Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покрети армијске коњице и Шумадијске дивизије I
Првог новембра је командант 3. армије известио Врховну команду да ће његове трупе 3. новембра бити прикупљене код Штимља, тако да се заузимање Призрена може очекивати 5. новембра. Врховна команда је одмах одговорила да се Призрен и Ђаковица, што пре заузму, “докле нису тамо стигли Црногорци, који су већ заузели Пећ”. Пошто је овога дана добио извештај да је Призрен заузет, командант армије је о томе одмах известио Врховну команду.
Пошто се коњички ескадрон, упућен ка Велесу ради извиђања, није вратио у састав армијске коњице пре предвиђеног покрета, командант армије је одобрио измену маршуте да би ескадрон могао да стигне армијску коњицу у Качанику. Зато је требало да коњица 2. новембра заноћи у Качанику а 3. новембра у Штимљу, с тим да извиђачки делови стигну у Стари Качаник, односно у Дуље-Хан, како је већ било предвиђено армијском заповешћу.
Маршујући кроз Качаничку клисуру, коњица је око 14 часова стигла у Качаник. Пут кроз клисуру био је закрчен позадинским ешелонима Моравске дивизије II који су се кретали ка Скопљу. Зато је командант коњице одмах о томе известио команданта армије, предлажући да се за транспорт трупа и, нарочито, материјала до Качаника искористи железничка пруга.
Шумадијска дивизија I отпочела је покрет у 8 часова. Маршевало се пешке, закрченим путем, на јакој киши, која је целог дана падала. Око 18 часова дивизија је стигла у Качаник. Пукови су распоређени у бивак, али, услед велике кише, шатори нису могли бити подигнути. Трупни позадински делови су били заостали, због чега ни вечера није била спремљена.
Артиљерија је једва стигла до железничке станице Елез-Хан (Ђенерал Јанковић), где је провела ноћ.
Сутрадан, 2. новембра, око 14 часова армијска коњица је, усиљеним маршом, доспела у Дуље-Хан. Одавде је, с поменутим одредом Дринске дивизије II, наставила усиљени марш ка Призрену. Око 21 час ове снаге су стигле пред Призрен, где се налазио одред мајора Остојића. После веома напорног марша трупе су провеле ноћ у касарни. Форсираним маршем Скопље – Качаник – Призрен онеспособљено је 300 коња, тако да је бројно стање коња сведено на 150. Практично је само један ескадрон остао употребљив за извиђање. О томе је извештен командант армије.
Шумадијска дивизија I и тога дана је имала тежак марш. Маршевска колона се била веома развукла. Знатан број војника остао је без обуће, а није било ни хране, због великог заостајања трупне позадине. Увече је главнина дивизије стигла у Урошевац, где је, углавном ноћ провела у кантонману.
Артиљерија је остала у клисури, а само је 2. пољски артиљеријски дивизион успео да стигне до Качаника.
Армијаска коњица је 3. новембра остала у Призрену са одредом Дринске дивизије II. Око 9 часова цео је одред продефиловао кроз Призрен, демонстрирајући снагу пред наоружаним становништвом. У току дана, постављањем управника града и општинске власти, заведен је ред и прикупљено је оружје од албанског становништва града и околине.
Главнина Шумадијске дивизије I (11, 12. и 19. пешадијски пук, болничка и пионирска чета и Штаб дивизије) стигла је у Штимље. Остале трупе и установе остале су расуте по путу Штимље – Качаник – Скопље – Куманово – Гњилане, а да командант дивизије за већину није знао ни где се налазе. Артиљеријски пук, са хаубичким дивизионом и две брдске батерије, и 10. пешадијски пук, који је осигуравао артиљерију, стигли су до села Кошара и Урошевца. Друге две брдске батерије, раније придате Моравској дивизији II, требало је, према наређењу Врховне команде, да се врате 3. армији, али оне још нису биле стигле у Качаник. Трупна комора се налазила у клисури. 1. степен колонске коморе је био испред јужног улаза у клисуру, а 2. степен код Скопља. Мостови парк, профијантска колона, пекарска чета и остали делови налазили су се на путу Гњилане – Куманово – Скопље.
На тај начин, 3. новембра дивизија није била прикупљена код Штимља, нити је овако развучена била у стању да изврши неки озбиљнији задатак. Ово утолико мање што су војници били преморени, без обуће и хране, а јединице и без довољно муниције.
Извештен о таквом стању у дивизији, командант армије је истога дана наредио да главнина дивизије 4. новембра буде на друму западно од села Сопина, с петходничким деловима на линији село Трепетница – село Гиљанце – село Ћиновце – село Селогражда, а идућег дана, 5. новембра, да се прикупи на простору село Влашња – село Гражданик, западно од Призрена.
Марш је 4. новембра отпочео у 7,15 часова. Увече је дивизија стигла у Суву Реку. Трупе су заноћиле на простору између Суве и Лешанске реке, изузев претходничког 12. пешадијског пука, који је избио на косу између Лешанске реке и села Гиљанца, истуривши предстражу на линији село Трепетница – село Грејковце.
Сутрадан, 5. новембра, у 8,30 часова настављен је марш друмом ка Призрену, са 12. пешадијским пуком у претходници. Око 15 часова дивизија је прошла кроз Призрен и, избивши југозападно од вароши, заузела фронт на линији село Кобања – село Влашња – село Лесковац. Осигурање бивака вршио је 19. пешадијски пук, с предстражом на линији село Планеја – Курила поље – Црни комен.
Способни делови коњичког дивизиона упућени су у село Добруџу, са задатком да шаљу извиднице према Везировом мосту.
Тога дана у Призрен је стигао и командант армије са својим штабом, свечано дочекан од српског становништва. Овде се армијски штаб задржао све до маја 1913, када је отпочео рат са Бугарском.
Армијска коњица и Шумадијска дивизија I стигле су до Призрена с великим напором. Тешки усиљени маршеви по рђавим путевима, са слабом обућом и неуредном исхраном, створили су знатне тешкоће и оставили доста рђавих последица. Довољно је напоменути да је из строја избачено 2/3 коња и да је Шумадијска дивизија I, развучена на целој марш-рути, главнином стигла на маршевски циљ исцрпена, без потребне борбене готовости.
За то одговориост лежи на Врховној команди, која Шумадијској дивизији I није омогућила више одмора код Скопља, иако је она, почев од 24. октобра, скоро непрекидно била на маршу. За то време прикупили би се сви њени заостали делови. Захтев да се толико жури ка Призрену – “докле нису тамо стигли Црногорци” – указује да савезничке владе и њихове врховне команде, због својих себичних националних интереса, често нису водиле рачуна ни о оперативним потребама, ни о стварним могућностима сопствених трупа, само да би задовољиле те своје интересе.
Поред тога, ни командант армије, форсирајући покрет, није узео у обзир тешкоће кретања кроз Качаничку клисуру, нарочито за артиљерију и позадинске ешелоне, јер је пут кроз клисуру био рђав, уз то и закрчен, што је довело до развлачења дивизије дуж целе марш-руте и отежало ионако тешке услове покрета. Најзад, ни организација марша није била на висини, јер, када је дошла на Косово, дивизија при себи није имала чак ни муниције, пошто су транспорти били заостали далеко у клисури. Уз то, веза на маршу је била рђаво организована, због чега командант дивизије није знао где му се налазе заостале јединице и позадински делови.
Али непријатељ није био у стању да искористи овако незавидну ситуацију дивизије, која је могла имати веома тешке последице.
Покрети Дринске дивизије II
У току 1. новембра дивизија је вршила припреме да сутрадан усиљеним маршем крене ка Ђаковици, у складу с наређењем армијског штаба од претходног дана. Дивизији је наређено да 2. новембра, око подне, стигне до Зборце- Хана.
Другог новембра, у 1 час, командантима пукова издато је усмено наређење за марш, а изјутра око 6 часова и писмена заповест. У претходници се налазио 6. пешадијски пук, имајући, због постојања одреда на Дуље-Хану, само непосредно маршевско осигурање, док су се остале трупе дивизије кретале као главнина.
Маршујући преко Скулапова, дивизија се кретала по сувом, али планинском путу, тако да су војници морали вући и гурати артиљерију. Око 12 часова дивизија је стигла до Зборце-Хана. После краћег одмора она је, прешавши 40 км по тешком путу, око 17 часова стигла до Дуље-Хана, где је, у биваку, провела ноћ.
Увече је командант дивизије издао заповест да се сутрадан настави усиљени марш правцем Сува Река – село Самодраже – Ораховац – Швањски мост – Ђаковица.
Међутим, утврдивши да је земљиште у правцу Ораховца испресецано и пут тежак, командант дивизије је у току ноћи одлучио да се покрет изврши правцем Дуље-Хан – Сува Река – село Мамуша – село Пиране – село Велика Круша – Швањски мост – Ђаковица.
Према истој заповести, коњички дивизион из Призрена стигао је ове ноћи у Суву Реку.
Трећег новембра око 4 часа отпочео је покрет дивизије из Дуље-Хана, а и дивизијске коњице из Суве Реке. Крећући се знатно испред претходнице, коњица је имала задатак да извиђа присуство и јачину непријатељских снага у рејону Ђаковице.
Услед мочвара у доњем току Старе реке у долини Дрима, артиљерија се тешко кретала. Зато су читави пешадијски батаљони били ангажовани на извлачењу артиљерије. На исте тешкоће су наишли и трупни позадински делови, који услед тога нису могли пратити и снабдевати своје трупе.
Не наилазећи на непријатељски отпор, претходница је око 18 часова стигла до села Зрзе. Овде су прикупљена обавештења да Швањски мост није поседнут и да у његовој близини нема турских снага. Стога је командант дивизије одлучио да што пре овлада мостом и наредио да се претходница пребаци преко моста, заузме погодне положаје и упути своје извиђачке органе ка Терзинском мосту. Претходница је заузела мост у 22 часа, а око 24 часа и главнина се прикупила северно од моста (триг. 408), док је артиљерија остала у селу Зрзе, а коњица у селу Бела Црква.
На тај начин, крећући се усиљеним маршем, дивизија је овога дана прешла 40 км. Одлука команданта дивизије да касно ноћу овлада Швањским мостом била је правилна, иако су трупе биле заморене.
Ослобођење Ђаковице
Према подацима којима се разполагало, у Ђаковици, није било турске редовне војске, јер је ова већ била одступила ка Дебру. Међутим, добијени извештаји су стављали у изглед да ће око 2.000 Албанаца бранити Ђаковицу. У вароши се у то време, поред наоружаног албанског становништва, налазио и велики број избеглица са ослобођене територије. Али расположење албанског становништва за борбу, после турског пораза код Куманова и губитка Косова и дела Метохије, било је сасвим опало, јер више није било никаквих изгледа на успех. Српске и црногорске трупе су ослобађале заробљене Албанце и дозвољавале им повратак кућама, што се показало целисходним, јер се огромна већина башибозука разишла својим кућама. Ипак је било и оних који су се, окупљени око својих истакнутих вођа Риза-бега и Бајрама Цуре, одлучили да још једном покушају пружити отпор српској војсци, бранећи Ђаковицу.
Командант дивизије је у Ђаковицу упутио неколико мештана из Зрза с прокламацијом становништва да ће варош бити бомбардована и заузета силом уколико не дође до предаје. Затим је одлучио да ка Ђаковици одмах упути коњицу са задатком да извиђа и прикупља тачне податке о јачини и распореду албанских снага, а да дивизија продужи марш у еволуционом поретку.
Требало је да коњица извиђа преко Терзинског моста; да 5. пешадијски пук, у улози претходнице, преко тог моста наступа ка Ђаковици и коси Чобрат, осигуравајући бокове по двема четама, с тим да лево осигурање наступа правцем село Кушавец – Косари – Вогово, а десно правцем село Врдасане – Траканић – Черим, да главнина наступа на 2 км за претходницом. Позадински делови су добили задатак да не прелазе Швањски мост.
Четвртог новембра, у 6 часова изјутра, отпочео је предвиђени покрет дивизије. Око 11 часова претходница се приближила на око 3 км од Ђаковице. С косе источно од вароши албанске јединице су отвориле ватру, па се претходница почела развијати у борбени поредак. Истовремено, да би се непријатељ угрозио са истока и севера, главнина је дивизије, по преласку Терзинског моста, упућена на Резину и Черим. Међутим, због мочварног и раскаљаног земљишта, развијање главнине, а нарочито извлачење пољске батерије, било је успорено. Стога је претходници наређено да се заустави док се главнина не развије, десно, у њеној висини.
Батерија је око 13 часова извучена на ватрене положаје, на косу западно од к. 400. Након тога она је отворила ватру по утврђењима на доминантној коси Чобрат, западно од Ђаковице, и на касарну, у северном делу вароши, али је и сама била обасута пушчаном ватром непријатеља.
Ушавши у појас запречне ватре непријатеља, претходница је задржана снажном ватром с предње ивице вароши. За то време је и 6. пешадијски пук безуспешно нападао на добро утврђене положаје левог крила албанских снага на коси источно од Ћаковице. Око 15 часова, после знатних напора, батерија је извучена на безимени вис јужно од Резине, одакле је успешније тукла снаге непријатеља прикупљене код касарне, у северном делу, и у рововима, на ивици источног дела вароши.
У то време, с правца Дечана, на северни део вароши је нападала претходница црногорских снага под командом бригадира Вешовића. Један црногорски батаљон је са северне стране упућен да овлада непријатељским положајима на коси Чобрат.
Али су јединице Дринске дивизије II, по наређењу команданта дивизије, уз артиљеријску подршку, прешле у опште наступање. Притисиуте између јаких српских и црногорских снага и обасуте јаком артиљеријском ватром, албанске јединице нису биле у стању да дуже пружају отпор. Пошто су оне, око 18 часова, одступиле, борба је завршена. Већи део Албанаца се повукао ка Хасу и Краснићима, а мањи у северозападном правцу. Гоњење покретом није предузето, али је артиљерија ефикасиом ватром гонила снаге Албанаца које су се прикупљале у шумама северозападно од Ђаковице. Пред вече су српске трупе, са источне и јужне, и црногорске, са северне стране, ушле у варош. Истовремено је заједничким снагама овладано и доминантном косом Чобрат.
Тако су јединице српске и црногорске војске ослободиле Ђаковицу, последње турско упориште на Косову и у Метохији.
Напад дивизије на Ђаковицу правилно је организован и изведен, јер је обухватним дејством са североистока олакшано наступање дела снага са истока, преко равног и мочварног терена.
У току борби за Ђаковицу веће групе Албанаца су око 15 часова напале трупне позадинске делове код Швањског моста. Напад није успео због снажне одбране једне стре- љачке чете одређене за заштиту позадинских делова, којој је, као ојачање, хитно упућено пола ескадрона дивизијске коњице.
Те је ноћи распоред дивизије био следећи: 5. пешадијски пук, као предстража, на јужном делу Чобрата, са делом снага у вароши, двема четама на левом бочном осигурању код села Фирзе и двема у заштити позадинских ешелона; 6. пешадијски пук на Резини, имајући на Чобрату један батаљон измешан с једним црногорским батаљоном; Штаб дивизије на Резини.
Сутрадан, 5. новембра, око 10 часова у Ђаковицу је стигао командант дивизије са својим штабом. У организовању власти долазило је до двовлашћа и неспоразума између српске и црногорске команде. Црногорска команда је поставила окружног начелника, а српска председника општине. Према међусобном споразуму, црногорска војска је држала део вароши на левој, а српска на десној обали реке Крене. Распоред трупа на положајима око вароши остао је исти. Предузето је фортификацијско ојачање положаја. Владао је мир, и потпуно деморалисано албанско становништво предавало је оружје.
Тако је Дринска дивизија II, после тешког усиљеног марша по рђавим путевима и делимично мочварном земљишту, заједно са црногорским трупама, заузела Ђаковицу. Непријатељ је при том пружио слаб отпор, и то захваљујући у првом реду чињеници што је био прикљештен са севера црногорским, а са истока и југа српским снагама. Међутим, и српска и црногорска страна су испољиле савезничку нелојалност, међусобно се оптужујући и препирући око тога ко је ослободио град и коме он треба да припадне.
А како је овога дана и Шумадијска дивизија I стигла у Призрен, то је 3. армија, овладавши Метохијом и сливом Белог Дрима, створила основицу за операције у Албанији и ка Јадранском мору, куда су убрзо, по налогу српске владе и Врховне команде, упућени њени делови.