Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Повлачење турске Вардарске армије
Пошто у наставку напада левим армијским крилом овога дана нису постигнути други резултати сем што је укочено наступање деснокрилне српске дивизије и сачуван одступни правац, а оценивши да је 7. корпус после пробоја његовог фронта разбијен и поражен, командант Вардарске армије је схватио да је изгубио битку. Зато је око 15 часова одлучио да обустави даљи отпор и, пошто су се српске снаге зауставиле на заузетим положајима, приступи непрекидном организованом одступању с циљем да извуче трупе и не дозволи окружење армије на тако уском простору. У том циљу он је наредио 6. корпусу да се повуче ка Ресну, а 5. и 7. корпусу да у току ноћи одступе друмом Битољ – Лерин. Међутим, 7. корпусу ово наређење није стигло, па је већи део његових снага одступио ка Ресну.
Штаб армије, који се у току целог дана налазио са Штабом 5. корпуса на брежуљцима јужно од Доњих Оризара, око 16 часова кренуо је преко Битоља и ноћу стигао у Лерин, куда су, под заштитом мрака, одступиле и јединице 5. корпуса, као и 17. низамска и Битољска редифска дивизија, повлачећи се испред грчких снага.
У тренутку пријема армијског наређења за повлачење, јединице 6. корпуса већ су се, на иницијативу команданта корпуса, извлачиле из борбе у циљу одступања ка Ресну. Наиме, после неуспеха у борбама овога дана и обавештења да је армијски центар разбијен и да се јединице 7. корпуса повлаче, командант 6. корпуса је био присиљен да изда заповест о повлачењу ка Ресну, јер се деморализација била пренела и на десно крило корпуса, које је већ почело да одступа. Упућујући један батаљон пешадије и пољску батерију да комуникацију у рејону Ђаватског превоја ослободе за повлачење, Џавид-паша је уложио велике напоре да се одступање не претвори у неуредно повлачење и да се, организовањем заштитних делова, обезбеди поступно и прикривено извлачење трупа из борбе и њихово одвајање од српских снага, што му је олакшала густа магла која је прекривала бојиште. У том циљу он је на висове у рејону Цапара поставио заштитницу са задатком да обезбеди несметано повлачење главних снага друмом у правцу Ресна и планинском стазом преко села Маловишта.
Трупна комора корпуса је на време упућена веома тешким планинским путем који преко Кажана, села Маловишта, села Сливнице и села Грнчара води на ресански друм. Истим путем је око 20 часова кренуо и Џавид-паша са својим штабом, стигавши у зору у село Козјак, а затим у Ресан. Пошто су се делови српске војске повукли из рејона Ђавата и ослободили комуникацију за Ресан, друмом су кренуле јединице, артиљерија и запрежна комора, тако да су цео 6. корпус и већи део 7. корпуса стигли у Ресан, где су већ били батаљони из Намик-беговог одреда, који су били дошли из Охрида.
У току повлачења ка Ресну овога дана, задржавајући се у рејону Козјака, 19. дивизија, као заштитница, имала је задатак да одржава додир са српским снагама и задржава њихово наступање; 16. дивизија, стигавши у Ресан, задржала је предстраже на линији село Сопотско – село Златари; Намик-бегов одред је у рејону села Крушје обезбеђивао правац од Гопеша; остали делови 6. и 7. корпуса су распоређени на просторији село Царев Двор – село Перово.
Наступање 1. армије 19. новембра и ослобођење Битоља
Пошто јединице 1. армије нису на читавој линији фронта откриле припреме и почетак извлачења турских снага, што је, поред умешности и одлучности турских старешина у организацији извлачења, омогућено густом маглом, али и недовољном активношћу осигуравајућих српских делова на линији додира, командант 1. армије није познавао ситуацију код непријатеља после другог дана битке. Зато је он рачунао да ће се следећег дана, 19. новембра, наставити борбе с циљем да се битка успешно оконча. Штавише, страхујући од изненадних ноћних напада турских трупа, у ноћи између 18. и 19. новембра, он је Дринску дивизију I упозорио на опрезност, мада се наређењем Врховне команде захтевало да две дивизије ове ноћи уђу у Битољ, што је требало да упозори на одступање турских снага. Међутим, нешто касније, уочивши могућност општег повлачења турске Вардарске армије у правцу Лерина, командант армије наредио је Дунавској дивизији I да преко Битоља угрожава непријатеља с леђа, односно да га гони, у садејству с Коњичком дивизијом.
И поред тога, командант армије и даље је ишчекивао развој ситуације и није предузео потребне мере да се гоњење правовремено припреми, нити је деснокрилне дивизије упозорио на будно праћење поступака непријатеља и на непрекидно извиђање праваца одступања. Моравској дивизији I и II, као ни армијској резерви, он, у ствари, није ништа наредио, јер је, како изгледа, на основу нетачног извештаја Моравске дивизије II да држи линију Превалец – Српци, сматрао да је одступница преко Ђавата ка Ресну потпуно пресечена и да турске снаге могу одступати само ка Лерину. А пошто, недовољно пратећи исход борби својих јединица у току дана, нису уочили да су турске трупе тучене, команданти дивизија, нарочито они на тежишту, такође су остали у ишчекивању да се следећег дана наставе борбе за довршење битке.
Зато су команданти Моравске дивизије I и II били врло изненађени када су, рано изјутра 19. новембра, приликом заједничког обиласка Облаковског виса, открили да су се турске снаге преко ноћи повукле.
Због тога на фронту ове две дивизије тога дана и није било борби, изузев код ђаватске карауле. Наиме, трупе турског 6. корпуса и већи део 7. корпуса, у непрекидним колонама, ноћу су прелазиле преко Ђаватског превоја, поред српских предстража на Сулејмановом камену, немоћних да спрече њихово одступање ка Ресну, које чак ни ватром нису покушале да отежају. У рану зору, покушавајући да исправи грешку од претходне ноћи, командант српских снага на десном одсеку, мајор Николић, повео је своје јединице да поново заузму Ђаватски превој и пресеку одступницу турским снагама које су се нечујно и несметано повлачиле ка Ресну. Трећи батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, у улози претходнице, напао је турске заштитне делове који су држали вис северно од ђаватске карауле, али је био присиљен да се повуче. По наређењу команданта десне колоне пуковника Јанковића, трупе десног одсека су поново прешле у напад, али су турски заштитни делови већ били одступили, па је Ђаватски превој био поново заузет. Тиме је десна колона Моравске дивизије II одсекла одступницу турској заштитници (јачине око три батаљона пешадије), која је нешто касније заробљена.
Схватајући ситуацију и желећи да са што мање застоја предузме гоњење, командант Моравске дивизије II је наредио 1. коњичком пуку, којим је била ојачана његова дивизија, да одмах крене уз реку Шемницу, изађе, испред десне колоне, на друм Битољ – Ресан и прати покрете турских снага, али је тај пук, супротно овом наређењу, отишао у Битољ, јер је, у току покрета, добио обавештење да и његова дивизија, према армијском наређењу, треба да дође у град на кантонман. Тиме је командант дивизије био лишен ове врло покретљиве јединице која је, у иначе закаснелом гоњењу, могла да испољи нешто ефикасније дејство против турских пешадијских делова у одступању, с обзиром на то да су се јединице Моравске дивизије II у току битке до краја ангажовале и да су биле исцрпене четвородневним борбама, без хране и одмора. Командант дивизије је затражио да се 16. пешадијски пук Моравске дивизије I, који је био потпуно одморан и без губитака, укључи у гоњење турских снага ка Ресну и Охриду. Међутим, командант Моравске дивизије I одбио је тај захтев с мотивацијом да он, пошто је борба престала и непријатељ одступа, није више, према армијској заповести О.бр. 450, дужан да јој пружа помоћ. Тиме је пропуштена прилика да се, иако са закашњењем, отпочне гоњење потучених турских снага које су се повлачиле ка Ресну. Јер се пуковник Недић, с обзиром на стање својих јединица, морао тога дана одрећи гоњења. Зато се дивизија спустила с положаја на облаковском масиву и разместила у кантонмане по селима: Доленци, Цапари, Гопеш и Раотина.
Моравска дивизија I, у духу армијске заповести, наставила је наступање и без отпора, пред ноћ, стигла у рејон Букова, јужно од Битоља, где је и преноћила. Супротно предлогу команданта Моравске дивизије II, у састав дивизије био је враћен и 3. пешадијеки пук I. Исте је ноћи из Тимочке дивизије II у Буково стигао и Моравски артиљеријски пук I.
Дринска дивизија I наступала је, у борбеном распореду, општим правцем Крклино – Раштани – манастир Св. Недеље, нашавши на бојшнту остављену комору, 21 топ и други ратни материјал. Између Крклина и Раштана дивизију је дочекала делегација града Битоља, а затим, око 9,30 часова, она је, с начелником Штаба 1. армије генералом Бојовићем на челу, ушла у Битољ. Пошто је у састав својих формацијских јединица вратила 8. пешадијски пук и 7. моравску батерију, она је продужила покрет и заноћила у рејону Христифора, са 5. пешадијским пуком на предстражи на Крајешкој реци.
Дунавска дивизија I, супротно армијском наређењу од претходне ноћи да предузме гоњење, око 8 часова је пришла ближе Битољу. Њена десна колона је посела рејон Карамана и Оризара, док је лева колона без отпора посела положаје код Логоварда, обезбеђујући се ка Битољу и Кеналију. Осамнаести пешадијски пук је остао у рејону Добромира, а његов 4. батаљон је ушао у Битољ. На заузетим положајима је заплењена знатна количина муниције и артиљерије.
Коњичка дивизија, због оштећених мостова и неуспелог превожења артиљерије сплавовима, тек пред вече је успела да се пребаци преко Црне реке, пошто је део артиљерије враћен да се код Новака пребаци преко моста. Друга коњичка бригада је тога дана продрла до линије село Сакулево – село Врбени – село Неокази, где ју је турска побочница зауставила ватром. Слабог састава, без артиљерије, она није успела, паралелним гоњењем, да озбиљније угрози турске снаге које су организовано одступале друмом Битољ – Лерин, без фронталног гоњења, чак и без притиска с фронта. Ипак, због дејства ове бригаде на том осетљивом месту и, нарочито, јаког дејства митраљеза на побочнице, као и због оштећеног пута, турске снаге су код села Негочана напустиле десет топова и знатне количине артиљеријске и пушчане муниције.Осим тога, бригада је, по групама, заробила око једног батаљона пешадије, код Врбена порушила скретнице на железничкој прузи и пресекла телеграфску линију.
Друга коњичка бригада је заноћила на линији Рахманли – село Крушоград, држећи погодне положаје на десној обали реке Сакулеве, док су Моравски и Дрински коњички пук заноћили у рејону Брода и Бача. Једна официрска патрола је те ноћи ухватила везу са деловима грчке војске која је, по заузећу Солуна, наступала ка Лерину. Наиме, 15. новембра су ка Лерину упућене 3, 4. 6. и Коњичка дивизија грчке војске, с циљем да угрозе позадину турске Вардарске армије код Битоља. Наступајући широким фронтом, оне су 18. новембра, тј. другог дана битољске битке, код села Острова и Горничева разбиле турску 18. дивизију и до 20. новембра заузеле Баницу и Лерин, где су се састале са деловима српске Коњичке дивизије.
Тимочка дивизија II, по наређењу генерала Бојовића, 19. новембра изјутра кренула је друмом за Битољ и увече заноћила на просторији северно од Горњих Оризара, по кантонманима у селима поред друма.
Пошто је, пред вече, примила извештаје својих дивизија о деловању тога дана и закључила да су турске снаге у ноћи између 18. и 19. новембра одступиле, а да је само мали њихов део био одсечен и заробљен, командант армије ее нашао пред дилемом у погледу даљег деловања својих трупа, јер је, према наређењу Врховне команде, како је већ речено, по паду Битоља, у граду требало да остане само једна дивизија, а остале да се повуку у позадину. Зато је он, извештавајући о ослобођењу Битоља, молио Врховну команду да не поступи по том наређењу бар до 22. новембра, с мотивацијом да су трупе уморне и да је потребно да се потпуније расветле одступни правци турских снага. Према одговору, који је стигао тек сутрадан, командант армије је издао заповест по којој је само Коњичка дивизија одређена за гоњење одступног правца ка Лерину, док је Моравској дивизији I и II наређено да обезбеђују Битољ према Лерину и Реену, а свим дивизијама је авизиран одлазак на просторију Скопље – Велес – Криволак – Прилеп – Кичево, с тим да преноће тамо где се буду затекле.
Тога дана су чете македонских добровољаца турским трупама у повлачењу организовале заседу код Букова (између Ресна и Охрида) и заробиле им 280 војника.