Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Опседнутој турској посади у Скадру стално су пристизала појачања од редифских јединица и башибозука с територије источно од Бојане и из северне Албаније. Било је зато неопходно да се Скадар одсече од залеђа и потпуно блокира. То су безуспешно покушале да остваре црногорске снаге из састава Приморског одреда још крајем октобра. Али, искористивши неактивност осталих црногорских снага које су нападале на Скадар, командант Скадарске одбране, успео је 6. новембра после борби код села Барбалуше, да ове изоловане црногорске делове одбаци на десну обалу Бојане.
Међутим, командант црногорског Приморског одреда, бригадир Митар Мартиновић, поново је, са групом батаљона, прешао Бојану да би с јужне стране одсекао Скадар од позадине и тиме ослабио борбену способност скадарске посаде непосредно пре припреманог општег напада црногорских снага на тај град. Том приликом је на падинама Мали рецита дошло до жестоке борбе. Први и 2. батаљон 53. низамског пука и јаче снаге башибозука, и поред погодних положаја за одбрану, претрпели су тешке губитке. Одбачене с положаја турске снаге су одступиле ка Медови. Али пошто нису биле у стању да то место бране, оне су се ноћу 15/16. новембра повукле ка Љешу.
Командант 53. низамског пука, потпуковник Галиб-беј, тражио је појачања. Али командант Скадарског корпуса није могао да јаче снаге упути ка Медови и Љешу, страхујући да би тако удаљене јединице могле бити одсечене и уништене. Зато је он наредио мајору Фехмију, који се са два батаљона налазио у Барбалуши, да пође у Љеш и организује одбрану овог места. Међутим, 16. новембра, када је српски Летећи одред ушао у село Мјет, група црногорских батаљона је ушла у Медову. Сутрадан, 17. новембра, турски делови су безуспешно извршили напад правцем Љеш – Медова у циљу заустављања црногорских снага које су продирале ка Љешу. Турске јединице су натеране на повлачење. Гонећи их, црногорске снаге су продрле до моста на Дриму, северозападно од Љеша.
Дринско-албанском одреду, међутим, није био познат положај, нити ситуација код групе црногорских батаљона у рејону Љеша. А располажући подацима да се у Љешу налази око 2000 турских војника са два топа и да су на даљњи прилаз Љешу стигли делови Шумадијско-албанског одреда, командант Летећег одреда, потпуковник Плазина, одлучио је да продужи покрет ка Љешу и самостално изврши напад. Јужно од села Калмети Летећи одред је наишао на претходницу Шумадијско-албанског одреда. Начелник штаба тога одреда, мајор Радивоје Филиповић, који је био с претходницом, предложио је да се сачека прикупљање целог његовог одреда ради заједничког напада на Љеш. Ценећи да би то било само губљење времена, командант Летећег одреда није усвојио овај предлог, већ је са својим одредом, који је имао око 2000 војника, четири митраљеза и два топа, продужио покрет из села Трошанија с циљем да нападне турске снаге у рејону Љеша.
Турска команда је настојала да одржи Љеш и тиме сачува своју поморску комуникацију од Медове до Драча, како би обезбедила исхрану и снабдевање посаде Скадра, а тиме и држање овога града.
Турски положаји за одбрану Љеша са севера и истока, откуда се кретала српска војска, били су тропографски и тактички врло јаки, јер су доминирали предтереном.
Стара љешка тврђава, добро очувана и јака, налазила се на левом крилу положаја, на вису који се наслањао на Дрим као природну препреку. Ипак, стварни кључ одбране Љеша био је триг. 408 на десном крилу положаја, који је топографски био повезан с тврђавом и који је потпуно доминирао Љешом. Одбрану Љеша са запада, куда су дејствовале црпогорске снаге, знатно је олакшавао Дрим, са својом поплављеном долином која се није могла искористити за покрет трупа. Напад с те стране је био могућ само преко непорушеног моста на улазу у Љеш.
С положаја у рејону села Мерчиња, командант Летећег одреда је извршио командантско извиђање, а затим повео одред у напад.
Нешто пре 12 часова претходница одреда је пришла тврђави на око 100 м и почела непосредне припреме за јуриш на зидине. Турски војници, који су то у више махова приредили и Црногорцима, покушали су обману белим заставама и слањем парламентара, али командант Летећег одреда није поверовао да ће се турски војници заиста предати, већ је вратио парламентаре да позову команданта тврђаве ради преговора о предаји. Тачно у подне, пошто обмана није успела, турски војници су отворили ватру са бедема, чиме је почела борба за освајање Љеша.
Претходница (две чете 3. батаљона 5. пука II, вод пионира и вод брдских топова), која се развила за борбу, убрзо је ојачана осталим двема четама 3. батаљона. Ове су се развијале за борбу лево, дејствујући ватром против тврђаве и положаја на вису Ћемер касап. Два турска топа безуспешно су тукла вод брдских топова Летећег одреда у тренутку изласка на ватрене положаје, удаљене свега 1.500 м од тврђаве. Око 13 часова у борбу је уведен и 1. батаљон, који је, после пењања уза стрми нагиб, успео, око 14,30 часова, да протера турске делове с положаја на вису Ћемер касап ка селу Плани. Овладавањем овим висом посада тврђаве у Љешу била је потпуно блокирана и стављена под унакрсну ватру.
Око 15 часова цео Летећи одред је био развијен за борбу. Артиљеријски вод је отворио ватру с нових ватрених положаја ближе тврђави. Артиљеријску ватру на тврђаву отворио је, из рејона Мерчиња, и један брдски топ Шумадијско-албанског одреда, док је једна чета истог одреда ступила у борбу ради садејства с 1. батаљоиом „Летећег одреда”. Остале снаге Шумадијско-албанског одреда нису стигле да учествују у борби.
У жестоким борбама, нападајући преко отвореног и брисаног земљишта, српске снаге су потисле турску посаду, која је око 16 часова покушала да одступи делом у западном а делом у северозападном правцу. Турске делове који су покушали да одступе преко моста на Дриму дочекале су митраљеском ватром црногорске јединице, сузбиле их и натерале у Љеш. Турски војници су и овде покушали обману истицањем белих барјачића и слањем парламентара, али црногорске снаге нису населе. Турски делови који су покушали да одступе у североисточном правцу такође нису успели, јер су били дочекани јаком ватром с виса Ћемер касап и присиљени да се врате у тврђаву.
Пошто даља успешна одбрана тврђаве није била могућа и пошто су покушаји пробијања из блокираног Љеша осујетиле српске и црногорске снаге, турска посада, притешњена са свих страна, била је око 17 часова присиљена на предају. Турци су најпре истакли белу заставу, а када је ватра прекинута, командант тврђаве потпуковник Галиб-беј изи- шао је, у пратњи десет својих официра, и понудио безусловну предају. Командант српских снага потпуковник Милован Плазина прихватио је предају и наредио да се два турска официра врате у тврђаву и изведу све турске војнике без оружја. Пошто су разоружани турски војници споро излазили пред тврђаву, то је Летећи одред ушао у тврђаву, тек у сумрак. Истовремено у Љеш су ушле црногорске снаге и делови Шумадијско-албанског одреда.
Први, изненадни, сусрет српских и црногорских војника у Албанији био је радостан. Командант Приморског одреда бригадир Митар Мартиновић известио је о томе краља Николу: “Сусрет двије српске војске у граду Љешу био је јако одушевљен и дирљив”. Био је то заиста незабораван тренутак за обе војске.
У петочасовним борбама за Љеш турске снаге су имале 18 погинулих и 50 рањених. Српске трупе су заробиле 49 официра и око 1000 војника, док су исто толико заробиле црногорске снаге. Заплењено је: два топа са 122 сандука муниције, 2.500 пушака са 200.000 метака, затим шатора, стоке, брашна, соли и осталих намирница, које су одмах подељене трупама. Српске трупе су имале 8 погинулих и 14 ра- њених.
У борбама за Љеш учествовало је око 2600 српских и црногорских војника против 2000 турских војника. С обзиром на то да је турска посада имала врло јаке положаје, била одморна и добро снабдевена, такав однос снага био је за њу повољан. Тим пре што су српске снаге, после десетодневног напорног марша, биле веома исцрпене, гладне и босе; уз то, српске трупе су морале да нападају преко непокривеног и брисаног земљишта, а црногорске снаге су имале пред собом набујали Дрим, на чију се другу обалу могло прећи само преко моста.
Међутим, иако су имали и веома јаке положаје за одбрану и повољан однос снага, деморалисани турски делови нису пружили јачи отпор, већ су, пошто им није успела обмана истицањем барјачића, неочекивано брзо положили оружје пред енергичним противником.
Заузимањем Љеша и Медова дефинитивно је завршено одсецање Скадра од залеђа, јер је прекинута главна комуникација Скадар – Љеш – Медовски залив и тиме су онемогућени снабдевање и попуна скадарске тврђаве како из Албаније тако и морским путем. То је, несумњиво, имало велики оперативни значај за црногорску војску која је нападала на утврђени Скадар.
Летећи одред је заузимањем Љеша успешно извршио свој задатак, а тиме је био достигнут и крајњи маршовски, односно оперативни циљ српских одреда: избијање на Јад- ранско море.
Интересантно је да су у рејон Љеша пристигла скоро истовремено оба српска одреда, мада њихов марш није плански усмераван, нити је постојала међусобна веза ради усклађивања њиховог покрета по времену и простору. Одреди су један о другом знали само то да маршују ка истом циљу. Исто тако, у борби за Љеш није било везе, нити планске координације напора српских и црногорских јединица, али је њихово садејство ипак било врло успешно.
Летећи одред и црногорски делови су ноћу 18/19. новембра остали у тврђави, док је претходница Шумадијско-албанског одреда преноћила у кантонману северно од тврђаве. Још исте ноћи српска команда је у заузетом Љешу организовала нову власт, поставивпш начелника приморског округа, председника општине и друге функционере.
Пошто су заплењене знатне количине хране, српске трупе су први пут после десет дана добиле топлу храну с месом. Сутрадан, 19 новембра, око 12 часова, после напорног марша, у Љеш је доспела и главнина Дринско-албанског одреда и спојила се с Летећим одредом. Тога дана, пре подне, у Љеш је ушла и главнина Шумадијско-албанског одреда. А пристигло је и наређење команданта 3. армије (упућено пре седам дана): да командант Дринске дивизије II прими команду над свим српским трупама у албанском приморју и да се формира Приморска војна област 3. армије у границама: Медовски залив – Драч – ушће Шкумбе – Елбасан – Дебар.
Пошто се извештаји нису могли слати другим путем, тога дана је, преко српског посланства у Цетињу послата депеша српској Врховној команди да је заузет Љеш.
Око подне из Љеша су у Медову упућени начелници штабова одреда, на челу ескадрона Дринско-албанског одреда, са задатком да од црногорских трупа преузму ово пристаниште и изврше потребне припреме за истовар хране с пристиглих грчких бродова. Тек тога дана у Љеш је, са десетодневним закашњењем, стигао, са ађутантом Шумадијско-албанског одреда, део трупне коморе, који је на почетку марша, 9. новембра, остао у Призрену да прими хлеб и зоб, али због тешког земљишта није успео у току марша да изврши дотур и сустигне одред.
Ађутант је донео из Призрена наређење команданта 3. армије од 11. новембра, којима је Шумадијско-албанском одреду наређено да, уместо у Љеш, избије у село Плану и село Ишми.
Нешто касније, праћена одељењем коњаника, из Призрена су стигла два официра за везу. Они су донели наређење 3. армије од 15. новембра којим је регулисан рад албанских одреда по избијању на Јадранско море:
да Дринска дивизија II поседне северну Албанију и, са штабом у Љешу, држи посаде у медовском пристаништу, Плани, Ишми и Кроји; да Шумадијско-албански одред поседне приморје средње Албаније и, са штабом у Драчу, држи посаде у Тирани, Каваји и Фијери, а, по могућству, заузме Елбасан и Верат. Двадесет петог новембра, преко Цетиња, стигла је депеша врховног команданта српске војске краља Петра I, у којој је он изразио захвалност Шумадијском и Дринском одреду за успешно извршен задатак.