Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Првих дана новембра, после обилних снежних падавина, наишле су јаке кише, што је веома отежало покрете трупа раскаљаним путевима и потпуно искључило кретање артиљерије и коморе ван путева. Са друге стране, непрекидни покрети, вишедневне борбе на Бабуни и код Алинца и неуредио снабдевање исцрпили су и заморили трупе. Располажући сигурним подацима да се турске снаге концентришу код Битоља за одсудну битку, командант 1. армије је 7. новембра затражио од Врховне команде одобрење да се дејства одложе док се трупе не прикупе, одморе, среде и припреме за предстојећу битку. Пошто се начелник Врховне команде војвода Путник с тиме сагласио, дивизије 1. армије су тога дана заузеле следећи распоред: Моравска I у рејону Чепигова, Дринска I у рејону Алинца, Коњичка у рејону Марула. Тимочка дивизија II се налазила у рејону Штипа и Криволака, градска артиљерија код Велеса, а хаубичка близу Прилепа, док се Дунавска дивизија I, пошто је један пук оставила код Штипа а један на излазу из Демир-капије, сходно армијском наређењу, налазила на маршу од Криволака према Прилепу.
Дивизије првог ешелона остале су на левој обали Црне реке све до 12. новембра, припремајући се за успешан напад на утврђене битољске положаје, где се била прикупила турска Вардарска армија пошто је у претходним борбама успела да се извуче. Тада је отпочело привлачење и дивизија другог армијског ешелона, па је Тимочка дивизија II 10. новембра, по одобрењу Врховне команде, предузела покрет ка Прилепу, пошто је у Штипу и Криволаку оставила по два ојачана пешадијска батаљона, док је Дунавска дивизија I (без 8. пука) настављала марш и 12. новембра приспела на просторију између Прилепа и села Веровца, иза Моравске и Дринске дивизије I. У Прилеп се, 11. новембра, преместио и Штаб армије.
По избијању на Црну реку, командант армије је наредио дивизијама да, до даљег наређења, остану на тим положајима, да се утврђују и да, што је могуће прикривеније, прикупљају податке о распореду, снази и утврђењима турских снага код Битоља, како би се, познавањем турских снага, земљишта и прилика, у предстојећим дејствима омогућила најцелисходнија употреба јединица. У том циљу је Дунавска дивизија I, када је пристигла, добила задатак да извиђа непријатељске снаге и земљиште на правцу село Кукуречани – село Оризари; Дринска дивизија I на правцу село Беранци – село Кукуречани; Моравска дивизија I на правцу село Новосељани – село Подино – село Лопатица; док је Коњичка дивизија била усмерена на извиђање десног крила битољских положаја (рејон села Христифор); сем тога, командантима дивизија је било наређено да се на одређеним правцима поправе путеви и мостови, по могућству пре почетка наступања, користећи се мештанима, њиховом стоком и осталим месним средствима.
Предузете су мере за уредније снабдевање трупа људском и сточном храном и одећном опремом, које су железнички возови почели довозити: за Дунавску дивизију I и Коњичку дивизију у Градско и Криволак, а за Моравску и Дринску дивизију I и градску артиљерију у Велес. Осим тога, људска и сточна храна је у знатној мери прикупљана из месних извора.
Поступајући по армијском наређењу, штабови дивизија су посебну пажњу посветили извиђању, прикупљајући податке оперативног и тактичког значаја. Команда армије примила је више исцрпних извештаја о турским снагама, њиховом распореду, јачини, идентификацији и груписању. На основу тих извештаја и командантског извиђања, на коме су учествовали и команданти дивизија, Штаб армије је дошао до закључка да турске снаге припремају главни одбрамбени положај на десној обали Шемнице и Црне реке, од села Логоварда па преко села Могиле и села Кукуречана на Кочиште, као и да утврђују положаје у рејону села Могиле, Кукуречана, Крклина и Оризара.
Извиђањем је утврђено да се надошла Црна река толико излила да је представљала природну препреку која је могла отежати нападна дејства српских снага. Оцењено је да прелаз поплављеног земљишта изван путева и мостова није могућ. Нешто касније командант Дунавске дивизије I је известио команданта армије да на Црној реци постоје несигурни дрвени мостови код села Чарлија и села Радобора и оштећени камени мост код села Новака, а на Шемници дрвени мост код села Трнова, чија носивост, међутим, није била довољна за прелазак артиљерије. Пут Чапрли – Могила и пут Трап – Трново били су непролазни за артиљерију а поплављено земљиште онемогућавало је овде кретање и пешадије ван путева.
Пошто су припреме за напад углавном обављене и трупе скоро целе армије прикупљене, и пошто је успостављена веза с Моравском дивизијом II, која је стављена под команду 1. армије, командант армије је, у складу са основном замисли за напад, 12. новембра издао заповест за груписање снага на полазним положајима за напад:
– Моравска дивизија II, наступајући од Кичева преко Демир-хисара и села Прибилца, требало је сутрадан, 13. новембра, по подне, да стигне на линију Бело камење – Чагор и ступи у везу с Моравском дивизијом I.
– Моравска дивизија I је добила задатак да наступа правцем село Чепигово – село Подино – село Дрвеник, тако да јој следећег дана чело колоне буде у рејону села Подина.
– Дринска дивизија I је требало да се оријентише на правац село Загорани – село Лознани – село Стари Српци – село Беранци, тако да јој 13. новембра чело буде у близини села Лознана.
– Дунавска дивизија I је имала задатак да се постави на правац: Алинце – село Канатларци – село Добрушево – Новаци, с тим да идућег дана челом буде у рејону Добрушева.
– Коњичкој дивизији, ојачаној дивизијском коњицом Дринске и Моравске дивизије I, наређено је да се креће правцем Марул – село Мусинци – Новаци – село Брод и 13. новембра по подне буде у рејону села Суводола, настављајући извиђање у правцу десног крила и бока турских снага. Посебним наређењем њој је стављено у задатак да ухвати везу са грчком војском.
– Градска артиљерија, ојачана хаубичком батеријом и рефлекторским одељењем, добила је задатак да се подели у три групе и постави у циљу подршке дејстава Моравске, Дринске и Дунавске дивизије I.
Команда 1. армије је истога дана известила Врховну команду о садржају заповести и о својој одлуци да 14. новембра пређе у напад. Али Врховна команда се није сложила са оваквом одлуком, па је сутрадан, 13, новембра, наредила 1. армији да не жури с преласком у напад све дотле док се не сазна састав и јачина турских снага на битољским положајима, и да у свој састав цретходно привуче Тимочку дивизију II, без једног ојачаног пука који би остао на излазу из Демир-капије. У истом наређењу наглашена је потреба да се ојача десно крило, затим да се једна дивизија задржи у резерви на друму Прилеп – Битољ, да се Дунавска дивизија I (без једног ојачаног пука који би остао на левој обали Црне реке) пребаци на десну обалу реке, а Коњичка дивизија држи у спремности за енергично гоњење. Команди армије је скренута пажња и на потребу инжињеријског уређивања положаја на фронту село Тополчани – село Ерековци.
У вези с предстојећом битком, у Штаб армије дошло је око 20 страних дописника с циљем да прате дејства српске војске.
Како се види, 1. армија је шестодневно задржавање на просторији јужно од Прилепа искористила за одмор преморених дивизија свог првог ешелона и за привлачење других двеју дивизија с леве обале Вардара, али и за оперативно – тактичку припрему предстојеће битке код Битоља.
Одмор Моравске дивизије II у рејону Кичева
После ослобођења Кичева Моравска дивизија II је, по наређењу Врховне команде, привремено остала у том рејону, јер је Врховна команда желела да, по завршетку прве етапе операције, повеже, обједини и исправи фронт 1. армије и Моравске дивизије II, међусобно знатно удаљених, и припреми њихово даље дејство.
За то време главнина дивизије се одмарала, размештена у кантонману, у Кичеву и околним селима, док су истурене предстраже биваковале на положајима, под шаторима и у заклонима израђеним на брзу руку. Услови за одмарање кантоновањем били су повољни и то се позитивно одразило на стање уморних трупа, тим пре што је време било хладно и са снегом. Војнипи су били обосили и без довољно одеће, па је од Врховне команде тражена обућа, шињели и шатори.
Страхујући да би турске трупе, у одступању са севера ка Дебру, могле угрозити десни бок и позадину дивизије у условима постојања дугачког и несигурног комуникацијског правца, командант дивизије је више пута захтевао да га Врховна команда ојача Моравском бригадом I, ради заузимања Дебра. Најзад је, 11. новембра, добио из Скопља као ојачање 2. прекобројни пешадијски пук са 4. брдском батеријом. Међутим, пошто је, очекујући наређење за наступање ка Битољу, одустао од акције јачег здруженог одреда ка Дебру, командант дивизије је, због учесталих вести о прикупљању турских снага у рејону Дебра, 11. новембра упутио 1. батаљон 2. прекобројног пешадијског пука, с једним брдским топом, у рејон села Гара са задатком да, у својству сталног бочног осигурања, а у садејству са 2. батаљоном 2. пешадијског пука, који се налазио у рејону Маврових Ханова, затвори правац Дебар – Кичево.
Веза с Моравском дивизијом I, која се налазила на десном крилу 1. армије, успостављена је 9. новембра, а релејну везу са Штабом 1. армије у Прилепу одржавао је 1. коњички пук, преко Брода, док је са Врховном командом у Скопљу успостављена комбинована телеграфска и релејна веза.
Пошто је, наређењем Врховне команде од 11. новембра, стављена под команду 1. армије, следећег дана је Моравска дивизија II, армијском заповешћу, добила задатак да насту- па ка Битољу и да, поравнавајући се што пре с нешто истуренијим трупама 1. армије, продужи наступање преко Демир – хисара, села Прибилца и Дрвеника, где је требало да стигне 13. новембра после подне.
Извештавајући о пријему армијске заповести, пуковник Недић је команданта 1. армије упознао са својом одлуком да са десном колоном наступа преко села Мреноге и села Смиљева ради пресецања турске комуникације код Ђавата.
А пошто је претходним наређењима, 13. новембра, обавестио потчињене команде о предстојећем покрету, како би се јединице припремиле, командант дивизије је наредио 2. пешадијском пуку II да истог дана у 13 часова крене из кантонмана и челом стигне до села Сопа, како би сутрадан, у својству дивизијске претходнице, омогућио лакше и брже формирање колоне.
И ова дивизија је задржавање у рејону Кичева искористила за одмор и сређивање јединица после дугих и напорних маршева, припремајући се за нове напоре.