Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Првог дана битке није се дејствовало сасвим по замисли и плану команданта 1. армије, јер је ојачана Моравска дивизија II била принуђена да остане у одбрани на облаковском масиву, одбијајући жестоке нападе надмоћних турских снага, подржаваних снажном ватром артиљерије. На десном армијском крилу примењена је упорна одбрана а на центру и левом армијском крилу вршен је енергичан напад. Наиме, пошто су јаке турске снаге већ у зору предузеле снажан противнапад, Моравска дивизија II у току дана је на читавој линији фронта, посебно на одсеку Облаковског виса (к. 1431), куда је био усмерен главни удар противника, с крајњим пожртвовањем, уз осетне губитке, одбијала нападе турских снага, очекујући да се испољи удар осталих снага 1. армије, нарочито Моравске дивизије I, на њеном левом крилу. Иако бројно слабије, без подршке артиљерије, јединице леве дивизијске колоне, уложивши све напоре, успеле су да одоле притиску непријатеља, да преброде кризу и да се одрже на Облаковском вису до доласка појачања на сам гребен, односно док се није испољио удар Моравске I и Дринске дивизије I према центру турског распореда, чиме је у ствари била компромитована идеја команданта Вардарске армије о противудару. Избијање Моравске дивизије II на Облаковски вис, привлачење турских снага и успешна одбрана овог положаја управо су омогућили продор оних двеју дивизија. Тако је дејство Моравске дивизије II имало одлучујући утицај на ток битке овога дана, јер би турским снагама овладавање Облаковским висом пружало релативно повољне могућности да у наставку противудара угрозе бок главних снага 1. армије, мада, с обзиром на општи однос снага, то не би могло да измени коначаи исход битке.
Десна колона Моравске дивизије II такође је постигла крупан успех сузбивши покушаје непријатеља да се пробије преко Доленаца и ослободи комуникацију за Ресан. Посебно корисну улогу одиграли су левокрилни делови ове колоне, који су успели да заузму косу која се од Облаковског виса пружа до Лере и да, одбијајући нападе турских снага подржаваних артиљеријом, успешно садејствују са снагама на Облаковском вису и обезбеде њихов десни бок.
Збивања на фронту ове дивизије су показала да су сасвим оправдани били захтеви пуковника Недића да се његова дивизија још у припремној фази битке ојача јаким снагама из састава Моравске дивизије I. То ће показати и даљи ток догађаја на правцу наступања десног крила ове дивизије.
Пошто су њена три пука форсирала Шемницу, 17. новембра, Моравска дивизија I продором до линије село Габалавци – северне падине Кочишта веома ефикасно је испољила свој утицај на тежиште збивања овога дана. Поред избијања њеног 3. пешадијског пука на гребен Облаковског виса, нападом њена друга два пука, нарочито продором 2. пешадијског пука у дубину турске одбране према Кочишту, она је у ствари осујетила даљи напад делова 7. корпуса на Облаковски вис и отклонила кризу у одбрани Моравске дивизије II.
Променом правца напада, рокирањем свог првог ешелона удесно, у складу са ситуацијом на одсеку напада, командант дивизије генерал Јуришић је омогућио Дринској дивизији да форсира Шемницу. Заправо, када је први ешелон успео да заузме јаке турске положаје на линији Секирани – Драгожани, створени су услови да остале снаге дивизије пређу Шемницу и заузму распоред за сутрашњи напад. При том треба истаћи да је у форсирању реке значајну улогу одиграла поменута батерија Моравског артиљеријског пука, као и Прва група градске артиљерије и дивизион Моравског артиљеријског пука, који су, контрабатирањем, привукли на себе ватру турске батерије из рејона Кукуречана и тукли утврђене турске положаје.
Мада је, супротно налогу Врховне команде, ангажована према десном турском крилу, одакле се нису могли очекивати виднији резултати, Дунавска дивизија I, дејствујући у складу са ситуацијом на фронту, својим дејством је испољила веома значајан утицај на развој догађаја првог дана битке. Она је супротно армијској заповести (којом се предвиђала алтернатива „уколико то буде могуће”) да дејствује на једном правцу, предузела напад у две колоне, од којих је само десна, слабија, нападала правцем који је био одредио командант армије, док је лева колона, за којом се кретала и дивизијска резерва, упућена веома тешким правцем, незнатног капацитета, због поплављене долине.
Крећући се с великим напорима преко поплављеног и блатњавог земљишта, десна колона је успела да изврши дубок продор и да, овладавши Трном, угрози бок и позадину турских снага пред фронтом Дринске дивизије I. Ипак, није имала снага да настави продирање и да заузимањем Карамана озбиљније угрози десни бок и позадину турских снага пред Дринском дивизијом I, у чвору одбране, у рејону Кукуречана, односно бок и позадину Вардарске армије и њену одступницу ка Лерину. Зато би, изгледа, било целисходније да су јаче снаге ове дивизије ангажоване на правцу наступања десне колоне, где су земљишни услови за напад били нешто повољнији, а да су на левој обали Црне реке, јужно од села Добромира, остали слабији делови са задатком да демонстративним нападима везују део турских снага, што су у ствари једино и постигле снаге леве дивизијске колоне.
Десна колона се својим дубоким продором изложила опасности да буде набачена на баруштине и надошле реке и да, одвојена од главнине дивизије, буде уништена. Али непријатељ, чије су главне снаге биле ангажоване за извођење противудара, на десном крилу није имао резерви и, објективно, није ни могао да искористи такву могућност. Зато је и продор слабе десне колоне био веома значајан, јер је угрожавајући десни бок турских главних снага присилила команданта Вардарске армије да поново врши прегруписавање и да се, пребацујући снаге с левог крила на овај правац одрекне, макар и привремено, идеје о противудару, која је, истина, продором главних снага 1. армије већ била компромитована.
Одлука команданта армије да, супротно замисли Врховне команде, употреби Коњичку дивизију још првог дана битке била је целисходна и у складу са ситуацијом на бојишту, јер је преласком турских снага у напад на левом крилу створена ситуација која је захтевала активна дејства свих снага 1. армије, а посебно акцију према турском десном крилу. Међутим, за ефикасно деловање у духу задатка, требало је ову дивизију ојачати потребним пешадијским и артиљеријским снагама, а пошто је то пропуштено, она и није била способна да озбиљније дође до изражаја. И поред тога, изгледа да се она могла целисходније употребити, јер је првог дана битке остала пасивна, очекујући исход борби на десном армијском крилу и нарочито исход борбе свог претходничког пука, иако је пропустила да овај пук ојача пешадијским батаљоном 9. пешадијског пука, којим је располагала, и коњичком батеријом, како би га оспособила да оствари прелаз преко Црне реке и омогући наступање дивизије у духу задатка.
Према томе, Моравска дивизија II, одсудним ангажовањем у одбрани облаковског масива и одбијањем почетног удара главних турских снага на левом крилу, створила је време Моравској и Дринској дивизији I да, у фронталном нападу на центар турског распореда, успешно пређу добро брањену долину Шемнице и да, овладавши положајима на левој обали, релативно брзо избију пред главни одбрамбени положај, чиме је доведен у питање сваки даљи успех напада турских снага. То утолико више што је Зеки-паша био присиљен да из маневарске групације на левом крилу, која иначе није била довољно јака, одваја снаге за ојачање свог десног крила.
Све је ово омогућено стварним односом снага, и то пре свега у моралном смислу. То је утолико видљивије када се зна да артиљерија српске 1. армије, као изузетно значајан фактор у нападу на утврђени систем одбране, није могла доћи до изражаја, јер, с обзиром на земљишне услове, већи број батерија није ни постављен на ватрене положаје. Стога је само незнатан број батерија на тежишту напада узео виднијег учешћа у борби. Вранећи Облаковски вис јединице су преко 12 часова, без подршке артиљерије, одбијале снажне противничке нападе, што само потврђује моралну снагу тих јединица и значај моралног фактора у борби.
Међутим, ни деловање оне артиљерије која је узела учешће у бици није било довољно усклађено са акцијама пешадије, можда, пре свега, због ситуације у којој се нашла артиљерија у овој бици.
Врховна команда није испољила свој утицај на сам ток првог дана битке, а ни командант армије није се видније ангажовао у руковођењу током битке, иако су он и начелник штаба, у циљу непосредног осматрања бојишта и борбених дејстава на фронту, били на осматрачници у рејону Зекерја Петилапа. Али, због слабих веза и непрегледности битачне просторије, нарочито на десном крилу, са удаљене и ниско постављене осматрачнице они се нису могли упознати са ситуацијом на бојишту, нити су, зато, могли управљати битком. Изгледа да командант армије није имао јасну представу о исходу првог дана битке. Тиме се може објаснити што су изостала потребна наређења за сутрашњи дан, иако је било јасно да је за настављање битке нужно било јачање десног армијског крила, као и организованије и енергичније дејство осталих снага. Зато је напад другог дана битке настављен у духу армијске заповести од претходног дана, на основу које је битка и отпочела.
Одлука турске команде да Вардарска армија тражи решење у одсудној бици на утврђеним положајима у рејону Битоља, а тиме и решење рата на вардарском војишту у своју корист, с обзиром на однос снага (1,8:1 у пешадији, 1,6:1 у артиљерији), није имала никаквих изгледа на успех. То утолико мање што је требало да трупе ове турске армије ступе у одсудну битку после низа тешких пораза на простору од граничног фронта до Битоља, а то их је, разуме се, психолошки тешко оптерећивало, док су јединице српске 1. армије, одушевљене ослободилачком мисијом и надахнуте низом узастопних победа, биле у изванредној моралној предности. Тога је, изгледа, био прилично свестан и командант ове турске армије када је, 14. новембра, постројавајући борбени поредак за битку, изразио идеју маневра: бранити се са два корпуса у првој и једним корпусом у другој линији, који би, у погодном моменту, предузео противудар. Зато је он следећег дана, када се деснокрилна дивизија српске 1. армије сама истакла напред, одлучио да одмах иде у противнапад, с тим да на левом крилу створи јаку маневарску групацију која ће бити у стању да туче ову српску дивизију и тиме створи услове за бочни удар на главне снаге српске 1. армије, што би му пружило неке изгледе на успех. Међутим, он је за остварење ове замисли морао да извуче снаге са главног положаја одбране десног крила и центра и да, на тај начин, решење битке тражи првенствено у нападу, што је у датим условима односа снага, исто као и у бици код Куманова, представљало авантуру.
При извођењу противудара, од кога је очекиван коначан исход битке, направљени су такви пропусти који су битно умањили изгледе на успех, макар и ограничен. Пре свега, командовање маневарском групацијом није било обједињено, што је морало имати изванредно штетне последице. Уместо да буде на тежишту борбених дејстава, где се тражило решење, да ту усмерава снаге двају корпуса, прати ток збивања и лично утиче на ток борбе, Зеки-паша је, страхујући од пробоја ослабљеног десног крила и од удара у бок главних снага, цео дан остао на источним падинама гребена битољских положаја, на осматрачници деснокрилног 5. корпуса, чак и без потпуних обавештења о току догађаја на правцу противудара. Зато се и могло десити да су јединице увођене сукцесивно, по времену пристизања, без узајамног садејства, и да су биле упућене дуж уских гребена, на којима су могле да се развију само незнатне снаге, што је умањило њихову ударну моћ и омогућило да српске снаге одрже Облаковски вис као топотрафски најјачи објекат. Изгледа, међутим, да би целисходнијом употребом снага по времену и простору, правилнијим усмеравањем њихових напора у складу са ситуацијом на бојишту, тако јака маневарска група, уз моћну подршку ватре шест пољских батерија, у условима када српске снаге на фронту скоро и нису имале артиљерије, могла остварити известаи успех према деснокрилној дивизији 1. армије која се налазила истакнута и развучена у планинској зони ширине преко 15 км, али то би ипак, с обзиром на спремност осталих снага 1. армије и на слабост турске одбране на десном крилу и центру, представљало само ограничен успех.
И турске снаге с правца Ресна употребљене су нецелисходно, зато нису ни могле да испоље утицај на развој догађаја на главном правцу.
Са друге стране, слабљењем фронта одбране на десном крилу и центру, командант Вардарске армије је допустио двема централним српским дивизијама, које су представљале главну ударну песницу 1. армије, да брзо продру у дубину одбране и да, претећи бочним ударом, компромитују и напад и одбрану турске армије. То утолико више што је, продором делова левокрилне српске дивизије са истока и угрожавањем десног бока главних турских снага, Зеки-паша био присиљен да на тај правац пребацује снаге с центра и левог крила, слабећи, на тај начин, и могућност напада и могућност одбране.
Истина, Зеки-паша је преценио опасност од продора српског левог крила са истока, због чега су на тај правац рокиране сувише јаке снаге. То је условило да знатан део турских снага, пребацујући се час десно час лево, није ни учествовао у борби, што је, разуме се, имало штетне последице. Али, с обзиром на то да је, после продора српских дивизија у центру, настављање противудара могло да има само смисао одбране одступног правца, а такав смисао је, у суштини, имала Зеки-пашина заповест за 18. новембар, рокирање јачих снага према српском левом крилу могло је да буде од значаја са гледишта извлачења Вардарске армије, јер би се од тих снага могла створити резерва која би интервенисала у складу са ситуацијом, посебно у погледу развоја ситуације на центру.
Према томе, ситуација створена исходом првог дана битке јасно је указивала да се Вардарска армија налази пред поразом, и само је од деловања српских снага зависило хоће ли она доживети катастрофу или ће се главнином снага извући према југу, односно југозападу.