Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Да би расветлила ситуацију у правцу Солуна, Врховна команда је још 31. октобра наредила Дунавској дивизији I да једним својим пуком заузме Демир-капију а коњицом настави извиђање турских снага што даље према Солуну, како би на основу тога могла одлучити о ангажовању неких дивизија 1. армије. У циљу извршења овог задатка, од физички најспособнијих војника и коња формирана су два коњичка ескадрона јачине око 360 коњаника и, ојачана митраљеским одељењем, изјутра 2. новембра упућена из Штипа у самосталну акцију ка Солуну. Крећући се опрезно и неопажено на југ, коњички пук је јужно од железничке станице Демир-капије, непосредно пред улаз у теснац, 3. новембра, открио присуство једног пешадијског батаљона Дојранског пука турске Солунске редифске дивизије (јачине око 500 људи), који је имао задатак да са севера обезбеђује Демир – капију. Пошто су турске снаге пропустиле да поседну Корешнички вис (Камен, к. 413), који је доминирао десном обалом Вардара, где се налазио турски бивак, коњички пук је прикривено обишао село Корешницу и, поступним пребацивањем мањих делова, заузео тај вис, отворивши снажну митраљеску и пешадијску ватру у бок изненађених турских снага. Користећи се коритом реке Бошаве, турски батаљон је, у паници и нереду, одступио кроз теснац низ Вардар, напустивши логор са свом опремом и комором. Сутрадан, када је у Корешницу стигао, са артиљеријом, и 8. пешадијски пук Дунавске дивизије I ради поседа јужног излаза из Демир-капије, коњички пук је продужио гоњење турског батаљона кроз теснац. Око 16 часова, с положаја источно од села Удова, турске снаге су ватром зауставиле коњички пук, који је, затим, прешао у комбиновани фронтални и обухватни напад и поново присилио непријатеља у панично бекство. Заробљено је 19 турских војника, па и сам командант батаљона.
Пошто је саслушао заробљенике и проценио ситуацију, командант пука је дошао до закључка да железничка станица у Дојрану има крупан оперативни значај, пошто је кроз њу пролазила једина железничка веза Солуна с Цариградом, тј. веза македонског с тракијским војиштем. Зато је одлучио да долином Вардара ка Солуну, ради извиђања, упути само официрске патроле, а са главнином пука скрене на југоисток, ка Дојрану, и, у наслону на 8. пешадијски пук, који се налазио на јужном излазу Демир-капије, угрози правац повлачења турских снага од Струмице ка Дојрану, затим, заузећем дојранске железничке станице, прекине железничку везу Солуна с Цариградом, па тек онда крене за Солун.
Преноћивши у Удову, коњички пук је 5. новембра, око 9 часова, без отпора заузео раскрсницу путева Раброво, где је разоружао око 300 турских лакше рањених војника. Настављајући брзо наступање, коњица је избила пред Дојран, где јој се предао цео турски батаљон пешадије, а затим, око 16 часова, ушла у Дојран, пошто се још један батаљон Солунске редифске дивизије возом повукао у Солун. У току ноћи пук је на више места порушио железничку пругу и онеспособио је за саобраћај. После разоружања већег броја турских аскера (граничари) који су са својим породицама бежали за Солун, коњички пук је послао 8. пешадијском пуку у Удово троја кола пушака, док је око 200 заплењених пушака подељено македонским добровољцима.
Сутрадан, 6. новембра, коњички пук је имао преданак у Дојрану, док су његов извиђачки вод и извиђачки делови 8. пешадијског пука без отпора ушли у Ђевђелију, где су за- робили 900 редифа. Тако је овај коњички пук, у садејству са деловима 8. пешадијског пука, овладао територијом до линије Ђевђелија – Дојран.
Тога дана, око 12 часова, у Дојрану је, с правца Струмице, стигао и један ескадрон бугарске коњице, за којим је наступала бригада бугарске Рилске дивизије која се, са српским 14. пешадијским пуком, кретала правцем Штип – Радовиште – Струмица.
Седмог и 8. новембра пук је, по киши и снегу продужио извиђање ка Солуну. Код села Аги Хаџалара дошло је до радосног сусрета са савезничком грчком војском, која је била приступила окружењу Солуна. Грчка Тесалијска армија је, наиме, после успеха у борбама код Селфиџе и заузећа Бера, била продрла ка Солуну, који је, као важан економски и трговачки центар богате солунске области, с великим стратегијским значајем, био у центру пажње Грчке. Због наступања српске војске долином Вардара и ка Битољу и бугарске дивизије и српског 14. пешадијског пука, који су разбили турски Струмски корпус, долином Струме, Хасан Таксим-паша није могао за одбрану Солуна да групише јаче снаге. Прикупивши једва око 19.000 људи (остаци 22. низамске и Насличке редифске дивизије и делови Струмског корпуса), он је посео положаје на реци Азмаку. Али је главнина грчке војске изманеврисала те природно јаке положаје и, продором преко Његуша и Водена, појавила се на десном боку турских положаја. После дводневних борби турске снаге су принуђене да 4. новембра отпочну повлачење ка Солуну, а Тесалијска војска је следећих дана заузела прелазе на Вардару. Поморске десантне снаге, искрцане у Касандрији, такође су се у то време кретале ка Солуну, са североистока су наилазили бугарска 7. дивизија и Коњички пук Дунавске дивизије I, док је грчка флота продрла у утврђену солунску луку, спремна да бомбардује град и с мора учествује у општем нападу.
Дунавски коњички пук је 8. новембра заноћио код села Кјорзине, спреман да учествује у евентуалном општем нападу, до којег, међутим, није дошло, пошто је, угрожена са свих страна, турска војска у Солуну капитулирала.
Деветог новембра, пред вече, стигло је наређење команданта Дунавске дивизије I да се коњички пук хитно врати у састав своје дивизије, која се приближавала битољској битачној просторији.
Пошто је свечани улазак грчког престолонаследника Константина и грчке војске у Солун, предвиђен за 10. новембар, морао бити отказан због великог невремена, Дунавски коњички пук I је тога дана, у духу дивизијске заповести, кренуо преко Дојрана, Демир-капије и Прилепа и, после шестодневних усиљених маршева, прешавши 306 км, 15. новембра, код с. Будакова, пред Витољем, ушао у састав Дунавске дивизије I, а затим, учествовао у битољској бици. Командант Дунавског коњичког пука је са 10 официра и 30 коњаника 10. новембра око 9 часова симболично ушао у Солун и исте се ноћи прикључио своме пуку. Главнокомандујућем грчке војске, престолонаеледнику Константину, послао је извештај о борбеној активности пука до доласка пред Солун.
Наступајући самостално, долином Вардара ка Дојрану и Солуну, без додира са српским или бугарским снагама, овај коњички пук је на најбољи начин извришо задатак који му је поставила Врховна команда, што је у фази припрема напада на организовану одбрану турских снага код Битоља имало особито велики значај.
Штавише, овај пук се није ограничио само на извиђање, већ је испољио и знатну борбену активност, гонећи разбијене и деморалисане турске делове који су се после пораза
код Куманова повлачили долином Вардара. Он је при том испољио изванредну смелост, вештину маневра, брзину и еиергичност у свом деловању, заробивши укупно око 2.000 деморалисаних турских војника и ступивши у додир са савезничком грчком војском.
Деловањем овога пука брзо је расветљена ситуација у сливу доњег тока Вардара, и то је омогућило Врховној команди да дође до закључка да се све непријатељске снаге повлаче и групишу у рејону Битоља. Зато је одлучила да Дунавску дивизију I, коју је због нејасне ситуације задржавала у рејону Штипа, а затим и Тимочку дивизију II, упути у састав армије. Међутим, не мањи значај има борбена активност Дунавског коњичког пука и његово избијање до линије Ђевђелија – Дојран, која је касније призната као дефинитивна српско-грчка граница.
Разуме се, за овако успешно деловање овог коњичког пука био је, без сумње, најзаслужнији његов командант мајор Никола Цоловић, који је на најцелисходнији начин искористио ситуацију у којој се нашао у доњем току Вардара.