Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Турски скадарски корпус је искористио примирје за фортификацијско ојачање своје одбране. Јаки полустални објекти постали су моћна утврђења, за чије рушење црногорска војска није имала одговарајућу артиљерију, па су црногорски војници масовно гинули у безуспешним нападима на тврђаву. Стога је црногорска влада, одмах по прекиду преговора о миру, затражила од Србије помоћ у артиљерији и садејство српских Приморских трупа. Српска Врховна команда је на то упутила Црној Гори 12 Крупових топова и одобрила учешће дела својих Приморских трупа у нападу на Скадар.
Трећег фебруара је врховни командант црноторске војске краљ Никола донео одлуку да се 6. фебруара изврши напад на Скадар, али да „ниједна трупа не сме ући у Скадар, већ то има да учини Зетски одред”, под командом престолонаследника Данила, с циљем да му обезбеди славу победника, док су црногорски Приморски одред и српске Приморске трупе добили задатак да предузму само демонстративан напад према Тарабошу и Брдици с циљем да олакшају дејства Зетског одреда.
Према томе, краљ Никола је, из династичких разлога, био предвидео да се у нападу на Скадар одсудније ангажује само Зетски одред, а да се српске Приморске трупе ограничено ангажују у нападу на Брдицу.
Тако, због овог напада на Скадар, Шумадијско-албански одред није успео да смени исцрпену Дринску дивизију II.
Да би створио услове за демонстративна дејства ка Брдици, командант српских Приморских трупа је одлучио да прво ликвидира непријатељске снаге на бушатским положајима на десној обали Дрима, где су се у одбрани налазили: 2. батаљон 54. низамског пука, две чете Елбасанског и једна чета Деволског редифског батаљона, једна брдска батерија и 200 башибозука (укупно око 1.100 војника, са 4 топа), док су Брдицу, под командом пуковника Ибрахим-бега, били посели: 3. батаљон 50. низамског пука, Дебреизирски резервни батаљон, преостали делови Деволског и Елбасанског редифског батаљона, једна чета из опште тврђавске резерве, две чете 6. фортификацијског батаљона, 100 жандарма и добровољаца, с 11 топова, укупно 1.700 војника са 11 топова.
Командант Приморских трупа поставио је борбени поредак у две нападне колоне. Десна, главна, колона, састава: Дринска дивизија II (без 2. батаљона 6. пешадијског пука), два батаљона 11. пешадијског пука Шумадијске дивизије I и вод црногорских пољских топова, добила је задатак да, с линије Пистули – село Баб, изврши фронтални напад на бушатске положаје, док је лева, помоћна, колона, састава: 4. батаљон 10. пешадијског пука и 3. батаљон 12. пешадијског пука Шумадијске дивизије I, три црногорска батаљона, једна батерија и један вод црногорских брдских топова, требало, нападајући с линије Барбалуша – Јус, да обухвати турско десно крило на бушатским положајима.
Покрети трупа до бушатских положаја су текли споро. Стога је напад извршен тек 7. фебруара. Лева колона је, обухвативши турско десно крило, присилила турске делове да се у нереду повуку са Бушатског и, убрзо, с Мелгушког виса, на који је фронтално нападала десна колона. Освајањем бушатских положаја створени су услови за непосредан напад на Брдицу.
Пошто је Зетски одред претходног дана у нападу претрпео велике губитке, црногорска Врховна команда је 8. фебруара изменила првобитно наређење и захтевала да српске Приморске трупе свим снагама изврше напад на Брдицу, доминирајући вис (300 м) који су Турци били јако утврдили и осигурали ниском жичаном препреком, а испред кога се простирала мочвара, готово непролазна, због изливених вода Бојане и Дрима.
Да би избегао јаку артиљеријску и митраљеску ватру, командант Приморских трупа је одлучио да напад почне у ноћи 8/9. фебруара. У току дана српске трупе су наступале с циљем да се приближе Брдици, али су покрети били јако отежани због мочварног земљишта, многих канала и дубоког блата, па су јединице на неким местима за два часа једва успевале да пређу свега један километар пута. Веза међу колонама није постојала, а кретање ноћу по мочварном непознатом земљишту створило је нерешиве тешкоће. Војници су се, газећи кроз мочвару и воду, која им је често досезала до прсију, исцрпљивали и кочили од зиме. Јединице нису имале алата за сечење жице којом су били опасани положаји на Брдици. Нису били познати нити даљина до Брдице, нити јуришни положај с којег је требало прећи у напад. Због свих тих тешкоћа, због предлога команданта леве колоне да се напад одгоди, а нарочито због депеше краља Пиколе да је Брдица јако утврђена и да ће је енергично бранити јака турска посада, командант Приморских трупа је одлучио да обустави неприпремљени и безизгледни напад на Брдицу. Лева колона је обуставила напад и повукла се на Бушатски вис, али је десна колона, у току ноћи, наставила покрет ка Брдици, пошто је наређење да се напад обустави закаснило. Када су у ноћи избиле пред турски утврђени положај, уморне јединице су пожртвовано кренуле на јуриш, без претходног блиског извиђања на земљишту, без подршке своје артиљерије, лишене садејства леве колоне, и без непосредног утицаја свога команданта, пуковника Пауновића. У зору напад је почео да слаби. Ускоро је дошло до повлачења у великом нереду. Јединице су трпеле тешке губитке од артиљеријске ватре на отвореном земљишту. Делови који су се пробили у турске положаје били су одсечени и највећим делом заробљени.
Дринска дивизија II доживела је праву катастрофу, јер је у овом неприпремљеном и лакомислено изведеном ноћном нападу на Брдицу изгубила близу 1.800 људи, што је било тежак губитак за српску војску. Зато је тај пораз оправдано изазвао огорчење српског народа.
У борбама на Брдици турска војска је имала само 147 мртвих и рањених.
Преглед губитака Дринско-албанског одреда у нападу на Брдицу 8/9. јануара 1913:
1. Десна нападна колона
6. пеш. пук и 1. батаљон 11. пеш. пука
Погинуло: 277, рањено: 283, нестало: 107, свега: 667
2. Лева нападна колона
5. пеш. пука два батаљона, 4. батаљон 11. пеш. пука и 2. чета 3. батаљона 11. пеш. пука
Погинуло: 389, рањено: 141, нестало: 273, свега: 803
3. Општа резерва
два батаљона 5. пеш. пука и кољичко митраљеско одељење
Погинуло: 147, рањено: 115, нестало: 52, свега: 314
4. Артиљерија
5. и 6. брдска брзометна и 3. брдска Дебанжова батерија
Погинуло: 1, рањено: 5, нестало: 0, свега: 6
Укупно:
Погинуло: 814, рањено: 544, нестало: 432, свега: 1.790
Напомена:
а) Од несталих, било је заробљено 397, осталих 35 могу се сматрати као погинули
б) У овој борби избачен је из строја и велики број официра – погинулих 18, рањених 15, несталих 5, и то:
– 5. пеш. пук: два команданта батаљона, четири командира чета, седам водника;
– 6. пеш. пук: два командира и шест водника;
– 1. батаљон 11. пеш. пука I: један командир и један водник;
– 4. батаљон 11. пеш. пука I: три командира и 11 водника (са 2. четом 3. батаљона 11. пука).
– Артиљерија: један водник
Овај пораз био је резултат, пре свега, слабе организације напада и веома лошег командовања, па је због тога српска Врховна команда сменила команданта Приморских трупа и команданта Дринске дивизије II. Међутим, не мању одговорност за пораз ове дивизије сноси краљ Никола, који српским трупама није дао времена за организацију и припрему напада, захтевајући, 8. фебруара, не више демонстративан напад, већ пуно, али изоловано ангажовање свих српских снага у нападу на јако утврђену Брдицу. Он, због себичних династичких интереса, није дозволио, 6. фебруара, истовремени напад свих црногорских и српских снага на Скадар, већ је, тек после неуспеха изолованог Зетског одреда, наредио напад српских трупа на Брдицу. Ти почесни напади црногорских и српских снага на појединим правцима омогућили су турским снагама да маневришу и ојачавају најугроженије делове фронта, и да тако прикупљеним снагама изводе јаке противнападе.
У нападу на Брдицу испољила се неувежбаност српских војника и команди за ноћни напад, као и неприпремљеност јединица за савлађивање жичаних препрека, које су, у недостатку одговарајућих средстава, кидале лопатама и бајонетима, под ватром са блиског одстојања. Српски војници су јуришали на утврђене положаје без претходне артиљеријске припреме која би уништила жичане и друге препреке, прокрчила пут пешадији у нападу на солидно изграђена брдичка утврђења и ућуткала турске батерије. Последице тога биле су исувише тешке, а команданту Приморских трупа, пуковнику Поповићу, после тог великог неуспеха није преостало ништа друго до да, 13. фебруара, позивајући се на одредбе Женевске конвенције, протестује код команданта Скадарске одбране што још нису сахрањени српски војници погинули на Брдици.
Међутим, пошто црногорска војска и српске Приморске трупе нису биле довољно јаке да заузму утврђени Скадар, који се пет месеци успешно бранио, српска и црногорска влада су се споразумеле да Србија упути под Скадар јаче снаге и више артиљерије, с тим да командовање српским и црногорским трупама у борбама за Скадар преузме српска Врховна команда.
Тако је 21. фебруара формиран српски тзв. Приморски кор, са генералом Петром Бојовићем на челу, под чију команду је требало да се ставе и све црногорске трупе у рејону Скадра. У састав Кора, поред дотадашњих Приморских трупа, ушли су: Дринска дивизија I, минерска чета, један пољски и један хаубички дивизион, једна батерија опсадних топова, једно одељење великог мостовог трена, једно ваздухопловно одељење и једно одељење рефлектора, укупно: 30.450 људи, 41 топ, 20 митраљеза и 4 авиона.
Пребацивање снага Приморског кора преко Скопља до Солуна вршено је железницом. У духу споразума са грчком владом, Врховна команда је одлучила да се све јединице Кора из Солуна превезу у Медову у пет ешелона. Први ешелон, пошто је укрцан у Солуну на четири мања грчка брода, кренуо је за Медову тек 1. марта. За време вожње доживео је олују у којој је потонуо један брод натоварен артиљеријом, а затим, због спорог искрцавања у Медови, трупе овог ешелона су стигле у рејон Бушата тек 11. марта. Пошто, и поред постигнутог споразума, конвоје нису пратили грчки ратни бродови, а пристаниште у Медови није било заштићено обалском артиљеријом, у воде Медовског залива је 12. марта упловила турска крстарица ,,Хамидија” и отворила ватру на шест транспортних бродова који су искрцавали други ешелон. Том приликом се удавило преко 100 војника. Због тога су следећи, трећи, ешелон, укрцан на 16 бродова, пратила два грчка ратна брода. С трећим ешелоном у Медову је тек 30. марта стигао Штаб Приморског кора, после чега су почеле интензивне припреме за поновни напад на Скадар. На основу процене свих елемената ситуације, генерал Бојовић је одлучио да главне снаге ангажује у нападу на Мали Бардањол, чијим би падом даља одбрана Скадра постала беспредметном, а да се на утврђени систем одбране Тарабоша, Брдице и осталих праваца врше демонстративни напади у циљу везивања турских снага. У складу с тим било је предвиђено и груписање снага. Одмах су почеле оправке путева, подизање мостова, постављање телефонских и релејних веза, уз интензивно снабдевање Кора грчким и аустроугарским бродовима из Солуна, Ријеке и Трста, где су били упућени специјални набављачи. У главним складиштима у Медови и Барбалуши била су смештена материјална средства за 20 дана борбе.
После завршених припрема генерал Бојовић је, 10. априла, припремио заповест за напад, али је истога дана добио наређење Врховне команде да обустави напад на Скадар. У међувремену, 7. априла, обустављено је даље пребацивање трупа под Скадар, тако да четврти и пети ешелон нису ни испловили из Солуна. До овога је дошло због интервенције великих сила, посебно Аустро Угарске, и њиховог енергичног притиска на црногорску и српску владу да одустану од опсаде Скадра, у ком циљу су, 10. априла, објавиле блокаду јадранске обале и послале у јадранске воде међународну флоту. Тако се Приморски кор нашао одсечен од својих извора за снабдевање.
У ствари, Конференција амбасадора великих сила је у децембру 1912. решила да се створи аутономна Албанија, па је тиме оспорено право Србије да изађе на јадранску обалу. Овим је, разуме се, било онемогућено остварење освајачких планова српске владе, али ни валонска влада аутономне Албаније није била задовољна одлукама великих сила, јер су оне осудиле Албанију да остане стално везана с Турском. Остало је отворено питање граница Албаније и њеног разграничења са Црном Гором, Србијом и Грчком. Аустро-Угарска, подржавана од Немачке, настојала је да прикрије своје ммперијалистичке циљеве на Балкану, залажући се да се проблем граница реши у корист Албаније, која је требало да постане важан фактор у рукама Беча. После многих спорова и погодби Аустро-Угарска је једва пристала да Пећ, Призрен и Дебар припадну савезницима, али је била одлучна да им не припадну Ђаковица и Скадар. Међутим, долазак српског Приморског кора у Албанију и страх да их брзи пад Скадра не стави пред свршен чин присилили су Беч да и Ђаковицу препусти савезницима, под условом да Скадар припадне Албанији, а српске и црногорске трупе напусте албанску територију. Коначно је и Русија попустила, па су амбасадори великих сила донели 22. марта дефинитивну одлуку о граиицама Албаније, са захтевом српској и црногорској влади да повуку своје трупе из Албаније. Аустро- Угарска је још претходног дана, уз ултиматум Црној Гори да престане са бомбардовањем Скадра, упутила ратне бродове у црногорске воде под изговором да је то у духу одлука Конференције амбасадора. Страхујући да би овом изолованом акцијом Аустро-Угарска покушала да самостално решава скадарско питање, велике силе су пристале да и њихови бродови демонстрирају у црногорским водама и тако присиле Црну Гору на попуштање у питању Скадра. Руска влада је у почетку одбила да да сагласност за ову међународну поморску демонстрацију, јер је руско јавно мнење ионако било веома нерасположено због попустљивости владе пред притиском Беча. Русија није била спремна за рат који су желеле да испровоцирају Немачка и Аустрија, и морала је попуштати. Уверена да Енглеска, Француска и друге европске силе неће хтети да због Скадра и Албаније доведу у питање мир у Европи, с обзиром на одлучност Аустро-Угарске, руска влада је још 2. марта упозорила српску и црногорску владу да Скадар није могуће добити и да не рачунају на њену оружану помоћ. Решен да по сваку цену заузме Скадар са околином, црногорски краљ Никола је, међутим, одлучно одбио да прихвати савет руске владе. Шестог марта грчка војска је ослободила Јанину и продрла у јужну Албанију све до близу Берата. Двадесет шестог марта бугарске и српске снаге су заузеле Једрене. Остао је само Скадар, где су турске снаге још пружале отпор. Подржавајући став Црне Горе, српска влада је припремала Приморски кор да убрза пад Скадра пре него што Конференција амбасадора донесе коначну одлуку. Но, пошто Скадар није пао до краја марта, Србија је, увиђајући да су напори за добијање Скадра узалудни, саветовала црногорску владу да треба избећи сукоб са Аустро-Угарском и обавестила је да српска војска не би учествовала у једном таквом сукобу. А пошто је рат још био у току, а постојале су и савезничке обавезе према Црној Гори, српска влада није још била донела одлуку о повлачењу својих трупа из Албаније, присиљена да узме у обзир и српско јавно мнење. Али је краљ Никола остао непоколебљив у одлуци да настави блокаду Скадра, чак и после 28. марта, када су му саопштени већ поменута одлука Конференције амбасадора о границама Албаније и захтев да се прекине опсада Скадра и што пре повуку српске и црногорске снаге из Албаније. Српска влада, међутим, није хтела да због Скадра и Албаније ризикује остале тековине овога рата и изгуби наклоност великих сила, мада је била и у дилеми да ли да повуче трупе са опсаде Скадра и изложи се опасности да буде оптужена за издају Црне Горе. Зато је председник владе Пашић на демарш сила одговорио да ће Србија повући своје трупе из Албаније чим се мир закључи. Ово је ипак оцењено као маневар да се добије у времену потребном да се цео Приморски кор пребаци под Скадар и заузме град, па је одлучено да се изврши међународна демонстрација флоте у црногорским водама и да се од грчке владе тражи да обустави пребацивање трупа у Албанију. Четвртог априла, недалеко од Вара, појавило се осам ратних бродова великих европских сила, који су за неколико дана блокирали обалу од Бара до ушћа Дрима. Деветог априла је грчка влада изјавила да њена флота више неће превозити српске трупе. Србија је и сама била присиљена да обустави слање нових трупа у Албанију, јер је схватила да је Аустро-Угарска решена на рат са Србијом и Црном Гором. Пошто је интервенисала и руска дипломатија, српска влада је морала прихватити савет Русије и других великих сила, одустати од даље опсаде и напада на Скадар и наредити повлачење своје војске из Албаније. Деветог априла, када је уведена и потпуна блокада обале, Пашић је дао налог Врховној команди да српске трупе напусте опсаду Скадра. Тако је због притиска великих сила, српска Врховна команда наредила генералу Бојовићу да обустави већ наређени напад на Скадар и повуче своје снаге на погодне положаје. Дванаестог априла Дринска дивизија I повучена је у рејон села Бушата, док је Дринска дивизија II задржана у ројону Мелгушки Вис – село Труши.
Како су већ били заузети Јанина и Једрене, краљ Никола је одлучио да настави опсаду Скадра и после повлачења српске војске. Српска влада није усвојила његову молбу да се део артиљерије остави код Скадра, па је и сва српска артиљерија повучена с трупама. Генерал Бојовић се ипак још једном обратио Врховној команди истичући да ће га „историја осудити” ако ускрати помоћ црногорској војсци у припремном нападу на Скадар, али је добио одговор да за њега важе већ издата наређења. Страхујући да српске трупе ипак не буду уплетене у борбе, на Пашићево инсистирање, Врховна команда је 14. априла наредила да се трупе Приморског кора повуку што даље од Скадра. После тога, до 22. априла, Приморски кор је повучен у Медову и Љеш, а Шумадијско-албански одред у Драч. Двадесет трећег априла је отпочело превожење српских трупа, грчким бродовима, у Солун, а одатле, возом, за Скопље. Последњи брод с трупама испловио је из Медове 3. маја.
У међувремену, 23. априла, после седмомесечне борбе, одбрана Скадра је капитулирала, под условом да се турска војска повуче са оружјем. Српске трупе у Љешу пропустиле су је да се преко Љеша евакуише ка Тирани и Драчу, где се Есад-паша сместио са својим снагама и, неузнемираван од српске војске, која се повлачила, почео да организује своју власт у средњој Албанији, с циљем да, уз подршку Црне Горе и њених савезника, постане владалац Албаније, насупрот валонској влади, коју није признавао. Да би му из руку одузели турске снаге, узнемирени Беч и Рим су категорички тражили да се турске трупе из Албаније врате у своју земљу, што је Есад-паша одбио, подржаван од Русије и балканских савезника, посебно Грчке, која је претила да неће дозволити повратак турске војске из Албаније преко мора. Аустро-Угарска и Италија су 8. маја склопиле тајни уговор о заузимању и међусобној подели Албаније, али су их догађаји предухитрили. Под притиском великих сила, црногорска војска је 14. маја напустила Скадар, у који су ушле међународне снаге. Есад-паша је морао пристати да турске трупе напусте Албанију. Јуна 1913. оне су морем превезене у земљу, пошто су велике силе приморале Грчку да дозволи пролаз турским бродовима.
Тиме се завршила тзв. албанска операција српске војске, а пад Скадра, 23. априла 1913, означио је и крај рата између балканских савезника и Турске. У току маја вођени су дуги преговори за мир, који је коначно потписан 30. маја 1913. у Лондону. Турска је балканским савезницима уступила све дотадашње своје територије на европском копну западно од линије Енос – Мидија, изузев Албаније. Граница и сва остала питања у вези са Албанијом остављени су великим силама на решавање.