Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Заузимање Дебра
Пошто су се трупе турске Вардарске армије после битољске битке повукле ка Корчи, а њихово даље гоњење преузеле грчке снаге, био је остао још само слив Црног Дрима који је, према оцени српске владе и Врховне команде, требало заузети. Зато је Врховна команда наредила команданту Моравске дивизије II пуковнику Недићу да 23. новембра крене за Кичево и тамо преузео под своју команду 14. пешадијски пук I (из Прилепа), Моравску бригаду I (из Гостивара) и своја три приспела допунска батаљона, ради заузимања области Мале реке и Дебра, у духу накнадног наређења.
Проучивши ситуацију, командант Моравске дивизије II дошао је до закључка да не би било целисходно да се дивизија, ради извођења операција према Дебру, рокира ка Кичеву, јер је сматрао да су услови за дејства и за дотур хране и муниције од Кичева ка Дебру, због тешко пролазног и сиромашног планинског земљишта, неповољни за смештај и снабдевање тако великих снага, чије здравствено стање иначе није било добро. Командант је ценио да се на том правцу налазе безначајне снаге непријатеља, против којих су могле успешно да дејствују и оне јединице које су се ту већ налазиле, као и то да би се овим рокирањем непотребно много изгубило у времену када је, због приближавања оштре зиме, требало журити. С тога је он сматрао да би добијени задатак успешније извршио усмеравањем главне нападне колоне преко Охрида и Струге, стим да помоћна колона садејствује с правца Гостивара и Кичева. После његовог писменог и усменог образложења, и сагласности команданта 1. армије, Врховна команда је, 23. новембра, одобрила његову основну замисао предвиђене операције, а истога дана му је упутила директиву да заузме Дебар и да разоружа и умири целу Малу реку и области низ Црни Дрим до села Топојана и села Војника.
У духу армијске заповести, 24. новембра увече у састав Моравске дивизије II стигла је Дунавска бригада I (7. и 18. пешадијски пук и 3. дивизион Дунавског артиљеријског пука). Сутрадан, 25. новембра, у 6 часова, као први ешелон тзв. Ресанске колоне, бригада је предузела марш у складу са дивизијском заповешћу, крећући се иза коњице, друмом Козјак – Ресан – Крушје – рејон Охрида, и овде преноћила, пошто су варош већ биле заузеле чете македонских добровољаца и делови коњице. Следећег дана бригада је наставила марш и пре мрака стигла на превој између косе северно од села Ширупе и Вишевског брда, истуривши предстраже ка Струги и селу Добовјану, док су чете македонских добровољаца, под командом војводе Вука, избиле на Крстац и упутиле своје патроле у долину реке Шкумбе и реке Рапоне.
Други ешелон (2. прекобројни пешадијски пук I, и 3. пешадијски пук II, артиљеријски дивизион Моравске дивизије I, 9 брдска батерија) маршовао је за првим ешелоном и заноћио у кантонманима источно од Охрида. Ојачани 1. и 2. пешадијски пук II остали су, као посада Ресна, да обезбеђују бок и позадину дивизије с правца Корче.
Кичевска колона (1. прекобројни пешадијски пук I, 14. пешадијски пук I, комбиновани пук из допунских батаљона Моравске дивизије II, брдска батерија Моравске дивизије I и један брдски топ 9. батерије) прикупила се 26. новембра у рејону Маврових Ханова и села Извора, западно од Кичева, са истуреним предстражама на линији Врбен – Лазаропоље – Гари.
Врховна команда није усвојила предлог команданта 1. армије да се остатак Дунавске дивизије I упути у рејон Охрида и Ресна, за ослонац операцијама Моравске дивизије II ка Дебру и Елбасану и за обезбеђење од евентуалног дејства турских снага из Корче. Ради бољег смештаја и одмора трупа, Врховна команда је 26. новембра увече наредила нов распоред дивизија: Моравска дивизија I остаје у Битољу, с јаким предстражама према Ресну и Кеналију; Коњичка и остатак Дунавске дивизије I одлазе у Ниш и Скопље; Дринска дивизија I одлази у Прилеп; Тимочка дивизија II у Велес (у Криволаку, Штипу, Ђевђелији, Струмици и Дојрану и даље су остали исти њени делови); армијска артиљерија, са рефлекторским одељењем, у Куманову. Штаб армије биће у Скопљу.
У току 27. новембра ојачана Моравска дивизија II извршила је мања померања, па је заноћила у следећем распореду: 7. пешадијски пук, с пољском и брдском батеријом, у улози предстраже према Дебру, на линији село Вевчани – Караорман; 3. пешадијски пук, с пољском батеријом, у улози предстраже према Елбасану, на прелазу Ћафа сан; 18, пешадијски пук, са осталим деловима Дунавске бригаде, у селима: Корошиште, Ливада, Волино, Драслајца, Требениште; 2. прекобројни пешадијски пук, с пољском и брдском батеријом и пионирски полубатаљон, у селима Ливиште и Лакочереј; 1. пешадијски пук у селу Букову; 1. и 2. степен колонске коморе у Ресну; Штаб дивизије у Охриду. Ка Елбасану и Дебру послате су даљне официрске патроле и чете македонских добровољаца.
Следећег дана распоред је остао исти, а само је 1. пешадијски пук дошао у село Косел и Лескоец. Из Корче је стигао у Охрид и предао се један турски редифски батаљон (465 људи), с тим што је заробљеницима дозвољен одлазак у Кичево, где су живеле њихове породице.
Кичевска колона је 29. новембра, не сачекавши наређење за покрет, прешла у концентрично наступање ка Дебру, у који је истога дана ушла без отпора.
Други прекобројни пешадијски пук I из Ресанске колоне са 9. брдском батеријом наступао је низ Црни Дрим, и такође без отпора, стигао и заноћио код села Лукова. Дунавска бригада је дошла у села Добовјане, Делогожде и Ливаде. Коњички дивизион и чете македонских добровољаца продрли су овога дана до Елбасана, не наишавши на непријатеља.
На предлог Команде Моравске дивизије II, Врховна команда је одобрила слање једног јахача одреда да прими понуђену предају Елбасана и да посебну пажњу обрати обезбеђењу с правца Берата, куда се из Корче повукао 5. корпус Вардарске армије. Одред, састава: 18. пешадијски пук, 1. батаљон 7. пешадијског пука, брдска батерија, чета пионира и вод коњице, упућен је у Елбасан 1. децембра изјутра, док су остале јединице Ресанске колоне, разоружавајући албанско становништво, продужиле покрет ка Дебру и у правцу изворног дела реке Зели-Окштунит, с циљем да се успостави што краћа и безбеднија веза између Дебра и Елбасана, као и између Струге и Елбасана.
Командант Моравске дивизије II поставио је питање да ли ће његова дивизија наставити наступање к мору. Али је Врховна команда негативно одговорила и наредила да се дивизија ограничи на обезбеђење сигурне везе Елбасана са Дебром и Охридом.
Овога дана 2. прекобројни пешадијски пук је ушао у састав своје бригаде, а ка Охриду је кренуо 2. пешадијски пук II, пошто га је у рејону Ресна сменио одред Моравске дивизије I (1. пешадијски пук, пољски артиљеријски пук и коњички ескадрон). У таквом распореду трупе су остале до 7. децембра.
Тако је ојачана Моравска дивизија II брзо и без тешкоћа извршила задатак, не наишавши на отпор непријатеља и не претрпевши никакве губитке.
У међувремену је командант 1. армије, својом заповешћу, регулисао односе војних и полицијских власти према становништву ослобођених и освојених крајева, и залажући се за потпуну равноправност свих грађана, наредио да се Албанцима и Турцима “не дира у веру, кућу и кућну чељад”; да се они заштите од освете “,нашег српског живља”, као и да се најстроже забрани самовољна реквизиција и све плаћа у готовом. Почетком децембра дужност команданта 1. армије примио је генерал Павле Јуришић Штурм.
Заузимање Елбасана и борбе за време примирја
После тешких пораза у рату са армијама балканских савезница, турска се војска нашла у незавидној ситуацији. Велики губици у људству и материјалу, колера, глад и крајња исцрпљеност трупа присилили су Турску да, и поред успешног одбијања напада бугарске војске код Чаталџе, као и упорне одбране бранилаца Скадра и Јањине, тражи закључење примирја. Бугарској војсци, због великих губитака и због колере, примирје је такође било неопходно. Србија, која је била постигла свој ратни циљ, и Црна Гора, која још није била освојила Скадар, прихватиле су примирје из савезничке солидарности, али и из потребе да се изнурене трупе одморе и снабде потребним средствима, мада је примирје само продужавало рат. Примирје је закључено 3. децембра. Грчка је, међутим, то одбила, желећи да заузме Епир и Јањину, као и да одржава блокаду турских обала и тиме онемогући сваки превоз турске морнарице Јегејским морем, што је, свакако, било и у интересу осталих савезника.
Стање турске Вардарске армије после повлачења из Лерина и из преспанског теснаца било је тешко. Деморалисана, она је одступала путевима јужне Албаније, пошто је претходно ојачала одбрану Јањине. Задржавши се на реци Деволи, турска команда је покушавала да среди и поново организује остатке својих труиа.
Дринско-албански и Шумадијско-албански одред српске војске су били избили на средње и северно албанско приморје и заузели Љеш, Кроју, Тирану и Драч, па је било потребно да се ова област чврсто повеже са ослобођеним крајевима у западној Македонији.
Одред упућен за Елбасан стигао је 4. децембра источно од града, до села Мирака, с претходпицом у селу Лабиноти, али се командант одреда, на молбу општинске управе да се поштује прокламација валонске владе Исмаила Кемалија о независности Албаније, уздржао од уласка у град. Незадовољан држањем општинске управе, која је претходно била понудила предају вароши и пријатељски дочек, командант Моравске дивизије II наредио је да одред заузме град и казни општинску управу, али је Врховна команда забранила предузимање репресалија.
У складу с наређењем Врховне команде, 7. децембра је требало извршити следеће покрете трупа: да Дунавска бригада у Елбасану остави, као посаду, два батаљона 18. пешадијског пука и 4. брдску батерију, да се 7. пешадијски пук с пољском болницом, коњичким ескадроном и пионирским полубатаљоном прикупи у рејону Охрида, а да се остатак 18. пешадијског пука и 3. дивизион Дунавског пољског артиљеријског пука разместе у Струги; да 14. пешадијски пук и допунски батаљони 2. и 3. пешадијског пука II, 1. брдском батеријом, остану у Дебру и продуже разоружавање албанског становништва у сливу Црног Дрима; да Моравска бригада изврши марш преко Маврових Ханова и Гостивара и размести се у Тетову; да се остатак дивизије прикупи и размести у рејону Гостивара, с тим да један пешадијски пук остане у Кичеву.
Ојачана Моравска дивизија II, која је 6. децембра изашла из састава 1. армије и стављена непосредно под Врховну команду, завршила је покрете до 19. децембра, када су њене јединице заузеле одређени распоред. Дивизија је покривала врло велику територију: Елбасан са горњим сливом Шкумбе, већи део слива Црног Дрима са Охридом, Подградецом, Стругом, Дебром и Пишкопејом, затим Кичево, Гостивар и Тетово. Веза између ових делова и њихово снабдевање били су мало отежани због великог пространства, планииског земљишта и доба године.
Примирје није, обострано, потпуно поштовано. До оружаних инцидената долазило је у рејону Подградеца, где се деловима Дунавске бригаде предало 257 турских војника, затим код Пекиња и нарочито на левој обали Дрима, у ширем рејону Дебра.
Четрнаесгог децембра турске снаге су прешле реку Шкумбу и заузеле Пекиње, али су се брзо вратиле на леву обалу. Међутим, нешто јаче турске снаге, подржаване артиљеријом и митраљезима, кренуле су истог дана уз реку Деволи, продрле око 30 км ка Елбасану и покушале да албанско становништво побуне против српске војске, која је држала сву територију до реке Деволи, на којој је била предстражна линија.
Да би спречила учестале повреде примирја, Врховна команда је наредила да Дунавска бригада одреди комисију која би дошла у додир с турском војском и постигла споразум о обележавању демаркационе линије између фронта српских и турских предстражних линија, почев од Подградеца, десном обалом Деволија, и даље, од села Мурићана, левом обалом Шкумбе у правцу Драча.
У међувремену оружани сукоби су настављани.
Уочивши дизање на устанак Албанаца у области Маће, који су западно од Дебра били напали српске посаде, командант 14. пешадијског пука I преузео је разоружавање села на левој обали Дрима, али је код села Топојана и села Стушхаја наишао на јак отпор. У рејону моста код Топојана око 3.000 албанских устаника је напало српске делове, зато су овима, у духу захтева Врховне команде да се предузму енергичне мере против ,,бунтовника” у дебарском округу, хитно упућени, као појачање, батаљон пешадије и вод артиљерије, са задатком да сломе отпор устаника или бар спрече њихов прелазак на десну обалу Дрима.
У току 31. децембра 1912. и 1. и 2. јануара 1913. године вођене су оштре борбе у рејону села Топојана и села Бомова, и разоружавано је албанско становништво. У тим акцијама српске снаге су имале 92 мртва, рањена и нестала војника и официра.
Другог јануара је командант Моравске дивизије II, уз сагласност Врховне команде, наредио формирање једног одреда, састава: шест чета пешадије, брдска батерија и митраљеско одељење, чије ће две чете, митраљеско одељење и један топ обезбеђивати мост код Топојана, а главнина прећи Дрим, на мост код Дебра, и левом обалом наступати правцем село Горица – село Ковасхица, у бок и позадину снага албанских устаника, тежећи да их одсече са запада. На вододелници река Маће и Мурес остаће обезбеђење, а главнина ће, у циљу разоружавања албанског становништва сићи у долину реке Маће све до Стушхаја (Стошна), где ће ухватити везу са одредом који би уз реку Маћу био упућен из Љеша с истим циљем.
У преподневним часовима 7. јануара одред је широким фронтом прешао у наступање, подржаван ватром пратеће артиљерије. Око 500 албанских устаника постепено се повлачило делом на север, ка Топојану, а делом на запад, ка селу Булгизу. У ноћи између 8. и 9. јануара албански устаници су наставили да се повлаче низ Дрим, а делом ка долини Маће. Одред је имао осам војника избачених из строја, док је 2. чета 2. батаљона, бранећи мост код Топојана, имала, поред других губитака 16 мртвих војника. Због густе магле и великих снежних наноса акција одреда је била веома успорена. Код села Зогаја је 11. јануара дошло до оштре борбе у којој су погинули један официр и три војника, а рањено је 5 војника.
Тек после пуних осам дана наступања и борбе, кроз маглу и снежне наносе, на великој хладноћи, одред је, 13. јануара, избио на превој планине Брат, држећи фронт ка Булгизу, и у рејон села Селишта, фронтом ка Ћафа мурсу. Али тиме није био завршен добијени задатак, нити га је, због временеких непогода, крајње исцрпености и деморализације јединица, било могуће извршити. Зато је командант 14. пешадијског пука писао команданту Моравске дивизије II: “У интересу опште користи, у име 3.000 живота који су пред очајањем, молим команданта за одобрење да се ова операција данас заврши…”
Уз сагласност Врховне команде, командант Моравске дивизије II усвојио је захтев команданта 14. пешадијског пука и донео одлуку о обустављању борби, с циљем да се јединице одморе. Одред је повучен у Дебар, пошто су за обезбеђење топојанског моста остављене две чете пешадије с једним водом брдске батерије, као и по једна чета на превоју Мали брат и код села Зергани.
3а то време грчка војска је настављала опсаду утврђене Јањине (у коју је њена Епирска војска још крајем октобра 1912. била потиснула турске делове), а затим, у тродневним борбама, уз подршку ескадре Јонског мора, заузела Превезу и вратила се ка Јањини, где су дошле 2. дивизија, морем из Солуна, и 3. дивизија, из Корче. Истовремено су одбрану тврђаве ојачале две дивизије турске Вардарске армије, тако да је укупно било око 35.000 бранилаца према 24.000 грчких војника. Међутим, тек када је грчка Врховна коанда поново прегруписала своје снаге и, морем, пребацила још три своје дивизије из Солуна у Превезу, а затим ка Јањини, дошло је до одсудног напада на тврђаву. После тешких тродневних борби грчке су трупе, 6. марта 1913, заузеле Јањину, заробивши близу 23.000 турских војника и официра. Остатак турских снага, које су храбро и упорно браниле Јањину, повукао се према Албанији.