Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Прелазак преко реке Маће
Исцрпен дванаестодневним маршом, Шумадијско-албански одред није био физички способан да, у духу армијског наређења, по избијању на море одмах продужи наступање ка Драчу и реци Шкумби.
Овај одред је из села Ороши, уместо за Љеш, могао скренути краћим путем ка Плани, али је армијско наређење од 11. новембра о промени оперативног циља овог одреда стигло тек 18. новембра.
Јединице су биле изнурене, изгладнеле, без обуће, а комора с непоткованим коњима, била је скоро сасвим неупотребљива. Из месних извора било је скоро немогуће набавити намирнице, јер није било златног и сребрног новца, који је телеграфски, преко Цетиња, тражен од Врховне команде. Сем тога, било је познато да се у рејону Плане налазе два турска батаљона, а у Тирани, Кроји и Драчу турске снаге непознате јачине.
Таква ситуација је изискивала да се трупе одморе и опораве пре него наставе покрет према Драчу. Међутим, и овом приликом је општа политичка ситуација захтевала да се што пре пређе у наступање средњоалбанским приморјем, без обзира на физичко стање и борбену способност одреда. Због тога је командант новоформиране Приморске војне области пуковник Пауновић, 20. новембра, издао наређење да одред 21. новембра крене у правцу Кроје, Тиране и Драча, с тим да одреди потребан број људи за пријем хране у Медови. Сутрадан је команданту одреда пренето и наређење Врховне команде да, из политичких разлога, одред не продире на југ даље од Драча.
Тако је Шумадијско-албански одред био присиљен да, пошто је у Љешу оставио преко 300 оболелих војника, продужи наступање ка Драчу изнурен и материјално необезбеђен.
Командант одреда је изјутра 22. новембра упутио предњи одред, састава: један пешадијски батаљон, два митраљеза и један брдски топ, у правцу Плане, јер су путеви кроз мочварну приморску равницу били непроходни. Једна јача коњичка официрска патрола је извиђала правац Љеш – село Шенкол – Плана, обезбеђујући десни бок предњег одреда.
Предњи одред је без борбе стигао до Плане, где се налазио турски редифски батаљон из Кроје, с неким слабијим деловима повученим из Љеша, једним топом и око 200 коња. Остали делови турских редифских снага разбијених код Љеша повукли су се на југ и, највећим делом, расули својим кућама. Турске снаге су пружиле незнатан отпор, па је предњи одред успео да заузме Плану. Том приликом су заробљена четири турска официра и 343 војника, а заплењено је око 200 сандука артиљеријске муниције и 20 великих шатора. Део турских војника је успео да се извуче, али је један део настрадао приликом покушаја да преплива набујалу реку Маћу.
Истога дана у Плану је стигао и 1. комбиновани пук, с пионирима, ради припреме преласка преко ове реке, која у доњем току није била газна, нити је на њој било мостова.
Двадесет трећег новембра изјутра предузели су покрет за Плану и остали делови Шумадијско-албанског одреда. Коњички ескадрон је упућен преко Шенколе да на ушћу Маће успостави везу с посадом чамаца и једрилица које је командант црногорског Приморског одреда уступио српским снагама ради преласка преко Маће. Са одредом су пошли и делови Дринско-албанског одреда: два пешадијска батаљона (без две чете), два брдска топа, вод коњаника и вод пионира, са задатком да поседну Плану, Ишми и Кроју.
Прелазак преко реке није успео, јер чамци послати из Медове нису могли, због јаког ветра, с мора ући у реку, а материјала за прављење скела или моста није било у читавом рејону Плане, тако да се цео одред нашао груписан у Плани, где је и заноћио.
Командант Приморске војне области није усвојио захтев команданта одреда да се једна грчка лађа на ушћу Маће употреби за прелазак, већ је наредио да се река пређе по сваку цену, а изгубљено време надокнади усиљеним маршевима.
Сутрадан, 24. новембра, одред се спустио 5 км низводно од Плане и код села Гурзу отпочео прелазак помоћу једне сеоске скеле капацитета 60 људи. Пошто три велике једрилице, накнадно упућене из Медове, ни у поновном покушају нису успеле да уђу у реку, то је превожење настављено скелом ноћу 24/25. новембра, као и цео сутрашњи дан. Деморалисане турске снаге нису пружале отпор, иако су на овој реци постојали за то повољни услови.
Освајање Тиране и Драча
Сходно наређењу команданта При морске војне области да се убрза наступање и надокнади време изгубљено приликом преласка преко Маће, командант одреда је 25. новембра, у 7 часова изјутра, са снагама које су се биле пребациле преко реке (1. комбиновани пук, два брдска топа, митраљеско одељење и вод пионира), предузео покрет правцем Гурзу – Дервени – Кроја, у циљу заузимања Кроје. У варош су, без борбе, ушли предњи делови, а у току дана и остале јединице одреда. Деловима Дринско-албанског одреда је поверено чување турских заробљеника у Плани и обезбеђење скелског прелаза на Маћи.
А пошто су трупе Шумадијског одреда биле исцрпене ранијим маршевима, то их је наступање од Љеша до Кроје још више заморило. Сем тога, 4 км западно од Кроје примећена је јача турска колона која се кретала из Тиране. Због свега тога, командант-одреда је одлучио да се 27. новембра јединице задрже на одмору и припреме за дејство против ових турских снага.
У ствари, откривене турске снаге су припадале 21. дивизији, која је, под командом Павид-паше, после битољске битке, из рејона Струге 20. новембра упућена у помоћ скадарској посади. Њен 61. пук је 21. новембра стигао у Елбасан, а сутрадан у Тирану, где је тога дана стигао и 63. пук са осталим деловима. У Тирани су се ове јединице одмориле и снабделе потребним средствима, а посебно коњима, после чега је 61. пук продужио кретање према Кроји. Међутим, обавештен да се од Кроје на југ крећу јаке српске снаге, командант 61. пука Сами-бег обуставио је кретање ка Кроји и одступањем у правцу Тиране избегао сукоб са Шумадијско-албанским одредом.
Командант свих турских пограничних снага према Црној Гори дивизијар Махмуд Хајрет-паша, који се од 13. новембра са штабом налазио у Елбасану, упорно је захтевао да се 21. дивизија пробије до Скадра, јер је то било у духу наређења команданта Западне војске, као и у духу захтева команданта скадарске одбране Хасана Ризе. Павид-паша, командант 21. дивизије, међутим, био је супротног мишљења. А када је од команданта 61. пука обавештен о кретању Шумадијско-албанског одреда ка Тирани, он је одлучио да дивизију повуче у Љушну и Берат, и поред настојања Махмуд Хајрет-паше, коме је ова дивизија била потчињена, да се претходно прикупе сигурни подаци о јачини српских снага, па ако српске снаге буду надмоћније тек тада да се дивизија повуче ка Драчу и Каваји. После самовољног повлачења 21. дивизије, Махмуд Хајрет-паша је био присиљен да се 26. новембра из Елбасана повуче у Љушну. Из Тиране су се на југ повукла и два редифска батаљона (кавајски и елбасански).
Према томе, у Тирани и Драчу више није било турске војске, изузев око 400 болесних војника, што, међутим, није било познато команданту Шумадијско-албанског одреда.
Тога дана из Тиране је у Кроју дошла албанска делегација. Она је српској команди саопштила да је народ у Тирани прогласио незавиеност Албаније и замолила да српске трупе поштују ову незавиеност и обуставе наступање. Командант одреда је одбио њихову молбу, захтевајући предају Тиране. Делегација је морала прихватити његов захтев, па је још истога дана коњички ескадрон, без отпора, ушао у град и заробио оболеле турске војнике.
Сутрадан, 28. новембра, одред је из Кроје извршио марш ка Тирани, у коју је стигао око 15 часова. У војним магацинима заплењено је доста опреме и нешто обуће.
Коњички ескадрон је истога дана добио задатак да, у циљу извиђања непријатеља, продужи наступање ка Драчу. Из рејона Презе њега је обезбеђивао 1. батаљон 1. комбинованог пука у улози сталног бочног осигурања. Ослањајући се на овај батаљон, ескадрон је, без отпора, око 16 часова ушао у Драч. Држећи пошту и телеграф, ескадрон је сачекао остале јединице одреда, које су сутрадан, 29. новембра, око 17 часова, стигле из Тиране.
У Тирани су, као посада, остављени 1. батаљон 2. комбинованог пука и две чете Дринског одреда, а постављен је и управник града. У Драчу је, поред градске управе, постављен и начелник округа драчког. Иако изгладнели, српски војници нису чинили насиља, јер су официри успевали да одржавају строгу дисциплину.
Врховној команди је, преко Крфа, послата депеша да је заузет Драч.
Повукавши се из Тиране и Драча, турске снаге су наставиле одступање, избегавајући сваки борбени додир са српском војском. Преко Каваје оне су одступиле на југ, у долину Шкумбе. У циљу обезбеђења с тог правца, из Драча је у Кавају упућен један одред јачине око 50 војника, са задатком да извиђа непријатеља у правцу Шкумбе, али да не прелази даље на југ. Ово је било у духу наређења Врховне команде и 3. армије да српске трупе не иду даље од Драча ка Валони.
Остале снаге одреда распоређене су у Драчу (Штаб одреда, 1. и 2. комбиновани пук, 5. брдска батерија и коњички ескадрон), Тирани (3. комбиновани пук и две пешадијске чете, два митраљеза и два Дебанжова брдска топа из Дринско-албанског одреда), Шијаку (две пешадијске чете) и Прези (два вода пешака).
Тако је одред, и поред тешкоћа које је имао при преласку преко Маће, успео за четири дана да овлада средњо-албанским приморјем и заузме Кроју, Тирану и Драч.
Тиме је уједно било завршено наступање српских трупа у Албанији и поседање средњег албанског приморја.
Следећих 5—6 дана трупе овог одреда су се одмарале, формирале окупационе власти у већим местима и организовале релејну и посадну службу. А 4. децембра с Турском је закључено примирје. Тога дана српске трупе су у својим рукама држале сву албанску територију северно од линије Драч – Елбасан – Струга.
Веза са деловима српске 1. армије, који су, после битољске битке, дејствовали према Охриду и Елбасану, још није била успостављена.
Проглашење независности Албаније
У међувремену је дошло до стварања националне албанске државе, и проглашења албанске независности, што је за албански народ представљало догађај од неоцењивог историјског значаја.
Наиме, када се у европским дипломатским круговима почело говорити о неизбежним територијалним изменама у корист балканских савезника, многи Албанци који су живели ван земље тражили су сазивање народне скупштине која би одлучила о будућности Албаније и спасла је од комадања. Најистакнутији албански посланик у турском парламенту Исмаил Кемали, који се, налазећи се у опозицији, борио за аутономију Албаније, вратио се из Цариграда, преко Букурешта и Беча, у Албанију да би повео борбу за њену аутономију и тако је спасао од комадања. Међутим, у међувремену прилике су се измениле. Турска војска на Балкану била је поражена на свим фронтовима. Српске трупе су окупирале велики део Албаније настављајући наступање у правцу средње Албаније, док је грчка војска блокирала Јанину, заузела острво Сазан и искрцала се у луку Химара. Под таквим условима аутономија у оквиру Турске више није имала смисла. Право решење Кемали је видео у прогласу независности, што су албанске народне масе одушевљено прихватиле. Турска команда у Јанини покушала је да ликвидира Кемалија, који је у почетку своју активност био развио у Драчу, али је морала да одустане од тога, плашећи се сукоба са Албанцима у време када је турска војска непрестано трпела поразе од савезника и када је преко Албаније водио једини пут повлачења турске Западне војске. Турске власти нису биле у стању да зауставе албански покрет за независност у оним крајевима у којима још нису биле ушле војске балканских савезника.
Даљу активност наставио је Кемали у Валони, свом родном месту, која је била одређена за главни град независне Албаније.
Пошто се српска војска брзо приближавала Драчу, Тирани, Кроји и Елбасану, одбијајући да призна прокламовану независност ових градова, и пошто је стање у Албанији бивало све критичније, у Валони је, 28. новембра, уз учешће 37 делегата, почела да заседа народна скупштина, мада још нису били стигли представници из неколико места. Скупштина је стала на гледиште да је, у тренутку истеривања Турске с Балкана, у условима које је створио балкански рат, једини пут да се Албанија одвоји од Турске и прогласи њена независност. Вође албанског покрета за независност вешто су искористиле сукобљавање супротних интереса великих сила и тренутак када су се плановима балканских савезника за ликвидирање Албаније одлучно супротставиле силе Тројног савеза.
Привремена влада је развила веома живу политичку и дипломатску активност у циљу упознавања светске јавности и албанског народа с прогласом независности Албаније. Она је непрестано понављала да је једини циљ Албаније да живи у миру са суседним балканским државама. Када су српске трупе дале ултиматум да се Елбасан преда, влада Кемалија је поручила да се српској команди одговори да није праведно да се наставља непријатељство српске војске против Албанаца ,,који то нису ничим изазвали”. Али српске трупе, као и трупе осталих балканских савезника, нису признавале независност Албаније, па су настављале наступање кроз Албанију, сматрајући је турском територијом. Цариградска влада такође није признавала независност Албаније, нити валонску владу, али, и поред политичког сукоба, тада није дошло до оружаних борби између албанских и турских јединица, јер то није било у обостраном интересу. Поред оружаних акција војски балканских савезника, велике тешкоће валонској влади причињавале су и разбијене турске јединице, које су упадале у албанске приморске крајеве, пленећи од народа храну.
Један од првих задатака валонске владе је био да ради на томе да се ослободе албански крајеви које су биле заузеле јединице балканских савезника. Она је протестовала против окупације и наступања српских јединица кроз Албанију, квалификујући то као агресију против једне независне земље. Ипак, сигурна у то да ће, у складу са одлукама великих сила, војске балканских савезника напустити окупиране крајеве Албаније, валонска влада није прихватила позиве неких племенских вођа из окупираног дела Албаније да се против српских трупа организује оружан отпор, што је олакшало наступање српске војске. Она је одлучила да се избегну излишне жртве и у окупираним крајевима склопи „беса” како би народ остао уједињен и припремљен дочекао нове догађаје, тј. тренутак када ће српска војска, по одлуци великих сила, напустити окупирану Албанију. Такав став валонске владе и албанског становништва, у време када је командант Скадарског армијског корпуса Хасан Риза-паша безуспешно подстрекавао Албанце на устанак против српске и црногорске окупације, спасао је српску војску – расуту и изоловану по гарнизонима до Драча, без везе с Призреном – од могуће катастрофе. Не одазивајући се турском позиву, албански народ и валонска влада су оценили, боље од српске владе, да ће велике силе присилити српску владу да њена војска напусти Албанију.