Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Борбе за ђаватски превој
Српска 1. армија наставила је дејства у духу армијске заповести за претходни дан.
На фронту Моравске дивизије II тежиште борби било је на десном крилу. Командант ове дивизије био је наредио да 1. и 3. пешадијски пук, са брдском батеријом Моравске дивизије I, предузму напад с линије Доленци – Лера – Облаковски вис – село Облаково, у духу заповести од претходног дана, иако је пред својим фронтом имао надмоћне турске снаге које су првог дана битке биле у нападу.
Борбе су почеле на десном одсеку, где су три и по чете пешадијског пука II, ојачане двема четама пешадије, водом митраљеза и брдским топом, под командом мајора Љубомира Павловића, из рејона ђаватске карауле упућене у напад на турске снаге које су држале косу између села Ђавата и села Кажана и ђаватску караулу.
Међутим, услед густе магле, те су снаге, приликом развијања за напад, биле изненађене ватром пешадијских делова турске Комбиноване дивизије, са блиских одстојања, па се део српских снага повукао, оставивши на положајима топ и један митраљез. Ипак, присебношћу и иницијативом старешина, у четама 1. пешадијског пука II брзо су повраћени ред и дисциплина, па је, уз подршку брдског топа, који турске снаге нису успеле да заплене, извршен противнапад. Турске снаге су присиљене да се у нереду повуку. Пошто су на вис северно од ђаватске карауле били привучени остатак резерве овог одсека (делови 3. батаљона 2. прекобројног пешадијског пука) и вод 9. брдске батерије, одбрана ђаватског превоја је била стабилизована.
Нешто после 7,30 часова, десна дивизијска колона је, у духу наређења команданта дивизије, прешла у наступање, у борбеном поретку од претходног дана, с тим што су 2. батаљон 1. пешадијског пука и 9. брдска батерија остављени на коси западно од села Ћавата.
У међувремену је с правца Превалца прешло у наступање 16 турских батаљона. Подржавани ватром двеју батерија пољских топова, они су се приближили Цапарима и са друма снажно тукли снаге десне дивизијске колоне, развијене за напад. Пошто је надмоћност турских снага била очигледна, командант колоне је одустао од напада и наредио да јединице остану на достигнутим положајима и на њима организују упорну одбрану. Положаје на десном крилу бранили су два и по батаљона, 9. брдска батерија и два митраљеза а положаје на центру два батаљона, вод 4. брдске батерије и два митраљеза, док је положаје на левом крилу, тј. на коси источно од Лере, и даље бранио 2. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука с водом 4. брдске батерије. У резерви, на вису југозападно од Гопеша, ближе десном крилу, остали су један батаљон и једна чета, док је она чета на Црном врху и даље остала у улози десне побочнице.
Леви одсек, тј. косу источно од Лере, на коју је један пук турске Комбиноване дивизије безуспешно нападао још пре зоре, поново су, око 8 часова, напала два пука пешадије са два митраљеска одељења, с циљем да дејством у правцу Стрежова угрозе десно крило и бок леве дивизијске колоне на облаковском масиву и тиме олакшају противудар главних турских снага. Изложен оштрим нападима знатно надмоћнијих турских снага, подржаваних ватром пољских топова из рејона Цапара и Кажана, 2. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, оставши скоро без муниције, обратио се за помоћ команданту леве дивизијске колоне. Правилно проценивши намере турских снага и значај држања положаја на коси источно од Лере, овај командант је хитно упутио најближи, у борби неангажовани, батаљон, са задатком да се нападнути положаји одрже по сваку цену. Овај батаљон, формиран од две чете 1. батаљона 3. пешадијског пука из резерве и две чете допунског батаљона, око 12 часова снажно је појачао одбрану, ионако жилаву и упорну. Напад турских снага је сузбијен, али по цену осетних губитака: 16 погинулих и 34 рањена српска војника.
Турске снаге су нападале и на осталим секторима одбране десне колоне Моравске дивизије II, с циљем да код ђаватске карауле ослободе комуникацију и да се споје са знатним снагама које су из Охрида стигле у Крушје Ханове и у рејон Ресна. Док су се пробијале ка ђаватском превоју, ове су снаге биле заштићене снажним нападом јаких турских снага у правцу Гопеша, које је подржавала артиљерија. На доминирајућим висовима и гребенима, знатно слабије српске снаге успешно су пружале отпор и успоравале нападе турских снага, стешњених у зони комуникације. Пошто су, око 15 часова, турске снаге снажно појачале притисак на десни одсек и испољиле одлучност да се пробију преко ђаватског превоја, командант десне колоне је двема четама пешадије с положаја на центру ојачао снаге на десном крилу, а приближио им је и резерву с водом 4. брдске батерије и два митраљеза.
Услед снажног дејства двеју турских батерија с ватрених положаја на окуци између села Ђавата и село Кажана и у удољу источно од Кажана, две чете из прве борбене линије ослабљеног центра почеле су да се повлаче с косе северозападно од Доленаца, али су пред вече поново враћене на исте одбрамбене положаје, пошто је око 16 часова, због густе магле, ослабила ватра артиљерије.
Овога дана, по наређењу Зеки-паше, из Битоља је у Превалец дошла 13. дивизија, али са закашњењем: уместо изјутра, у подне. Затим је, због угрожавања десног бока армије, враћена.
Ноћ је прекинула борбу. Обе су стране остале у непосредном борбеном додиру.
После четири дана борби на беспутном планинском земљишту, под најнеповољнијим временским приликама, без хране, мокри и прозебли (а ватру нису смели ложити), војници десне колоне физички су били потпуно изнурени. Сматрајући да његове јединице, чији је морал јако опао, ни физички ни психички, нису више способне да пружају отпор турским снагама с фронта од Битоља и позадине од Ресна, командант десног одсека мајор Стојан Николић је од команданта десне колоне захтевао да их замени свежим јединицама из резерве. Пошто није добио одговор и одобрење, он је на предлог команданата батаљона и командира батерије, одлучио да после пада мрака повуче своје јединице 1 км северно од ђаватске карауле, у рејон Сулејмановог камена, и поред изричитог наређења да упорно држи ђаватски превој и спречи одступање непријатеља. Тако је он турским снагама отворио пут за Ресан. Уочивши ово повлачење, турска команда је на ђаватски превој упутила батаљон пешадије и пољску батерију, да обезбеде одступницу. Зато су 6. корпус и већи део 7. корпуса у току ноћи неометано прошли ка Ресну, где су се деловима 7. корпуса придружили батаљони који су дошли из Охрида.
Борбе у рејону Облаковског виса
На фронту леве колоне Моравске дивизије II борбе су, како је већ истакнуто, почеле нешто пре 2 часа, ноћним нападом 3. и 4. батаљона 3. пешадијског пука I на турске положаје јужно од Облаковског виса. Извршивши смену по мраку, неприпремљени за ноћни напад, без потпуних података о непријатељу и организацији његове одбране, ови батаљони су кренули с полазних положаја, који су од непријатеља били удаљени, негде, не више од 200 м, али нису успели да изненаде турске снаге, које су отвориле жестоку ватру са блиских одстојања. Батаљони су, у јуришу, брзо савладали тучену просторију и упали у турске положаје. У блиској борби са бројно надмоћним непријатељем они су претрпели тешке губитке. Већи број официра је избачен из строја, а веза између штабова батаљона и њихових јединица била је прекинута због мрачне ноћи и густе магле. Услед свега тога дошло је до неуредног повлачења 4. батаљона. То се постепено преносило и на 3. батаљон, али је он ипак успео да заузете положаје задржи до 6 часова, а онда је, због неподношљиве ватре и обиласка његовог десног крила, одступио на положаје с којим је пошао у напад. Војници 4. батаљона, међутим, без организованог прихвата, у растројству, одступили су позади прве линије одбране, и требало је доста времена да се прикупе и врате на положај.
Око 8 часова, припремајући се за напад, турске снаге су отвориле веома снажну ватру. Пошто се због густе и непрозирне магле није ништа видело, командант леве колоне Моравске дивизије II појачао је прву борбену линију двема четама пешадије, а брдској батерији наредио да непријатеља туче највећом дозвољеном брзином гађања, чиме је побољшан ватрени систем и омогућено ефикасније ватрено дејство у зони запречне ватре, тако да је био осујећен турски напад.
Око 9,30 часова турске снаге су појачале и сасредиле ватру пешадије и артиљерије на десно крило српских снага на облаковском масиву. Командант колоне је резерву привукао ближе том крилу, а брдска артиљерија се највећом силином окомила на непријатеља. Тако је и овај покушај преласка турских снага у напад био осујећен. Пошто се у то време магла разредила и видљивост постала већа, борба се развила на целом облаковском масиву, па и на турском десном крилу, које је почело да попушта под снажним дејством артиљерије.
Око 10 часова турске снаге су покушале напад на положаје које је, на Облаковском вису, држао 4. батаљон 3. пешадијског пука I, измешан са деловима 3. батаљона истог пука и 4. батаљона 2. пешадијског пука II. У овим је батаљонима било дошло до осипања и колебања, али је, напорима и личним примером старешина, ситуација на фронту стабилизована, па су турске снаге, противнападом, одбачене. Око 11,30 турске јединице су поново прешле у напад на истом делу фронта, доводећи српске јединице у озбиљну кризу. Али је командант 3. пешадијског пука I, захтевао најупорнију одсудну одбрану брањених положаја, што није остало без одраза на војнике и старешине, који су затим, у оштрим блиским борбама, одбили нападе и задржали поседнуте положаје.
Наместо батаљона који је из резерве око подне упућен да појача десну дивизијску колону одређен је тек приспели батаљон 1. пешадијског пука Моравске дивизије I, који је у резерви остао до 19. новембра ујутро.
После 13 часова борба се почела стишавати, а престала је око 15,30 часова, баш када су борбе на фронту десне колоне достигле врхунац.
У то је време командант Моравске дивизије II известио команданта армије да се 3. пешадијски пук ове дивизије упорно брани на линији Превалец – Српце – к. 1431 – Кочиште, те је тражио да делови Моравске дивизије I и Дринске дивизије што пре изађу на Киромарицу. То је командант армије и наредио овим дивизијама.
Коњички пук је, налазећи се са главнином у Лопатници, и овог дана одржавао везу с Моравском дивизијом I. Још једна пољска батерија постављена је на вис јужно од Лопатнице да подржава снаге које су браниле Облаковски вис.
Увече су батаљони 3. пешадијског пука I и II који су из резерве сменили уморне и десетковане јединице 2. пешадијског пука, чији су војници провели три ноћи и четири дана у непрекидној борби, на киши, без сна, без топле хране.
У току ноћи на Облаковски вис је стигао командант Моравске дивизије I генерал Илија Гојковић, са својим штабом. Оценивши сву озбиљност ситуације на десном крилу армије, он је у рејон Облаковског виса привукао и свој 16. пешадијски пук, а команданту армије послао извештај с предлогом да један пук из осталих дивизија упути ка Гопешу ради ојачања десне колоне Моравске дивизије II.
Ојачана лева колона Моравске дивизије II заноћила је на својим положајима на линију Сулејманов камен – Доленци – коса источно од Лере – Облаковски вис, неузнемиравана од непријатеља, који је, како ће се касније видети, већ био, непримећено, одступио са битољских положаја ка Битољу и Ресну.
Моравска дивизија I, која је другог дана битке наставила борбе на делу фронта између Облаковског виса и Кочишта, морала се, због беспутног земљишта и тешке ситуације у рејону Облаковског виса, померати ка западу. Тако се њен 1. пешадијски пук непосредно приближио Моравској дивизији II, поставивши се, око 14 часова, северно од превоја између Облаковског виса и Кочишта, који су држале турске снаге. Његов 1. батаљон је образовао резерву. Али је пук овим скретањем изгубио везу с трупама своје дивизије које су дејствовале северно од Кочишта, што, међутим, неактивне турске снаге на овом правцу нису искористиле. Око 15,30 часова турске снаге су напустиле поменути превој, а посео га је 1. пешадијски пук, који је тако дошао у висину Моравске дивизије II.