Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Појава 6. и 17. пешадијског пука Дринске дивизије I 4. новембра пред вече у рејону села Небрегова и села Дреноваца, према левом боку и позадини турских снага, у одбрани превоја Присад изазвала је слабљење борбеног морала и повлачење 43. и 45. пука с положаја, што је довело и до одступања турских снага са Боруле. Пошто у таквој ситуацији није видео могућности да се изгубљени положаји поврате и српске снаге задрже у наступању, командант 5. корпуса је у ноћи 4/5. новембра издао наређење да сутрадан отпочне одступање за Битољ, иако је било предвиђено да такво наређење може издати само командант Вардарске армије.
Сазнавши, у зору 5. новембра, за ово наређење, командант Вардарске армије је одмах у Штаб 5. корпуса упутио начелника свог штаба. Овај је с командантом корпуса пошао да извиди ситуацију на фронту. Тада је деловима 45. пука који су водили борбу на западним падинама присадског теснаца наређено да истрају у одбрани; затим су предузете мере да се задрже, прикупе и среде јединице које су се биле повукле. Према камењару, на левом крилу корпуса, упућен је 15. стрељачки батаљон, а на положај је истурена једна брдска и једна пољска батерија. Команданту 15. дивизије је наређено да се брани на јужним гребенима Пештерице и да се на фронт одмах врати 43. пук, који се, у повлачењу, већ био приближио Прилепу, где се, у резерви, налазио 5. стрељачки пук и једна батерија. Али ови напори нису могли дати резултате, јер су, у зору 5. новембра, српске снаге наставиле напад, у духу заповести Врховне команде, с циљем да тога дана коначно одбаце непријатеља и ослободе Прилеп, а затим, према наређењу Команде 1. армије, заузму положаје на линији село Сенокос – Прилеп – село Селце, а Коњичка дивизија продужи извиђање турских снага у правцу Битоља и успостави везу с Моравском дивизијом II.
Обавештен да српске снаге продиру из села Дупјачана на југоисток, Зеки-паша је одлучио да 5. корпус повуче на положаје јужно од Прилепа, па је команданту овога корпуса наредио да с потребним снагама заузме положаје између манастира Тресковца (у рејону Златоврха) и (Марковог града у Прилепу) ради прихвата корпуса.
Турску команду је нарочито забрињавао обилазни напад десне колоне Дринске дивизије I, посебно избијање 17. пешадијског пука, овога дана у зору, на седло између Црвенице и Јединака, чиме је непосредно била угрожена позадина борбеног поретка делова 15. дивизије и било омогућено одсецање одступнице турских снага ка Прилепу. Због тога су најближи делови турског 45. пука око 6 часова кренули у напад против тих српских снага. Пошто, због земљишних услова, 6. пешадијски пук није могао да се развије, борбу је прихватио само 17. пешадијски пук, који је тукла једна турска батерија с ватрених положаја из рејона Гладног поља. Око 9 часова напад је заустављен. И пошто су се на десном боку ових турских снага појавили предњи делови 4. пешадијског пука, турски 45. пук је почео да се повлачи ка Прилепу. А када га је једна батерија обасула шрапнелима, одступање се претворило у неуредно повлачење. Око 10 часова 17. пешадијски пук је прешао у гоњење, које је водио доста енергично, све до последње косе пред Прилепом, где се задржао, пошто су турске снаге око 13 часова већ биле одступиле. У 17 часова командант пука је примио дивизијску заповест да са два батаљона заузме Прилеп. па је у току ноћи један батаљон посео град а други је образовао предстражу јужно од Прилепа.
Овога дана 17. пешадијски пук је имао 4 мртва и 18 рањених војника.
Продужавајући напад, лева колона Дринске дивизије I имала је задатак да одбаци турске снаге са Боруле и присадских положаја. Кренувши у наступање око 7 часова, 4. пешадијски пук се доста споро кретао у захвату друма, сачекујући 5. пешадијски пук који је тешко наступао падинама Боруле и Ћаве. Али око 9 часова предњи делови 4. пешадијског пука, избијајући према Првеници, угрозили су десни бок турског 45. пука, који је јужно од овог гребена водио борбу против 17. пешадијског пука, па су турске снаге биле присиљене да се новуку ка Гладном пољу. Око 9,30 часова пробиле су се две батерије Моравског пољског артиљеријског пука (који је требало да подржава 4. пешадијски пук) и с ватрених положаја, у захвату друма, између Црвенице и Ћаве, отвориле ватру на турске колоне које су с правца Присада и Плетвара одступале друмовима ка Прилепу. Гоњење ватром настављено је касније с ватрених положаја између Кукула и Гладног поља, где је око подне стигао и 4. пешадијски пук, распоредивши се на око 3 км североисточно од Прилепа. Тада су се према граду повлачили и турски заштитнички делови од Плетвара и села Пештрице.
Успешним нападом 4. пешадијског пука I у рејону Присада омогућен је напад 5. пешадијског пука I на турске положаје у рејону Боруле. После пробијања турског фронта и повлачења турских снага ка Прилепу, 5. пешадијски пук се по подпе приближио Прилепу и заноћио близу рејона размештаја 4. пешадијског пука.
Укупни губици леве колоне Дринске дивизије I у борбама на Присаду износили су 26 погинулих и 192 рањена.
Други пешадијски пук Моравске дивизије I овога дана је имао мању борбу у рејону Крстеца, али је она престала чим су пукови Дринске дивизије I угрозили леви турски бок у рејону Јединака, односно пробили турски фронт у рејону Присада и Боруле. По јакој хладноћи, која је проузроковала више случајева смрзавања војника, делови 2. пешадијског пука су се с Козјака и Крстеца прикупили код Ореховца, а затим је пук продужио ка Прилепу и зауставио се између Кукула и Гладног поља, близу рејона размештаја 4. пешадијског пука.
У борбама на Крстецу 3, 4. и 5. новембра овај пук је имао 53 мртва и 150 рањених војника и официра.
У истом биваку заноћили су и остали пукови ове дивизије, који нису учествовали у борбама, пошто су их, после увођења у борбу, у току 4. и 5. новембра престигли пукови Дринске дивизије I из другог ешелона. Након што су, око 15,30 часова, сишли с Мукоса на друм, код присадске карауле, 1, 3. и 16. пешадијски пук су једва стигли у рејон Пештрице, јер је друм био јако закрчен.
Тако су се Дринска и Моравска дивизија I, нагомилавајући трупе, разместиле на отвореном пољу у уској прилепској котлини, где нису били повољни услови ни за одбрану, ни за одмарање трупа, уместо да су, наступајући ширим фронтом, заузеле погоднији распоред за преноћиште, који би пружао већу борбену готовост.
На плетварском правцу ни овога дана није дошло до борби, јер су се турске снаге, угрожаване с правца Присада, повукле с превоја још око 10 часова и одступиле ка селу Леништу. Зато је Коњичка дивизија I предузела покрет ка Прилепу, с Моравским коњичким пуком I у претходници. Њена коњичка батерија тукла је ватром заштитничке делове турске 13. дивизије који су се повлачили висовима источно од Прилепа. Око 13,30 часова претходнички Моравски коњички пук је први ушао у Прилеп. Али, уместо да хита напред у циљу извиђања турских снага с којима је био изгубљен борбени додир, овај коњички пук се упустио у церемонијал дочека који му је приредило станавништво Прилепа. Тако је изгубљено време да би се успоставио борбени додир с турским снагама. Са истим церемонијалом дочекана је пред вече у граду и главнина Коњичке дивизије, која је заноћила у биваку јужно од Прилепа, док се Моравски коњички пук I налазио на предстражном положају на линији Бего Ливада – Кара Камен, истуривши две мртве страже на линију Кадино Село – с. Беровце – с. Лагово. Касно увече у састав дивизије стигао је и 4. коњички пук, маршујући од Извора, преко Никодина и Плетвара. Уверена да су турске снаге одступиле ка Битољу, команда ове дивизије није организовала обавезно извиђање непријатеља, нити је одредила линију до које је требало да сама предстража организује извиђање. На тај начин, Коњичка дивизија је ове ноћи пропустила да, извиђањем непријатеља, прикупи потребне податке, не само тактичког већ и оперативно-стратегијског значаја, што ће касније имати неповољне последице. Тако су коначно овога дана завршене борбе на Бабуни.
И овога је дана Тимочка дивизија II остала у рејону Велеса, а Дунавска дивизија I у рејону Криволака, с тим што су делови њеног 7. пешадијског пука посели Кавадарце. Одред Дунавске дивизије I успео је да заузме јужни излаз из клисуре Демир-капије, па је дивизијски коњички пук заноћио у селу Удову, а 8. пешадијски пук у рејону села Градеца.
У духу наређења команданта армије да се јединице прикупе јужно од Прилепа и организију одбрану праваца ка југу, 5. корпус се у две колоне, повукао ка селу Алинцу. Последњи се повукао Мехмед Али-пашин одред, који је с левог корпусног крила одступио после 15 часова и, преко села Мажучишта и села М. Којнара, стигао у рејон села Галичана. Због овакве ситуације на прилепском правцу, Зеки-паша је истога дана наредио и 7. корпусу да се из Кичева повуче у село Прибилце. Одступање турских снага огорчило је команданта Западне војске. Зато је он одлучно захтевао “да се по сваку цену спасе част војске” и противнападом поврати Прилеп. Међутим, повлачење корпуса је било, у ствари, у духу заповести овога команданта да се пред надмоћним српским снагама изврши повлачење у Битољ, “не излажући корпус уништењу”. Али, вероватно под утиском успеха постигнутог против грчких снага код Соровића, Али Риза-паша је по четврти пут променио одлуку и издао супротно наређење. Овога дана, међутим, њега је бринуло то што је “морал који је овде (у Битољу – прим. Б. Р.) подигнут код становништва у току ова два дана, јутрос срушен.. . повлачењем … 5. корпуса”. Приговарајући команданту армије да није “… чуо ни за једну санкцију у вези оних који беже и уносе панику…” Али Риза-паша је драматично завршио наређење: …”Нипошто не могу дозволити да 5. корпус буде узрок неуспеха Западне армије!” Због тога је командант армије истога дана увече издао наређење 5. корпусу, који се већ налазио на алиначким положајима, 15 км јужно од Прилепа, које је гласило: “Уколико је морал војске на висини прећи у противнапад и повратити Прилеп, у противном бранити се на линији на којој се налазите, а ако се укаже потреба, повући се у реду иза Црне реке, где се задржати”.
Продуживши напад борбеним поретком од претходног дана, Дринска дивизија I постепено је избила у први ешелон, док су се пукови Моравске дивизије 1 спонтано нашли у другом ешелону, иза Дринске дивизије I, сем 2. пешадијског пука, који је и овог дана представљао лево армијско крило. Тако је и 5. новембра напад извођен јаким десним а слабим левим крилом, при чему су команданти јединица преузели команду над својим формацијским трупама.
Међутим, српске снаге су овога дана без већих напора овладале превојима на Бабуни и заузеле Прилеп. Наиме, одбијањем противнапада противника и продором десног кри- ла Дринске дивизије I, претходног дана увече, према Небрегову у ствари је била компромитована одбрана 5. турског корпуса на Бабуни. То је команданту корпуса, који је непосредно пратио развој догађаја, било јасно још ноћу 4/5. и зато је и наредио извлачење снага. Стога је напор команданта армије да се овога дана противнападом измени ситуација на фронту остао само као покушај који се и није заснивао на реалним оперативно-тактичким могућностима 5. корпуса, посебно његове 15. дивизије, према којој су биле усмерене главне српске снаге. Напротив, покушај противнапада и овог дана значио је, у суштини, подметање већ потресених јединица ове дивизије под удар надмоћних снага противника. Зато је неуспех овог покушаја означио крај отпора турских снага на Бабуни. Темпо наступања снага 1. армије овога дана био је условљен не толико отпором браниоца колико карактеристикама земљишта и недостатком специјално обучених јединица за дејство на планинском земљишту, као и закрченошћу прилепског друма, на коме су се нашле јединице и коморе скоро целе 1. армије. То је, поред осталог, условило да изостане потпуније и енергичније гоњење на бојишту и омогућило одвајање и извлачење јединица 5. корпуса на следећу погодну одбрамбену линију, с којима је изгубљен сваки додир. Штавише, у току те ноћи није организовано извиђање ради пажљивог праћења поступка турских снага, нити су вршена ноћна узнемиравања пепријатеља. Све је ово, свакако, резултирало из чињенице што Штаб армије ни овога дана није руководио бојем, нити је испољио утицај на поступке својих јединица, посебно после ослобођења Прилепа, у циљу осигурања и одржавања контакта с непријатељем.