Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Улазак у Лерин и ослобођење Ресна
Врховна команда је, прихвативши предлог команданта 1. армије да се повлачење дивизија у позадину одложи до 22. новембра и променивши своје раније наређење, наредила да деснокрилна Моравска дивизија II остане на положајима према Ресну, да Коњичка и још једна, најближа, дивизија избију у висину Лерина и извиђањем на том одступном правцу открију намере непријатеља, да се остале дивизије помере напред, на положаје с којих могу обезбеђивати Битољ, и одмарају до даљег наређења. У духу овога, командант 1. армије је издао одговарајуће наређење Моравској дивнзији II, док је Дринској и Коњичкој дивизији наредио да заузму Лерин, а Моравској дивизији I – да поседне положаје у висини Грајешнице и обезбеђује Битољ с јужне стране.
Сходно армијској заповести, Коњичка дивизија је 20. новембра, после поправке тешко оштећеног моста код Брода, пребацила све своје делове на десну обалу Црне реке и предузела покрет ка Лерину, правцем Бач – село Кремјан – село Ова, да би главнином заноћила на левој обали реке Сакулеве у рејону Кеналија и Негочана, док је претходнички 4. коњички пук, гонећи остатке турског 5. корпуса, заузео косе северно од Лерина, у који је те ноћи ушао један његов ескадрон. Тога дана је Дринска дивизија I такође кренула на југ, код села Месџидли запленила 10 напуштених топова и заноћила у рејону Негочана, с предстражом на к. 619.
Следећег дана, 21. новембра, пошто су се турске јединице биле повукле ка Костуру и Корчи, Коњичка дивизија је, око 11 часова, ушла у Лерин, где се сусрела са грчком војском, која је наступала од Солуна преко Водена. У духу армијског наређења да се Лерин уступи за одмор грчкој војсци, Коњичка дивизија се вратила северније и заноћила у рејон Кеналија. Дринска дивизија I увече се разместила на просторији село Клештина – село Каленик – село Клабучишта – село Негочани.
Овим су били завршени покрети Коњичке и Дринске дивизије I према југу.
За то време, супротно намерама виших команди, Моравска дивизија II својом десном колоном, предузела је гоњење делова Вардарске армије који су се повлачили преко Ресна.
У својству заштитнице 6. корпуса и главнине 7. корпуса, положаје код Козјака је бранила турска 19. дивизија, а иа положајима између Сопотског и Златара налазиле су се предстраже турске 16. дивизије. Пошто је напад с правца Ђаватског превоја био веома отежан због каналисаног правца дејства на јаке и тешко приступачне положаје 19. дивизије, командант десне колоне Моравске дивизије је одлучио да главне снаге упути у обухватни напад правцем село Златари – село Јанковци, који је давао више изгледа на успех, јер се њиме, због испресецаног земљишта, могло неопажено прићи боку и позадини непријатеља, одбацити га с правца који води ка Охриду и присилити на одступање поред Преспанског језера ка Корчи. Зато је командант Моравске II пуковник Недић лично командовао овом обухватном колоном, јачине: пет батаљона (два из 2. прекобројног I и три из 1. пешадијског пука II) и две брдске батерије. Помоћне снаге десне колоне, јачине: два батаљона (по један батаљон из 2. преко- бројног 1 и 1. пешадијског пука II), једна пољска батерија и коњички ескадрон, добиле су задатак да из Ђавата наступају друмом преко Козјака, да турским снагама пресеку одступницу источном и западном обалом Преспанског језера и да их, дејством на бокове и позадину, окруже и униште у преспанској котлини.
Главне снаге десне колоне прешле су у напад у 7 часова. На њих је отворила снажну ватру турска артиљерија из рејона Козјака, која је дотада тукла рејон Ђаватског превоја. Али, услед велике даљине и мртвих углова, колона је без већих сметњи продужила наступање и преко Златара избила на косу Глаиште, где је дочекана ватром турске батерије са северне ивице Ресна. Брзо довучена на ту косу, 9. брдска батерија је јаком ватром ућуткала ову турску батерију и подржала напад своје пешадије према Јанковцу и Ресну. Међутим, делови турске 16. дивизије нису сачекали јуриш, већ су се брзо повукли ка Царевом Двору и Шурленачком Хану, где су и преноћили. Пошто су представници власти понудили предају вароши, трупе десне колоне су око 13 часова ушле у Ресан и заробиле око 400 турских војника. На косу северно од вароши постављена је предстража, састава: 4. батаљон 2. прекобројног пешадајског пука и 9. брдска батерија, да затвори правце преко планине Петрине ка Охриду и дође у везу са десном побочницом (четом) у рејону села Крушје, која је, у садејству с четама македонских добровољаца, у ноћи између 19. и 20. новембра, извршила успешни препад на турски бивак. Остали делови ове колоне распоређени су у кантонмане у Ресну и селу Јанкоецу.
Како помоћне снаге, због закаснелог доласка пољске батерије, још увек нису биле прешле у напад, из Ресна је наређено да се батаљон 1. пешадијског пука II упути у Царев Двор, да тамо образује предстражу ка Корчи, куда су одступале турске јединице, а један вод избаци источном обалом језера ка селу Метоху у циљу заштите бока и позадине.
У међувремену, гоњене грчким снагама, одступале су и турске снаге из Лерина, бранећи се на узастопним положајима. У Корчу је био стигао Штаб Западне војске, а у Биклиште Штаб Вардарске армије. У Биклиште је дошао и 5. корпус (17. низамска дивизија, Битољска редифска дивизија и Коњичка бригада). Овде је требало да штити повлачење Мехмед-пашиног одреда који се налазио у рејону Костура. Шестом корпусу, ојачаном јединицама 7. корпуса, Али Риза је наредио да се повуче у рејон Горице и Лескоеца, а онда, постепено, када прикупи јединице, одступи до села Гломбочија.
Наступање делова Моравске дивизије II 22. новембра
У току ноћи између 20. и 21. новембра 1. пешадијски пук је прикупљен на просторији Царев Двор, село Дрмени, село Перово, док су остали делови размештени у Ресну и Јанкоецу. Око 6,30 часова артиљерија турског 6. и 7. корпуса, који су стављени под команду Џавид-паше, с ватрених положаја у рејону Шурленачког Хана жестоко је почела да туче Перово, с циљем да спречи српске јединице да поставе предстражу код Шурленачког Хана. Око 11,30 часова батаљон 1. пешадијског пука је успео да избије на линију Перово – село Стипона, али му је даље наступање онемогућила турска артиљерија веома снажпом запречном шрапнелском ватром. Због тога је, око 14 часова, у рејон села Дупена довучена једна пољска батерија да подржи наступање пешадаје. Одатле је дејствовала против заштитнице 19. низамске дивизије (два батаљона пешадије и батерија топова) која је држала положаје на линији Шурленачки Хан – Волкодери. Уз снажну заштиту њене ватре, два батаљона 1. пешадијског пука су пошла у напад, под кишом, по блатњавом земљишту. Изложена дејству ове батерије, турска батерија се повукла. Убрзо затим и пешадијски делови су одступили, те заноћили у селу Лескоецу, а Штаб 6. корпуса је заноћио у селу Пушићу.
Први пешадијски пук II вратио се у села Перово, Дрмени, Царев Двор, а у висини Шурленачког Хана на предстражи је остала чета пешадије.
Увече је командант дивизије издао наређење да десна колона настави гоњење делова Вардарске армије ка Корчи, да се неке јединице 22. новембра прикупе и разместе у селима Јанкоецу, Кривени (3. пешадијски пук са 4. брдском батеријом), Сопотском и Златарима (2. пешадијски пук), а да остале продуже марш ка Ресну.
Командант десне колоне потпуковиик Јанковић је образовао два гонећа одреда од три батаљона 1. пешадијског пука II, једног батаљона 2. пешадијског пука и једне пољске батерије.
Покрети ових одреда отпочели су у зору 22. новембра.
Један одред (4. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука) кретао се од села Покрвеника, преко села Снагоице, села Отешева и села Стананеца, ка селу Лескоецу, док је други одред (1. пешадијски пук II и пољска батерија) вршио притисак с фронта, наступајући друмом. Турска заштитница, јачине: пет батаљона 19. низамске дивизије, две батерије топова и коњички ескадрон, држала је природно јаке положаје у теснацу, на линији село Стење – планинске косе 2 км југозападно од Лескоеца. Пошто су две турске батерије отвориле јаку ватру на гонеће одреде, дошло је до контрабатирања српске пољске батерије. Тиме је олакшано наступање пешадије. Међутим, због планинског земљишта, она ипак није могла да обиђе јаке турске положаје у теснацу, па је предузела фронтални напад. После премештања на ватрене положаје јужно од Отешева, пољска батерија је успела да неутралише турску артиљерију и ватру пренесе на живу силу непријатеља. Око 11 часова турска заштитница је у нереду одступила, пошто је главнини обезбедила уредно повлачење ка Корчи. Гонећи одреди су брзо наставили покрет за непријатељем, пробивши се око 13 часова до села Горње Горице, одакле је гоњење турских заштитних делова продужено артиљеријском ватром, све док они нису ушли у јаругу јужно од села Подбучја и заклонили се иза гребена.
Даље гоњење турских снага је обустављено. На превоју Вакуфче остављен је, на предстражи, 3. батаљон 1. пешадијског пука. Остале јединице, пошто су заробиле 60 турских војника и заплениле опрему једног целог турског логора, после дужег одмора су враћене у своје раније кантонмане. Пошто су турске снаге одступиле ка Корчи, сутрадан, 23. новембра, батаљон на предстражи је повучен у кантонман, док су остале јединице Моравске дивизије II, уморне и слабог здравственог стања, распоређене у ширем рејону Ресна: 1. пешадијски пук и 3. батерија у селима Царевом Двору, Дрмени и Перову, са предстражом код Шурленачког Хана; 2. преко- бројни пешадијски пук I и 9. брдска батерија у Ресну, где се налазио и Штаб дивизије; остале јединице на Јанкоецу, Сопотском и Златарима. Четврта чета 4. батаљона 1. пешадијског пука је на буковичком превоју (Долга краста) обезбеђивала правац од Охрида, док су комуникацију Кичево – Гостивар – Тетово штитили: 1. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, допунски батаљон 2. пешадијског пука и један брдски топ, на Гарама, допунски батаљон 1. пешадијског пука, у Извору, и допунски батаљон 3. пешадијског пука, у Кичеву.
За то време, уморна, гладна и дезорганизована, турска Вардарска армија се повлачила из Биклишта ка Корчи, где је 5. корпус пристизао растројен, као гомила изгладнелих људи, иако су грчке снаге оклевале са гоњењем. Убрзо се растројавање пренело и на 6. корпус, али грчке и српске снаге нису искористиле тако повољан тренутак да дефинитивно униште Вардарску армију јер им није било познато у каквом се очајном стању она налази.
Албански народ је и сам желео да се национално ослободи и односио се непријатељски према турској војсци, која је, изгладнела и преморена, лутала селима тражећи храну. Видећи све то, командант Западне војске је тражио да Врховна команда склопи примирје.
Скадар и Јањина су, међутим, настављали упорну одбрану. Зато је Али Риза одлучио да одбрану Јањине појачају две дивизије Вардарске армије, које су тамо дошле средином децембра, под командом Фаик-бега и Хусни-бега; да 6. корпус остане у околини Корче, према српској и грчкој војсци; да 5. корпус оде у Берат, где се повукао и Махмут Хајрет-паша са својим трупама из Елбасана. Штаб Западне војске је прешао у Лесковик да би могао непосредније утицати на догађаје у Јањини.
Пошто су се српске снаге, како ће се касније видети, због примирја биле зауставиле, 6. корпус је према себи имао само грчку војску, коју је доста успешно задржавао, обезбеђујући Јањину са севера, упркос великој хладноћи и глади од које су војници у маси умирали. Тек 16. децембра грчка војска је заузела Корчу.
После пада Јањине 6. марта 1913. турска се војска повукла у троугао Љушња – Верат – Фијери. Ту је, пошто је примирје било прекинуто, у првој половини марта дошло до нових сукоба са српским снагама груписаним у рејону Елбасана.