Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто су се, после борби код Дајча, повукле на десну обалу Дрима, на положаје код Бушата и села Мелгуш, турске снаге су, у току јануара, извршиле више испада преко Дрима у циљу прикупљања храпе, али без успеха. У рејону Бушата се налазило око 1.000 турских војника са 2 топа, а код Кукла је био приближно до један батаљон, али су из скадарске посаде повремено, у циљу испада, пристизале и друге снаге.
Командант Дринско-албанског одреда је ојачао снаге у рејону Мјета и Шит хајмелита са задатком да, не изазивајући борбу, дејствују у бок и позадину турских снага у случају њиховог наступања ка Љешу. У рејону Мјета су распоређени два батаљона пешадије и по један артиљеријски, митраљески и коњички вод, док се на Шит хајмелиту налазио један батаљон пешадије из Шумадијско-албанског одреда са два топа и два митраљеза.
Било је предвиђено да се, у случају турског продора ка Љешу, борба прими код Мерћина, где је један батаљон из Шумадијско-албанског одреда, ојачан пионирском четом, брдском батеријом и митраљеским одељењем, био организовао положаје за одбрану. У Медови, на Малом какарићу и у селима Куклију, Гурзу, Плани и Жеји налазили су се слаби делови, док се главнина Дринско-албанског одреда и даље налазила у Љешу.
Српске јединице, нарочито оне код Мерћина, Шит хајмелита и Мјета, налазиле су се стално на положајима, које су ужурбано фортификацијски уређивале за одбрану.
Турске скадарске трупе нису поштовале примирје, јер црногорска влада није хтела дозволити групи турских официра, упућеној из Берата, да уђе у Скадар и званично извести команданта Скадарског корпуса о закључењу примирја. Покушај црногорске Врховне команде да обавештење о примирју пренесе преко свог парламентара наишао је на категорично одбијање команданта турске посаде. Тако се скадарске трупе уопште нису придржавале одредаба примирја.
Због честих инцидената и повремених турских испада преко Дрима, српске трупе су морале бити у сталној приправности, без одмора, већином без војничког одела, већ у свом дотрајалом грађанском оделу, без добре обуће. Иако је једна закупљена грчка лађа транспортовала храну и опрему из Солуна, једва је трећина војника добила шињеле, опанке и шаторска крила.
Исхрана војника такође није задовољавала. Скадарска турска посада је исцрпла, иначе сиромашна, месна средства. Реквизиција хране није била дозвољена, а куповином се није могла набавити. Транспорти из Солуна и Ријеке нису обезбеђивали довољне количине хране.
Посебне је тешкоће чинио дотур материјалних средстава јединицама у Албанији. Пошто товарни транспорт није могао да изврши тај задатак, јер није било товарних коња, за пренос опреме од Медове до трупа коришћени су војници који су образовали носачке колоне.
Услед слабе, једноличне исхране и загађене воде за пиће, изнурени војници су почели масовно оболевати од дизентерије и других стомачних болести, а затим и од назеба и запаљења плућа, због биваковања по киши и хладном времену без шаторских крила.
Почела се ширити и епидемија тифуса, а ројеви комараца, који су се легли по непрегледним баруштинама, још су више отежавали живот војника у условима даноноћне приправности на одбрамбеним положајима.
У Љешу, у Скадру и око њега биле су концентрисане знатне турске, црногорске и српске снаге, што је, у неповољним санитетеким условима, само по себи условило да завлада права епидемија. Још горе је стање било код месног становништва.
Санитетска служба Приморских трупа није била оспособљена да се бори с таквим тешкоћама. Лекова није било, недостајало је чак и оних основних, тако да о превентивном лечењу није могло бити ни говора, па су неизлечени болесници, као клицоноше, били извор ширења епидемије. Стотине болесника је лежало у болницама на поду, у свом оделу, јер није било ни кревета ни покривача, а тек је у првој половини јануара приспело из Солуна 200 кревета. Епидемија маларије и дизентерије је захватила и турске заробљенике у Љешу, а с пролећа они су од маларије готово сви помрли, и српска Врховна команда је наредила да се заробљеници који су још били живи ослободе и пусте кућама. Изнемогли, они су се једва кретали путем ка Кроји и Тирани и уз пут умирали. Због свега тога, до 23. јануара 1913. само је у Љешу умрло 378 српских војника, претежно од дизентерије, док је у болницама лечено 1.549 људи. Командант Приморских трупа, забринут због здравственог стања војника Дринско-албанског одреда, одредио је лекарску комисију, која је утврдила да је 3.000 војника само Љешког гарнизона било неспособно за вршење службе. Због веома тешких услова живота најисцрпеније су биле јединице које су се налазили у рејону Мјета и Шит хајмелита. До краја јануара 1913. Дринско-албански одред, који је из Ђаковице пошао са преко 9.200 људи, изгубио је око 1.600 војника и официра. Услед тога су морал и борбена готовост јединица опали у знатној мери.
Због рђавог стања код овог одреда, Штаб Приморских трупа је, још средином јануара, премештен из Драча у Љеш, да непосредно предузме одговарајуће мере у циљу побољшања стања ових јединица. Пуковник Поповић је оценио да се на трупе Дринско-албанског одреда не може рачунати, да им болест прети потпуним уништењем, јер је била узела маха и тзв. тропска маларија – тешка врста маларичне епидемије. Зато је он и команданту 3. армије и Врховној команди предочио критично стање трупа и предложио да се Дринско-албански одред хитно смени и врати у Србију, сугерирајући истовремено да се трупе отуда уопште уклоне, “јер ма које дођу, проћи ће овако, … јер су овако исто прошле све турске трупе које су до сада овде гарнизонирале”.
Међутим, Врховна команда није усвојила предлог да се овај одред врати у Србију, већ је наредила да његове јединице у Љешу смени Шумадијско-албански одред из Драча, а да се само болесници, бродовима, преко Драча и Солуна, евакуишу за Србију. Истовремено је наредила свом начелнику санитета да бродовима упути санитетски материјал трупама у Албанији.
Али до те смене није дошло, јер су догађаји код Скадра наметнули Дринско-албанском одреду задатке које он није био кадар да изврши. Упућен у напад на брдички одсек скадарске тврђаве, он је, како ће се видети, доживео праву катастрофу.
У то време је Шумадијско-албански одред био у знатно повољнијој ситуацији, јер га непријатељ није узнемиравао, а и услови за исхрану су били знатно бољи. Сем тога, јединице овога одреда сачињавао је I позив, тј. млађи војници, способни да издрже веће физичке напоре.
После пораза у битољској бици остаци турске Вардарске армије су се повукли у Албанију, јужно од Шкумбе, која је за време примирја одређена за демаркациону линију, преко које ратујуће стране нису смеле прелазити. Обе стране су углавном поштовале одредбе примирја, мада су изгладнели турски делови у неколико наврата прелазили Шкумбу ради прикупљања хране.
Командант одреда је располагао подацима да се на левој обали Шкумбе налази око 40 турских батаљона, распоређених претежно у Берату и Љушни. Њихово стање је било рђаво, како због опште деморализације после пораза у бојевима и биткама са српском војском, тако и због изгладнелости и великог броја болесника. То их је присилило да од српске команде замоле одобрење да се снабдевају из Драча, што им није дозвољено.
Пошто су испади турских снага из Скадра угрожавали исцрпени Дринско-албански одред, то је, по наређењу команданта Приморских трупа, као појачање том одреду, средином децембра упућен, бродом, један батаљон 11. пешадијског пука, а непосредно пред прекид примирја, тј. 2. фебруара, упућена су још три батаљона пешадије и једна брдска батерија из Шумадијско-албанског одреда. Остале снаге одреда распоређене су у Тирани, Драчу, Кроји и Каваји, а слабији делови и у Шијаку, Ишми, Пекини и Прези.
Не признајући проглашење независности Албаније, а узнемирен ширењем покрета Албанаца за стварање независне Албаније, који су материјално помагали Аустро-Угарска и Италија, одред је приступио разоружавању становништва, што није ишло без отпора. Код села Винолија наоружано становништво је напало српске делове који су вршили разоружање, наневши им губитке (5 мртвих, 6 рањених и 15 несталих). На посебне тешкоће се наишло у области племена Маћи, где су примећени покрети преко 10.000 наоружаних Албанаца под командом Ахмет-бега. Зато су у ту област, из Кроје и Тиране, упућивани посебни одреди ради разоружавања становништва. Аустро-Угарска је подстрекавала Албанце на устанак против српске војске.
Стање у овом одреду је, ипак, било знатно повољније него у Дринско-албанском, јер је он био боље материјално обезбеђен а није имао већих борби. Посебно треба истаћи знатно бољу исхрану трупа, пошто су месни извори били много богатији. На Есад-пашиним поседима нађене су веће количине људске и сточне хране. Поред тога, вршен је дотур хране из Солуна и Ријеке, мада је дотур хране од пристаништа Драча до дислоцираних трупа био веома отежан, јер није било транспортних средстава. Преко Струге и Елбасана одреду је упућено само око 70 коња, тако да му је недостајало преко 400 коња.
Поред боље исхране, добар смештај у кантонманима се позитивно одразио на поправљање здравственог стања војника овог одреда. Зато је Врховна команда 4. фебруара и наредила да овај одред замени исцрпене и растројене трупе Дринско-албанског одреда, што, међутим, није реализовано због догађаја око Скадра.
Делови Шумадијско-албанског одреда, јачине два и по батаљона, с митраљеским одељењем, брдском батеријом и коњичким ескадроном (тзв. Кавајски одред), учествовали су средином марта у одбијању напада турских снага на тзв. Балагатски одред Моравске бригаде, после чега је заузета Љушна. Сем ситних чарки на Шкумби, овај одред није имао других борбених дејстава.