Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је померањем јединица српске 1. армије 15. новембра, у циљу заузимања полазних положаја за општи напад, дошло до сукоба са истуреним турским деловима, нарочито на левом турском крилу, на правцу Облаковског виса, где су турске снаге биле одбачене, Зеки-паша је, схвативши значај овог гребена, још у току дана, како је већ истакнуто, одлучно реаговао захтевајући да се овај положај поседне јачим снагама. Касније, у складу с новонасталом ситуацијом, он је за сутрадан издао заповест; да 5. и 7, корпус одбију евентуални напад српске војске; да 6. корпус покрије и једним јаким одредом обезбеди правац преко Гопеша, а након тога ,,нападаће на десни бок и позадину непријатеља”. Петом корпусу је наређено да у току ноћи у Доленце упути један пук из Новачког одреда и стави га под команду 6. корпуса, коме је придата и Самостална коњичка бригада. У састав овог корпуса очекивао се улазак и тзв. Намик-беговог одреда, који се, по наређењу команданта Западне војске, кретао из Ресна ка Бојишту, у очекивању да сутрадан, 16. новембра, стигне у Крушје Ханове. Саопштено је да ће командно место армије бити на левом боку 7. корпуса, у близини Црновира.
Међутим, 16. новембра, у зору, снаге Моравске дивизије II извршиле су јуриш на положаје у рејону Облаковског виса и одбациле Комбиновани пук (два батаљона), док се низамски батаљон који је био у рејону Стрежова под борбом повукао. Тако је лева колона Моравске дивизије II заузела Облаковски вис, а турски Комбиновани пук се у нереду повукао у долину реке Драгора. Шеснаеста дивизија, која није на време извршила заповест и преко ноћи јаче посела висове, такође се у нереду повукла. Тридесет седми пук 13. дивизије, који је, сходно армијској заповести, дошао из 5. корпуса, упућен је око 9 часова из Превалца на висове североисточно од Српца. Под његовом заштитом тамо су постављена четири топа и једна митраљеска чета, па је њиховим заједничким напорима заустављен напад српских снага у рејону Облакова.
На гопешком правцу је оформљен јак одред, састава: шест батаљона (59. пук, два батаљона 6. стрељачког пука и Жандармеријски батаљон), једна митраљеска чета и једна брдска батерија, с циљем да заустави надирање српске војске. Одред је посео веома јак одбрамбени положај на гребену Самарица – Доров гроб, али је, због слабог руковођења, јаким притиском 2. прекобројног пешадијског пука Моравске дивизије II одбачен на доминантни Големи камен, одакле је, након обухвата оба крила и губитка гребена Бигле, нагло одступио ка Ђавату. Српске колоне које су наступале из Гопеша стављене су под ватру десет турских топова, који су, под заштитом два стрељачка батаљона у резерви, били посели висове источно од села Раотина.
Око подне су се растурене јединице 16. дивизије налазиле на Црновирском врху (48, пук, две брдске батерије и два митраљеза), јужно од Црновира (47. пук, једна брдска батерија и митраљеска батерија) и у Превалцу (46. пук). Велешки пук (два батаљона), резерва 6. корпуса, налазио се у Кажанима; 37. пук (из 5. корпуса), с четири топа и два митраљеза, налазио се на североисточним висовима Српца, а један стрељачки батаљон на ђаватским висовима, у заштити левог бока и југозападног правца; Комбиновани пук (два батаљона), који се повукао са Облакова, и пешадијски делови који су одступили са Гопеша прикупљали су се западно од Раотина; Фехти-бегова Комбинована дивизија заузела је положаје на линији Српци – Рамна – Доленци.
Око 14 часова делови српске војске су избили на ђаватски превој и пресекли комуникацију Битољ – Охрид, а турске јединице које су га браниле одступиле су ка Превалцу.
У току ноћи између 16. и 17. новембра Штаб Западне војске, који је у току дана пратио догађаје с висова око Снегова, напустио је угрожени Битољ и кренуо у Лерин, наредивши да се поново заузме Облаковски вис и ослободи комуникација Битољ – Ресан, као и да се, с обзиром на наступање грчке војске с југа, издвоје одговарајуће снаге за тај правац и униште чете македонских добровољаца на комуникацији Битољ – Лерин у рејону Кеналија и Рахманлија. Зато су те ноћи Самостална коњичка бригада, две чете Комбинованог батаљона у Христифору и тзв. Рахманлијско одељење (250 људи и један топ) стављени под команду Шевкет-бега, који је добио задатак да обезбеђује позадину армије у рејону Кеналија.
Пратећи тога дана догађаје с висова југозападно од Снегова, где се налазио и командант 7. корпуса, а затим из Оризара, где је био и командант 5. корпуса, командант Вардарске армије је с пуно оптимизма очекивао предстојећу битку, а исто тако и нижи команданти. Пошто је у почетку очекивао напад српских снага у захвату комуникације Прилеп – Битољ, он је 6. корпус, у улози армијске резерве, био поставио јужно од Битоља, а Облаковски вис искључио из главне одбрамбене линије, која је на запад ишла, закључно, до Кочишта. Али када је Моравска дивизија II заузела Облаковски вис и код Ђавата пресекла везу турских снага са Охридом, Зеки-паша је одлучио да највећим делом својих снага, груписаних на левом крилу, изврши противудар на десно крило српске 1. армије, с циљем да заустави њен напад и што пре јој нанесе пораз, пошто је баш тога дана грчка војска била предузела напад на турску побочницу код Соровића и тиме непосредно угрозила правац Лерин – Битољ, као одступни правац турских снага од Битоља у случају неуспеха.
У духу такве своје одлуке и у духу заповести Али Риза-паше, командант Вардарске армије је исте ноћи издао заповест за противудар, која гласи:
„1. – У Новацима постоји једно слабије одељење непријатеља. Један батаљон колоне која напредује прилепским друмом стигао је у Могилу а један до Трна, али је поменуте батаљоне 5. корпус одбио. Одбијена је и слаба непријатељска јединица која је напредовала до Жолице. Снаге непријатеља отприлике у јачини једне дивизије напредовале су једном колоном преко Црноваца – Стрежева и Облаково, а другом колоном из Гопеша у Доленце,
2. – Армија ће са по једном дивизијом 5. и 7. корпуса задржати непријатеља на десном боку и на фронту, а са осталим снагама и са 6. корпусом напашће непријатеља.
3. – Пошто 5. корпус остави на фронту снаге у јачини Једне дивизије и Логовардски одред, преостале снаге и две пољске батерије одмах ће ноћним маршем отићи у Превалец, да би се ставиле под команду корпуса, и тамо ће сачињавати резерву корпуса и покривати и обезбеђивати пут Кажани – Раотина. Снаге у јачини једне дивизије, која ће остати у утврђењима јужно од Кукуречана, остаће самосталне, с тим да буду везане уз армију; са ове стране оне ће задржавати непријатеља и са Логовардским одредом покриваће и обезбеђивати логовардски пут.
7. корпус, остајући на линији коју је утврдио, задржаваће непријатеља који ће напредовати с те стране; два пешадијска пука и једна брдска батерија, под командом Фаик-бега, напашће непријатеља на висовима Облакова са десног бока 6. корпуса, и у заједници са поменутим корпусом. Снаге Фаик-бега у погледу наредби и команде биће везане уз 6. корпус.
6. корпус левим боком напредоваће из Српца у правцу брежуљака североисточно од Рамне, и напашће непријатеља који је на брежуљцима Облакова у заједници са снагама Фаик-бега.
Пошто јединице 5. корпуса стигну у Превалец, 6. корпус ће сакупити своје јединице које се налазе између Српца и Раотине, а покривање правца Кажани – Раотина биће задатак 5. корпуса.
4. – Штаб армије сутра је на Црновирском врху.
Командант Вардарске армије Зеки”
Према овој заповести требало је да одбрамбене положаје поседну и бране: тзв. Новачки одред (три батаљона) из састава 6. корпуса (одсек код Логоварда), 15. низамска дивизија 5. корпуса (линију од Логоварда преко Трнова и Могиле до, закључно, Кукуречана) и 19. низамека дивизија 7. корпуса (фронт од Кукуречана до Кочишта), док су 6. корпус (без три батаљона), осам батаљона 7. корпуса, 13. дивизија 5. корпуса и Комбинована дивизија Фехти-бега (11 батаљона), добили задатак да, с просторије Срнце – Доленци – Рамна, противударом зауставе и разбију десно крило српске војске. Армијска резерва није била одређена.