Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Тринаестог новембра дивизије 1. армије су извршиле покрет у духу армијске заповести од претходног дана.
Моравска дивизија II, појачана 2. прекобројним пешадијским пуком и 4. брдском батеријом из састава Моравске бригаде I, кренула је 13. новембра из Кичева ка Битољу, у једној колони, правцем село Соп – село Сопотница – село Мургашево, у следећем маршевском поретку: испред претходнице кретао се коњички пук са задатком да извиђа турске снаге; за њим се кретала претходница (2. пешадијски пук с пољском батеријом), а затим главнина (3. и 1. пешадијски пук, 2. прекобројни пешадијски пук и две брдске батерије). Ради осигурања десног бока, гребеном Прострањске и Илинске планине, преко села Брежана на село Плаке, упућена је, као бочно осигурање, једна пешадијска чета и чета македонских добровољаца.
Због рђавог пута и изливених потока, кретање дивизије, а нарочито артиљерије, било је веома отежано и успорено, па зато није успела да стигне до одређене јој линије Дрвеник – Чагор, већ је, по избијању коњичког пука код Сопотнице, заноћила ешелонирана у захвату правца покрета: 2. пешадијски пук и Штаб дивизије у селу Брезову, 2. прекобројни пешадијски пук у селу Црску, а 3. пешадијски пук са брдском батеријом у селу Церу. Пољске батерије, и поред највећих напора, тек сутрадан су могле бити извучене уз стрме нагибе северно од села Сопа, а те су ноћи остале на друму између Сопа и села Стареоца, под заштитом једног пешадијског батаљона.
У току ноћи извиђачки делови су известили да се у рејону Ресна прикупљају турске снаге. Зато је командант дивизије оценио да је истицање ове дивизије ка истоку (рејон Дрвеника), како је било наређено, опасно и нецелисходно, јер се турским снагама остављао слободан маневарски простор за удар у бок и позадину и дивизије и главних снага 1. армије. Сем тога, тиме се противничким снагама, у случају српског успеха код Битоља, даје могућност да се извуку у правцу Охрида. Зато је он још исте ноћи предложио команданту армије да Моравска дивизија I својим десним крилом избије до линије село Вардине – село Чагор – село Лопатица, како би Моравска дивизија II могла да заузме гребен планине Стругова и, с наслоном на њу, дејствује преко Гопеша у циљу спречавања евентуалног одступања турских снага од Битоља ка Ресну. Међутим, командант армије није одговорио, јер није правовремено ни примио извештај команданта дивизије. Али су и командант армије и Врховна команда, иако у току тога дана нису ојачали десно армијско крило, уочавали значај дејства на том крилу, па је командант армије већ 11. новембра наредио Моравској дивизији II да коњицом, преко Гопеша, угрози комуникацију Битољ – Охрид, док је Врховна команда 13. новембра скренула пажњу команданту армије ,,да сви обзири налажу и упућују да се довољном снагом подупре наше десно крило”.
У току овога дана у Гостивар су стигли допунски батаљони 1, 2. и 3. пешадијског пука, којима је наређено да поседну Гостивар и Кичево, а потребним снагама и положаје код села Турја и села Врбјана, у правцу Охрида, као и да осигурају везу између Кичева и Гостивара и између Кичева и села Гара.
Остале дивизије такође су извршиле покрет у духу армијске заповести, тако да су крајем дана главне снаге армије избиле на линију лева обала Црне реке – Тополчане -Канатларци.
Моравска дивизија I је заузела следећи распоред: 16. пешадијски пук је посео рејон села Бучине, 3. пешадијски пук рејон села Вођана, ојачан 1. пешадијски пук је посео рејон Трновца, 2. пешадијски пук, с пољским артиљеријским дивизионом, рејон села Ивањевца и два артиљеријска дивизиона у селу Крушевљанима.
Дринска дивизија I, која је требало челом да стигне до Лознана, накнадним наређењем је задржана на висовима северно од Тополчана са задатком да се тамо добро утврди, а такође и група градске артиљерије која је била упућена с њом. Зато су се 4. и 17. пешадијски пук, са 3. дивизионом артиљеријског пука, задржали на десној обали Црне реке, с предстражама на линији к. 736 (сев. од Српца) – к. 608. – Вашарејски Хан – Црна река; пионирски батаљон је код села Тројекрста подизао мост на Црној реци; остале снаге дивизије су се одмарале у биваку код Тополчана.
Дунавској дивизији I, која је требало челом да стигне до села Добрушева, такође је накнадно наређено да не прелази линију Тополчане – Канатларци. Група градске артиљерије која је била с том дивизијом требало је да се заустави и, с ватрених положаја северно од поменуте линије, припреми за дејство дуж леве обале Црне реке и на правцима који воде из Битоља. Тако је ова дивизија заноћила на просторији Тополчане – Канатларци – Рувце, с тим што се њен 8. пешадијски пук налазио на путу из Демир-капије ка Прилепу.
Коњичка дивизија је око 10 часова предузела покрет ка селу Новацима с циљем да леву обалу Прне реке очисти од турских делова и да, држећи положаје који доминирају новачким прелазом, онемогући покрете турских снага левом обалом и тако заштите груписање дивизија 1. армије и њихово приближавање битољским положајима. Око 11,30 часова, када је претходнички 2. коњички пук избио на косу јужно од села Црничана а главнина јужно од села Путуруса, један турски извиђачки одред, јачине: два пешадијска батаљона, брдска батерија и ескадрон коњице, отворио је ватру на претходницу са ивице села Далбеговаца и села Агларца. Пошто се развила за борбу, претходница је овладала косама западно од села Арматуша, док се главнина прикупила код Путуруса. Коњичка батерија је заузела ватрене положаје између Путуруса и села Дедебалаца и отворила ватру на турску артиљерију код Далбеговаца, а батаљон 9. пешадијског пука, који се налазио у селу Будакову, почео је да се пребацује у Путурус да би појачао одбрану Коњичке дивизије. Претходнички пук је, ради обухвата турског десног крила, упутио на к. 1050 своја два ескадрона, тако да је турски извиђачки одред, развијен у равници, био угрожен и присиљен да одступи правцем Добромир – Новаци – Логоварди, остављајући слабије делове у циљу непосредне заштите извлачења из борбе. Гоњење су предузеле чете македонских добровољаца, али су код Новака заустављене од турских заштитних делова.
Коњичка дивизија, са Дринским коњичким пуком, заноћила је у рејону Дедебалци – Арматуш – Мегленци, с предстражом на линији Далбеговци – село Суводол. Моравски коњички пук, који је у састав Коњичке дивизије стигао после завршене борбе, заноћио је код Путуруса.
У току ноћи командант армије је примио обавештења: да се у Трнову налази око 7.000 турских војника, у Караманима четири а у Д. Оризарима шест батаљона пешадије, у манастиру Св. Недељи четири батаљона пешадије и шест топова, у Крклину 20 топова и пешадије неутврђене јачине, у Кукуречанима пешадија такође непознате јачине; да железнички транспорти сваког дана из Соровића довозе војнике и муницију. С тим у вези, командант армије је наредио Коњичкој дивизији да неодложно још истога дана прекине железничку комуникацију са Соровићем.
Тимочкој дивизији II било је наређено да одмах крене за Прилеп, пошто у Штипу, Демир-капији и Криволаку остави само један пук.
Следећег дана, тј. 14. новембра, дивизије које нису биле достигле одређене линије наставиле су покрете у духу армијске заповести од 12. новембра.
Моравска дивизија II је у 6 часова кренула у маршевском поретку од претходног дана. Пошто су коњичке патроле и групе македонских добровољаца известиле да 4 – 5 турских батаљона наступају од Бојишта низ Бојиштанску реку, командант дивизије је, на основу овог извештаја и процене ситуације, одлучио да уз Бојиштанску реку упути 2. прекобројни пешадијски пук и 4. брдску батерију са задатком да затворе тај правац и по могућству протерају турске делове. Претходници, која је била већ прошла ушће Бојиштанске реке, наредио је да продужи кретање, а осталим снагама дивизије – да се задрже у селу Доленцима и Џвану док се не рашчисти ситуација уз Бојиштанску реку, уверен да ће и командапт армије усвојити његов ранији предлог у погледу дејства на правцу Гопеша.
На газу код Доленаца 2. прекобројни пешадијски пук и 4. брдска батерија су једва око 15 часова успели да пређу јако надошлу Црну реку и крену левом обалом Бојиштанске реке. До пада мрака ова колона је, наишавши само на слабији отпор турских жандармеријских делова, стигла на косу између села Слоешнице и манастира Топлице и ту заноћила с предстражама на јужним косама. Десна побочница стигла је из села Белице у село Брежане.
Лева колона дивизије (2. пешадијски пук и 1. коњички пук) заноћила је код села Мургашева, осигуравши се на падинама Дрвеника и Стругова предстражом јачине пешадијског батаљона. При поседању положаја дошла је у сукоб са деловима турског жандармеријског пука Али Хајдар-бега и одбацила их ка Белом камењу. Тако ни овога дана дивизија није успела, због рђавог пута, да достигне линију Чагор – Дрвеник, која јој је била одређена армијском заповешћу од 12. новембра.
У току ноћи командант десне колоне је известио да се на правцу Гопеша налазе јаче турске снаге, које држе гребен Црног врха и плаиине Стругова, са борбеним осигурањем у рејону села Вирова и Мреноге. Он је затражио појачање да би овладао поменутим гребеном, без чега би, изразио је мишљење, сваки покрет дивизије ка Мургашеву могао бити угрожен. Командант дивизије, који је и раније добио обавештење о прикупљању турских снага у рејону Ресна, оценио је да би оне могле предузети неки озбиљнији маневар с наслоном на Гопеш и Ресан, желећи да на овом правцу зауставе продор српских трупа и заштите комуникацијски правац између Битоља и Албаније. Зато је он, страхујући да би надмоћне турске снаге могле угрозити његову десну колону, одлучио иако још увек није било стигло одобрење команданта армије да се десно крило помери на запад – да још у току ноћи дивизију ојача 1. пешадијским пуком и 9. брдском батеријом, с циљем да она, тако ојачана рано изјутра 15. новембра нападне и протера непријатеља пред собом. Одређене јединице су се до сванућа ставиле под команду команданта десне колоне.
У току ноћи 14/15. новембра стигла је армијска заповест да дивизија 15. новембра избије предњим деловима на линију село Црновци – Лисолај, а помоћном, десном, колоном пресече пут Битољ – Охрид, дејствујући правцем Гопеш – село Кажани. У том циљу, командант дивизије је за 15. новембар наредио: да десна колона, с којом се кретао помоћник началника штаба дивизије, продужи наступање преко села Смиљева и Гопеша са задатком да што пре заузме Ђаватски превој и пресече везу између Битоља и Ресна, а затим, осигуравајући се према Ресну, у садејству с левом колоном, дејствује ка Битољу; да главна, лева, колона продужи наступање и, протерујући слабије турске делове, избије на линију Црновци – Лисолај; да се 1. коњички пук и један батаљон 3. пешадијског пука крећу између колона, штитећи им бокове и одржавајући с њима везу.
Моравска дивизија I тога дана је наставила покрет. Њен 1. пешадијски пук, са брдском батеријом, западно од села Дрвеника савладао је отпор делова жандармеријског пука Али Хајдар-бега, одбацио их ка Лопатници и избио на линију Чагор – село Дрвеник, пошто Моравска дивизија II није успела да стигне до те линије, како јој је то било наређено. Положаје од села Дрвеника до к. 1091 заузела је предстража 2. пешадијског пука, који је заноћио у биваку код Беранаца; 3. пешадијски пук се задржао у Трновцу а 16. пешадијски пук је остао у Бучину. Штаб дивизије и два пољска дивизиона остали су у селу Обршану.
Дринска дивизија I тога дана је остала на истим положајима, извиђајући непријатеља и утврђујући предстражне положаје на линији к. 736 (сев. од Српца) – к. 608 – Вашарејски Хан – Црна река. Прва група градске артиљерије и хаубичка артиљерија заузеле су ватрене положаје у рејону Вашарејског Хана.
Дунавска дивизија I такође је остала на достигнутој линији. У њен састав је ушао 8. пешадијски пук, као и 14. пешадијски пук Тимочке дивизије II (са две пољске батерије), који су тога дана стигли из долине Вардара.
Коњичка дивизија је исто тако остала на положајима и у распореду од претходног дана, јер је командант армије обуставио њен покрет, уз телефонско образложење да је до застоја у наступању дошло зато „што Моравска дивизија II услед теренских тешкоћа није избила на линију битачног поретка”.
Према томе, 14. новембра покрете су извршиле само Моравска дивизија II и, делимично, Моравска дивизија I, док су се остале дивизије ове армије одмарале и утврђивале у бивацима и на положајима од претходног дана. Од посебног је значаја покрет Моравске дивизије II, која је, према армијској заповести, требало у једној колони да избије на планину Дрвеник а само коњицом дејствује преко Смиљева и Гопеша. Али командант дивизије, расположући подацима да се на правцу Бојиштанске реке налазе јаче турске снаге и ценећи да је тиме угрожен десни бок и позадина дивизије, самоиницијативно је одлучио да даље наступање врши у две колоне, скоро исте јачине. У току ноћи је и командант армије одобрио овакву његову одлуку.
Оценивши да се лево крило турских снага које бране Битољ налази код Кукуречана и да су главне турске снаге груписане на десном крилу, командант армије је тог дана обавестио Врховну команду да намерава десним крилом напасти турске снаге на положају Кукуречани – Могила – Г. Карамани – Логоварди – Христифор. Када је добио одговор да при покрету обезбеди сигурнију везу између Моравске дивизије I и II, он је, налазећи се у Прилепу, издао заповест: да дивизије 15. новембра, до пада мрака, предњим деловима избију (и, утврђујући се, чекају даља наређења): Моравска II, главном колоном на линију Црновци – Лисолај а десном на правац Гопеш – Кажани и пресече везу Битољ – Охрид; Моравска I на линију Лисолај – к. 1091 – Беранци; Дринска I на линију Беранци – село Кјошли; Дунавска I на линију Чапрли – село Трап; да се у армијској резерви задрже: 8. пешадијски пук, са две батерије Тимочке дивизије II, код Тополчана и 14. пешадијски пук II код села Клепача; да Коњичка дивизија остане на свом правцу дејства, извиђајући непријатеља и настојећи да ступи у тесну везу са грчком војском; да прва група градске артиљерије, са делом хаубичке артиљерије и рефлекторским одељењем, буде на ватреним положајима североисточно од Старог Српца, а друга група, са делом хаубичке артиљерије, на ватреним положајима код Чапрлија. Према томе требало је да дивизије 15. новембра коначно заузму полазне положаје за напад на линији Црновци – Лисолај – к. 1091 – Беранци – Чапрли – Трап, групишући при том најјаче снаге у центру армијског нападног поретка.
Из распореда јединица и из њихових задатака види се да су овим планом команданта армије три дивизије биле усмерене за фронтални напад на најјаче објекте у систему одбране. Истовремено су за маневар према турском десном крилу биле ангажоване једна пешадијска и Коњичка дивизија, иако се, с обзиром на услове, дејством на том правцу нису могли постићи значајнији успеси. Међутим, за маневар према левом крилу, куда су се нудиле изванредне могућности за обухват турских снага у одбрани и за пресецање одступног правца према Корчи, усмерена је само једна дивизија II, која је, уз то, морала знатан део снага да ангажује за обезбеђење свог и армијског десног бока.
Овакво груписање снага армије није било у складу са директивом Врховне команде да се ојача десно крило армије и да се Дунавска дивизија I пребаци на десну обалу Црне реке, остављајући на десној обали, за одбрану прелаза, само један пешадијски пук с нешто артиљерије.
Међутим, овако груписање снага није било ни у складу са земљишним условима, односно са организацијом и системом одбране. Јер су се, с обзиром на све то, 1. армији нудили најповољнији услови да брзо и с најмање напора разбије турску одбрану и обезбеди одлучујући успех, ако би преко Облаковског масива и села Гопеша, већ у почетку напада, ангажовала своје главне снаге, а за напад с фронта помоћне снаге, при чему би за маневар према десном боку и позадини турских снага била ангажована Коњичка дивизија.