Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Сламање одбране турских снага на Бабуни још један је значајан успех српске 1. армије у остваривању циља овог ослободилачког рата, јер су овим поразом 5. армијског корпуса још више умањени изгледи турске Вардарске армије у одлучујућој бици за коју се припремала, а савладавањем масива Бабуне, као значајне природне препреке, и избијањем у Пелагонију створени су услови за развој снага 1. армије и могућност да она испољи своју надмоћност.
Међутим, у разматрању ових догађаја мора се истаћи да задржавање српске 1. армије на Бабуни све до 5. новембра није било само резултат упорне противникове одбране и других објективних околности, него и резултат грешака у командовању и начину ангажовања снага те армије. Пре свега, првобитна замисао команданта армије: да према Прилепу, првом армијском ешелону, дејствују две дивизије, које ће, наступајући у захвату две постојеће комуникације ка препојима на гребену Бабуне, где се очекивао отпор турских снага, истовремено предузети напад – била је битно измењена одлуком Врховне команде да се, због нејасне ситуације источко од Вардара, две дивизије задрже на просторији Штип – Велес, услед чега је Дунавска дивизија I, која је требало да наступа преко Криволака ка Плетвару, морала кренути ка Штипу. Зато је овај правац остао неискоришћен у настављању дејства армије ка Прилепу. Уочавајући штетност оваквог решења, командант армије је 31. новембра одлучио да, супротно налогу Врховне команде, део снага Дунавске дивизије I упути овим правцем. Али, када је касније одустао од ове намере, он није покушао да измени предвиђено ангажовање друге две дивизије и да се овим правцем упути читава Дринска дивизија I или део њених снага, иако су за то постојали услови, јер се читава армија налазила у рејону Велеса. Зато су Моравска I и Дринска дивизија I упућене комуникацијом Велес – Прилеп, услед чега су се ове дивизије, с обзиром на карактер земљишта и на ограничене могућности за развој снага, морале смењивати у нападу. При том су се и пукови ешелонирали по дубини, док је правац преко Криволака остао сасвим неискоришћен, иако су се са овог правца, с обзиром на склоп земљишта, нудиле нешто повољније могућности за обухват турског десног крила. Коњичка дивизија, која се, на иницијативу свог команданта, рокирала на овај правац, није могла да искористи могућности које је овај правац пружао. Стога је овакво решење почетног груписања снага, без сумње, битно успорило савладавање непријатељеког отпора и допринело да се турске снаге, када су биле присиљене на повлачење, организовано извуку.
И одсуство командног особља армије са бојишта такође је знатио ишло наруку непријатељу. Неразјашњена ситуација у позадини армије морала је, свакако, да веже пажњу њене команде. Међутим, она није утицала на развој догађаја иа Бабуни из ових разлога: што је била уверена да турске снаге неће на овом гребену пружити јачи отпор; што није постојао јединствен план напада; што почетно груписање није било у складу са условима за маневар на бојишту.
Препуштени међусобном споразумевању, команданти дивизија нису могли обезбедити јединство акције армије у целини. Зато су настале многе грешке у тактичкој употреби јединица, што је знатно умањивало ефекат њихових напора. Одсуство руководеће улоге Штаба 1. армије у овим борбама штетно се одразило и у томе што није уочено извлачење турских снага из борбе и што је изостало гоњење. Из тога је резултирала и чињеница да су српске снаге овога дана увече изгубиле сваки додир с непријатељем. Оне су заноћиле у рејону Прилепа, груписане на просторији која није обезбеђивала повољне услове за одбрану ако би турске снаге у складу с наређењем команданта турске Западне војске и команданта Вардарске армије, предузеле противнапад. Али грешке у командовању биле су, углавном, израз слабости извиђачко-обавештајне службе, која није успевала да прибави потребне податке о снагама и намерама непријатеља, иако се знало да се главне турске снаге повлаче према Битољу, што је било услов за целисходну организацију напада и правилну употребу јединица.
Врховна команда је оперативно-стратегијско извиђање, као и у кумановској операцији, препустила Команди 1. армије, потчинивши јој Коњичку дивизију. Међутим, иако је већ било одлучено да се предузму операције ка Битољу, и ова дивизија, која је добила задатак да одржава контакт с неиријатељем, 30. новембра, је остала у Велесу, очекујући смену, уместо да дејствује као извиђачки орган и очува додир с турским снагама у одступању, који је управо тога дана био успостављен. Зато је поновни додир са снагама Вардарске армије успостављен тек на бабунским положајима, где је 5. корпус већ био организовао одбрану. Разуме се, све се то морало негативно одразити на организацију и ток напада, односно на ефикасност командовања у нападу на Бабуну.
Ипак, мора се имати у виду да је кршевито и беспутно планинско земљиште објективно отежавало извиђачки рад коњичких јединица. Њихове маневарске способности, пре свега брзина и покретљивост, у тако неповољним земљишним условима нису могле доћи до изражаја.
Тешкоћама командовања, чак и у тактичким оквирима, доприносила је и веза, која је, уз несигурну жичну, углавном била курирска, што је на таквом земљишту било сасвим недовољно да се обезбеди непрекидност командовања. У томе и лежи објашњење што команданти дивизија нису успешно могли да усклађују дејство јединица по времену и простору и што командант армије није могао да прати ток догађаја, нити да изрази свој утицај на њих. Пошто артиљерија, претежно пољска, на стеновитом терену није могла да заузме ватрене положаје ван путева, нити да прати пешадију, она је била везана за комуникацију Велес – Прилеп. Због тога дивизијска артиљерија, сем коњичке и брдске батерије на левом армијском крилу и двеју пољских батерија у захвату комуникације, није ни учествовала у борбама. Сав терет у борбама на Бабуни поднела је пешадија. Без специјалне планинске спреме, она је с великим напором савладавала тешкоће високопланинског земљишта.
Снабдевање људском и сточном храном није било на висини. У недостатку брдског транспорта, дотур је био јако отежан, а атмосферске прилике су биле врло неповољне.
Пред фронтом српских јединица или у оквиру њега дејствовале су чете македонских добровољаца, претежно под командом српских официра. Оне су нарочито дошле до изражаја у борбама на Мукосу, где се посебно истакла чета велешког војводе Василија Трбића. Међутим, ове чете нису биле довољно плански коришћене у борбама, па чак ни за извиђачку и обавештајну службу, јер су дејствовале по специјалним упутствима Врховне команде, али су доста успешно сарађивале са претходничким деловима коњице и пешадије.
По замисли команданта Западне војске, одбраном на Бабуни требало је створити време за припрему одсудне одбране код Битоља. Ипак је командант Вардарске армије очекивао упорнију одбрану својих снага на овим положајима. Међутим, турски положаји на Бабуни, који су се сводили на затварање присадског и плетварског превоја, нису имали потребну дубину за извођење жилавије одбране. А крила и бокови ових положаја, иако наслоњени на природно јаке објекте, били су, због недостатка снага, изложени могућности обухвата и обиласка. Снаге 5. корпуса, биле су јаче груписане на левом крилу, на правцу присадског превоја. Али приликом организовања одбране нису биле одређене границе између одбрамбених зона 15. дивизије и Мехмед Али-пашиног одреда, па је тако занемарен правац Габровник – Небрегово, који је изводио преко споја ових двеју јединица. То је омогућило јединицама са десног крила 1. армије да се продором тим правцем појаве према левом боку главних снага 15. дивизије и да, изазивајући тиме код њих панику, компромитују одбрану ове дивизије, односно 5. корпуса.
Изгледа да при организацији одбране није довољно сагледан значај Крстеца, јер овај превој није био поседнут јачим снагама. Сем тога, није било најцелисходније, што се овај правац налазио у зони одбране 13. дивизије, јер је од чврстине његове одбране више зависила упорност одбране 15. дивизије. Стога релативно лак продор левог крила Моравске дивизије I на овом правцу указује да ни на споју ових двеју турских дивизија није било организовано чвршће садејство, што је имало веома штетне последице за одбрану читавог корпуса.
Пети корпус је на Бабуни три дана одолевао нападу двеју дивизија првог ешелона 1. армије, што је, поред упорности његове одбране, омогућено и слабостима командовања на српској страни. Истина, Зеки-паша и, нарочито, Али Риза-паша су очекивали да ће овај корпус успети да се дуже задржава, трошећи снаге српске 1. армије на бабунским положајима и стварајући време за организацију одсудне одбране на битољским положајима, где је напад српских снага требало коначно сломити и на тај начин створити услове за прелазак у противофанзиву ради потпуног разбијања и уништења српских снага. Међутим, иако у неповољним тактичким условима, 5. корпус је, искористивши пропусте српских снага, успео да се организовано извуче, с наслоном на своје резерве које су организовале тактички прихват главних снага с линије дивизијских резерви. У тродневним борбама на Бабуни из овог корпуса је избачено из строја 600 – 1.000 војника и један брдски топ.