељења на коњима, јер коња, како се види, није било ни за пренос хране и муниције.
Попуна одреда материјалним срeдствима
Према армијском наређењу, одреде је до 9. новембра, када би отпочело наступање, требало из месних извора снабдети храном за шест дана марша, пошто је предео кроз који је требало да прођу био врло сиромашан а дотур из позадине неизводљив. Врховна команда и Штаб армије су сматрали да ће се у рејону Призрена и Ђаковице наћи потребна људска и сточна храна, али су, у ствари, и иначе оскудна, месна средства била потпуно исцрпена од стране турских и албанских трупа, а касније и од српских и црногорских трупа, јер им је то био скоро једини извор снабдевања храном. Стога су црногорске и српске јединице у рејону Ђаковице и Призрена оскудевале и у свакодневној исхрани, а о прикупљању већих количина хране за исхрану одреда у току наступања није било ни говора. Сточне хране, нарочито зоби, уопште није било. С тим у вези, командант армије је 7. новембра известио Врховну команду: “У Призрену и Ђаковици није се нашло ничега од хране, ни приближно у количинама колико је потребно трупама”. Суочен с непремостивим тешкоћама, он је поново истога дана известио да предузима све што је у могућности да се одреди припреме за одлазак, али је, како је то већ истакнуто, нагласио да “овде нема ни хлеба, ни фуражи, ни опанака” и захтевао што бржи дотур свих материјалних средстава из позадине, не само ради даљих операција 3. армије, већ и ради њеног опстанка у Метохији. Сутрадан, 8. новембра, командант армије је још једанпут јавио Врховној команди: “Пошаљите у Феризовић (Урошевац) хлеб, опанке, зоб и пресовано сено; иначе се не само не могу маћи одавде, него не могу остати ни овде, јер ничега нема”. Ово је Врховној команди најзад показало како су материјално припремљени одреди који су формирани за албанску операцију и с каквим је све тешкоћама суочена 3. армија. Зато је она 8. новембра наредила главном интенданту да трупама ове армије што хитније пошаље обућу и храну. Истога дана су две железничке композиције са сточном и људском храном упућене из Скопља у Урошевац, одакле је то требало возећим и товарним транспортом пребацити до Призрена и Ђаковице.’ Међутим, пошиљка је закаснила, јер је за дотур хране и остале материјалне опреме из Урошевца до Призрена и Ђаковице требало најмање два до три дана. Зато су прве количине хране и другог материјала почеле пристизати у Призрен и Ђаковицу два до три дана после одласка одреда у Албанију. То је, истина, за трупе које су остале у Метохији било од неоцењиве користи, али су приморски одреди, којима је храна и друга интендантска опрема била најпотребнија, свега тога били лишени.
Да би ситуација у том погледу била још тежа, дивизијски колонски возови, који су носили један део интендантских потреба, били су заостали на маршу, те нису стигли до поласка одреда у Албанију или су стигли делимично. Зато је командант Шумадијске дивизије I, чији колонски возови нису били стигли у Призрен 8. новембра, трипут у току тога дана извештавао команданта армије да одред не може почети наступање ако борци не добију хлеб а коњи зоб или јечам, па је тражио да се покрет одложи док стигну колонски возови, који су се очекивали 9. новембра пре подне.
Ипак, Шумадијско-албански одред је 9. новембра кренуо иако колонски возови још нису били стигли у Призрен. Војници су добили само три хлеба од по пола килограма, нешто конзерви и шећера и по једну флашу коњака на два војника, док је у трупној комори било само варива за три оброка, односно по један денчић сена и око пет килограма зоби по једном коњу. Пошто су ове количине хране биле сасвим недовољне за дванаестодневно наступање одреда кроз сиромашне пределе северноалбанских планина, команданти батаљона су добили по 20.000 динара у папирној монети а командант одреда 5.000 златних динара за куповину хране од мештана у зони наступања.
Када су колонски возови стигли у Призрен, и када су извршене попуне, за одредом је, у правцу Љум-Куле, упућен товарни транспорт са 18.000 хлебова и нешто зоби.
Колонски возови Дринске дивизије II сгигли су у Ђаковицу 9. новембра, дакле истог дана када је Дринско-албански одред требало да крене према мору. Међутим, пошто није било довољно товарних коња да се храна понесе, пешадијске јединице су понеле само по два и по хлеба, брдске батерије по три хлеба, а коњички дивизион, који је успео да реквирира више коња, понео је по пет хлебова на војника и по 30 кг зоби на коња. Сем тога, јединице овог одреда су у наступање пошле у свом грађанском оделу, поцепаних опанака, без шаторских крила. И командант овог одреда је, за набавку хране из месних средстава у зони наступања, добио 5.000 златних динара.
Према томе, оба одреда су отпочела покрет с непуна три оброка људске и сточне хране, иако је армијском заповешћу било одређено да одреди понесу хране за шест дана, а стварне потребе су изискивале да се понесе хране за најмање 10 дана. Мада су од армијских делова у Ђаковици и Призрену формиране дивизијске базе, које су добиле и задатак да одреде снабдевају храном у току наступања, било је јасно да се тај задатак не може реализовати. Каснији покушаји да се одредима дотури храна били су стварно узалудни, како због недостатка товарних коња и због дужине и лошег стања путева, тако и због тога што су комору уништавали албански устаници.
Пошто се није могло рачунати са дотуром из позадине, Врховна команда је 10. новембра министру војном предложила да се, после избијања одреда на Јадранско море, у Медови или Драчу формира база за снабдевање, у коју би се храна, и остала материјална опрема, изнајмљеним грчким бродовима довозила из Солуна и других лука на Средоземљу. То је и остварено, и показало се да је ова значајна мера Врховне команде била правовремено предузета.
Морално-политичке и друге припреме одреда
Команде одреда нису ништа знале о подручју кроз које је требало наступати. Зато је Врховна команда 1. новембра доставила 3. армији две карте албанског војишта, с подацима о путевима и становништву Албаније. Иако корисни, ови подаци ипак нису расветлили многа питања. Знало се само да путева нема, да су козје стазе једине саобраћајнице у тим планинама, али су и оне зими непролазне због снега и набујалих планинских потока. Није било познато стање ни најближег дела путева у зони наступања. Зато је командант армије 5. новембра наредио да Дринска дивизија II извиди пут од Ђаковице до Спаша, а Шумадијска дивизија I пут од Призрена до Ћафа кумулуса (к. 1506). Али је Дринска дивизија II то наређење извршила само делимично: извидела је пут само до Ђафа прушита, и зато се све до 10. новембра није знало да је скела за прелазак преко Дрима код Спаша уништена. Пошто није могао прећи Дрим код Спаша, одред је морао да мења правац и да иде уназад да би дошао на Везиров мост.
Да би Дринско-албанском одреду олакшао прелазак Дрима код Спаша, командант армије је наредио Шумадијској дивизији I да 9. новембра упути мостови трен на Везиров мост, одакле би се он спустио низ Дрим до Спаша. Међутим, пошто се још налазио на маршу ка Призрену, трен није правовремено стигао.
Иако је било извршено извиђање дела пута до Ћафа прушита, нису предузете мере да се направи привремени мост на набујалом потоку северно од села Фирзе, што ће такође у знатној мери успорити кретање одреда и изазвати нагомилавање трупа.
Слично је било и на правцу Шумадијско-албанског одреда. Пошто није правовремено извршено извиђање пута, овај одред је био принуђен да се креће обилазним путем преко села Петхај и да, како ће се видети, непредвиђено изгуби два дана.
Сходно армијском наређењу, у току припрема је поклоњена велика пажња избору водича. Али то није било лако, јер су се мештани плашили сарадње са српском војском, а тешко су се одлучивали на пут и због високог снега. Водичи су, међутим, били утолико неопходнији што није било тачних карата, и што се наступало преко непознатих, снегом завејаних предела.
Морално-политичка припрема приморских одреда заснивала се управо на мобилизацији војника да савладају тешкоће које су очекиване у албанској операцији. Дневним заповестима, и лично пред стројем, све старешине, од команданта армије па до командира чета, позивале су војнике да издрже предстојеће тешке напоре, наглашавајући значај избијања Србије на море. На војнике је апеловано да се задовоље “и половином следовања хране само да се постигне постављени циљ”; и “нека нико не заборави, да право јунаштво није само храбро тући непријатеља, него и мушки подносити оскудицу и умор”. У заповестима се посебно истицало да “ни један војник не сме становницима ништа дирнути, па макаква оскудица била. Све што буде требало команда ће куповати и плаћати”.
Рат против Турске и излазак Србије на море постали су, под утицајем интензивне пропаганде српских владајућих кругова, велики свенародни идеали, па су српски војници, иако у изузетно тешким условима, пошли у ову акцију с правим одушевљењем. Тако су непосредне морално-политичке припреме српских јединица за албанску операцију биле најуспешније изведене.
Осврт на припреме трупа за операцију
Албанска операција је изискивала изванредно велике физичке и психичке напоре, због беспутног планинског земљишта, дубине оперативне зоне, временских непогода, непријатељског односа месног становништва на читавој дубини наступних праваца, непогодности формације и опреме за дејство у таквим условима, заморености у дотадашњим борбама и покретима.
Овакви објективни услови су захтевали свестране припреме јединица. Тога су, свакако, биле свесне све заинтересоване команде, почев од Врховне команде па до најнижих команди у 3. армији.
Међутим, због међународних односа, створених дотадашњим током рата на Балкану, српска влада и српска Врховна команда, одлучивши да освајањем албанског простора осигурају Србији излаз на море, морале су предвиђену операцију извести у рекордно кратком времену. Стога су припреме трупа, за свега четири дана, вршене неплански, у виду импровизација и половичних или непотпуних решења, а за пека питања нису се могла ни тражити решења.
Према томе, објективни фактори су одлучујуће деловали на ток и резултате припрема, иако су дошле до изражаја и субјективне слабости, и то пре свега у касном сагледавању објективних услова и објективних потреба.
То је, разуме се, утицало на стварање потребних формацијских органа јединица, нарочито материјалних и санитетских, и на стварање трупне коморе, односно позадинских јединица и установа које би у датим условима могле да осигурају снабдевање трупа борбеним и другим материјалним потребама. Услед тога одреди нису могли да понесу ни оне минималне материјалне резерве којима се располагало, иако су оне биле далеко испод предвиђеног минимума, а посебно далеко од стварних потреба.
Све је то, разуме се, захтевало изузетно велике људске жртве, чега је, бесумње, била свесна српска Врховна команда, али су је политички циљеви и развој међународних односа присиљавали на такве жртве. Зато се гаранција успеха албанске операције заснивала више на моралним квалитетима српских војника, на њиховој спремности на жртве, него на материјалној припреми и опремљености трупа.
При сагледавању проблема материјалног снабдевања трупа по избијању на море мора се истаћи да је од особитог значаја било стварање истакнуте поморске базе у Медови, из које су се приморски одреди почели снабдевати већ 21. новембра.