Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пробој фронта одбране Вардарске армије
На фронту левог крила Моравске дивизије I борбе су почеле око 7,30 часова и трајале целог дана. Турске снаге су са блиских одстојања обасипале положаје 2. пешадијског пука снажном фронталном ватром пешадије и митраљеза и бочном ватром артиљерије. У 8 часова командант пука је био присиљен да три батаљона прве линије ојача снагама из резерве, али није могао да им обезбеди артиљеријску подршку. Зато је ситуација код овог пука и даље била тешка. Њу је отежавала густа магла и близина турских положаја. Поред тога, крила овог пука су била откривена, јер се 1. пешадијски пук био удаљио, скренувши десно, ка облаковском масиву, а 17. пешадијски пук Дринске дивизије I, који је у току ноћи био дошао у висину 2. пука ујутро је изгубио везу с њим, што је код њега створило утисак да му је и лево крило незаштићено. Око 11 часова, због несносне ватре и због страховања да их турске снаге могу обићи са оба крила, настало је делимично повлачење јединица овога пука, али је оно заустављено енергичним настојањима старешина. Око 12 часова дошло је до пометње и на турској страни. Из Црновира је у паници одступио турски центар везе, па је из Снегова у рејон Црновира упућен батаљон пешадије, који је из 5. корпуса био дошао као појачање.
Други пешадијски пук I заноћио је испред самог Кочишта, заморен и десеткован, пошто је у борбама првог и другог дана битке имао 61 погинулог и 239 рањених.
Шеснаести пешадијски пук је у току дана, у улози дивизијске резерве, остао на левој обали Шемнице, северно од Секирана, а увече је, по одлуци команданта дивизије, како је већ наглашено, скренуо удесно и дошао у рејон Облаковског виса.
Тако је Моравска дивизија I заноћила у следећем распореду: 3. пешадијски пук, с једном брдском батеријом и левокрилном колоном Моравске II, држао је Облаковски вис; 16. пешадијски пук се налазио на северним падинама овога виса, док је 1. пешадијски пук, с једном брдском батеријом, држао положаје источно од овог виса, ка Црновршком брду. Само се 2. пешадијски пук, усамљен, налазио на одређеном правцу напада ове дивизије, испред Кочишта.
Дринска дивизија 1 прешла је око 6 часова, по густој магли, у општи напад на турске положаје на фронту Кочиште — Кукуречани. У то време је командант 7. корпуса био још увек заузет прикупљањем јединица које су претходног дана биле побегле с положаја. Штипски и радовишки батаљони су се скупљали на брегу јужно од Муслиманског Смирнова; 1. батаљон 57. пука прикупљао се на брежуљцима позади Кочишта; малобројно и растројено људство 1. батаљона 49. пука прикупљало се на превоју између њих, од 57. пука прикупио се само један батаљон.
Па истом делу фронта, тј. на левом крилу и у центру 7. корпуса, били су се сакупили и заузели положај и три батаљона 56. пука, са 6 митраљеза, док су пионирски и један редифски батаљон образовали корпусну резерву на вису западно од Кочишта.
Седамнаести пешадијски пук Дринске дивизије I заноћио је северозападно од Киромарице. Добивши задатак да продужи наступање ка Кочишту и садејствује са 6. пешадијским пуком у нападу на смирновску косу, он је претходпо извршио промену правца према одређеном објекту напада, а потом, око 7 часова, прешао у напад, наступајући у два ешелона. Лево крило (1. и 2. батаљон), нападајући ка Киромарици, било је изложено снажној бочној артиљеријској и митраљеској ватри с Кочишта. Тиме је његово наступање било успорено све док десно крило (4. и 3. батаљон), продревши на косу северно од Кочишта, није бочном пешадијском и митраљеском ватром почело тући турске снаге на Кочишту и Киромарици. Притешњене и с фронта, и претрпевши осетне губитке ове су се турске снаге око 15,30 часова, у највећем нереду, повукле ка долини Драгора. У тим борбама је погинуо, од пушчаног метка, командант 7. корпуса Фети-паша, када је, налазећи се у првим борбеним редовима, покушавао да заустави одступање својих растројених снага и поново успостави пробијени фронт. Седамнаести пешадијски пук је заноћио на заузетим турским положајима, изгубивши у току ноћи додир с непријатељем.
Лево од тога пука наступао је 6. пешадијски пук, уз косу од Хана Драгарина ка коси код Смирнова. Пошто турски положаји између Старог Смирнова и Драгарина нису били поседнути, а због густе магле нису могли бити брањени ватром с јако утврђеног чвора одбране у Кукуречанима, пук је без отпора стигао до виса на коси јужно од Смирнова. Овде је заустављен ватром штипских и радовишких батаљона и делова 56. пука, који су били посели положаје између к. 1270 и Киромарице. После краће борбе, ојачани 3. батаљон, упућен западније, ка седлу на Киромарици, успео је да продре у непријатељски положај и да потом учврсти успех, окренут фронтом ка западу, према Киромарици, и ка југу, према долини Драгора, непрекидно изложен снажној ватри непријатеља. У настали међупростор распореда 3. батаљона упућен је 2. батаљон, тако да су у резерви остале само две чете 4. батаљона. Настављајући наступање, цео први ешелон пука је био под дејством бочне артиљеријске, митраљеске и пешадијске ватре с Киромарице и пешадијске ватре с левог крила, која је постајала веома ефикасна у тренуцима када се густа магла дизала.
Крајње лево крило пука, потискујући слабије турске делове на исток, пробило се крајем дана до Снегова. Иако је из резерве 5. корпуса један батаљон био упућен, преко Крклина, на висове северно од Снегова, продор српских снага није заустављен. Оне су заузеле Снегово чим су се штипски батаљони повукли. Тиме је била угрожена позадина 5. корпуса. Штипски и радовишти батаљони су организовано одступали на југ, ка ресанском друму, преко стрмих падина, остављајући јаче групе војника да ватром задржавају српске јединице.
Према томе, због продора крила у два ексцентрична правца, шести пук се нашао оријентисан према Киромарици, долини Драгора и Битољу, на фронту ширине око 3 км.
Пети пешадијски пук, који је, према дивизијској заповести, требало да се креће у II ешелону, иза 17. пешадијског пука, накнадно је добио задатак да крене преко Драгожана и да, избијајући на лево крило дивизије, помогне напад батаљона 4. пешадијског пука у правцу Кукуречана, где су турске снаге пружале најснажнији отпор. Наступајући одређеним правцем у два ешелона, у вези, десно, са 6. пешадијским и, лево, са 4. пешадијским пуком, први ешелон (3. и 4. батаљон) 5. пука је потискивао слабије турске делове који су се бранили на предњим нагибима Кукуречанске косе, источно од Драгарина, па је 3. батаљон, користећи се густом маглом, успео да пређе јаругу и избије на гребен, иза снага турског 44. пука 15. дивизије 5. корпуса у Кукуречанима, које су јаком артиљеријском, митраљеском и пешадијском ватром биле задржале напад двају батаљона 4. пешадијског пука и нанеле им осетне губитке. Четврти батаљон 5. пешадијског пука такође је заустављен, јер је према њему послато неколико турских чета из резерве и неколико митраљеза. Зато је у први ешелон развијен и 2. батаљон 5. пука, који је продро западно од села, што је олакшало продор и осталих снага пука на Кукуречанску косу, нешто јужније од Кукуречана. Угрожене успешним маневром 3. батаљона, коме су се предала 53 турска војника, као и енергичним нападом осталих снага 5. и 4. пешадијског пука, турске снаге, гоњене ватром, одступиле су ка Битољу.
Пук је продужио наступање и заноћио на коси Кули.
Два батаљона 4. пешадијског пука, која су још претходног дана увече била прешла на десну обалу Шемнице, напала су одбрамбени чвор у рејону Кукуречана, на крајњем левом крилу дивизије, али их је турски 44. пук одбио и нанео им осетне губитке. Због тога, и због повољне ситуације на правцу напада 17. и 6. пешадијског пука, командант дивизије је око 7 часова наредио да и остала два пука пређу Шемницу и учествују у нападу на Кукуречане. Пошто је турска артиљерија шрапнелима озбиљно угрозила њихов прелазак преко брвна код Црнобока, даље прелажење је настављено преко зиданог моста код Драгожана. Око 12 часова батаљони су успели да пређу реку и, изложени снажном дејству турске артиљерије, продуже наступање преко поплављеног поља, пробивши се до Хана Драгарина, позади батаљона првог борбеног ешелона, који су били заустављени у нападу западно од главног друма Хан Драгарин – Кукуречани. На кон тога је могао прећи у напад компактан 4. пешадијски пук, подржаван ватром батерије из рејона Лисолаја. Али отпор добро заклоњене турске пешадије из вишекатних стрељачких ровова, подржаване ватром артиљерије и митраљеза, није слабио. Због несмањено снажног отпора турских снага код Кукуречана и повољног развоја ситуације на фронту напада 17. и 6. пешадијског пука, командант дивизије је одлучио да у напад на кукуречанске положаје уведе и 8. пешадијски пук I, који му се тога дана изјутра, по наређењу команданта армије, а на његово тражење, био ставио на располагање источно од Лисолаја. Пошто је два батаљона оставио у дивизијској резерви у западном делу села Драгарина, 8. пешадијски пук је заузео борбени поредак позади 5. пешадијског пука, који је с југозападне и јужне стране енергично нападао на Кукуречане, подржаван ватром 7. батерије Моравског и 2. батерије Дринског артиљеријског пука, које су се у току дана биле спустиле ближе левој обали Шемнице, али су, због густе магле, тек после подне могле ефикасно да дејствују. На инсистирање команданта дивизије, у енергичан напад, око 16 часова, прешао је и 4. пешадијски пук, који је дотада сувише споро наступао. Снаге турског 44. пука су безуспешно покушале да ватром одбију и овај напад, а затим су се, уз прихват 5. стрељачког пука и две батерије, у нереду повукле ка Битољу, гоњене ватром 5. пешадијског пука с Кукуречанске косе и 7. брдске батерије Моравског артиљеријског пука, која се у том циљу била преместила напред и заузела ватрене положаје поред друма, а пред саму ноћ привучене су ближе и 8. и 9. батерија. Пошто је заузео Кукуречане, 4. пешадијски пук је продужио наступање и 1 км југоисточно од села запленио две батерије (10 топова), које турске снаге нису успеле да извуку с ватрених положаја због успешног маневра и снажне ватре 3. батаљона 5. пешадијског пука с Кукуречанске косе, док су друге четири турске батерије из тог рејона успеле да се извуку у последњем тренутку. Пук је на Кукуречанској коси и заноћио, осигуран предстражама, у вези са 5. пешадијским пуком.
Осми пешадијски пук, који није стигао да учествује у нападу на Кукуречане, заноћио је између овог села и Драгожана, где је заноћила и 7. брдска батерија, која је, по наређењу команданта армије, дошла у састав Дринске дивизије I по свршетку борбе другог дана битке.
Ноћ се већ била спустила када је, око 19 часова, Дринска дивизија I примила армијско наређење да заузме к. 1270 и садејствује с Моравском дивизијом II, што је она већ била остварила, заноћивши на линији Киромарица – Муслим (Кула), са резервом у Кукуречанима и штабом у Драгожанима.
Према томе, енергичним дејством Дринске дивизије I и левог крила Моравске I коначно је разбијена одбрана 7. турског корпуса и пробијен је центар главног одбрамбеног појаса Вардарске армије на делу фронта Киромарица – Кочиште.
Борбе код Карамана, Новака и Брода
Дунавска дивизија I прешла је у на пад у распореду од претходног дана, не преносећи тежишта ради развијања већ постигнутог успеха десне колоне, на правцу Карамана. Пошто је тек око 8 часова примила наређење за продужење напада, десна колона је доста касно продужила покрет, наступајући у два ешелона, преко мочварног земљишта, изложена дејству ватре турске артиљерије. За то време у припреми напада су учествовале, с ватрених положаја северно од Трнова, 7. 8. и 9. пољска батерија, а из рејона Добромира и 6. градска батерија, дејствујући по живој сили и ватреним средствима непријатеља у рејону Карамана, штитећи тиме напредовање сопствене пешадије. Међутим, и поред тако јаке ватрене подршке артиљерије, која је успела да ућутка и турску артиљеријску групу јужно од Раштана, јединице су се, због тешко пролазних мочвара и поплављених јаруга, кретале веома споро и стигле на јуришно наступање тек око 14 часова, када су се на турским положајима северно од Битоља већ били почели осећати знаци општег одступања. Турске снаге у рововима североисточно и западно од Карамана отвориле су снажну запречну ватру, и српске снаге су привремено одустале од јуриша. Међутим, када је, око 15,30 часова, уочено колебање и повлачење турске пешадије и артиљерије с положаја северно од Битоља, артиљерија је још једном сасредила најјачу ватру по предњем крају турске одбране у рејону Карамана, а затим је био дат сигнал за јуриш. Чим је пешадија прешла у јуриш, артиљерија је пренела ватру у дубину и гонила турске снаге и артиљерију у повлачењу с положаја северно од Битоља. Турске снаге су покушале да ватром зауставе напад српских јединица, али су, суочене са одлучним и снажним јуришем, биле присиљене да се повуку са ивице села, а затим и према Битољу, гоњене пешадијском и артиљеријском ватром српских снага, које су, око 16 часова, биле избиле на супротну ивицу Карамана, где су предузеле мере за утврђивање и извиђање у циљу учвршћења постигнутог успеха. Због поплављеног и непознатог земљишта, ноћу није вршено даље гоњење покретом.
Лева колона дивизије и овога је дана покушала да форсира Црну реку код Новака. Када је 3. батаљон 7. пешадијског пука пришао мосту, био је дочекан снажном ватром трију пољских батерија, једне митраљеске чете и турске пешадије, која му је онемогућила прелаз. Борбе су затим ограничене на дејство артиљерије, при чему су 4. и 5. батерија, група градске артиљерије и једна батерија 1. дивизиона успеле да делимично неутралишу турску артиљерију у рејону Логоварда, док је 6. батерија повремено тукла живу силу непријатеља.
Због неупорности и неодлучности у форсирању Црне реке смењен је командант 7. пешадијског пука, тј. командант леве колоне, потпуковник Милан Николић, кога је заменио потпуковник Милорад Ристић, дотадашњи командант батаљона у 9. пешадијском пуку, али се њихова смена није повољно одразила на даљи исход борби. Добро заклоњена турска артиљерија успешно је тукла српску пешадију и друге откривене циљеве и није дозволила оправку оштећеног моста на Црној реци. Тако прелазак код Новака није успео ни овога дана. После подне је запажена појачана активност српске артиљерије, посебно 2. градске батерије, која је, од 13 до 14,30 часова, тукла турску резерву упућену из Битоља на север и јединице које су се повлачиле од Кукуречана и Логоварда ка Битољу.
Око 17,30 часова командант армије је обавестио Дунавску дивизију да потиснута турска војска напушта бојиште источно од пута Прилеп – Битољ и надире на Моравску дивизију II с циљем да се пробије ка Охриду, и наредио јој да извиђа у правцу Битоља и угрожава позадину турских снага које потискују Моравску дивизију II, односно да садејствује с Коњичком дивизијом у гоњењу, уколико непријатељ одступи к југу. У духу тог наређења, 7. пешадијски пук је у току ноћи покушао да, под заштитом мрака, пређе Црну реку између Новака и Рибараца, али ни овог пута форсирање реке није успело.
Исте је ноћи 4. батаљон 18. пешадијског пука, с водом митраљеза, прешао Црну реку код Добромира, преко импровизованог моста, а затим продужио, до појаса газећи дубоку хладну воду разливене Шемнице, у ширину преко 6 км, док су митраљези и муниција укрцани у два понтона. Он се кретао уз огромне тешкоће, по густој магли и помрачини, тако да је од 700 људи само 200 војника успело, око 2 часа, да изађе на суво и да преко патроле ухвати везу са 9. пешадијским пуком у Караманима, а затим, пошто су турске снаге у то време биле напустиле Битољ, без отпора избије на висове западно од Оризара.
Коњичка дивизија је, у духу армијске заповести за претходни даи, извршила марш правцем Биљаник – село Тепавци – Брод. Пошто је наишао на турске снаге које су с коса источно од Брода и Бача браниле мост, претходнички коњички пук се развио за напад на коси северно од Брода, док је коњичка батерија отворила ватру с ватрених положаја јужно од Вељесела, па су снаге непријатеља биле присиљене да се повуку ка селу Рахманлију, гоњене ватром артиљерије и праћене извидницом. Одмах су предузете мере за оправку моста, а дивизија је заноћила у следећем распореду: 2. коњичка бригада (2. и 4. пук) у Броду, Моравски и Дрински коњички пук у Тепавцима. Међутим, када је, око 20 часова, примљена армијска заповест, индентична оној коју је примила и Дунавска дивизија I, 2. бригада је добила задатак да у рејону Рахманлија затвори правац од Битоља, па је у току целе ноћи, до 7 часова изјутра, прелазила преко оштећеног моста, Моравски коњички пук I је дошао на преноћиште у Брод, један ескадрон је заузео Бач, док је Дрински коњички пук I остао у Тепавцима.
Тимочка дивизија II, у улози армијске резерве, није уведена у борбу ни другог дана битке. У ствари, у њеном саставу је остао само 14. пешадијски пук, који је више имао задатак да штити армијску и пољску артиљерију у ширем рејону Петилапског Хана. Када је из Тополчана стигао у рејон Зекерја Петилапа и ушао у њен састав и 15. пешадијски пук, командант дивизије је, око 14 часова, упутио 14. пешадијски пук на десну обалу Шемнице са задатком да гони и растројава турске снаге које су одступале са битољских положаја. Међутим, како је, због велике воде, кретање било могуће искључиво друмом, то су само два батаљона успела да се, са закашњењем, пребаце преко реке, пошто су се турске снаге већ биле повукле.
Око 18 часова армијски штаб је, страхујући од противнапада турских снага, упозорио на потребу сигурног обезбеђења моста на Шемници, у ком је циљу требало осветљавати пут рефлекторима, „но штедљиво због мале количине бензина”.
Армијска артиљерија (градска и хаубичка), а исто тако и пољска (Моравски артиљеријски пук I и Тимочки артиљеријски дивизиои), овога је дана пружала непрекидну и успешну помоћ трупама Дунавске I и, нарочито, Дринске дивизије I. Хаубичка батерија је дејствовала против турске артиљерије југоисточно од Кукуречана. Прва градска батерија је неутралисала артиљеријску групу источно од Крклина и у рејону раскрснице путева јужно од Јасике, а затим тукла турски бивак код Оризара и артиљеријску групу источно од Кукуречана, као и непријатељске батерије у рејону Горњег Оризара. Четврта градска батерија је дејствовала против турске артиљеријске групе источно од Крклина која је тукла пешадију и артиљерију Дунавске дивизије I. Око 13 часова све батерије армијске артиљеријске групе, као и једна пољска батерија Тимочког артиљеријског дивизиона, која се била пребацила код моста на десној обали Шемнице, отпочеле су да дејствују на турске енаге у одступању, гонећи их ватром до највеће даљине гађања градских топова и хаубица, али је због мочварног и влажног земљишта и густе магле, која је отежавала осматрање, разорно дејство граната било умањено, па се прешло на гађање шрапнелима.
Дејствујући без губитака, градска и хаубичка артиљерија су тога дана утрошиле 521 гранату, не рачунајући утрошак Друге групе армијске артиљерије, која је дејствовала с ватрених положаја у зони напада Дунавске дивизије I и утрошила 181 гранату.
Градска је артиљерија, због свог великог домета, претежно тукла циљеве на већим даљинама, неутралишући турску пешадију и јаке артиљеријске групе у рејону Г. Оризара и у рејону раскрснице путева јужно од Јасике. Пољске батерије Моравског артиљеријског пука I, с ватрених положаја на самој левој обали Шемнице, и Тимочког дивизиона II (коме је била приспела и трећа батерија) тукле су пешадију и ватрена средства непријатеља у рејону Кукуречана и Крклина.
Завршавајући борбу овога дана, пошто није откривено излачење турских снага, српска 1. армија је заноћила на линији Сулејманов камен – Доленци – Бели камен – Киромарица – Кула – Карамани – Новаци – Брод, са армијском резервом код Зекерја Петилала.
Пред вече је стигло наређење Врховне команде да две дивизије у току ноћи уђу у Битољ и поставе осигурања према Лерину и Ресну; да Коњичка дивизија рано изјутра пре- дузме гоњење турских снага и њихово извиђање; да све остале дивизије буду на одмору у току сутрашњег дана. Врховна команда је истим наређењем регулисала и рад дивизија 20. новембра: да Моравска дивизија II маршује за Кичево, Тимочка дивизија II буде делом у Криволаку а делом у Велесу, да једна дивизија дође у Прилеп а једна у Скопље, док је једну дивизију требало оставити у Битољу.
Разуме се, ово наређење није било могуће извршити, пошто Битољ још није био заузет.