Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Иако у суштини представља наставак борби на Бабуни, овај бој је почео потпуно изненада, у веома неповољним тактичким условима за српске трупе. Наиме, пошто је 5. новембра, после сламања турског отпора на Бабуни, изостало свако гоњење, турски 5. корпус је био у могућности да се, повлачећи се из Прилепа, несметано прикупи и среди на првим погодним положајима, с циљем да, у духу захтева команданта армије, одбраном успори даље наступање српских снага. А пошто је са српске стране, у ноћи 5/6. новембра и следећег јутра, изостало не само дубље оперативно извиђање, у складу са директивом Врховне команде и команданта армије, него и извиђање тактичке дубине испред фронта дивизија првог армијског ешелона, присуство 5. корпуса је остало неоткривено на домету артиљеријске ватре, тј. на одстојању од свега 2 – 3 км. Штавише, овај пук је ујутру 6. новембра, уређујући свој систем одбране и осматрајући српске трупе, био у могућности да неометано припреми и предузме ефектан артиљеријски ватрени удар по прикупљеним јединицама Дринске дивизије I на потпуно откривеној просторији. Чињеница да Коњичка дивизија није предузела ништа, чак ни 6. новембра ујутру, да с непријатељем успостави додир, који је претходног дана био изгубљен, указује на то да је командант те дивизије изгубио из вида да су коњички пукови обеју пешадијских дивизија били у њеном саставу и да су команданти ових дивизија били лишени могућности непосредног извиђања тактичке дубине. То, свакако, још више истиче неодговоран однос команданта Коњичке дивизије према свом задатку, али се тиме не може скинути свака одговорност команданата пешадијских дивизија.
Међутим, у оцени овог догађаја мора се, са друге стране, истаћи да је први армијски ешелон, одлуком команданта армије да се пешадијске дивизије задрже и утврде у висини Прилепа, унапред доведен у незавидан тактичко-оперативни положај. Пре свега, предвиђена линија одбране укључивала је сам Прилеп, што је било супротно начелима одбране насељеног места, с обзиром на то да је град могла да туче непријатељска артиљерија с природно јаких алиначких положаја. Предвиђена линија у Прилепском пољу није обезбеђивала ни чвршћу одбрану у случају противнапада турских снага, нити је могла да послужи као погодан полазни положај за прелазак у даље наступање и ширење успеха. Зато је било оправдано што су дивизије првог армијског ешелона добиле задатак да заузму и за одбрану организују природно јаке положаје испред града, тј. управо алиначке положаје, јер се, у ствари, само тако Прилеп и могао бранити. Осим тога, то је било нужно и зато што турске снаге нису на Бабуни биле одсудније тучене и разбијене. Постигнути успех могао се учврстити само поседањем алиначких положаја, а то би било у складу с предвиђеним маневром у даљем дејству. Таквом одлуком би Коњичка дивизија сигурно била присиљена да, без задржавања у граду, предузме покрет, и она би већ 5. новембра навече открила присуство турских снага на положајима испред града, и свакако би била избегнута свака могућност изненађења, а тиме и тешки губици, који су управо били резултат изненађења. Тако су, неодговорним радом коњичких јединица и уопште обавештајно – извиђачких органа, задржавањем трупа у Прилепу и неопрезним покретом, сутрадан, у маршевском поретку, јединице првог армијског ешелона доведене у врло незавидан положај, из којег су изашле као победнице само захваљујући одважности старешина и храбрости трупа.
Према томе, одлука о задржавању снага у висини Прилепа указује на то да командант армије није био у току збивања на бојишту, и да због тога та одлука објективно није могла бити у складу с тактичко-оперативном ситуацијом на фронту. На то указује и чињеница што је армијско наређење уследило 4. новембра, када се још није знао коначан исход борби на Бабуни и када се није реално могла сагледати ситуација која ће се створити исходом тих борби.
Суочен с присуством турских снага на алиначким положајима и с пометњом сопствених трупа изазваном моралним ефектом турског артиљеријског ватреног удара, командант Дринске дивизије I, генерал Павле Јуришић, реаговао је сасвим у складу са ситуацијом. Он је, наиме, врло брзо схватио да ситуацију може рашчистити у своју корист само енергичним нападом. Брзо је, такође, оценио да нема времена за прегруписавање јединица и мењање борбеног поретка с циљем да погодним маневром лакше сломи одбрану Турака. Он је с тога одлучио, да своје нагомилане и изненађене трупе развије у борбени поредак и да, не чекајући развијање Моравске дивизије I, под заштитом артиљерије предузме одлучан напад.
Међутим, када су пукови првог ешелона, подстакнути дејством артиљерије, самоиницијативно кренули, не сачекавши развијање Моравске I, командант Дринске дивизије I прихватио је ову иницијативу, пошто је оценио да пукове у њиховом налету више није могуће зауставити, тим пре што су трупе биле угрожене задржавањем у пољу дејства јаке артиљеријске и даљне пешадијске ватре. Ситуација је наметнула врло тежак фронтални напад и наступање потпуно отвореним и прегледним земљиштем ка најјачем делу турског положаја. Али је генерал Јуришић прихватио такво решење и због тога што су пукови Моравске дивизије I и њена артиљерија већ улазили на бојиште, па је очекивао њихово садејство у нападу. Међутим, акција снага ове дивизије није дошла тако брзо, јер су њени пукови били знатно заостали и нису успели да се поравнају с пуковима Дринске дивизије I, који су веома брзо наступали. Та журба у наступању Дринске дивизије I и потреба да што пре ступи у дејство са својим снагама спречиле су команданта Моравске дивизије I да боље планира свој напад и испољи, можда, маневар према турском левом крилу, правцем мање изложеним ватри турске артиљерије и пешадије, како би напад био извршен с мање жртава.
Озбиљност ситуације и тежину задатка у овом нападу схватиле су и све једииице ових дивизија. Зато су развој њихових пукова, нарочито пукова Дринске дивизије I, и њихово наступање потпуно отвореним пољем, под дејством жестоке турске артиљеријске и пешадијске ватре, извођени у савршеном реду, као да се радило о мирнодопској вежби. Српске снаге су овом приликом испољиле заиста висок морал и највећи степен пожртвовања, што је оставило снажан утисак на непријатеља и што је, коначно, обезбедило њихову победу. Ипак, било би целисходније да су се пукови пребацивали у скоковима, јер би тако смањили своје губитке. Али је срећна околност била што турске снаге нису располагале још јачом артиљеријом, која би, у тим условима, српским јединицама могла нанети још теже губитке.
Међутим, док су се пешадијске јединице тако пожртвовано ангажовале, Коњичка дивизија, која је обезбеђивала леви бок Дринске дивизије I, дејствујући само једним пуком и коњичком батеријом, није искористила повољне услове да брзим обилазним покретима избије у позадину турских снага на алиначким положајима, што је могло имати одлучујући значај. Истина, она би, у ствари, најуспешније извршила свој задатак дсјством према турском левом крилу и боку, правцем погодиијим за кретање коњице, куда је, уз то, могла лакше утврдити везу са деснокрилном Моравском дивизијом II.
Најзад, потребно је истаћи да је непотребном парадом у Прилепу, надомак дејства турске артиљерије, изгубљено доста времена. То је посебио негативно утицало на брзину развијања за борбу јединица са зачеља дубоке колоне.
Међутим, иако је напад извођен у необичним условима, српске снаге су, ванредним пожртвовањем, уз, наравно, тешке губитке, успеле за релативно кратко време да одбаце турски 5. корпус са алиначких положаја. То, с обзиром на приближно једнак однос снага и, посебно на услове у којима се бој развијао, представља изванредну победу ових српских дивизија.
Турски 5. корпус је, искористивши грешке српске команде, успео да оствари изненађење у боју и да, наневши знатне губитке првом ешелону српске 1. армије, изврши свој задатак. Ипак, с обзиром на то да је он изненадио противника и да се налазио у одбрани на врло погодним положајима, у условима приближно једнаког односа снага, његов успех није био адекватан ситуацији у којој се бој одиграо, јер није одбијен напад двеју српских дивизија. У суштини, успех је постигла артиљерија овог корпуса, док остале јединице нису, саобразно условима, испољиле потребну упорност у шесточасовној одбрани. Штавише, Самостална коњичка бригада је напустила положаје и повукла се чим су се српске јединице појавиле, и поред тога што су јој се пружили повољни услови да изводи одбрану покретног карактера, с применом кратких и брзих бочних противнапада, или да борећи се пешке обезбеђује лево крило 5. корпуса. Међутим, при разматрању деловања турских снага мора се истаћи да су оне и овом приликом испољиле изванредну умешност у извлачењу са бојишта. Посебно треба истаћи организацију непосредне заштите приликом извлачења турске 13. дивизије, чији су стрељачки делови ватром задржавали српске снаге, као и целокупан рад турске заштитнице и њену упорну одбрану све до пада мрака, што је омогућило 5. корпусу да свих својих 500 рањеника извуче са бојишта и пребаци преко Црне реке, док је 250 погинулих остало на бојишту. У повлачењу с положаја турске снаге су оставиле само један митраљез, два брзометна и један брдски топ, док су комору и остала средства извукле преко реке.