Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Према армијској заповести за 16. новембар требало је да се трупе 1. армије задрже на заузетим положајима, утврде и максимално ангажују на извиђању земљишта и турских снага на одређеним правцима напада.
Међутим, Моравска дивизија II није могла да поступи у духу армијске заповести, јер се њена угрожена лева колона налазила у непогодном положају на падини Облаковског виса, а десна колона још није била стигла да пресече комуникацију Битољ – Ресан. Због тога је командант дивизије наредио да се продужи наступање, ојачавши десну колону једним коњичким ескадроном и митраљеским водом.
Десна колона је отпочела покрет 16. новембра око 6 часова, са 2. прекобројним пешадијским пуком у првом ешелону. Први пешадијски пук, са 9. брдском батеријом, оставивши на планини Стругови, северозападно од Обедника, свој 3. батаљон ради везе с левом колоном, кретао се у другом ешелону, иза десног крила првог ешелона, гребеном планине Бигле.
Турска команда је у међувремену снаге на овом правцу ојачала поменутим одредом, јачине 6 батаљона ојачаних митраљеском четом и брдском батеријом. Тако су јаке турске снаге држале линију Самарница – Доров гроб, истуривши предње делове ка Обеднику, Смиљеву и Црном врху. Њих су јединице првог ешелона Моравске дивизије брзо одбациле на главни положај одбране, на коме је Големи камен (триг. 1657) представљао најважнији објекат; зато је тежиште напада и било усмерено на њега. Око 10 часова деснокрилни батаљон 1. пешадијског пука, који се кретао гребеном Бигле, успео је, уз подршку 4. брдске батерије, да овлада Големим каменом и одбаци турске снаге ка Гопешу, према коме су наступала друга два батаљона овог пука. Обухваћене са оба крила, турске снаге су, после губитка гребена Бигле, почеле нагло да одступају ка Ђавату. Командант колоне је наредио да 3. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука и 2. батаљон 1. пешадијског пука II, са 9. брдском батеријом, као десно крило, енергично продуже наступање гребеном Бигле ка Ђавату, заузму ђаватски превој и, осигуравши се према Ресну, заузму погодне положаје за одбрану превоја у случају напада турских снага са битољског правца. Ове снаге, не наишавши на отпор непријатеља, избиле су око 14 часова на ђаватски превој. Остала два батаљона 2. прекобројног пешадијског пука, са 4. брдском батеријом и остатком 1. пешадијског пука, требало је да продуже наступање преко Гопеша ка линији Доленци – Лера, одржавајући везу са десним крилом. Ове снаге су наступале под борбом, јер су турске јединице на коси измећу Гопеша и Доленаца покушале да задрже њихово наступање, с циљем да створе потребно време да се повуку и они турски делови који су остали иза српских снага, између Обедника и Метимера. Око 13 часова турске снаге су одступиле преко Доленаца и Лере ка Превалцу, па су српске трупе око 15 часова избиле на линију Доленци – Лера, гонећи непријатеља ватром пешадије и артиљерије.
Тако је десна колона дивизије пресекла комуникацију Битољ – Ресан и извршила постављени задатак, али је остала без везе с левом колоном, с којом је требало да садејствује дејствујући ка Битољу. Македонски добровољци известили су да је из Дебра у Ресан стигло више турских батаљона, па је командант колоне на положај између села Сопотског и Ђаватског потока поставио 3. батаљон 2. прекобројног и 2. батаљон 1. пешадијеког пука, са 9. брдском батеријом, с тим да се утврде и образују фронт и према Ресну и према Битољу. Међутим, пошто он није знао чије су колоне које су избијале ка Облакову, то су део положаја од Ђаватског потока до реке Шемнице посели 2. и 4. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, 1. батаљон 1. пешадијског пука и 4. брдска батерија, док су 3. и 4. батаљон и митраљеско одељење 1. пешадијског пука остали у резерви јужно од Гопеша. Десна колона се, према томе, иако без довољно снага и без везе с левом колоном, била уклинила између левог турског крила на битољским положајима и њихових појачања која су долазила из Охрида, чиме је угрозила десни бок и позадину Вардарске армије.
Јединице десне колоне су тога дана имале 11 погинулих и 37 рањених војника, а заплениле су два топа, заробиле 52 турска војника и на бојишту нашле 42 убијена турска вој- ника.
Лева колона Моравске дивизије II (тј. ојачани 2. пешадијски пук) прешла је у ноћни напад око 3 часа, с три батаљона у првом ешелону. Налазећи се на јуришном одстојању, пешадија је, без ватрене припреме и без подршке артиљерије, снажно и одлучно прешла у јуриш и одбацила турске снаге с положаја на првој тераси Облаковске косе. Овај успех батаљони су енергично развили нападајући даље, уз мање прекиде, ради сређивања борбеног поретка и освајајући, један за другим, турске положаје на степеницама и терасама Облаковске косе. Настављајући борбу од објекта до објекта, они су око 12 часова продрли и заузели Облаковски вис (Бели камен). Одбачене на југ, турске снаге су се задржале на уском гребену јужних падина Облаковског виса, одакле су, уз подршку артиљерије, предузеле више неуспелих противнапада с циљем да поврате овај толико значајан објекат у систему њихове одбране. Ипак, ситуација 2. пешадијског пука, и поред његовог заиста изванредно храброг држања, била је критична, тим пре што је он био без неопходне подршке артиљерије. Турске снаге су се припремале за нов противнапад, дејствујући ватром пешадије и артиљерије, али је командант 2. пешадијског пука потпуковник Душан Васић успео да среди борбени поредак и учврсти постигнути успех утврђивањем положаја. Овај пук је, са свим ватреним средствима, био развијен у први борбени ред, са само две чете 4. батаљона 3. пешадијског пука у општој резерви. Пред вече је на Облаковску косу стигао као појачање, 2. батаљон 3. пешадијског пука. По кишовитом и хладном времену, слабо одевени и уморни, војници су заноћили на коси између Облакова и Кочишта, у борбеној готовости да одбију нове противнападе надмоћних турских снага. Трећи пешадијски пук (без два батаљона), прикупљен на левој обали Шемнице, био је спреман да пође у помоћ 2. пешадијском пуку. Пољски артиљеријски пук, због стрмих нагиба и планинског земљишта, није могао да прати и подржава 2. пешадијски пук, а ван борбе је остао и 1. коњички пук, који, услед јаке ватре непријатеља, није успео да се приближи селу Лисолају.
Лева колона је у дводневној борби и ноћном нападу имала око 200 мртвих и рањених. Погинула су и два команданта батаљона.
Извештавајући пред вече команданта армије и Врховну команду о току борби, командант Моравске дивизије II је протестовао што су Моравска и Дринска дивизија I посматрале борбу његове дивизије са Дрвеника и што на његов поновљени захтев нису послале помоћ; истовремено је захтевао да се Моравској дивизији I нареди да бар један пешадијски пук са брдском батеријом одмах пошаље на његово лево крило, јужно од села Облакова, како би се лева колона одржала пред надмоћним турским снагама. Међутим, због прекида телефонских линија, извештај је у Штаб армије стигао тек сутрадан око 8 часова, тако да командант армије, не знајући какво је стање код Моравске дивизије II, није ништа предузео да је појача. Командант Моравске дивизије I био је наредио 3. пешадијском пуку I да појача Моравску дивизију II, али је наређење закаснило, па је поменути пук тек сутрадан, 17. новембра, око 5 часова извршио покрет ка Облакову.
Моравска дивизија I тога дана је остала на дотадашњим положајима, а извршена су само мања померања њених јединица: 2. пешадијски пук је у сумрак заузео косу северно од к. 1091, а западно од ње 7. пољска батерија, која је извучена на ватрене положаје помоћу биволске вуче и пешадије, контрабатирањем је привремено неутралисала једну турску батерију северно од села Драгарина. Пред вече је 7. пољска батерија стављена под команду 17. пешадијског пука Дринске дивизије, који је, рокирајући се удесно, дошао на триг. 1091; остала артиљерија, пошто је на тешко пролазном планинском земљишту није било могуће употребити, стављена је на располагање команданту Тимочке дивизије II, која се налазила у армијској резерви. Команданти 1. и 3. пешадијског пука били су самоиницијативно одлучили да покретима својих пукова садејствују е левом колоном Моравске дивизије II, али су ти покрети обустављени када је примљено наређење командаита армије да тога дана јединице остану на заузетим положајима, утврђујући се и извиђајући непријатеља. Трећи пешадијски пук је ноћу остао на свом месту, јер је, како је већ речено, било закаснило поменуто наређење команданта дивизије да се пук, најкраћим путем, стави на располагање Моравској дивизији II.
Дринска дивизија I извршила је рокирање на запад у циљу заузимања дотадашњег положаја Моравске дивизије I, како би се поставила на одређени јој правац дејства: село Црнобок – Кукуречани – Крклино – Христифор. Стога је 17. пешадијски пук заузео дотадашњи положај 2. пешадијског пука и ослонио се, десно, на тај пук и к. 1091. Међутим, дивизион пољске артиљерије, одређен за подршку 17. пуку, нису пешадија и воловске запреге успели да извуку на ватрене положаје на југоисточној падини црнобочког брда, али је пред вече 17. пешадијски пук био ојачан 7. батеријом Моравског артиљеријског пука, која је, с великим напорима, била извучена на седло западно од к. 1091. Шести пешадијски пук је заузео положаје 17. пешадијског пука, фронтом ка Шемници. Према томе, Дринска дивизија I зазузела је положаје и заноћила на линији к. 1091 – Стари Српци – Вашарејца, осигурана предстражама на реци Шемници.
Дунавска дивизија I заузела је положаје и заноћила на линији Чапрли – Трап, извиђајући прелаз преко Црне реке, земљиште и турске снаге. Једна чета 9. пешадијског пука, после борби против турског батаљона пешадије, успела је да заузме и поседне Трново, изгубивши 7 људи. Група градске артиљерије (четири оруђа), придата дивизији, дејствовала је од 10 до 12 часова против турских батерија код Оризара и Крклина.
Коњичка дивизија је остала на својим положајима, настављајући извиђање непријатеља. Уз подршку коњичке батерије, једна пешадијска чета и чета македонских добровољаца покушале су да овладају мостом на Црној реци код Новака, али без успеха, јер су две турске чете упорно браниле мост са десне обале.
Тога дана је једна официрска патрола ове дивизије успоставила везу са деловима грчке војске код села Владова.
Градска артиљерија је поседала ватрене положаје и вршила припреме за подршку предстојећем нападу. Њена прва група је водила борбу против турске артиљерије на положајима југоисточно од Кукуречана и југоисточно од Крклина и на раскрсници путева северно од Г. Оризара, у току које су потпуније откривена места ватрених положаја турске артиљерије.
Командант Тимочке дивизије II, у Прилепу, добио је телефонско наређење да 17. новембра заузме положаје на линији Беранци – Кјошли, око 2 км северозападно од Г. Чапрлија, с тим да узме под команду свој 14. пешадијски пук, који се налазио у селу Клепачу, и 8. пешадијски пук I, који је био на Тополчанском вису. У току тога дана обављане су одговарајуће припреме за извршење поменутог наређења.
Према томе, општи напад није отпочео ни 16. новембра, иако се Моравска дивизија II ангажовала свим снагама и постигла значајан успех, иако су остале дивизије првог армијског ешелона биле спремне да са заузетих полазних положаја отпочну дејства. То је било због тога што је тек тога дана стигла Тимочка дивизија II, као и због препоруке Врховне команде да се с нападом не жури док се што потпуније не открију јачина и састав турских снага у одбрани Битоља, чак и по цену да се не предухитри грчка војска. Природно веома јаки и утврђени битољски положаји, као и одлучност турске Вардарске армије да на њима пружи одсудну одбрану, налагали су, разуме се, већу опрезност и потпуније припреме за напад. Зато су дивизије у центру и на левом крилу 1. армије и тога дана остале на својим полазним положајима, утврђујући их и извиђајући снаге непријатеља на одређеним правцима, мада је ситуација на фронту налагала да пређу у одлучан напад, јер се Моравска дивизија II, пошто је још претходног дана прешла предвиђену линију полазног положаја, свим снагама уплела у оштре борбе. Она је тиме пореметила план одбране Вардарске армије и присилила је да врши прегруписавање снага, али се и сама изложила удару надмоћних снага противника. Али је она својим дејством осигурала повољније услове за напад 1. армије. Зато обострана дејства у току тога дана представљају увод у битољску битку. Извесним рокирањем Дринске дивизије I према десном крилу, командант армије је испољио тежњу да више изрази тежиште напада и у извесној мери исправи грешку почетног кордонског распореда.
На турској страни, међутим, развој догађаја тога дана није пружао елементе за оптимизам, па, разуме се, ни одлука команданта Вардарске армије за противудар није се заснивала на реалној процени ситуације.