Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Шеснаестог новембра је требало да буде завршено формирање борбеног поретка армије за битку, јер је командант армије био одлучио да сутрадан, 17. новембра, предузме општи напад на фронт турске Вардарске армије. Припреме и организација напада су у основи биле спроведене и дивизије су биле развијене на предвиђеним правцима дејства. Али артиљерија није доведена на погодне ватрене положаје. Од целокупне артиљерије Моравске и Дринске дивизије I, на положаје је постављена само једна батерија Моравског артиљеријског пука, иако је учешће артиљерије било неопходно, јер су трупе морале нападати на утврђене положаје. Изгледа да је у току припрема пропуштено да се, и поред тешких земљишних услова, уз помоћ пешадије и сточне вуче, већи број батерија извуче на положаје ради учешћа у припреми и подршци напада, тим пре што су групе градске артиљерије, одређене да подржавају напад Дринске и Дунавске дивизије I ,биле сувише удаљене од својих циљева да би могле ефикасно дејствовати, и што се осећала велика оскудица у брдским батеријама, које су се на таквом земљишту једино и могле корисно употребити. Исто тако, у припремној фази битке обавештајна и извиђачка служба није успела да прикупи потребне, проверене, податке о непријатељу. Зато команда 1. армије, као ни Врховна команда, није имала јасну представу о јачини, организацији одбране, степену фортификацијског утврђивања и груписању турских снага на битољским положајима, нити је могла сагледати општи однос снага, нарочито на правцу главног удара. Организација позадинског обезбеђења у припремном периоду је, међутим, добро спроведена: на комуникацијама су подигнуте етапне станице, у Прилепу је образована помоћна основица, обезбеђена је сигурност саобраћаја железницом, а тиме су били обезбеђени непрекидно снабдевање јединица муницијом и храном и евакуација рањеника.
Међутим, иако је било непотпуности у припремама за битку, командант армије је ипак одлучио да 17. новембра предузме општи напад, не чекајући ни долазак грчких снага, које су споро наступале ка Битољу. Он се при том ослонио на постојећи офанзивни дух и морал јединица, учвршћене у претходним победама и подстицане жељом за коначном победом.
Зато је око 10 часова 16. новембра почело командантско извиђање, на коме су, у рејону предстражних положаја 17. пешадијског пука, учествовали: командант армије престолонаеледник Александар, начелник штаба армије генерал Петар Бојовић и команданти Дринске и Моравске дивизије I генерал Јуришић и пуковник Гојковић. Пошто је размотрен и утврђен план напада, командант армије је издао заповест за напад која гласи:
“У рукама наше војске је цео Новопазарски санџак и сва Стара Србија. Наша војска је у вези са црногорском.
Наши савезници Грци су ослободили Солун, а Бугари потискују турску војску ка Цариграду.
Наређујем да I армија нападне непријатеља на битољском положају овако:
1. Моравска дивизија II позива правцем: Мраморица – к. 1150 – Црни Врх – Кјеромарица (1248) – Брусник.
2. Моравска дивизија I позива, држећи тесну везу са Моравском дивизијом II позива, правцем с. Дрвеник – с. Лисолај – с. Габалавци – с. Снегово – Битољ – с. Буково.
3. Дринска дивизија I позива правцем с. Црнобуки – с. Кукуречани – с. Крклино – с. Раштани – Св. Недеља – с. Христифор одржавајући тесну везу са Моравском дивизијом I позива.
4. Тимочка дивизија II позива са 8 пешадијским пуком I позива штитиће прву групу градске артиљерије на положају код Зекерја Петилап – служиће као армијска резерва одржавајући тесну везу са Моравском и Дунавском дивизијом I позива.
5. Дунавска дивизија I позива, без 8. пука, садејствоваће, уколико јој је могуће, правцем с. Трново – с. Караман – с. Појешево.
Друга група градске артиљерије заузеће положај у околини с. Добромира и дејствоваће као прва група на отпорне тачке.
6. Коњичка дивизија дејствоваће у правцу непријатељског бока и позадине.
7. Пешадија и пољска артиљерија употребиће сигналпе барјачиће, као што је речено и у заповести О.бр. 454, да би их градска артиљерија могла разликовати од непријатеља.
8. Позадина појединих дивизија као што је речено у заповести О.бр. 454.
9. Напад почети 4 овог месеца у 6 часова пре подне.
10. Армијски штаб у Прилепу, с ким одржавати трајну везу.
Командант армије налазиће се око 8 часова пре подне поред пута између Зекерја Петилап и с. Беранци, куда упутити по једног ордонанс официра са по неколико кољаника из сваке дивизије да тамо буду у 8 часова пре подне”.
У Духу армијске заповести, команданти дивизија су око 18,30 часова, издајући своје заповести, прецизирали задатке својих јединица у нападу, изузев Коњичке дивизије која је тек сутрадан примила армијску заповест.
Командант Моравске дивизије II, међутим, већ је у 4,30 наредио да десна колона у 6 часова пређе у напад, преко Лере, ка Киромарици, док је лева колона требало да остане у одбрани све до доласка осталих делова њеног 3. пука и 3. пешадијског пука Моравске дивизије I и до избијања у њену висину десне колоне; 1. коњичком пуку је наређено да се креће дуж друма Лопатница – Кукуречани ради заштите левог бока дивизије, уместо да је упућен у састав десне колоне ради извиђања и обезбеђења десног бока дивизије.
Према заповести Моравске дивизије I требало је да 3. пешадијски пук још те ноћи појача Моравску дивизију II; да 1. пешадијски пук, са брдском батеријом и водом болничара, напада западно од Лисолаја, правцем Габалавце – Секиране – Кочиште – Смирново – Снегово – Битољ – село Буково, одржавајући тесну везу с левим крилом Моравске дивизије II; да 2. пешадијски пук, с водом болничара, напада правцем Лисолај – Габалавци – Секирани – Кочиште – Смирново – Снегово – Битољ – Буково; да се 16. пешадијски пук – код кога је требало да се налази командант дивизије и иза кога се кретао пионирски полубатаљон – као дивизијска резерва креће 1 км иза 1. пешадијског пука; да напад подржи батерија која је била извучена на седло западно од к. 1091, а остала артиљерија се ставља на располагање Дринској дивизији I у Беранцу, где се развијало и завојиште; да трупна комора дође у Старе Српце, 1. степен колонске коморе, крећући се правцем село Којнари – село Врбјани – село Кривогоштани – село Крушевљани, дође у село Обршане, а 2. степен остане у Прилепу.
Командант Дринске дивизије I својом заповешћу је одредио: да 17. пешадијски пук напада правцем Драгожани – Кукуречани – Раштани – Крклино – Битољ – Христифор и с пионирском четом подигне прелазе на реци Шемници код Црнобока; да лево од њега напада 6. пешадијски пук; да се позади 17. и 6. пешадијског пука, у другом ешелону, креће 5. пешадијски пук с командантом дивизије, а иза њега 4. пешадијски пук, пошто га буду смениле јединице Тимочке дивизије II.
Заповешћу Дунавске дивизије I регулисано је да се напад изврши у две колоне, скоро исте јачине: десна (9. пешадијски пук са 3. дивизионом и водом пионира) правцем далбеговачки мост – Трново – Карамани – село Појешево, који је био одредио командант армије, а лева (7. пешадијски пук са 2. дивизионом, пола пионирске чете и водом болничара) правцем Добромир – Новаци – Логоварди, с тим да везу између колона одржава коњички пук; да 18. пешадијски пук, са 1. пољским дивизионом, буде у другом ешелону, који је требало да се креће на правцу наступања леве колоне и из села Будакова дође у Добромир, где ће бити и Штаб дивизије; да у рејону тога села група градске артиљерије изабере ватрене положаје ради подршке нападу обе колоне; да се 8. пешадијски пук I, у Тополчану, и 14. пешадијски пук, у Клепачу, ставе под команду Штаба Тимочке дивизије II, а брдска батерија која је била са 8. пешадијским пуком у Демир-капији прида Дринској дивизији I. Али је командант Тимочке дивизије II, не схвативши задатак, наредио 8. пешадијском пуку да дође у Беранце а 14. пешадијском пуку до дође у Кјошли, са задатком да штите артиљерију.
Том заповешћу команданта армије, као и оном од 14. новембра, изражена је замисао да три дивизије (Моравска I и II и Дринска дивизија I) у првом и једна (Тимочка II) у другом армијском ешелону, на тежишту напада, изврше пробој фронта одбране непријатеља на правцу Киромарице, тј. на одсеку који је топографски представљао најјачи део битољских положаја; да Дунавска дивизија, као помоћна снага, напада на источни део фронта, преко Црне реке, у складу са земљишним могућностима; да Коњичка дивизија, с левог армијског крила, дејствује према десном боку и позадини Вардарске армије.
Очигледно је да је командант армије оваквом идејом маневра тежио да пре свега овлада Киромарицом, имајући је у виду као главни објекат у систему одбране, а при том запостављао рејон Облаковског виса и његов значај са гледишта разбијања турске одбране и, посебно, са гледишта сигурности бока главних снага у наступању ка Киромарици. Осим тога, дивизијама су дати само правци напада, који су се завршавали нешто јужније од Битоља, на уском фронту од око 9 км, као да се ради о протеривању турских снага с неутврђених положаја, уместо да се регулишу зоне дејства, одговарајући маневри и узастопни задаци дивизија, с циљем да се непријатељ ослаби, испресеца и по деловима уништава.
Све ово, као и чињеница да у тренутку преласка у општи напад није била осигурана довољна артиљеријска подршка пешадијским дивизијама и да се у заповести не дају подаци о систему одбране (јачини и распореду противничких снага, њиховим намерама и могућностима, тежишту одбране по фронту и дубини) указује да се идеја маневра заснивала на површној процени земљишта и веома недовољном познавању стварних тактичко-оперативних могућности непријатеља на појединим одсецима фронта и на фронту као целини.
Издајући заповест за општи напад командант армије још није био сагледао значај истицања Моравске дивизије II која се 15. октобра ухватила падина Облаковског виса, а следећег дана, већ око 12 часова, овладала овим тако значајним земљишним објектом. Стога, уместо да је ојачана потребним снагама с циљем да одржи овај положај, а потом, са ослонцем на њега одбаци непријатеља и пресече му одступницу за Ресан, овој дивизији је био, неуобичајено, одређен изломљени правац напада, прво на југ до к. 1431, затим на југоисток до к. 1270, па опет на југ до села Брусника.
У разматрању идеје маневра команданта армије посебно се мора истаћи да се не посвећује пажња обезбеђењу десног крила и бока армије. То је, с једне стране, Моравску дивизију II довело у врло тешку ситуацију, јер иако је, према армијској заповести, тежиште његовог напада требало да буде на левом крилу, она је морала знатне снаге ангажовати на свом десном крилу. Са друге стране, ова чињеница указује колико командант армије, одлучујући се за општи напад, није познавао стварну ситуацију.
Дринској и, нарочито, Моравској дивизији I такође су дати изломљени правци напада, који су прво ишли на запад а затим на југ. Међутим, интересантно је да командант армије, иако није много рачунао на могућности Дунавске дивизије I у нападу на источни део фронта, ипак није поступио по наређењу Врховне команде да тамо остави само један пешадијски пук за чување прелаза а остале јединице пребаци преко Црне реке. Зато овој дивизији нису створене могућности да испољи јачи утицај на ток догађаја.
Коњичка дивизија није појачана пешадијом и артиљеријом из Дунавске дивизије I, што јој је било потребно да би извршила постављени задатак.
Пошто је Врховна команда одлукама команданта 1. армије стављена пред свршен чин, и пошто у току овога дана она није испољила непосреднији утицај у погледу исправки и допуне распореда и задатака појединих јединица армије, њена ранија наређења да се ојача десно крило и да се на положајима на левој обали Црне реке остави само један пук нису извршена, иако су била сасвим у складу са ситуацијом.