Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Битољска операција обухвата дејства српске 1. армије против турске Вардарске армије од линије Скопље – Велес па до линије Ђевђелија – Дојран на југу и линије Лерин – Ресан на југозападу. Циљ операције је био да се туку главне снаге турске Западне војске и ослободи Македонија до поменуте линије на југу и југозападу.
Наиме, ослобођењем Скопља као привредно-политичког центра Вардарске Македоније и Велеса, српска војска је створила погодну операцијску основицу за даље вођење рата. А пошто је утврдила да се Вардарска армија повлачи ка Битољу и дошла до закључка да се у том рејону може очекивати одлучујућа битка, српска Врховна команда је у том правцу усмерила своје главне снаге. Пошто је извршена прегрупација снага, 1. армија је упућена да дејствује главним правцем Велес – Прилеп – Битољ, док је ојачана Моравска дивизија II, у својству помоћних снага, налазећи се привремено под управом Врховне команде, упућена правцем Тетово – Дебар – Кичево – Битољ. Истовремено су слабији делови 1. армије упућени на југ да очисте долину Вардара до одређене линије и уједно осигурају бок главних снага.
Дубина зоне операције у захвату главног правца износила је око 150 км, што је, с обзиром на карактер земљишта и новембарске временске услове, захтевало изванредне напоре људства и стоке, као и посебне напоре да би се обезбедило снабдевање трупа. Такву дубина је, истина, омогућавала противнику да узастопним отпорима добије на времену ради потпуније организације одбране, али су се тиме морале све више трошити иначе бројно и морално слабије противничке снаге, што је повећавало ионако веома повољне изгледе српске 1. армије да операцију реши у своју корист.
Зона операције се у почетку ширила и преко 100 км, при чему су се операцијски правци, раздвојени и каналисани склопом високог планинског земљишта, постепено приближавали, да би се и сама зона сузила на ширину довољну за развој борбеног поретка армије.
Операција је трајала 24 дана, у две етапе. У првој етапи су српске снаге сломиле отпор Вардарске армије на гребену Бабуне и у бројевима код Кичева и Алинца, савладале појас тешко пролазног планинског земљишта и избиле испред Битоља, а истовремено овладале долином Вардара до Ђевђелије. Другу етапу представља битољска битка, укључујући и непосредне припреме за битку и наступање делова 1. армије до линије крајњих објеката општег задатка армије. Просечан темпо наступања од око 6 км није био довољан ни за ондашње услове. Али, с обзиром на то да се армија по завршетку прве етапе дуже време одмарала и припремала за одсудну битку и с обзиром на карактер земљишта које је тробало савладати у току прве етапе, темпо наступања је у ствари био знатно већи, но ипак није у складу са стварним могућностима ове српске армије. Јер је општи однос снага у бројном и моралном смислу дозвољавао да се операција много брже развија. Али је српска команда деловала врло опрезно и споро, што је, поред осталог, било условљено врло неефикасном обавештајном, посебно извиђачком, службом у току читавог трајања операције, и то како на тактичком тако и на оперативно-стратешјеком нивоу. У том смислу особито су неефикасно деловале коњичке једини- це као органи извиђања.
И примена маневра фронталног напада, у оперативном смислу, знатно је успоравала темпо дејства ове армије, мада су се, у тактичким оквирима, примењивали и други облици маневра у савлађивању појединих чворова и топографски јаких објеката у систему противничке одбране. Изгледа да је командант армије, располажући повољним односом снага, у извесном смислу потцењивао могућности непријатеља, па је зато занемаривао погоднији облик маневра, посебно у битољској бици, јер су главне снаге армије биле упућене на најјаче турске положаје, у правцу где су биле концентрисане главне турске снаге, уместо обухвата оба турска крила, посебно левог, што би, изгледа, пружило повољније услове да се брзо оствари успех, пошто се фронтално нападало на правовремено организовану одбрану и плански организовани систем ватре. Тиме би се, свакако, створили услови да се Вардарској армији у завршној фази битке задају поражавајући ударци, тј. оно што се није могло постићи фронталним пробојем. Пропуст команданта армије у погледу примене маневра, према турском левом крилу покушавао је да исправи командант Моравске дивизије II, али су његове могућности биле ограничене.
У разматрању битољске операције карактеристично је истаћи да српска 1. армија није успела да гоњењем експлоатише ниједан добијени бој у првој етапи операције, као ни победу у одлучујућој бици у другој етапи, мада су у свим овим случајевима постојали реални услови за то. То је свакако резултат колико недовољне обучености нижих тактичких јединица у одржавању додира с непријатељем у боју, толико и необучености виших команди у планском руковођењу борбама већих здружених јединица и у коришћењу других ешелона и резерви, посебно извиђачких органа и јединица. На то указује и чињеница да 17 батаљона армијске резерве није ангажовано у бици, што је било сасвим супротно захтевима ситуације на бојишту.
Пешадија је у току читаве операције носила главни терет борби и представљала основну ударну снагу у савлађивању отпора противника, без довољне подршке своје артиљерије. Она је у битољској бици, под ватром непријатеља, често и до појаса у води на поплављеним површинама, подносећи оскудицу и временске непогоде, одлучно наступала и незадрживо јуришала на утврђене турске положаје. Артиљерија је, истина, дала свој допринос у операцији. Али на читавој дубини оперативне зоне нису постојали земљишни услови за њено јаче ангажовање, нити за потпуније и ефикасније њено садејство с пешадијом, нарочито у битољској бици, где је једино у зони дејства Дунавске дивизије I употреба артиљерије, због проходног земљишта, била целисходно решена. Али је зато целисходно употребљена малобројна брдска артиљерија (три батерије). У току операције дошла је до изражаја потреба за пратећом артиљеријом, која би, непосредним гађањем и дејством од објекта до објекта, пратила и подржавала борбу пешадијских јединица. Али пошто такве артиљерије није било, у операцији су дошли до видног изражаја митраљези, веома корисно употребљени са обе стране.
Значајну улогу у току битољске операције имале су бројне чете македонских добровољаца, које су активним дејством, у позадини турских снага или у саставу претходница српских јединица пружале српским јединицама драгоцену помоћ.
Малобројне инжињеријске јединице употребљаване су за оправку путева ради проласка артиљерије и за подизање мостова.
За везу су коришћени курири – коњаници и официри за везу, као и телефони и телеграфи, који су, међутим, често били у прекиду.
У току операције настале су знатне тешкоће у снабдевању јединица артиклима исхране, у почетку због оштећења железничког моста на Вардару код Зеленикова, а касније због ретких и рђавих комуникација у операцијској зони 1. армије. Услед тога коморе нису могле да стигну до својих трупа, а просторија је била тако исцрпена од стране турске војске да је велику оскудицу осећало и месно становништво. Највише тешкоћа у исхрани имала је Моравска дивизија II, чије људство за време битке није примило храну 2 – 4 дана. Исто се то односи и на исхрану коња, који су због тога у великој мери били неспособни за даљи покрет. Осим тога, многи су војници остали без обуће.
Артиљеријском муницијом снабдевало се без тешкоћа, тим пре што је утрошак ове муниције био мали.
Снабдевање санитетским материјалом такође је било добро организовано, а санитетска служба је остварила запажено збрињавање рањеника и болесника, као и уредну санитетску евакуацију. Овоме је допринела околност да је у операцији био релативно мали број рањених. Ипак, због велике оскудице медицинског особља и санитетских установа на ослобођеној територији, војни санитет, тј. око 300 мобилисаних лекара, био је присиљен да прихвати и задатке цивилног санитета, што је превазилазило његове снаге. Велики допринос дали су лекари из других земаља, нарочито из Хрватске, Словеније, Чехословачке и Русије.
Одлучивши, после пораза Вардарске армије код Куманова, да у рејону Битоља прими одсудну битку, командант турске Западне војске није извршио груписање снага да би створио какве-такве изгледе да ту битку, од које је очекивао преокрет даљих ратних збивања, реши у своју корист. Чињеница, наиме, да су у рејону Битоља била груписана три слаба корпуса Вардарске армије, према српској војсци која је представљала одлучујућу противничку снагу на турском западном делу ратишта, није пружала гаранцију за успешан исход битке. Међутим, поред снага у скадарској тврђави и у Јањини, један корпус се налазио на простору Дебар – Струга, а два корпуса су била у рејону Солуна. У рејон Битоља нису доведене чак ни снаге Махмут Хајрет-паше, које су се од Пећи биле повукле у рејон Дебра. Није целисходна била ни одлука да се два корпуса (око 40.000 људи) задрже између Сереза и Солуна, уклештена између армија савезника. Ток догађаја је показао да је војскама савезника такво груписање пружило могућности да турске снаге почесно туку. Може се основано претпоставити да би било целисходније да су јаче снаге биле груписане у ширем рејону Битоља, уместо што су остале подељене у више изолованих група.
Вардарска армија је, повлачећи се према Битољу, отпором на узастопним положајима, морала сама да створи време за организацију одбране у рејону Битоља. Међутим, упркос енергији и умешности команданта армије и команданата корпуса у сређивању јединица после паничног повлачења од Куманова, армија није успела да се у духу замисли Али Риза-паше задржи на положајима на Вардару. Али је зато касније, отпором на Бабуни, код Кичева и код Алинца, успешно успоравала наступање српских снага. Истина, Вардарска армија се у овим борбама све више трошила, али је ипак циљ одбране на узастопним линијама релативно остварен. Турске снаге су се повлачиле, остављајући заштитнице, које су главним снагама стварале потребно време за организовање одбране на следећим положајима.
У овој етапи битољске операције Вардарска армија је водила доста активну одбрану. Иако су у фази повлачења имале задатак да се бране с мањим степеном упорности, њене јединице су у свим бојевима предузимале више енергичних противнапада, али они нису могли дати значајније резултате, мада је противнапад 5. корпуса код Алинца изненадио предње дивизије српске 1. армије. Противудар ојачаног 6. корпуса у битољској бици, иако предузет у правом тренутку и са далекосежним циљем, у ствари је само спречио пресецање одступног правца и обухват турског левог крила, што би иначе могло имати тешке последице за Вардарску армију.
Одлучивши се за одбрану на линији битољских положаја, турска команда је целисходно поступила када је предузела мере да се ови положаји фортификацијски ојачају, али је учињена грешка што лево крило армије није постављено на Гопеш и Облаково. А због изливања река и због недостатка времена, снага и средстава остао је неутврђен источни део битољског положаја. Зато је Зеки-паша правилно поступио када је одредио да предњи крај одбране буде на десној обали Шемнице и Црне реке, које су, плављењем земљишта, природно ојачале одбрану.
Међутим, када је, већ у почетку битке, уочио значај Облаковског виса за успешну одбрану битољских положаја, командант Вардарске армије, чији оптимизам иначе није био реалан, покушао је, да грешку у почетном груписању снага исправи прегруписавањем снага по фронту, ради ојачања свог левог крила. И мада је ова одлука дала резултате, јер је спречен обухват левог крила армије, ипак је то урађено са закашњењем, пошто су српске снаге већ овладале Облаковским висом, овим тако значајним објектом. И управо у напорима да се овај објекат поврати угасио се противудар 6. корпуса, од кога је командант армије у почетку тако много очекивао. То је истовремено олакшало пробој фронта који је означио крај битке. Тежак пропуст у почетном груписању снага представља и то што две дивизије које су, под командом Махмут Хајрет-паше, преко Призрена дошле у рејон Струге и Дебра нису употребљене у битољској бици, иако је то првобитно био одлучио Али Риза-паша, већ је једна упућена под Скадар, до којег се није пробила, док се друга, у најкритичнијим тренуцима битољске битке, одмарала у рејону Струге.
Када је пад битољских положаја постао неизбежан, Зеки-паша је ипак успео да своје снаге извуче, и тако спречи њихово окружење и уништење. Зато је он у својим “Успоменама” и могао са задовољством да напише:
“… иако принуђен на повлачење, ја сам у души био весео и задовољан што сам спасао армију. Јер да смо и 6(19) новембра остали у Битољу, како су Грци заузели Горничево, пут за Лерин био би пресечен. Избацивањем и VII корпуса био је угрожен и ресански пут, и због тога 7(20) новембра у околини Битоља везе би нам биле прекинуте са свију страна и били бисмо опкољени од стране непријатеља” (Зеки-паша, н. чл., стр. 40. и 41).
Међутим, Зеки-паша је успео да „спасе армију” само захваљујући грубим тактичко-оперативним грешкама српске команде у току извођења битке, као и недостатка садејства српске и грчке војске због тога што се сваки од савезника, у усмеравању борбених дејстава, пре свега руководио својим националним интересима. Зато српска Врховна команда упозорава Команду 1. армије: “да нас не би Грци предухитрили у нападу на Битољ”.
Завршетком битољске операције, у којој је коначно тучена Вардарска армија, српска Врховна команда је остварила свој ратни циљ. То је уједно означило и крај рата на вардарском војишту. Тако је Србија, после нешто више од месец дана, употребивши све своје војне ефективе, и уопште све људске и материјалне резерве земље, победоносно окончала рат против Турске, јер су касније борбе у јужној Албанији имале сасвим епизодан значај.
Успешан завршетак битољске операције имао је крупан војно-политички значај за даље вођење рата балканских савезника. У овој операцији у ствари је разбијена главна снага турске Западне војске. Недостају подаци о укупним турским губицима у овој операцији, али је према турским изворима само у битољској бици избачено из строја 13.600 војника Вардарске армије (1000 погинулих, 2000 рањених, 5.500 војника и 100 официра заробљених, док се разбежало око 5.000 војника) и заплењено 56 топова.
У овој операцији, у којој су испољиле беспримерну храброст, трупе српске 1. армије такође су претрпеле велике губитке: 5.136 људи избачених из строја, а само у битољској бици 2.989 (539 мртвих, 2.121 рањен и 329 несталих); од тога, више од трећине имала је Моравска дивизија II, а скоро трећину Дринска дивизија I.
Преглед састава српске 1. армије и њено бројно стање у битољској операцији:
Моравска дивизија I
пешадијских пукова 4, батаљона 16, батерија 9, ескадрона 2, митраљеза 20, од ових једна батерија је брдска
Дринска дивизија I
пешадијских пукова 4, батаљона 16, батерија 6, ескадрона 3, митраљеза 24
Дунавска дивизија I
пешадијских пукова 4, батаљона 16, батерија 9, ескадрона 3, митраљеза 20
Тимочка дивизија II
пешадијских пукова 3, батаљона 12, батерија 3, ескадрона 2, митраљеза 26
Коњичка дивизија
батерија 1, ескадрона 8, митраљеза 8
Моравска дивизија II (ојачана 2. пешадијским прекобројним пуком, 1. коњичким пуком, 1 коњичком батеријом и двема брдским батеријама)
пешадијских пукова 4, батаљона 16, батерија 6, ескадрона 6, митраљеза 22, од ових 3 пољске, 2 брдске и 1 коњичка батерија
Армијска артиљерија
батерија 5, од ових 1 хаубичка, 1 мерзерска и 3 градске батерије
Укупно:
пешадијских пукова 19, батаљона 76, батерија 39, ескадрона 24, митраљеза 120
Почетком новембра 1912. било је на лицу укупно људи:
у 1. армији – 87.068
у Моравској дивизији II – 19.338
у градској и хаубичкој артиљерији – 2.138
Свега: 108.544
Преглед губитака 1. армије у битољској операцији:
Коњичка дивизија
погинуло: до Битоља 1, код Битоља 2, свега 3
рањено: до Битоља 8, код Битоља 3, свега 11
нестало: до Битоља 1, код Битоља 0, свега 1
Свега: до Битоља 10, код Битоља 5, свега 15
Моравска дивизија I
погинуло: до Битоља 74, код Битоља 168, свега 242
рањено: до Битоља 327, код Битоља 508, свега 781
нестало: до Битоља 12, код Битоља 41, свега 53
Свега: до Битоља 359, код Битоља 717, свега 1.076
Дринска дивизија I
погинуло: до Битоља 172, код Битоља 90, свега 262
рањено: до Битоља 1444, код Битоља 703, свега 2.147
нестало: до Битоља 0, код Битоља 151, свега 151
Свега: до Битоља 1.616, код Битоља 944, свега 2560
Дунавска дивизија I
погинуло: до Битоља 1, код Битоља 51, свега 52
рањено: до Битоља 11, код Битоља 200, свега 211
нестало: до Битоља 2, код Битоља 3, свега 5
Свега: до Битоља 14, код Битоља 254, свега 268
Моравска дивизија II
погинуло: до Битоља 58, код Битоља 227, свега 285
рањено: до Битоља 85, код Битоља 714, свега 789
нестало: до Битоља 5, код Битоља 130, свега 135
Свега: до Битоља 148, код Битоља 1.061, свега 1.209
Тимочка дивизија II
погинуло: до Битоља 0, код Битоља 1, свега 1
рањено: до Битоља 0, код Битоља 3, свега 3
нестало: до Битоља 0, код Битоља 4, свега 4
Свега: до Битоља 0, код Битоља 8, свега 8
Свега:
погинуло: до Битоља 306, код Битоља 539, свега 845
рањено: до Битоља 1.821, код Битоља 2.121, свега 3.942
нестало: до Битоља 20, код Битоља 329, свега 349
Укупно: до Битоља 2.147, код Битоља 2.989, свега 5.136