Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Наређење за операцију у Албанији српска Врховна команда је издала 3. новембра 1912. године.
У то време општа ситуација на балканском ратишту је била врло повољна по савезнике. После петнаестодневних борби савезничке армије су постигле одлучујуће успехе.
У тим почетним операцијама, незадрживо ломећи отпор турских снага, српска војска је ослободила област Новога Пазара, Косово, део Метохије и, после дводневне победоносне кумановске битке, знатан део Македоније. Гонећи, према југу, разбијену турску војску, она је, офанзивним дејствима, заузела територију све до линије Штип – Прилеп – Кичево и наставила надирање у правцу Битоља ради дефинитивног уништења турске Вардарске армије и потпуног ослобођења Македоније.
Црногорска војека је разбила турску одбрану на северо-источној граници и ослободила територију Санџака до Пљеваља и Бијелог Поља, затим област Васојевића и део Метохије до Ћаковице. Међутим, на зетско-скадарском операцијском правцу црногорске главне снаге нису успеле да заузму Скадар, нити да потпуно блокирају скадарску тврђаву. Појас између река Бојане и Дрима није био поседнут, па је остала слободна веза тврђаве с морским пристаништима код Медове и Драча, као и са осталим турским снагама у Албанији. Да би се спречило појачање и снабдевање турске посаде у Скадру било је потребно да српска војска пресече ту везу и црногорској војсци пружи помоћ у заузимању Скадра.
Грчка војска је такође постигла запажене успехе и, надирући ка доњем току Вардара, приближила се Солуну. Међутим, турска војска је успешно бранила тврђаву Јањину, која је била кључ одбране Епира. Немајући довољно снага на том правцу, грчкој армији би била добродошла помоћ српских трупа, које би офанзивним дејствима у Албанији угрозиле позадину турских снага у Епиру и тако олакшале Грцима овлађивање Епиром.
Бугарска војска на тракијском војишту, после победа код Лозенграда и Лилебургаса, избила је пред утврђену Чаталџу, где су биле груписане турске главне снаге ради спречавања продирања бугарске војске ка Цариграду. Међутим, Бугари нису успели да заузму опкољену турску тврђаву Једрене, па су тражили помоћ од српске Врховне команде, која је почетком новембра упутила под Једрене своју 2. армију.
Према томе, савезничке операције на балканском ратишту развијале су се веома повољно. Турска се војска, претрпевши више осетних пораза, на свим фронтовима налазила у дефанзиви. Она је, додуше, успешном одбраном Једрена, Јањине и Скадра успорила савезничке операције, али оперативно-стратегијску ситуацију на Балкану није изменила у своју корист, јер је у дотадашњим дејствима била сломљена њена отпорна моћ.
Даљи ток савезничких операција имао је за циљ да се што брже разбије и протера турска војска са Балкана. Томе циљу је саображена и основна замисао даљих савезничких операција:
– На тракијском војишту продужити офанзивна дејства бугарских снага у правцу Цариграда ради протеривања турске војске са Балкана.
– На вардарском војишту продужити офанзиву српских и грчких снага у циљу окружења и уништења турске Вардарске армије.
– На албанском војишту предузети офанзиву српских снага из Метохије у Албанију ради уништења турских снага на том правцу и, мада то није било предвиђено посебним споразумима, пружања евентуалне помоћи грчкој, односно црногорској војсци.
После великих успеха својих и савезничких снага, српска Врховна команда је дошла до закључка да се могу одвојити потребне снаге за операцију у Албанији, ценећи да ће се, у оперативном емислу, дејство тих снага позитивно одразити на даљи ток операција на српском и савезничким фронтовима, пошто би српски одреди, избијањем на Јадранско море могли испољити дејство у бок и позадину турских снага у рејону Скадра и на епирском фронту, а затим би дошло и до тешњег садејства српских, грчких и црногорских снага ради коначног уништења турских снага у Албанији.
Разуме се, на одлуку српске владе о акцији у Албанији, поред стања на савезничким фронтовима, одлучујуће је утицала и њена оцена опште политичке ситуације пред почетак албанске операције. А та оцена је најконцизније изражена у депеши коју је председник српске владе Никола Пашић упутио 2. новембра Врховној команди:
„Краљ је говорио данас са мном и јако настојао да се узме што пре Призрен и ја се и његово Височанство Престолонаследник слажемо. У дипломацији добро расположење, само саветују да што пре изађемо на Јадранско море, јер ће ускоро отпочети општа акција европских сила да обуставе рат и отпочиу преговоре.”
Италија и Аустро-Угарска су отпочеле живу дипломатску активност, одлучно се противећи да Србија изиђе на Јадранско море и да Црна Гора заузме Скадар. Аустро-Угарску је непосредно погађало свако територијално увећавање њених југословенских суседа, посебно на рачун Албаније, па је била одлучна да то безусловно спречи. Она је планирала да Албанију стави под своју контролу и тиме оствари превласт на Јадрану и створи базу за експанзију на Балкану. Због тога није никако хтела дозволити да на албанској обали види неку другу силу, већ је желела да, при распаду Турске, буде одмах спремна да се утврди у Албанији, нарочито у области северних католичких племена, којима је издашно зидала цркве, подизала школе, плаћала свештенике, слала оружје, припремајући их за евентуални оружани сукоб са Србијом.
Српска влада, којој је све то било познато морала је више водити рачуна о таквом ставу Аустро-Угарске и ставу Италије и своју политику усклађивати са општом међународном ситуацијом, која је била неповољна.
Међутим, полазећи од погрешне процене међународне ситуације, српска влада је дала налог Врховној команди да што пре припреми потребан део снага за покрет ка Јадранском мору, како би, користећи се опречним интересима великих сила у датој ситуацији, ставила пред свршен чин Аустро-Угарску, Италију и друге велике силе. Догађаји ће показати да је то био погрешан потез српске владе, јер у тадашњој општој међународној ситуацији, без обзира на подршку Русије, Србија није могла очекивати остварење својих аспирација према Албанији, односно излазак на море.
Акција српске војске у Албанији имала је оправдање само у оперативном смислу, јер је војна ситуација налагала да се тамо упуте српске снаге, с обзиром на то да је то била турска територија, с које су турске трупе оперисале против савезничких војски, и да је људство с те територије регрутовано за попуну турских јединица. Међутим, негативно је било то што су се оперативне потребе поклапале с политичким тежњама српске владе да освајањем албанског простора оствари излазак Србије на Јадранско море, што је с обзиром на албански народ било неправедно, а с обзиром на став великих сила – нереално.
Процена албанског војишта
Албанско војиште – копнени део балканског ратишта – обухватало је територију данашње Албаније, односно западну област европске Турске, која се налазила између Црне Горе на северу, Јадранског мора на западу, Грчке на југу и косовско-вардарског војишта на истоку.
Албанско војиште је претежно планинског карактера. Изузетак чини тешко пролазна и слабо насељена мочварна равница од Бојане до Валоне, са пристаништима Медовом, Драчом и Валоном.
На западу војиште се наслања на Јадранско море, преко кога је била могућа веза с Турском, док је на истоку природно заштићено ланцем високих планина.
Планине Проклетије, Коритник, Кораб и Јабланица, и Охридско и Преспанско језеро представљали су јаку стратегијску препреку за продирање с Косова у Албанију. Албанско војиште је тако сасвим одвојено од косовско-вардарског војишта, с којим га везују само три природна отвора: метохијски, дебарски и охридски. Затварањем ових праваца албанско војиште се потпуно изолује од осталог дела балканског ратишта, јер је једину природну везу – морем – могла угрозити грчка флота.
На северозападном делу овог војишта постоји природан, зетско-скадарски, отвор за извођење маневра од Подгорице у правцу Скадра и албанског приморја.
За извођење маневра на правцу север – југ постоје доста повољни услови обзиром на дубину војишта (око 300 км). Међутим, речни токови Дрима, Маће, Шкумбе, Деволија, Семенија и Војуше – правцем протезања, количином воде и обликом обале – чине значајне препреке које могу отежати операције.
Дубина војишта правцем исток – запад знатно је мања (око 150 км). Овде су услови за извођење операција неповољнији, јер је маневар веома тежак због планинских, тешко проходних, предела Албаније, у којима, сем козјих стаза, није било комуникација.
Стратегијски значај овог војишта је незнатан, јер су успешне операције српске војске Моравско-вардарском долином и избијање ове војске у централну Македонију практично значили за Турску и губитак Албаније. Тиме се турске снаге у Албанији потпуно одсецају од своје позадине, без икаквих изгледа на успешно продужење рата. Валона, најзначајнија лука на Јадранском мору, која доминира Отрантским мореузом, била је једина лука преко које се Турска могла снабдевати из Европе. Али је Турци нису могли ефикасно искористити, уосталом као ни друге луке на поморском делу балканског ратишта, због изразите превласти грчке флоте ма морима.
Северни део војишта – територију северно од Дрима – испуњавају планине Проклетије и Паштрик, које се стрмим и високим гредама спуштају до саме обале Дрима, где образују, тесну, дивљу и беспутну Дримску клисуру.
Источни и јужни део војишта испуњавају планине шарско-пиндског система, надморске висине преко 1700 м, које су рекама Деволи и Семени подељене на северну и јужну групу.
Образујући вододелницу између Црног Дрима и Јадранског мора, северна планинска група се на северу спушта веома стрмо према Дриму, а на истоку постепеније према Црном Дриму. Од ње се према северу одвајају дуги обронци, који се увлаче између притока Јадранског мора и спуштају ка мору, постепено се губећи у приморској равници. Гребени ових планина су јако испресецани оштрим и голим врховима, беспутним и тешко пролазним земљиштем. Иначе, ове планине су покривене густим шумама и пространим пашњацима.
То планинско земљиште албанског војишта пресецају, правцем исток – запад, реке Дрим, Шкумба, Деволи, Семени и Војишта, које имају клисурасте долине, изузев Шкумбе чија је долина проширена и доста пролазна. По изласку из клисуре, ове реке улазе у приморску равницу, коју често плаве, правећи маларичне мочваре. У горњем току оне су брзе, а када, за време киша, надођу, постају тешко савладиве препреке на целој дужини. Река Дрим, пак, како по количини воде и брзини, тако и по створу обала, представља знатну препреку на целој дужини, у свако доба године. Само је Бојана пловна, и то за мање бродове.
Пошто албанске реке у ушћа наносе велике количине муља, море је овде тако плитко да велики бродови не могу прићи обали.
Албанско војиште је беспутна, тешко пролазна и сиромашна просторија, с неразвијеном мрежом друмског саобраћаја, без железница. Постојали су, и то у рђавом стању, путеви: Струга – Елбасан – Каваја – Драч, Елбасан – Берат, Тирана – Драч, Каваја – Фијери – Валона и Каваја – Берат.
За дејство српских трупа с вардарског и косовског војишта ка оперативним циљевима у северној и средњој Албанији постојала су два операцијска правца: македонско-албански и косовско-албански.
Операцијска зона македонско-албанског операцијског правца захвата природни отвор између Македоније и области Драча, куда је некада водио римски пут “Via egnatia”.
Земљиште на овом правцу је већим делом планинско, испресецано и тешко пролазно. Пролазан је само отвор долином Шкумбе, куда су једино и могле дејствовати трупе нормалне формације.
У захвату ове зоне постоје два тактичка правца: дебарски и охридски.
Међутим, операције српске војске на македонско-албанском правцу долазиле су у обзир тек после ослобођења Пелагоније.
Операцијска зона косовско-албанског операцијског правца, дугог око 130 км, захвата природни отвор између Косова и северноалбанског приморја (рејон Медовског залива и Љеша), куда је некада пролазио тзв. „Зетски пут”. На северу граница ове зоне иде до планине Ђакова и реке Дрима, а на југу до реке Маће.
Десни бок овог правца осигуран је непроходном клисуром Дрима, а преко ове и оперативним наслоном на црногорску војску. Леви бок је био угрожен из долине Црног Дрима, што је захтевало да се правац Дебар – Љум-Кула затвори сталним бочним осигурањем.
Овај правац је био непогодан за дејство јачих снага, јер је ишао преко тешко пролазног, планинског земљишта, без иједне комуникације, односно са свега две коњске стазе.
Водио је кроз територију најјачих албанских племена: Краснића, Хаса, Љуме, Дукађина и Миридита, па није био довољно сигуран, посебно у погледу снабдевања, тј. обезбеђења дотура и евакуације. Због тога је било потребно организовати поморску базу за снабдевање у рејону Медовског залива.
Дејством на овом правцу српске снаге су пресецале сваку везу скадарске тврђаве са осталом Албанијом и морским пристаништима код Медове и Драча, чиме се обезбеђивало оперативно-тактичко садејство са црногорском војском.
У овој зони постоје два тактичка правца: ђаковички и призренски.
Ђаковпчки правац иде зоном чију осу чини пешачка стаза Ђаковица – Ћафа прушит – село Спаш – Ћафа малит – село Пука – село Души – село Мјет (Спасари) – село Калмети – Љеш. Тешко пролазно планинско земљиште па овом правцу може да прими ограничене снаге слабијег састава, највише до једне планинске бригаде. Избијањем код села Мјет (Спасари), снаге с овог правца пресецају везе Скадра с осталом Албанијом, те су могле садејствовати са црногорском војском код Скадра и штитити десни бок српских снага на призренском правцу од евентуалног дејства делова турске војске из Скадра.
Призрепски правац води зоном чију осу чини слабији друм од Призрена до Кукуша, а даље пешачка стаза преко Везировог моста на Дриму – превој Ћафа кумулс – село Фанди (Бисак) – село Ороши – село Блиништи – село Фрегена – село Калмети – Љеш. И овај правац води преко тешко проходног планинског земљишта, куда су могле да се крећу снаге до једне планинске бригаде. По избијању у приморску зону, снаге које су дејствовале на овом правцу могле су испољити свој утицај ка Тирани и Драчу, садејствујући са снагама на македонско-албанском правцу.
Растојање између ђаковичког и призренског тактичког правца износи просечно око 20 км, али је веза између њих била скоро немогућа због тешко проходног, тада снегом завејаног, планинског земљишта. Та је веза била могућа само долином Дрима (Спаш – Везиров мост) и касније у зони приморја (село Мјет – село Калмети).
У зони косовско-албанског операцијског правца постоји низ узастопних доминирајућих положаја тактичког и оперативног значаја, на којима је турска војска могла организовати одбрану и пружити јак отпор српској војсци. Већ на самој граници Косова и Албаније њој је стајала на располагању јака линија планина која се протеже од Бистрице, преко Паштрика, до Коритника. На око 30 – 40 км иза ове протеже се линија средњих и високих планина, која почиње од планине Маја малит (триг. 1669) па се преко планине Маја мазе (триг. 1680) наставља до села Ујмишта. Затим се протеже планински венац који почине од планине Маја краби (триг. 1680), наставља се преко Пуке и планине Маја кум-булес (к. 1460) до планине Маја сучелит (триг. 1476).
На наведеним линијама турска војска је могла организовати јаке положаје за заустављање српских снага.
Последње положаје за одбрану она је могла организовати на линији Маја бокес (триг. 464) – к. 462 – Маја пилинардес (триг. 612) – село Френга. Падом ове линије потпуно се отвара излаз у албанско приморје, чиме постижу циљ снаге које дејствују на овом операцијском правцу.
Албанско војиште лежи у захвату зоне средоземне, планинске и измењене средоземне климе, са обилним кишама, нарочито у периоду октобар – новембар. У мочварном приморју харала је маларија, што је, уз слабу пијаћу воду, чинило овај крај веома нездравим. У области планина здравствене прилике су биле повољније.
Становништво су сачињавали Албанци. По вероисповести, најмногобројнији су били мухамеданци, који су сачињавали више од две трећине становништва. Најпознатија њихова племена су Љума, Краснићи и Маћа. Православних Албанаца (око 20%) има у јужној Албанији. Католици (око 10%) живе у северној Албанији, а били су под доста јаким утицајем Аустро-Угарске и Италије. Важнија католичка племена су: Миридити, Хоти, Клименти, Кастрати. Међутим, иако подељени верски и племенски, као и због крвне освете, Албанци су у случају националне опасности били јединствени.
Погодних места за смештај трупа било је мало. Значајнија насељена места су дуж морске обале (Скадар, Драч, Валона) и у котлинама (Тирана, Елбасан). Села су мала, са нехигијенским кућама или колибама, непогодним за смештај војске.
Економски, тадашња Албанија је била врло сиромашна земљорадничко-сточарска земља, у којој уопште није било индустрије. У планинским крајевима сточарство је било главно занимање. Претежно су се гајиле овце и козе, док је брдских коња за потребе војске било врло мало. У равницама и котлинама гајио се кукуруз – главна храна становништва. Месни извори хране били су врло оскудни и нису довољно обезбеђивали исхрану ни становништву, а камоли већим контингентима војске.
Као што се види, албанско војиште је изразито планинског карактера, које је, с обзиром на неприлагођеност формације (нерасполагање јединицама планинске формације и одговарајућом зимском опремом), отежавало извођење офанзивних операција у рату 1912. године. Услови за извођење борбених дејстава били су још више погоршани годишњим добом и атмосферским приликама.
Иако је већег капацитета, погоднији и за извођење офанзивних операција у Албанији с правца вардарског војишта, македонско-албански правац није долазио у обзир све док главне српске снаге не ослободе Пелагонију. Према томе, као правац дејства он је у почетку, у тактичко-оперативном погледу, био без значаја. Зато су дејства српских трупа у циљу избијања на албанско приморје била могућа само косовско – албанским операцијским правцем, који је, међутим, у сваком погледу био непогоднији. Да би се савладале све тешкоће и опасности које су произилазиле из карактера земљишта и временских услова, било је нужно предузети низ војних, организационих, техничких, политичких, економских и других мера, како би се трупе оспособиле за извршење тог тешког задатка.
Албанско војиште, међутим, није било погодно за операције ширих размера. С обзиром на његов положај, његову изолованост од осталог ратишта, његов орографски и хидрографски створ, као и на доба године, оно је било од другостепеног значаја за Турску и за савезнике, изузимајући Црну Гору, за коју је албанско војиште било главно с обзиром на Скадар, њен главни стратегијски циљ.
Јачина, састав и распоред турских снага у Албанији
Пред почетак албанске операције српских трупа на албанском војишту су се налазиле турске и албанске снаге, које су дејствовале углавном одвојено и мање-више независно.
Према турском ратном плану, на албанском војишту је груписано око осам турских дивизија, распоређених у Северној, Централној и Јужној групи.
Северна група, састава: 24. низамска дивизија, Елбасанска редифска дивизија и Скадарски редифски пук, укупне јачине око 24.000 људи, била је распоређена на фронту према Црној Гори.
Централна група, јачине око 18.000 војника, била је распоређена у рејонима Берата, Елбасана, Тиране и Драча, а састојала се од Бератске редифске дивизије I класе и Бератске редифске дивизије II класе. Осим тога, два батаљона тзв. Оформљене дивизије низама из Скадра била су распоређена у Љешу а један у Кроји. У ствари, то су били батаљони Дебарског пука Битољске редифске дивизије, који је, из састава 6. корпуса, био упућен у Скадар одмах после објаве рата од стране Црне Горе. Од тога пука само је један батаљон стигао у Скадар, делови два батаљона су се задржали у Љешу, док су се остали делови пука касније разбегли приликом продора српског Шумадијско-албанског од реда у Албанију.
Јужна група, састава: 22. и 23. низамска дивизија и Јањинска и Населична редифска дивизија, укупне јачине око 27.000 људи, била је распоређена према грчком фронту.
Према томе, на албанском војишту укупно се налазило око 69.000 турских војника – низама и редифа, чији је задатак био одбрана Албаније.
Поред тога, после неуспеха у граничним операцијама у североисточној Црној Гори и у Метохији у Албанију су одступили делови турске 21. низамске дивизије и неки батаљони Сјеничког одреда, укупно 20 растројених батаљона пешадије (с просечно 250 људи), три митраљеске чете, једна инжињеријска чета и 15 топова. Ове снаге су одступиле преко Опоља ка Дебру и Пишкопеји, одакле су могле долином Црног Дрима угрозити српске снаге у покрету ка албанском приморју.
На албанском војишту веома јаку снагу могле су представљати и албанске јединице, за које се веровало да ће пружити отпор продирању српске војске.
У ствари, до 1911. године Албанци нису били обавезни да служе у турској војсци, већ су у ратовима образовали добровољачке јединице (башибозук). Међутим, од 1911. године они су подвргнути војној обавези и требало је да буду мобилисани за овај рат.
Међутим, Албанци, навикнути на самосталан живот, нису радо примили општу војну обавезу, а одлучно су се супротставили да улазе у састав турских јединица и буду под командом турских официра. Зато су се они слабо одазвали турском мобилизацијском позиву, тако да је, нпр. од Скадарске редифске дивизије формиран само један батаљон. Албанци су пристали да образују, као и дотада, посебне албанске јединице на племенској основи, које се не би удаљавале са своје уже територије.
Пошто су Албанци добри ратници, Турска је чинила све да придобије њихову подршку у овом рату, уочавајући да они – иако привилеговани, с већим правима од других поробљених балканских народа – не желе да бране турско царство. Напротив, у албанским масама био је јако развијен дух борбе против турског угњетавања. Турска је сматрана непријатељем Албаније, али је, с друге стране, Албанији претила опасност од завојевачке политике балканских монархија, које су имале циљ да је, после истеривања Турака с Балкана, комадају и међусобно поделе. Зато је било реално очекивати да ће се албански народ прихватити оружја, али не да ојача турску владавину на Балкану, него да одбрани целовитост територије и слободу Албаније.
Зато је турска влада дозволила Албанцима да задрже своју племенску војну организацију, дала им оружје и обећала нова права, посебно чифлуке, на штету суседних хришћанских народа. Користећи се околношћу да је велика већина Албанаца исламске вере, Турска је појачала верску пропаганду, представљајући овај рат као верски и позивајући Албанце да бране „веру пророкову”. Албанци су упозорени да их, у случају победе балканских хришћанских народа, чека крвава одмазда због њихових злочина према хришћанима у последњим ратовима и да зато треба да се боре за одбрану Турске.
У таквим условима и под утицајем такве пропаганде Албанци су, сматрало се, били спремни да се на страни Турске боре против балканских савезника, утолико више уколико савезничке војске, после првих турских неуспеха, буду све дубље продирале у турску територију и угожавале безбедност и огњишта самих Албанаца.
У сваком случају очекивао се отпор појединих албанских племена, нарочито муслиманских: Краснића, Хаса, Љуме.
Основу њихове војне организације чинио је тзв. „барјак”, који је, зависно од величине племена, могао бити јачине: чете, батаљона или пука. Већа племена делила су се на ,,фисе” (братства), чија јачина је износила 1.000 – 2.000 људи.
Пошто се не располаже прецизним подацима, није могуће дати тачну јачину албанских снага. Према грубим прорачунима, племенски барјаци у зони између Дрима и Маче, дакле, на правцу продирања српских одреда, могли су имати укупно око четрдесетак хиљада људи, који нису били груписани у важнијим рејонима, већ растурени (сваки барјак у рејону свог племена), без обједињеног командовања. Зато је била реална претпоставка да се те снаге неће сјединити ради пружања јединственог отпора српској војсци, већ да ће поједина племена изоловано пружити отпор чим буду непосредно угрожена.
Тактика албанских барјака састојала се у примени заседа, препада, изненадних удара у бок и позадину, вештом избору положаја и заклона, смелости и одлучности у борби, вештини гађања. Због свега тога Албанци су могли бити врло опасан противник при наступању српских трупа кроз Албанију.
Према томе, на албанском војишту налазиле су се доста јаке турске и албанске снаге. Али, пред почетак албанске операције, ситуација турских снага у Албанији није била повољна. Највећи део турских снага, ослањајући се на тврђаве Скадар и Јањину, био је ангажован у борбама против црногорске и грчке војске. Тако, нпр., у време потпуне блокаде Скадра турска одбрана је имала око 24.000 низама и редифа и око 5.000 башибозука, док је целокупна Јужна група била ангажована против грчке војске. Против српских снага у покрету ка албанском приморју турска команда је могла употребити само остатак снага (око 18.000), тј. делове Централне групе растурене по већим местима средње и јужне Албаније. Приликом наступања кроз планинску зону, поред отпора албанских племена Краснића, Љуме, Хаса и др., Турци су против српских снага могли употребити и делове 21. низамске дивизије на правцу Пишкопеја – Љум-Кула, што је српској команди наметало потребу за јачим обезбеђењем левог бока. Међутим, после пораза и повлачења из Метохије ове турске снаге су могле бити употребљене у битољској бици, па тек онда, преко Елбасана и Тиране, упућене у помоћ одбрани Скадра.
После избијања у приморску зону српске трупе су могле бити нападнуте у леви бок од слабијих делова Централне групе и албанских приморских племена. Турска команда је могла одвојити и део снага из скадарске групе ради напада у десни бок и позадину српских приморских одреда, али је ова могућност била мало вероватна с обзиром на ситуацију на турско-црногорском фронту.
Ситуацију турских снага у Албанији погоршавало је наступање главних српских снага ка Битољу и дејство грчких снага у Епиру, чиме су снаге у Албанији остале изоловане од осталих турских снага на вардарском војишту. Због тога је оперативни положај турске војске у средњој и јужној Албанији постао неизвестан.
Албански племенски барјаци су такође били дезоријентисани и збуњени брзим победама савезника и поразом турске војске на свим фронтовима. Услед тога дошло је до растројавања, тако да су растурени албански барјаци остали без јединствене команде.
Интересантно је да турска команда није веровала у могућност продора српских снага из Метохије. Командант свих турских снага према Црној Гори, дивизијар Махмут Хајрет- -паша, у свом телеграму, из Елбасана, команданту одбране Скадра, 19. новембра, процењује: “… не сматрам за вероватно да ће Срби са правца села Пука доћи у рејон Скадра”. У то су веровали и Албанци с обзиром на чињеницу да су све планинске стазе биле завејане и затрпане снегом.
Као што се види, када је српска влада донела одлуку да се предузме албанска операција, ситуација турских и албанских снага у Албанији била је неповољна, што је, с војничке тачке гледишта, био повољан тренутак за продирање српских трупа кроз Албанију.