Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Сутрадан, 4. новембра, Моравска дивизија II наставила је покрет свим снагама.
Први ешелон се од Падалишта кретао без отпора, тереном који се спуштао ка Кичеву а на коме није било погодних положаја за одбрану. Напред се кретао 1. коњички пук с четом македонских добровољаца, не успевајући да дође у борбени додир с турским снагама, а непосредно иза њега 3. пешадијски пук. Изненада, око 11 часова, пошто је прошла кроз село Трапчин-Дол, коњица је засута пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром са северне ивице Кичева. Она се брзо зоклонила иза косе северно од села Раштана и сјахала за борбу пешке, док је чета македонских добровољаца запала под јаку митраљеску ватру, те претрпела губитке од 30 мртвих и 11 рањених. Турски делови су затим, нападом преко села Кнежина и Раштана, покушали да обухватом угрозе десни бок ових српских снага. Обавештен о овом нападу, командант 3. пешадијског пука је оценио да је у тој ситуацији потребно што пре посести положаје на косама јужно од Трапчин-Дола и затворити правац ка Падалишту, куда су се кретале остале снаге дивизије. Око 12,30 часова овај пук је успео да се развије и заузме положаје на коси северно од Раштана, с три батаљона у првом ешелону, једном четом у резерви на коси код села Сеанска и осигурањем у рејону села Црвице. Лево од 3. пука био је развијен коњички пук са дивизијским коњичким дивизионом. Том приликом је дошло до окршаја с четама башибозука, тј. становника села Зајаса и других села насељених Албанцима, које је после краће борбе растерао претходнички батаљон 3. пука. Борба против турских снага које су нападале с правца села Кнежина наставила се уз подршку брдске и коњичке батерије. Али је увече заустављен напад и изгубљен борбени додир с турским снагама. Први ешелон је заноћио на својим положајима знатно удаљен од главнине дивизије. Међутим, он је, побољшавајући у току ноћи организацију одбране, обезбедио држање тих положаја до доласка осталих снага дивизије. Главнина је тога дана, захваљујући наређењу команданта дивизије да убрза покрет ка Кичеву, ипак успела утолико што је 1. пешадијски пук стигао у рејон Зајаса, док су остале снаге заноћиле у рејону Падалишта. Увече је, са закашњењем, стигло наређење Врховне команде да се дивизија задржи у Гостивару и да упути 1. пешадијски пук на Маврове Ханове а један батаљон на Падалиште. У наређењу се наглашавало да дивизији, према расположивим подацима, главна опасност прети с правца Дебра и од ње захтевало да што пре с Врховном командом успосгави телеграфску везу, коју је њена комора онеспособила употребљавајући телеграфске стубове за ложење ватре.
Међутим, пошто је ситуација била измењена, ово наређење Врховне команде, разуме се, није могло бити извршено.
Растројене турске снаге одступале су претходних дана у нереду и нису биле у стању да пруже озбиљнији отпор српским трупама у наступању, иако су им се, како је већ истакнуто, нудили повољни узастопни положаји на простору од Гостивара до Кичева. Ипак је командант 7. корпуса одлучио да брани Кичево, поседајући положаје на линији Осојска река – северна ивица Кичева – Велика Королија. То је било у духу армијске заповести од 1. новембра да се Вардарска армија, задржавајући надмоћне српске снаге на линији Плетвар – Присад – Брод – Кичево, повуче у Битољ, на припремљене положаје за одбрану.
Положаји у висини Кичева били су, ипак, доста погодни за одбрану, јер су, затварајући правац од Гостивара, доминирали предтереном и имали наслоњена крила. Али је овај рејон био јако пошумљен, што се могло неповољно одразити на сигурност и чврстину одбране. Осим тога, 7. корпус није био организовао одбрану по дубини, на више узастопних линија, иако је земљиште за то било погодно, посебно јака природна линија на Великој реци и на северним падинама Прострањске планине и планине Крушке. Тако је одбрана била веома плитка, а борбени поредак корпуса само у једном ешелону. Уморне и дезорганизоване турске јединице нису чак ни приступиле инжињеријском уређењу положаја, већ су се, не очекујући тако брзи долазак српских снага, биле делом растуриле у околини Кичева ради прикупљања хране из месних извора.
У свему томе било је пропуста турске команде, али треба имати у виду да је циљ одбране 7. корпуса био да се добије у времену и властите снаге сачувају за решавајућу битку у рејону Битоља. Зато замисао команданта корпуса и није била да ове положаје брани с већом упорношћу.
Према подацима које је имао Штаб Моравске дивизије II, Фети-паша је у одбрани Кичева располагао са око 15 батаљона пешадије, 18 топова (две пољске и једна брдска ба- терија) и 18 митраљеза, с тим што је у току ноћи из Битоља пристигло појачање, неутврђене јачине пешадије, коњице и артиљерије. Јаче снаге биле су груписане на левом крилу, где се истицао доминантни Јаворски вис (Цер), који је 4. новембра увече, пропустом обеју страна, остао непоседнут.
Обавештен о ситуацији на фронту испред Кичева, командант Моравске дивизије II, који се налазио на преноћишту у рејону села Жубрина, оценио је да турске снаге, дезорганизоване у претходним борбама, нису стигле да солидније организују одбрану на кичевским положајима и да зато напад треба отпочети што пре. Проценом ситуације он је дошао до закључка да је највероватнија намера команданта 7. корпуса да, водећи одбрану без веће упорности, на овој одбрамбеној линији успори наступање Моравске дивизије II и тако добије време потребно за организацију одбране главних снага у дубини. Пошто су, због карактера планинског и пошумљеног земљишта, правци напада на турске положаје били ка- налисани, командант дивизије је одлучио да с фронта веже турске снаге, а да изврши напад на оба турска крила, групишући главне снаге на лево крило и бок турских положаја, с циљем да се освоји Јаворски вис (Цер, к. 1450) и тако разбије одбрана турских снага.
Планом је било предвиђено да први ешелон 5. новембра остане у одбрани док не стигну друга два дивизијска ешелона; да други ешелон (1. пешадијски пук са 9. брдском ба- теријом) у току ноћи, крећући се оппггим правцем село Зајас – село Глабокидол – село Кнежино – село Другово, дође на десно крило 3. пешадијског пука и да до зоре овлада Јаворским висом; да трећи ешелон (2. пешадијски пук и артиљеријски дивизион), одмах по пријему наређења, изврши покрет ради напада на десно турско крило, правцем Ириновци – Челопек. Општи напад требало је да отпочне тек када у рејон села Ириноваца стигне трећи ешелон.
Први пешадијски пук, са 9. брдском батеријом, кренуо је на извршење задатка 5. новембра око 3 часа с моста на Зајаској реци. По мрклој ноћи, без водича, он је успео да избије на седло источно од Јаворског виса и на овај вис упућен је 2. батаљон с једним топом 9. брдске батерије. У међувремену осматрачи су открили јаче груписање турских снага у Кнежино и покрет једне њихове јаче колоне према десном крилу 3. пешадијског пука. На ове је турске делове отворила снажну ватру 9. брдска батерија, а 1. батаљон, с једним брдским топом, одмах је упућен из рејона Јавореца на косу западно од села Осоја са задатком да, дејством у леви бок поменуте колоне која се кретала косом према Јаворецу, спречи обухват 3. пука. Ова турска колона је подржавана ватром брдске и пољске артиљерије с ватрених положаја у северном делу Кичева, која је нарочито снажно тукла положаје српских снага на коси северозападно од Раштана. У овим борбама учествовала је и једна чета македонских добровољаца из Пореча, под командом српског потпоручника Милана Ђокића, која је још раније својим дејством, спречавала нормалан ток турске мобилизације у тим крајевима. Остатак 1. пешадијског пука задржан је у рејону поменутог седла, у очекивању резултата дејства 1. и 2. батаљона.
Око 9 часова, после великих тешкоћа 2. батаљон је успео да се успне на Јаворски вис (к. 1450), где се сукобио с турским снагама у покрету, које су у колони пристизале уским гребеном северно од Иброве реке (Студенице) ради поседања овог важног земљишног објекта. Он је бржим развојем за борбу предухитрио изненађене турске делове и муњевитим нападом их присилио да се повуку низ гребен. После заузимања Јаворског виса 2. батаљон је покушао да предузме гоњење, али, због карактера земљишта, није могао применити ударе на бокове, па је снажном ватром, био заустављен чим је почео фронтално да наступа низ косу. Пратећи ситуацију на свом десном крилу, командант пука је схватио да јачина 2. батаљона није довољна за извршење обухватног маневра, па је око 10 часова према Јаворском вису упутио и 4. батаљон, са задатком да наступа источним падинама и да се сједини са 2. батаљоном, а затим да заједнички нападну турске снаге и што пре избију у рејон села Другова. Због тешке проходности земљишта и знатне висинске разлике, овај је батаљон тек око 11 часова избио у висину 2. батаљона.
У међувремену је на лево крило дивизијског распореда стигао 2. пешадијски пук с пољским артиљеријским дивизионом. Овај пук је имао задатак да обухватним маневром, поменутим правцем, угрози десни бок турских снага, а затим, у садејству са снагама које нападају са десног крила и с фронта, учествује у окружењу и уништењу обухваћених турских снага.
Пошто су јединице заузеле борбени поредак за напад у духу његове замисли, командант дивизије је око 11 часова наредио општи напад с циљем да ослабљени турски 7. корпус набаци на Велику реку и ту га окружи и уништи.
Уз снажну подршку коњичке батерије и пољског артиљеријског дивизиона с ватрених положаја у рејону к. 770, 3. пешадијски пук је прешао у фронтални напад на делу фронта између Кнежина и Кичева; 2. пешадијски пук је напао на турске положаје североисточно од Кичева, где се већ, после препада, врло успешно борила чета македонских добровољаца, док су, 2. и 4. батаљон 1. пешадијског пука извршили снажан притисак на турске делове у рејону Јаворског виса и опасно угрозили турски изложени леви бок.
Сматрајући да се ситуација не може поправити и да се угрожене трупе не могу даље одржати, командант 7. корпуса је око 12 часова наредио хитно извлачење из борбе и одступање ка Битољу. Повлачење из тесног додира са српским снагама, усред дана, било је доста неорганизовано. Али то српске снаге нису искористиле. Деснокрилни 2. и 4. батаљон
пешадијског пука су били заостали, те су турским јединицама на левом крилу омогућили да се одвоје и уредно извуку. Главнина 7. корпуса је преко моста на Великој реци одступила ка селу Сопу пре него су српске снаге успеле да је окруже и порушила тај мост, али су зато на левој обали те реке остали турски заштитни делови и снаге с левог крила, који су се, необавештени о рушењу, у нереду повлачили ка мосту у намери да пређу реку. Пуковник Недић је оценио да је сада повољан тренутак, да се у борбу уведе 1. коњички пук ради уништења заосталих турских снага на левој обали Велике реке. Али су овај пук турски заштитни делови зауставили на један километар северно од Кичева. Међутим, уз подршку коњичке батерије и пољског артиљеријског дивизиона, 1. коњички пук је ипак успео да протера ове слабе турске делове и да, око 14 часова, уђе у Кичево. Не задржавајући се у граду, коњица је наставила гоњење турских заштитних делова у повлачењу, али је јужно од Кичева, с ватрених положаја на десној обали Велике реке, заустављена запречном ватром турске артиљерије, која је штитила извлачење своје пешадије с Јаворског виса и заштитиих делова с правца Кичева. Ватрена подршка турске артиљерије је спасла од уништења заостале турске снаге на левој обали Велике реке, јер је онемогућила српску коњицу да, уништавајућим ударом, искористи тешку ситуацију нагомиланих турских снага које нису могле да пређу набујалу реку. Пошто су 2. и 4. батаљон 1. пешадијског пука дејствовали недовољно смело и брзо и тако знатно заостали у гоњењу, турске снаге су успеле да се среде и да се врате узводно до села Другова, где су, неометане, прешле Велику реку, повукле се у село Старовец и ту заноћиле. Само мањи заштитни делови су били одсечени, па је тако заробљено око 100 турских војника, док остали турски губици нису познати.
У борбама 4. и 5. новембра из Моравске дивизије II избачено је из строја 148 људи, од чега 58 погинулих.
Јединице те дивизије су заноћиле у овом борбеном распореду: 1. пешадијски пук на коси између села Добреновеца и Кичева, са осигурањем према Дебру и реци Копачу; 2. пешадијски пук код села Ириновца, с једним батаљоном на коси између Кичева и села Челопека; 1. коњички пук, с коњичком батеријом, у Кичеву, са извиђачким деловима у до- диру с турским снагама; 3. пешадијски пук, са 9. брдском батеријом, у резерви код Кнежина и Кичева; пољски артиљеријски дивизион и две чете 3. пешадијског пука у заштити на ватреним положајима између Трапчин Дола и Раштана; трупне коморе и 1. степен колонске коморе на путу за Кичево.
Још исте ноћи командант дивизије је известио врховну команду о току борби код Кичева, упознавши је са својом намером да у Кичеву одмори дивизију два дана, организује базу за даље снабдевање и упути јачи здружени одред, са батаљоном који се налазио на Маврову, да заузме Дебар. После два дана Врховна команда је наредила да Моравска ди- визија II остане на освојеним положајима код Кичева, у очекивању наређења за наступање ка Битољу. Збот тога је командант дивизије одустао од акције према Дебру, иако је у ту сврху већ био формиран и припремљен јачи здружени одред.