Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је после пораза у алиначком и кичевском боју дошло до дезорганизованог повлачења, турска команда није имала времена да среди јединице и организује одбрану на иначе погодним положајима на линији планина Дрвеник – Самарница – Бигла. Њој је за одбрану Битоља преостала, као једино погодна, битачна просторија на десној обали реке Шемнице и Црне реке, на којој је основу одбране чинио масив огранака планине Бабе, чији се јак гребен пружао од Белог камена (к. 1431) преко Црновршког брда, Кочишта (к. 1346), Киромарице (к. 1270) и Снегова, спуштајући се ка Битољу и поплављеној долини реке Шемнице и Црне реке. Водећи одбрану на овој просторији, Зеки-паша је желео да сачека решење на главном (тракијском) војишту, а у случају повољног развоја ситуације противударом порази српску 1. армију и потом се окрене према грчкој војсци.
Битољска битачна просторија је захватала земљиште између токова Црне реке, Шемнице и Драгора и делила се на источни, равничарски и на западни, планински део.
Због великих киша Црна река је била јако надошла и разлила се на великој просторији источног, равничарског дела. Лева обала реке од Радобора до Новака била је мо- чварна, тако да је кретање пешадије путевима било отежано, а ван њих је било скоро немогуће. Десна обала на истом делу реке била је потпуно под водом, тако да се Црна река претворила у језеро, ширине 2 – 5 км и дубине, у самом кориту, око 4 м. На делу од Радобора до Новака била су четири дрвена моста слабог капацитета, преко којих су водили сеоски путеви за Трново и Карамане. Од Новака ка Логовардима водио је, по насипу, добар друм, ван кога, због поплаве, кретање није било могуће. На њему је било више пропуста и оштећених мостова, без оправке неупотребљивих чак ни за прелаз пешадије. Код Новака турске су снаге браниле камени мост, који су нешто касније оштетили на другом своду. На делу од Новака до Скочивира није било газа, а мостови код Брода и Скочивира били су исто тако оштећени.
За одбрану прелаза преко Црне реке и Шемнице и за одбрану од наступања српских снага са истока, североистока и севера, турске снаге су организовале и утврдиле отпорне тачке у Логовардима, Караманима, на раскрсници путева код села Раштана, у Трнову, Г. и Д. Оризарима и Могили.
Испред положаја на западном, планинском делу битачне просторије налази се долина Шемнице, широка до 3 км, која је северно од Секирана и Драгожана била местимично а од Смирнова до Кукуречана потпуно поплављена; уз то, сасвим прегледна и ефикасно тучена вишекатном фронталном и уздужном ватром, на целој дужини, са доминантних турских утврђених положаја, организованих на кукуречанској коси и у Кукуречанима, драгожанској коси и у Драгожанима и на вису Киромарици. Дуж целог фронта долину, као јака препрека, пресеца Шемница, дубока и до 1,5 м, прелазна само на газовима код Смирнова и Секирана и преко непорушених мостова код Могиле и Драгожана.
Лево крило битачне просторије завршавало се Облаковском косом, која се на југ, преко Превалца, везивала с планином Бабом, а на север се стрмо спуштала ка Шемници, доминирајући свим прилазима долини Шемнице, којој, међутим, турска команда није поклонила потребну пажњу, као ни положајима на гребену планине Бигле северно од села Гопеша, с којих је могла да се штити врло осетљива комуникација Битољ – Ресан.
У претпољу, на око 10 км пред предњим крајем, турске снаге су, на левој обали реке Шемнице, уредиле за одбрану и поселе предњим одредима рејон триг. 1091, с кога се спречавао развој српских снага с прилепског правца, и вис Бело камење, којим се затварао излаз из долине Црне реке, односно спречавао развој снага које би долазиле тим правцем.
На битољском одбрамбеном положају, као кључни објекат одбране, истицао се доминантни вис Бели камен (Облаковски вис). Ако би овладале њиме, српске снаге би могле извршити обухватан напад на турску одбрамбену линију и ову обасути бочном ватром артиљерије. У плану одбране он је, међутим, занемарен, јер се пошло од погрешне претпоставке да српске снаге, због тешко проходног планинског земљишта, неће нападати тим правцем. Зато овај вис није припремљен за одбрану, и то је српским снагама пружало могућност обухватног дејства. Стога је овај топографски објект, уместо да служи као јак ослонац левог крила, представљао слабу страну одбрамбених положаја, који су се десним крилом наслањали на Црну реку и поплављену долину. Они су, доминирајући потпуно прегледаним предтереном, омогућавали ефикасно ватрено дејство у одбрани предњег краја, који се протезао позади Шемнице, као доста јаке природне препреке.
Ширина зоне одбране износила је око 20 км, а касније, када је у њу укључено и земљипгге у рејону с. Гопеша, износила је и 30 км. С обзиром на јачину турских снага, таква ширина није ишла науштрб дубине и јачине отпора, тим пре што је одбрамбена зона имала дубину од свега око 9 км, која није омогућавала пружање узастопних отпора, исцрпљивање и развлачење српских снага, као ни маневар јединица Вардарске армије у циљу активније одбране. Осим тога, због испресецаности овог земљишта и ретких путева, маневар снага по фронту у току битке био је врло тежак.
Неповољност битољске битачне просторије огледала се и у околности што се јужно, непосредно позади ње, налазила висока, стеновита и тешко пролазна планина Баба, покривена снегом, па одбрамбена зона није имала погодне прихватне положаје за организовање чвршће одбране. Само у крајњој нужди њена северна падина је могла у том смислу да послужи турским снагама у повлачењу са Ђаватског превоја. Због тога и због могућности пресецања несигурних одступних праваца, који су изводили са оба крила главног положаја, постојала је опасност да Вардарска армија, у случају неповољног исхода битке, обухваћена са оба бока, буде одбачена на беспутну планину Бабу, која се уздизала и до 2500 м, где су услови за живот и борбу били немогући.
У повољнијем случају правовременог извлачења са главног положаја турске су снаге могле искористити два потпуно одвојена одступна правца, од којих је главни водио с десног крила на Лерин и Корчу, док је други правац полазио с крајњег левог крила положаја и водио обалом Преспанског језера ка Корчи или на запад, преко Охрида, у долину Шкумбе.
Оба ова правца била су осетљива, јер се битачна просторија могла обићи са оба бока, источно, преко села Рахманлија и Кеналија, и западно, преко шумовитог гребена Бигле, куда се знатно лакше могла угрозити одступница ка Ресну. Одступницу турских снага ка Лерину могао је угрозити и евентуални продор грчке војске с југа и евентуално спајање са српским снагама, што би довело до окружења Вардарске армије у рејону Битоља. Зато Зеки-паша и није могао рачунати на дуже задржавање своје армије на битољским положајима.
У крајњој нужди, ако би биле присиљене да се повлаче преко планине Бабе, турске снаге би могле искористити веома тежак планински пут, незнатног капацитета, који је водио преко Кажана на село Маловиште и село Сливницу, везујући се, даље, за друм ка Корчи или Ресну.
Како се види, битачна просторија је тактички била погодна за пружање одбране. Њено десно крило и њен десни бок били су добро осигурани поплављеном долином Црне реке, северни фронт је био ојачан поплавом Шемнице и вишекатном унакрсном ватром са утврђених отпорних тачака доминантних коса и висова, али су лево крило и леви бок, мада топографски најјачи, били слабији због могућности обухвата и неприпремљености положаја. Међутим, због недовољне дубине, одбрамбена зона није нудила могућност отпора на више узастопних линија а угрожени одступни правци ишли су паралелно с фронтом. Стога турска одбрана на природно јакој линији битољских положаја није могла имати одсудни карактер с циљем да се води решавајућа битка, већ више с циљем да се добије у времену и властите снаге сачувају за повлачење у Албанију.
Сходно карактеру битачне просторије, груписање турских снага требало је извршити тако да три корпуса, с јаким резервама, буду у првом ешелону, обухватајући у систем одбране и облаковски масив, а од делова двају корпуса образовати армијску резерву, поред тога, једним јачим одредом затворити правац Бојиште – Гопеш.
Међутим, пошто није очекиван напад српских снага на правцу облаковског масива и Гопеша, почетно груписање турских снага извршено је погрешно, јер је, како ће се видети цео 6. корпус остављен у армијској резерви, позади десног армијског крила.
Српским снагама су се нудила два операцијска правца за напад на битољске одбрамбене положаје. Правац којим су наступале главне снаге 1. армије ишао је у захвату комуникације Прилеп – Битољ, дакле, источно од утврђених битољских положаја. Међутим, због поплављених долина Црне реке и Шемнице, које су тада представљале знатне природне препреке, 1. армија је била принуђена да скрене на запад, преко мање поплављеног земљишта, које је нудило повољније услове за напад. Правац Кичево – Битољ, куда је наступала Моравска дивизија II, као помоћна снага 1. армије, изводио је преко тешко пролазног земљишта на лево крило турског главног положаја, угрожавајући одступни правац ка Корчи.
По избијању пред главни одбрамбени положај српским снагама се нудио већи број тактичких праваца за напад.
Правац Гопеш – Ђават – Кажани изводи на лево крило турских положаја и просеца турску одступницу на запад, ка Ресну или Корчи, чиме се добијао и потребан ослонац за обухватан напад на турски десни бок и позадину или за даље наступање на запад. Слаба му је страна што води преко планинског земљишта, за које су биле потребне јединице и артиљерија брдске формације, и што му је десни бок био изложен нападу турских снага у наступању из Охрида ка Битољу, па је захтевао јаче снаге, способне за самостално дејство.
Нападни правац Бело камење – Црновци – село Облаково – Бели камен (1431) – Превалец изводи на Облаковски вис, који би по заузимању служио као снажан ослонац за даље дејство према десном боку турских главних снага.
Србима су се нудили и повољни услови за довођење артиљерије у циљу припреме и подршке напада пешадије. Полазни положај за напад је ишао дуж леве обале Шемнице линијом село Црновци – југозападне косе к. 705 и био, нарочито у источном делу, доста удаљен од предњег краја одбране.
Правац Црнобок – Драгожани – Кочиште – село Братин Дол, с полазним положајима на линији косе јужно од Лисојала – Црнобочко брдо (к. 709) – к. 632, такође је изводио на Кочиште, као значајан објект у систему одбране, али је, због прегледности земљишта и велике удаљености од полазног положаја до предњег краја одбране, био изложен дејству добро организованог ватреног система с турских положаја, док сопствена артиљерија, због тешке пролазности планине Дрвеника, тј. полазног положаја, није могла да подржава напад пешадије. Ова планина је могла да послужи и за организацију солидних прихватних положаја у случају да напад не успе или да турске снаге изврше противудар.
Правац село Будаково – Радобор – Могила – Битољ, с полазним положајем на левој обали Црне реке, ишао је преко поплављене долине, тако да је кретање и путем било веома тешко, а ван пута немогуће. Слично је било и с правцем Новаци – Логоварди – Битољ.
С левог српског крила изводио је правац село Мегленци – село Суводол – село Гнеотина – Кенали према боку и позадини турског десног крила и пресецао одступницу турских снага ка Лерину, али је кретање на овом правцу исто тако било јако отежано због поплављене долине Црне реке.
Пошто су услови за пресецање турске одступнице ка Лерину били веома тешки и пошто 1. армија није имала довољно снага за потпуно опкољавање турске војске, изгледа да је требало извршити напад главним снагама на турско лево крило, правцима преко Облаковског виса и Гопеша, у циљу пресецања турске одступнице ка Ресну и обухвата битољских положаја са запада. Та су два правца пружала најповољније услове за напад, јер је туда могла доћи до изражаја властита надмоћност, тим више што је овај одсек фронта био слабо утврђен и слабије поседнут. С фронта, у циљу везивања турских снага, а евентуално и ради пробоја, требало је да дејствују слабије снаге, док на источни део битољскот положаја, због немогућих услова, напад није ни требало вршити, већ само слабијим одредима држати прелазе преко Црне реке, како би се на правцу главног удара могле ангажовати што јаче снаге.