Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покушај противудара турских снага и дејство Моравске дивизије I и II
Напад трупа 1. армије отпочео је, по кишовитом и прохладном времену, 17. новембра у 6 часова, изузев Моравске дивизије II коју су још у току ноћи и у рану зору нападале јаке турске снаге.
Маршујући из Струге, Намик-бегов одред (два батаљона турског 62. пука) потиснуо је из рејона села Козјака српски коњички ескадрон и чету македонских добровољаца и продро до Ђаватског превоја са запада, док су истовремено са истока нападале снаге Комбиноване дивизије под командом Фехти-бега. Тако су надмоћне турске снаге, нападом с правца Ресна и од Кажана, потиснуле делове десне колоне Моравске дивизије II и заузеле ђаватску караулу, али су пред зору противнападом одбачене ка Ресну и Кажанима. Јединице десне колоне поново су заузеле Ђаватски превој и задржале се на сређивању борбеног поретка све до 7,30 часова, када је, са закашњењем, примљена дивизијска заповест за напад, који је отпочео у 8,30 часова.
Други батаљон 1. пешадијског пука II и 3. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, са 9. брдском батеријом, упућени су подножјем планине Бабе у правцу села Брусника. Потиснувши делове турске војске који су се пред њима налазили, они су брзо наступали и око 9,30 часова избили у рејон Превалца, где су заустављени снажном пешадијском ватром делова Комбиноване дивизије и ватром једне турске батерије. Испред тога рејона су исто тако заустављени 1. батаљон 1. пешадијског пука II и 4. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука с митраљеским одељењем, који су имали задатак да наступају нешто северније, такође ка Превалцу. Пошто су примећене знатне турске снаге у покрету из Битоља ка Кажанима и из Ресна ка Ђавату, командант десне дивизијске колоне је, у тако неповољним околностима, обуставио наступање и свим јединицама наредио да прекину борбу и да, повлачећи се, поново поседну и упорно бране раније положаје. Ове су јединице, захваљујући густој магли, успеле да плански и организовано одступе у рејон Ђаватског превоја, а затим, до пада мрака, одбијају енергичне нападе турске Комбиноване дивизије с правца Цапара и у захвату комуникације Битољ – Ресан. У току целе ноћи вођене су оштре блиске борбе, у којима су турске снаге успеле да поврате караулу и да две чете 1. пешадијског пука потисну на косу северно од ње, али је, појачањем ових чета, било заустављено њихово даље продирање.
Остале снаге десне дивизијске колоне, тј. 2. батаљон 2. пешадијског пука са 4. батеријом у првом ешелону и један и по батаљон 1. пешадијског пука с митраљеским одељењем у резерви, које су биле добиле задатак да наступају правцем Лера – Српци – Киромарица, успеле су да се преко испресецаног земљишта прикривено спусте до Лере, али су на југозападним падинама коса облаковског масива биле заустављене снажном пешадијском, митраљеском и артиљеријском ватром турских снага с Превалца и с косе између Цапара и Раотина, као и једног пука турске Комбиноване дивизије који је са брежуљака северозападно од Српца прешао у противнапад. Развијени за борбу, 2. батаљон и 4. батерија су све до пада мрака успешно одбијали жестоке нападе тога пука, подржаваног ватром артиљерије. Они нису враћени на раније положаје зато што су, налазећи се на јужним косама облаковског масива, могли послужити за одржавање веза с левом дивизијском колоном на Облаковском вису, дејствујући бочном ватром на турске снаге у покрету ка том вису; осим тога, и зато што је командант дивизије пуковник Недић био наредио да десна колона једну батерију упути на Облаковски вис.
У току дана дошло је до жестоке борбе и у рејону Крушјих ханова, где су чете македонских добровољаца онемогућавале даље наступање 3. батаљона 62. пука, који се кретао из Охрида да се прикључи своме пуку.
Трупе десне колоне Моравске дивизије II заноћиле су на заузетим положајима, у непосредном борбеном додиру с непријатељем, радећи на утврђивању и према Ресну и према Битољу.
Борба на Облаковском вису, започета 15. новембра увече, није прекидана. Изјутра 17. новембра она је само настављена. У рану зору знатне турске снаге извршиле су жесток напад на јединице леве колоне Моравске дивизије II, развијене на плитком положају, на две међусобно блиске линије ровова на Облаковском вису и његовим јужним падинама, с циљем да поврате тај кључни објекат у систему битољске одбране. Штаб турског 6. корпуса, који је ноћ уочи првог дана битке провео у селу Магареву, је 17. новембра у зору прешао у Раотино с циљем да непосредније руководи противударом у правцу облаковског масива. Тада је у рејон Превалца, као појачање, стигла 13. низамска дивизија, коју је довео лично командант 5. корпуса, са задатком да покривањем просторије између Рамне и Српаца штити бок и позадину снага у противудару. Командант 6. корпуса је 16. дивизију појачао Комбинованим пуком Хусни-бега из 5. корпуса и Велешким пуком, па је тако снаге од 15 батаљона упутио с полазног положаја Црновир – Српци у противудар преко Облаковског виса, док су два пука 7. корпуса, под командом Фаик-бега, с Црновршког брда прешла у напад у правцу села Облакова, с циљем да, садејствујући са 6. корпусом, угрозе бок и позадину српских снага на облаковском масиву. Командант Комбиноване дивизије један свој пук је поставио на брежуљке северозападно од Српаца, фронтом према Рамни и к. 1033, а са осталим снагама, с полазног положаја на линији Српци – Цапари, прешао у наступање у правцу Лере. Четврти стрељачки батаљон је остао у заштити артиљерије.
Јединице 6. корпуса нису могле да се потпуно развију на уском простору гребена југоисточно од Облаковског виса, што је отежавало њихово наступање. Од 8 часова оне су појачале нападе и, подржаване ватром артиљерије, испољиле велику силину удара, али су и 3. пешадијски пук Моравске дивизије II, с митраљеским одељењима, испољивши крајње пожртвовање, успешно сузбијали њихове нападе и, под командом потпуковника Душана Васића, одржали Облаковски вис све до 14 часова, када је, подржаван ватром пољске батерије с ватрених положаја у рејону Белог камења, на Облаковски вис стигао 3. пешадијски пук Моравске дивизије I, чиме је одбрана била снажно појачана. По наређењу команданта Моравске дивизије II, командант овог пука потпуковник Иван Павловић је, као најстарији, преузео команду над свим трупама на фронту леве колоне те дивизије. Он је одмах једним батаљоиом ојачао лево крило, а остале јединице и допунски батаљон груписао позади десног крила и затражио од команданта дивизије да му што пре пошаље бар једну брдску батерију.
У међувремену турска команда је стално појачавала своје снаге у нападу, с циљем да крајњим напрезањем поврати Облаковски вис. Уз снажну подршку четири батерије, турске снаге су наставиле напад. Развиле су се огорчене борбе. Српске јединице су храбро одолевале, ослањајући се само на ватру пешадијског наоружања. Међутим, када је, око 15 часова, стигла једна брдска батерија Моравске дивизије I и одмах ступила у дејство, ситуација се знатно побољшала. Битан утицај на измену ситуације извршили су пукови Моравске и Дринске дивизије I нападом, у правцу Габалаваца и Секирана, на ослабљени центар Вардарске армије, који су бранила само три пука 7. корпуса. Они су брзо продрли до Кочишта, одсекли два пука 7. корпуса који су нападали снаге Моравске дивизије II на облаковском масиву и угрозили њихов десни бок и позадину. Због тога је Фаик-бег затражио помоћ, па му је 16. дивизија упутила, најближи, Комбиновани пук, што, међутим, није много помогло. Пошто нису могли да издрже притисак, његова два пука су се повукла на висове јужно од Габалаваца. Тиме је ослабљен напад турских снага на Облаковски вис, где је, на лево крило српских снага, око 14 часова стигао и 1. пешадијски пук Моравске дивизије I; 1. коњички пук је одржавао везу с јединицама Дринске дивизије I, док је један његов ескадрон, у саставу десне колоне, извиђао у правцу Ресна.
Настављајући оштре блиске борбе до у ноћ, лева колона Моравске дивизије II заноћила је наслоњена својим десним крилом на лево крило трупа десне дивизијске колоне. Тако је ова дивизија заноћила развијена на линији Доленци – Рамна – Облаковски вис, на положајима чији су ровови негде били једва 100 м удаљени од турских ровова. Штаб дивизије, који је још око подне кренуо с виса северно од Црновца, заноћио је у рејону Облаковског виса, у близини првих борбених редова. Замор трупа повећавала је јака киша која је падала у току дана и целе ноћи, тако да и комора с храном није могла прећи надошлу Шемницу. У току ноћи пионирски полубатаљон је подигао два моста код Црновца ради евакуације рањеника у село и ради везе с позадином.
По наређењу команданта дивизије које је издато око 19 часова, командант леве колоне је наредио да 3. и 4. батаљон 3. пешадијског пука I, пошто смене два јако заморена батаљона 2. пешадијског пука II из првог борбеног реда, после пола ноћи изврше препад, одбаце турске снаге и организују упорну одбрану освојених положаја. Међутим, овај напад, како ће се видети, није био целисходан, јер, после смене, ноћу, по магли, требало је да надмоћног непријатеља нападају јединице које нису познавале земљиште, нити турске положаје, што је било неопходно при извођењу ноћног напада.
Пошто је њен 3. пешадијски пук, по наређењу команданта дивизије од претходне ноћи, у 5 часова предузео покрет ради појачања снага Моравске дивизије II на Облаковском вису, Моравска дивизија I, осталим снагама, око 6 часова прешла је у напад општим правцем Лисолај – село Габалавци – Кочиште, дејствујући против турског 7. корпуса, који је у то време био ослабљен, јер је осам његових батаљона било упућено у комбиновани напад на Облаковски вис. Према томе, у одбрамбеној зони 7. корпуса остала су три слаба пука, а када су, по наређењу Зеки-паше, два батаљона послата као појачање 15. дивизији због продора снага Дунавске дивизије I на правцу Карамана, на фронту су, без резерви, остала два турска пука, од којих је један био слаби Штипски редифски пук, који се, у ствари, налазио у рејону Драгарина, дакле, на правцу напада Дринске дивизије I.
Кренувши с полазног положаја 3. пешадијски пук је наступао низ косе које се спуштају ка Лопатници и реци Шемници. Пошто је, на положају северно од поменутог села, команданта пука упознао са ситуацијом на фронту напада дивизије, командант Моравске дивизије II наредио му је да појача 2. и 3. пешадијски пук II у рејону Облаковског виса. Пук је наставио покрет и код Црноваца, после двочасовних напора, ометан шрапнелском ватром турске артиљерије, прегазио набујалу Шемнину. Око 14 часова, подржан ватром пољске батерије из рејона Белог камења, он је стигао у рејон Облаковског виса, где су пукови Моравске дивизије II, с крајњим пожртвовањем и напрезањем, одбијали нападе турских јединица. Један сат касније на вис је стигла и поменута брдска батерија. Неутралишући и уни- штавајући живу силу непријатеља она је веома повољно утицала на морал заморених српских снага.
Прелазећи у напад са остала три пешадијска пука, командант Моравске дивизије I могао је, због тешких услова за довођење, рачунати само на једну од девет својих батерија (једну батерију је упутио Моравској дивизији П, а све остале армијској резерви).
У 6 часова с полазних положаја на косама у рејону села Лисолаја, 1. пешадијски пук I прешао је у наступање у еволуционом поретку, али је јаком ватром био присиљен да се развије у борбени поредак, крећући се у два ешелона. Под заштитом ватре коњичке батерије с ватрених положаја на вису између Лопатнице и Црноваца, он је прешао Шемницу на газу североисточно од Габалаваца и наставио да наступа у међупростору између Моравске дивизије II и 2. пешадијског пука I, али није успео дубље да продре. Заноћио је развијен на положајима западно од Габалаваца, фронтом према селу Облакову и висовима јужно од Габалаваца, где су се, на положајима, налазила два пука турског 7. корпуса који су били одступили после неуспелих јуриша на Облаковски вис.
Други пешадијски пук I отпочео је, под заштитом мрака, да наступа у два ешелона, источно од линије Лисолај – Габалавци, али је због мешања са деловима Дринске дивизије I скренуо нешто западније. Држећи се за руке, да их матица не однесе, војници су прегазили Шемницу под снажном артиљеријском ватром. После преласка, први ешелон (2. и 3. батаљон), уз подршку пољске батерије с косе југозападно од Лисолаја, и у садејству с једним батаљоном 17. пешадијског пука Дринске дивизије I, на јуриш је заузео Секиране, приморавши 2. батаљон 57. пука, 3. батаљон 52. пука и брдску батерију да се у нереду повуку ка Кочишту. Под заштитом ноћи, први ешелон је наставио продирање и у 23 часа избио на око 700 м испред утврђених положаја на Кочишту, угрозивши десно крило и позадину два пука 7. корпуса који су нападали на село Облаково.
На левој обали Шемнице остао је 4. батаљон 2. пешадијског пука, спреман да евентуално прихвати снаге првог ешелона. Ту је у рејону Лисолаја, остао и 16. пешадијски пук, као дивизијска резерва.
Форсирање Шемнице и напад Дринске дивизије I на линију Секирани – Драгожани
Дринска дивизија I нападала је општим правцем дејства Црнобок – Кукуречани – Крклино – Раштани, на најјаче утврђени део битољских положаја, који се пружао од Киромарице до комуникације Прилеп – Битољ. Овај фронт је бранио турски 5. корпус, без своје 13. дивизије која је тога дана упућена на лево крило турског распореда. Поред савлађивања поплављене долине Шемнице, под упакрсном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђене линије Драгожани – Драгарино – Кукуречани, посебне тешкоће овој дивизији представљала је сопствена артиљерија, која, због непогодног полазног положаја и недовољно расположивог времена, није могла да заузме ватрене положаје источно од Смирнова у циљу припреме напада и пружања подршке. Зато је напад извођен без њене помоћи.
Око 7 часова, с полазних положаја на Црнобучком брду, прешли су у напад 17. и 6. пешадијски пук. Међутим, њихово спуштање с Црнобучког брда и с коса у рејону к. 632 ка Шемници било је врло отежано ватром турске пољске батерије с положаја на коси западно од Драгожана и ватром турских снага с положаја на линији Драгожани – Секирани, које су биле ван домета 7. батерије Моравског артиљеријског пука I из рејона триг. 1091, тј. једине батерије која је подржавала напад ове дивизије. Зато је око 9,30 часова, изванредним напорима пешадије и воловском вучом, на Црнобучко брдо извучена 2. батерија Дринског артиљеријског пука. Али ни ова батерија није могла ефикасно тући положаје турске пешадије и артиљерије, а њено премештање ближе предњем крају непријатеља није било могуће због непролазног земљишта. Ситуација је постала критична када је 17. пешадијски пук почео да наступа преко поплављене, потпуно откривене долине Шемнице и када су његови предњи делови, у два маха, безуспешно покушавали да прегазе реку. Дејствујући снажном ватром по месту прелаза, укупна турска пешадија, митраљеска одељења и пољска батерија из рејона Драгожана успели су да их одбаце с реке.
Командант дивизије је оценио да није могуће постићи успех настављањем дејства правцем Црнобуки – Кукуречани, бочно према турским утврђеним положајима у рејону Секирана и Драгожана. Због тога је одлучио да са 6. и 17. пешадијским пуком претходно одбаци турске снаге с тих положаја, па тек онда остале снаге дивизије да изврше напад правцем Црнобуки – Кукуречани. Променом правца напада, скретањем на запад, ка рејону Секирана и Драгожана, он је желео да искористи нешто повољније теренске услове (земљиште мање поплављено, подршка артиљерије нешто изводљивија); уз то, тај правац није био изложен унакрсној пешадијској и артиљеријској ватри из рејона Драгожана и Кукуречана.
Међутим, форсирање Шемнице без подршке артиљерије није било могуће ни на правцу Секирана. Зато су пешаци, ванредним напорима, по непроходном врлетном земљишту, око 12 часова, помоћу конопаца, из рејона к. 1091 на косу између манастира и Лисолаја, спустили прво један, а затим други топ батерије Моравског дивизиона. Ови топови су убрзо ућуткали турску батерију у рејону Драгожана, која је дотад успешно задржавала наступање 17. и, делом, 6. пешадијског пука. Предњи делови десног крила 17. пешадијског пука отпочели су форсирање Шемнице североисточно од Секирана, под веома јаким ватреним дејством турске пешадије. Међутим, чим су се српски делови пребацили преко реке, око 15,30 часова, дошло је код турских јединица до дезорганизације и одступања с положаја на предњем крају. Покушај турске команде да интервенцијом резерви заустави неред и осипање није успео. Убрзо је и посада напустила пољску батерију у рејону Драгожана, и поред енергичних настојања официра да то спрече. За то време, наишавши на јак отпор турских снага, лево крило 17. пешадијског пука било је заустављено северно од Драгожана. Тек када је десно крило, у садејству са деловима Моравске дивизије I, на јуриш заузело Секиране, могло је и лево крило, у 16,30 часова, у снажном налету, да заузме добро утврђени чвор одбране западно од Драгожана и заплени четири напуштена топа. Турске снаге, гоњене ватром, и, до 19,30 часова, покретом, одступиле су ка главном гребену битољског положаја, а растројени 1. батаљон турског 49. пука у нереду је одступио из рејона Драгожана чак у Битољ. После тога 17. пук је заноћио на јаким отпорним тачкама јужно од Секирана и западно од Драгожана, с фронтом према Киромарици и гребену северозападно од ње.
Шести пешадијски пук, спречаван пешадијском и артиљеријском ватром батерије из рејона Кукуречана, био је знатно заостао у односу на 17. пешадијски пук, тако да је Шемницу форсирао, код Смирнова, тек пред саму ноћ. Ову турску батерију у току целог дана нису могле неутралисати батерије градског и хаубичког артиљеријског пука и једног дивизиона Дринског артиљеријског пука који је био извучен на Црнобучко брдо западно од градске артиљерије. После преласка првог борбеног ешелона, Штипски редифски пук је такође почео да се организовано повлачи с предњег краја северно од Драгарина, гоњен ватром. Тако је фронт 7. корпуса остао потпуно откривен, па је Фети-паша, у току целе ноћи између 17. и 18. новембра, чинио огромне напоре да лично сакупи војнике растурене по висовима Кочишта, успостави фронт и среди борбени поредак. У том циљу, он је од 6. корпуса тражио као помоћ, четири батаљона. Шести пешадијски пук Дринске дивизије I заноћио је на друму, ослоњен, десно, на 17. пешадијски пук и, лево, на поток Драгарино, обезбеђујући се бојним предстражама на самом друму.
Пети пешадијски пук, који је из свога бивака био пошао у 4,30 и до 6 часова избио на Црнобучко брдо, наставио је покрет као дивизијска резерва, позади 6. пешадијског пука, али је касније скренуо за 17. пешадијским пуком и заноћио у биваку у Секиранима.
Четврти пешадијски пук, пошто га је на заштити армијске артиљерије код Петилапског Хана био сменио 14. пешадијски пук, успео је да пред вече стигне до Шемнице северно од Драгожана, одакле је, по наређењу команданта дивизије, у 17 часова упутио своја два батаљона у помоћ 6. пешадијском пуку код Хана Драгарина, пошто су турске снаге код Кукуречана још увек пружале отпор.