Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Повлачење турског 7. корпуса преко Тетова ка Дебру и Кичеву
После пораза код Куманова и Качаника, одступајући према Скопљу, делови Вардарске армије повлачили су се у таквој паници да су, без озбиљнијих тешкоћа и без притиска српских снага, пресецали штранге на запрегама, напуштали топове и бежали. Због тога, као и због опасности да Моравска дивизија II, евентуалним дејством од Качаника ка Тетову, не пресече одступницу ка Кичеву, командант 7. корпуса Фети-паша је напустио идеју о одбрани Скопља. Повлачење његових растројених јединица ка Тетову отпочело је 25. октобра. Међутим, на инсистирање турске Врховне команде да се организује заштита Солуна, командант Западне војске је тога дана издао заповест да се и 7. корпус повуче преко Тетова и Гостивара ради одбране Битоља.
Сутрадан, 26. октобра, на путу ка скопској железничкој станици, одакле је артиљерију требало транспортовати, преко Солуна, за Битољ, услед случајног пушкарања дошло је до панике у којој је на путу остављено 30 артиљеријских оруђа из пет хаубичких батерија, док су официри и остало људство са запрегама побегли у правцу Тетова.
С тако растројеним јединицама 7. корпуса у Тетово се повукао и 1. коњички пук. Мехмед-паша, командант Приштинског одреда (око два батаљона пешадије, два коњичка ескадрона, један одред за утврђивање и људство трију пољских батерија), известио је команданта Западне војске да су од Приштинског и Вучитрнског пука остали само официри, да је од два батаљона регуларне војске остало свега 112 а у осталим јединицама 210 војника. На Качанички редифски батаљон се није могло рачунати, јер је он био ангажован на обезбеђењу збега. Ради заштите артиљерије, дуж пута је остављен један одред од 80 људи, али је половина људства овог одреда ноћу побегла с положаја. Шести стрељачки пук и неки други делови 6. корпуса, који су се повукли са снагама 7. корпуса, без задржавања су наставили марш преко Кичева с циљем да поново уђу у састав своје 17. дивизије.
У ноћи између 26. и 27. октобра растројене турске снаге повукле су се из Качаника, преко села Глобочице, у Тетово, док су три батерије, уз пратњу стрељачког батаљона, биле присиљене да се, због слабих путева, повлаче од Качаника за Скопље. Због незнатно оштећеног пута, деморалисане посаде су напустиле свих 12 топова, а стрељачки батаљон је 27. октобра, преко Илијасових Ханова, стигао у Тетово.
Несређено стање у јединицама које су одступиле у Тетово трајало је све до 29. октобра. Претпостављајући да ће вршити противнапад у правцу Скопља, многи артиљерци су 26. октобра у Тетову оставили своја оруђа и на запрежним коњима побегли у правцу Гостивара, одакле их је, сутрадан, потера вратила у Тетово. Изражавајући жељу за повлачењем у Битољ, командант 7. корпуса се жалио да му је становништво Тетова и Гостивара саопштило захтев да одустане од борбе, да би тако сачувао ове градове од пустошења. Одговарајући на овај захтев, командант Вардапске армије је исте ноћи наредио да јединице 7. корпуса, средивши се, поседну положаје између Скопља и Тетова и да извиђају правце ка Скопљу и Качанику.
Турским снагама у Тетову нудили су се изванредио повољни положаји за одбрану, с којих су могле знатио успорити наступање српских снага, јер су Жеден-планина и Суха гора чиниле теснац који се могао лако бранити. Правац Скопље – Тетово, истина, могао се обићи од Качаника, али су се на том правцу пружали огранци Шар-планине као солидни одбрамбени положаји.
У духу наређења команданта армије, командант 7. корпуса је, прикупивши све снаге из Тетова, у рејон села Глобочице упутио четири пешадијска батаљона, два митраљеска одељења, један коњички пук и једну батерију, са задатком да задржавају српске снаге које су продирале с правца Качаника.
Командант Вардарске армије известио је команданта Западне војске о предузетим мерама на правцу Тетова, уверавајући га да ће одржавањем додира с непријатељем, у за- штитничким борбама, добити у времену и да ће 7. корпус, у границама својих могућности, бранити Тетово. Међутим, не обазирући се на план и ауторитет команданта Вардарске армије, командант Западне војске је изменио армијско наређење и 27. октобра наредио непосредио 7. корпусу да се, преко Гостивара и Кичева, повуче у Прилеп, истичући да је нецелисходно његово даље задржавање у рејону Тетова. Командант Западне војске није уочавао важност овог правца и потребу за снагама које би дочекале противника који ће се спустити од Тетова на југ, сматрајући да је најцелисходније Вардарску армију што пре прикупити у рејону Прилепа ради заустављања главних српских снага. Због тога је изостало и правовремено наређење да се снаге Махмуда Хајрет-паше, које су се повлачиле од Пећи преко Горе, доведу у рејон Тетова ради одбране овог правца, у ком случају би имало оправдања повлачење 7. корпуса у рејон Прилепа. Пошто то није урађено, 7. корпус је био једина снага која је могла да организује одбрану на правцу Тетово – Кичево, и спречи да Прилеп буде угрожен из позадине. Не предвиђајући такву ситуацију, командант Западне војске је пожурио да и накнадним наређењима убрза покрет 7. корпуса за Прилеп.
Али се 7. корпус тек 29. октобра, после прикупљања у Тетову, нешто средио. Формирани су Комбинована дивизија, са 1946 војника, и Артиљеријски пук, од три дивизиона, по три батерије, са 33 артиљеријска оруђа (од којих четири неисправна). Осим тога, у саставу 7. корпуса налазили су се 19. дивизија, под командом Јусуфа Зија-бега, са 2.413 војника, и ослабљени 1. коњички пук, који се био одвојио од своје дивизије и отишао у правцу Тетова.
Бивши командант Приштинског одреда Мехмед-паша, и сам родом из Тетова, упорно је захтевао да се варош брани, што је било у складу с наређењем команданта армије. Међутим, становништво је енергично захтевало да се одустане од одбране града, а командант Западне војске је више пута понављао наређење непосредно 7. корпусу да се повуче ка Прилепу. У таквој ситуацији нападне колоне српске војске приближавале су се граду с три правца, претећи одсецањем одступнице изнурених и изгладнелих турских снага. Колебљиви командант 7. корпуса најзад се одлучио на повлачење ка Дебру и Кичеву, на око тридесет минута пре уласка делова српске коњице у град. Последњи је, око 15 часова, одступио Мехмед-паша.
Наступање Моравске дивизије II и ослобођење Тетова
Према оперативном плану српске Врховне команде, 3. армија је, после ослобођења Приштине, продужила наступање ка Куманову и Скопљу, с циљем да дејствује у леви бок и позадину турских главних снага које су се очекивале у рејону Овчег поља. У духу те идеје, и по одлуци команданта 3. армије, Моравска дивизија II је дејствовала у захвату друма који води за Скопље. Пошто је, 27. октобра, разбила турске делове у Качаничкој клисури, она је избила у рејон северно од Скопља, који су већ биле ослободиле трупе 1. армије. Зато се ова дивизија, по наређењу команданта 3. армије, прикупила и распоредила на Бардовачкој коси, фронтом према Тетову, и остала на одмору до 29. октобра.
За то време командант дивизије је добио обавештење да су ка Тетову одступиле турске снаге из Качаника под командом Мехмед-паше и из Скопља под командом Фети-паше. Ценећи ситуацију и значај правца Тетово – Кичево за даље операције, командант дивизије је сматрао природним и најцелисходиијим да његова дивизија дејствује у том правцу или на десном крилу 1. армије у случају њеног наступања од Скопља ка Прилепу или као претходница јачих снага које би евентуално биле упућене преко Тетова.
Немајући никаквих обавештња, нити наређења од претпостављене команде, а не желећи да остане у улози пасивног посматрача, командант дивизије је сам одлучио да 29. окторба са дивизијом изврши покрет ка Тетову, у циљу извиђања и гоњења разбијених непријатељевих снага, не тражећи за то одобрење вишег команданта, кога о томе није чак ни известио.
Тако је око 9 часова дивизија отпочела покрет ка Тетову.
Била је то, свакако, разумна иницијатива која је произишла из правилне оцене ситуације и уочавања потребе да разбијеног непријатеља треба смело гонити, како би му се онемогућило уредно повлачење и организовање одбране на линији Тетова. То је било сасвим у складу са оперативном ситуацијом коју командант 3. армије и Врховна команда још нису били схватили, јер још није била схваћена тежина пораза турских снага код Куманова. Међутим, било би целисходније да је командант дивизије о свему овоме обавестио команданта армије и захтевао акцију не само своје дивизије него и осталих снага.
Према плану, дивизија се кретала у две колоне: десна – 1. пешадијски пук са две брдске батерије и водом коњице – обухватним правцем преко Кучкова, Режанца и Слатине, а лева – 2. пешадијски пук с пољском батеријом и коњичким ескадроном – друмом ка Тетову. Трећи пешадијски пук, са остатком артиљерије, остао је код Бардовца с налогом да буде спреман за кретање око 12 часова.
Међутим, у 10 часова стигло је наређење команданта армије да се ова дивизија, у духу наређења Врховне команде, прикупи код Скопља. Али командант дивизије је одлучио да не обуставља покрет и не враћа јединице ради обезбеђења Скопља. Тако је дивизија, супротно армијској заповести, продужила покрет ка Тетову, док је у Штаб армије упућен начелник Штаба дивизије да изнесе разлоге због којих је ипак настављен покрет. Ноћу око 20 часова командант армије се сагласио с тим разлозима и одобрио наступање целе Моравске дивизије II ка Тетову. Одмах затим он је у том смислу издао и писмено наређење, ојачавши дивизију 1. прекобројним пешадијским пуком Моравске бригаде I и једном брдском батеријом. Сем тога, под команду команданта дивизије стављен је и 1. коњички пук Коњичке дивизије, који се већ налазио у извиђању на правцу Тетова.
У наступању дивизија није наишла иа отпор непријатеља, тако да је деснокрилни 1. пешадијски пук, јако заморен након пређених 22 км по тешко проходном земљишту, стигао око 15 часова у село Режанце, где је и преноћио, са предстражом у правцу села Вратнице и у селу Јегуновцима, док је 2. пешадијски пук, крећући се у захвату друма, око 16 часова стигао у село Глумово и ту преноћио, са предстражом иа линији село Бојане – село Чајлане. Крећући се испред 2. пешадијског пука, коњички ескадрои је пред вече у теснацу код села Групчина наишао иа делове непријатељске заштитнице и, оставивши патроле да одржавају додир с непријатељем, са главнином преноћио у Глумову. Нешто источније преноћио је Коњички пук, који се у току дана кретао позади 2. пешадијског пука, док је резерва (3. пешадијски пук и три батерије) остала са Штабом дивизије на Бардовцу, јер се није указала потреба за њеним дејством.
Располажући подацима да се јаче турске снаге налазе у Тетову, с предњим одредима код села Групчина и Добрца, командант дивизије је одлучио да, настављајући покрет ка Тетову, главним снагама нападне непријатеља с фронта и да, уз истовремеии обухват деснокрилних и левокрилних снага са севера и југа, овлада Тетовом, пресецајући непријатељу одступницу ка Гостивару. У складу с тим, Моравска дивизија II је 30. октобра продужила покрет.
Око 15,30 часова претходнички делови су без отпора ушли у Тетово, пошто су угрожене турске снаге око 15 часова одступиле ка Гостивару. За њима су одмах упућене патроле ради извиђања и одржавања додира. Остале снаге дивизије су стигле и заноћиле у рејону села Г. и Д. Лешнице, Добрца и Јегуноваца.
Ослобођењем Тетова су пресечене везе с Качаником и Призреном и спречено је повлачење турских снага из Метохије овим правцем, а истовремено је омогућено даље наступање сриских снага ка Гостивару и Кичеву или Дебру. Међутим, тиме ипак није остварена намера команданта дивизије да се турским снагама пресече одступница ка Гостивару, јер се непријатељ правовремено повукао.
Акција Моравске дивизије II била је врло целисходна, и у складу са оперативном ситуацијом, али и са жељом пуковника Педића да, супротно намери Врховне команде да ову дивизију извуче с фронта и остави је на обезбеђењу Скопља, добије засебан операцијски правац и већу слободу рада. У тим условима могли су доћи до изражаја способност и умешно командовање овог одличног команданта.
Ослобођење Гостивара и избијање пред Кичево
После дугих и тешких маршева био је нужан одмор замореним трупама Моравске дивизије II. Зато је командант дивизије, у очекивању даљих наређења од претпостављене команде, 31. октобра наредио да се дивизија прикупи у рејону Тетова ради одмора и припреме за даља дејства. Тога дана је ојачана Моравска дивизија II заноћила на просторији: десна колона (ојачани 1. пешадијски пук) у рејону села Ратаја; лева колона (ојачани 3. пешадијски пук) у рејону села Жељина; средња колона (ојачани 2. пешадијски пук) на коси између села Д. Палчишта и села Речице; 1. прекобројни пук се прикупио у рејону села Камењана, а ојачани 1. коњички пук и Моравски дивизијски коњички ескадрон на линији село Пирок – село Радиовце са задатком да извиђају у правцу Гостивара. Штаб дивизије и остали делови сместили су се у Тетову. Телеграфско одељење успоставило је телефонску везу са Скопљем, користећи се оправљеном сталном жичном линијом.
Око подне је командант 3. армије у наређењу прецизирао да се дивизија, ради одмора и попуне, задржи у Тетову, до новог наређења, с тим да само 1. коњички пук извиђа ка Гостивару и не губи додир с турским снагама које одступају. Извештавајући команданта 3. армије о распореду својих трупа око Тетова, а очекујући да ће његова дивизија дејствовати ка Гостивару, пуковник Педић је тражио, као ојачање, целу Моравску бригаду I и 1. коњички пук с коњичком батеријом и молио да му се чешће достављају обавештења о ситуацији на војишту.
Да би обезбедила десни бок 1. армије и олакшала њене операције преко Прилепа и Битоља, Врховна команда је овога дана одлучила да ојачану Моравску дивизију II усмери правцем Тетово – Гостивар – Кичево, па је око 20 часова обавестила команданта дивизије да се његова дивизија ставља под њену непосредну команду и наредила:
„Са Вашом дивизијом наступајте сутра преко Гостивара на Кичево, заузмите га и тамо чекајте на даљни налог. Коњицу Вашу упутите даље правцем на Битољ, да прати кретање турских трупа које сте имали пред собом.
Из Кичева, а правцем преко Брода, ступите у везу са трупама 1. армије које ће наступати из Велеса на Прилеп…”
Тиме је Моравска дивизија II изашла из састава 3. армије, настављајући дејства као самостална јединица, на одвојеном правцу, под непосредним руководством Врховне команде.
У духу наређења Врховне команде, Моравска дивизија II, пошто се претходног дана одморила и попунила, кренула је изјутра 1. новембра у правцу Гостивара, образујући маршевски поредак у три колоне. Десна колона (ојачани 2. пешадијски пук) кретала се погодним сеоским путем у подножју пл. Рудоке, правдем село Палчиште – село Пирок – село Сенокос – село Врапчиште- село Д. Баница, са задатком да обезбеђује дивизију с правца Маврових Ханова. Главна, средња колона, под командом команданта дивизије, кретала се кроз Полог поље, дуго 25 а широко око 7 км, друмом Тетово – Гостивар, са ојачаним 1. прекобројним пешадијским пуком у претходници. Лева колона (ојачани 3. пешадијски пук) наступала је беспутном источном страном Полога, правцем село Брвеница – село Радиовце – село Тумчевиште – село Турчане. Напред, друмом за Кичево, упућен је 1. коњички пук, ојачан 1. коњичком батеријом и митраљеским одељењем, са задатком да у зони, десно, село Ново Село – село Горјан – Мл. Ново Село – село Д. Јеловце – село Тајмиште и, лево, Суха гора – Белезик извиђа непријатеља и обезбеђује покрет дивизије, обраћајући посебну пажњу на превој Враце и превој преко села Врутока ка Мавровим Хановима. У случају наиласка на јачег непријатеља требало је да се пук повуче позади претходнице. Трупна комора је ишла у саставу својих јединица, 1. степен котонске коморе имао је доћи у Тетово, а 2. степен код Бардовца. За осигурање позадине и одржавање реда у Тетову остављене су две чете из 1. прекобројног пешадијског пука.
Али, тек што су јединице око 9 часова кренуле на марш, из Врховне команде је стигло наређење да се 1. прекобројни пук врати у Скопље у састав Моравске бригаде I. При том је у наређењу истакнута претпоставка да дивизија неће наићи на озбиљнији отпор све до Кичева. Зато је 1. прекобројном пуку наређено да се врати у састав своје бригаде, а улогу претходнице средње колоне преузео је 1. батаљон 2. пешадијског пука из десне колоне.
С том изменом у маршевском поретку дивизија је, после доста нереда и закашњења, продужила марш. Колоне су се кретале споро и тешко, јер су путеви били јаким кишама раскаљани и бујицама преплављени, али нису наишле на отпор турских снага.
Око подне је ојачани 1. коњички пук без борбе ушао у Гостивар и наставио покрет друмом за Кичево. Међутим, на улазу у теснац код села Банијце био је заустављен јаком пешадијском и митраљеском ватром турске заштитнице.
Коњичка батерија је одмах заузела ватрене положаје на јужној ивици града и подржала напад на турску заштитницу. Иако је трајала кратко, борба је била жестока. Оставивши на бојном пољу преко 50 погинулих, турска заштитница се повукла кроз клисуру ка Кичеву. Коњички пук је за њом и према Мавровим Хановима упутио извиђачке патроле, а главнина му је заноћила код села Д. Банице, обезбеђујући се предстражом према Кичеву.
Касно увече у Гостивар су стигле заморене јединице Моравске дивизије II. Оне су се с великим тешкоћама пробијале преплављеним пољем. Посебне тешкоће имале су да савладају крилне колоне, које су се кретале беспућем или врло рђавим путевима, прелазећи набујале планинске потоке.
Људи су били боси, а коњи изнурени. Муницијска колона и провијантска колона су остале између Скопља и Тетова, јер нису могле следити брзе маршеве дивизије. Због тога је командант дивизије одлучио да сутрадан задржи дивизију у рејону Гостивара ради одмора и сачекивања заосталих делова.
Ово задржавање Моравске дивизије II могло се, изгледа, избећи да се при организацији марша поклонило више пажње удобности трупа, иако се маршевало близу фронта. С обзиром на рђаве временске прилике, тешко проходно земљиште у уску и прегледну маршевску зону, било би, можда, корисније да је дивизија маршевала у једној колони, с јачим бочним осигурањима. Тако би се изложила мањим напорима и била способна за брзо настављање марша. Међутим, не располажући потребним обавештењима о снагама непријатеља, командант дивизије није искључио могућност судара с турским деловима. Зато није хтео ништа да ризикује, па је марш организовао у три колоне, у духу замисли предстојећих дејстава, не дајући предност удобности, него борбеној готовости јединица.
Другог новембра дивизија се одмарала и прикупљала. Јединице су остале на својим местима, сем 1. пешадијског пука, који је истурен на линију село Митреј Крсти – село Куново, у својству дивизијске предстраже.
После непрекидних киша време се пролепшало. Прозебли војници су просушили своју одећу и обућу и добро се одморили пред предстојећи сутрашњи марш.
Извиђачке патроле су извиђале ка Кичеву, Дебру и Галичнику. Према прикупљеним подацима, из Гостивара се ка Битољу повукло око 8.000 турских војника са 12 топова, поред 2 – 3 низамска батаљона који су непосредно пред одступање дошли из Призрена, а само се јача турска заштитница (три батаљона пешадије, 12 топова и 8 митраљеза) задржала на положајима између села Симнице и села Ђоновице.
Тога дана пред вече Врховна команда је наредила да се 3. брдски артиљеријски дивизион (без 9. батерије), у пратњи двеју пешадијских чета, преко Тетова и Качаника, упути ка Призрену у састав 3. армије. Тако су се придата ојачања дивизије свела на 1. коњички пук, једну коњичку и једну брдску батерију.
Због нејасне ситуације према Дебру и Мавровим Хановима, и страховања од евентуалног удара турских снага с тог правца у бок дивизије за време наступања ка Кичеву, командант дивизије пуковник Педић је одлучио да 3. новембра изврши покрет, друмом за Кичево, само први ешелон – 1. коњички и 3. пешадијски пук са 9. брдском батеријом, са задатком да овај правац очисти од турских делова и у току дана овлада планинским превојем код села Падалишта. Остале снаге дивизије и овога су дана задржане у рејону Гостивара, с тим што је ојачани 2. батаљон 2. пешадијског пука упућен у рејон Маврових Ханова ради обезбеђења десног бока дивизије и разоружавања становништва околних села.
Наступни правац од Гостивара према Кичеву пење се преко превоја планина Сухе горе и Рудоке и падина планине Буковика, нудећи турским снагама низ солидних узастопних одбрамбених положаја за затварање овог правца. Седми турски корпус, међутим, није искористио повољне земљишне услове за организацију одбране јачим снагама, него се главнином снага повукао према Кичеву. Зато је његову заштитницу – која је држала косу северно од села Ђоновице и, штитећи извлачење 29 топова који су се били заглибили у блато, затварала пут ка Кичеву – протерао 3. пешадијски пук, ефикасним дејством на њена крила и бокове.
Први ешелон Моравске дивизије II заноћио је у рејону Падалишта, са предстражом на линији к. 1300 – к. 1184.