Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покрети дивизија 1. армије 15. новембра извршени су у духу поменуте армијске заповести.
Колоне Моравске дивизије II отпочеле су наступање око 8 часова.
Десна колона, састава: 1. пешадијски и 2. прекобројни пук, са две брдске батерије, под командом команданта 2. прекобројног пука потпуковпика Божидара Јанковића, продужила је наступање и енергично напала делове турског жандармеријског пука, који су били преноћили између села Вирова и села Церова, у непосредном додиру са овом колоном. Они су се под борбом повукли на положаје између Церова и Боишта, али су, обухваћени на оба бока снагама 1. пешадијског пука и деловима 2. прекобројног пука, били присиљени да у нереду одступе. После петочасовних борби турске снаге су оставиле на бојишту 30 мртвих, а знатан број војника се растурио. Остатак од око 300 људи повукао се на висове северно од Гопеша, где је успоставио везу са 6. стрељачким пуком (два пешадијска батаљона, једна митраљеска чета и два брзометна топа) који је био упућен као појачање. Око 10,30 часова десна колона Моравске дивизије II доспела је до превоја код манастира Св. Петра, где је, без везе с левом колоном, преноћила, с предстражама на Бигли, према Ресну и према Старој реци. Међутим, обавештен од македонских добровољаца да се једна турска батерија налази на путу од Смиљева за село Гопеш без заштите пешадије, командант 3. батаљона 2. прекобројног пешадијског пука упутио је тамо једну чету пешадије, али је она наишла на отпор и била присиљена да се повуче. Зато је командант колоне упутио 2. батаљон 2. прекобројног пука, и овај је успео да потисне турске снаге из села Смиљева и заплени им оба брзометна брдска топа с посадом. Ова колона је тога дана имала два погинула и 5 рањених војника.
Због продора српских снага на овом правцу и губитка артиљерије, из Фехти-бегове дивизије, која је те ноћи из Ресна била стигла у рејон Доленаца, у правцу Гопеша је упућен 59. пук са брдском батеријом, док је, по наређењу команданта 6. корпуса, у ђаватску караулу, упућен и један батаљон Велешког редифског пука из Кажана. Тиме је правац преко Гопеша био обезбеђен јаким одредом.
Лева колона, састава: 2. и 3. пешадијски пук II и артиљеријски дивизион, под командом команданта 2. пешадијског пука потпуковника Душана Васића, наступајући на свом правцу дејства, наишла је на турске снаге, које су из рејона Белог камења отвориле снажну пешадијску ватру. Други пешадијски пук се брзо развио за борбу и, обухвативши оба турска крила на Белом камењу, присилио их да се поступно повлаче, па је до 12 часова овладао положајем између Старе реке, Шемнице и друма Прибилци – Битољ.
Тада је постало јасно да је карта погрешна и да се на том земљишту не налази кота 1150, до које је колона требало да избије. Оценивши да ситуација захтева настављање наступања, командант дивизије је наредио да се заузме к. 1150, сматрајући да се она налази на десној обали Шемнице, због чега ће доћи до превременог ангажовања ове дивизије у битољској бици.
Под заштитом 3. батаљона, који је посео брежуљак јужно од Лопатнице, и артиљерије с ватрених положаја код Хана Мраморице, 2. пешадијски пук је око 15 часова, између села Црновца и села Стрешова, форсирао набујалу Шемницу, обасипан пешадијском ватром и ватром турске артиљерије, која, међутим, због велике даљине гађања, није била ефикасна. Тако се овај пук изненађујуће лако пребацио преко реке и избио на прву терасу косе северозападно од села Облакова. Желећи да искористи постигнути успех и уочавајући значај Облаковског виса, тј. Белог камена (триг. 1481), најзначајнијег земљишног објекта у систему одбране левог крила Вардарске армије, командант пука је, око 16 часова, затражио појачање с циљем да у току ноћи 15/16. новембра изврши изненадни напад и заузме доминантни Облаковски вис. Трећи пешадијски пук, који је, крећући се у другом ешелону, око 14,30 часова стигао на леву обалу Шемнице, упутио му је један батаљон, али тражену брдску батерију из Моравске дивизије I није добио.
Када су се турске истурене јединице, под притиском 2. пешадијског пука Моравске дивизије II, повукле на Облаковски вис, где је Комбиновани пук (два батаљона) на брзу руку организовао одбрану, Зеки-паша је тек тада схватио значај овог виса и одмах тамо упутио три штапска официра с наређењем да се вис одржи по сваку цену. Исто наређење пренето је и команданту 6. корпуса, уз захтев да се снаге на Облаковском вису у току ноћи појачају јединицама са бољим борбеним моралом, што није могло бити остварено.
Завршавајући борбе овога дана, Моравска дивизија II заноћила је у оваквом распореду: десна колона на превоју планине Вигле у рејону манастира Св. Петра, с једним батаљоном на вису јужно од села Смиљева; лева колона, у борбеном поретку, у рејону северозападно од села Облакова (ојачани 2. пешадијски пук) и у рејону Облаковског виса (3. пешадијски пук, без једног батаљона). Успех ове колоне и њено избијање на падине Облаковског виса довели су до самоиницијативне одлуке команданта дивизије да уђе у одлучну борбу с релативно слабим снагама, у ситуацији када су се остале дивизије 1. армије тек прикупљале на полазним положајима и припремале за битку. Због тога што су све снаге биле ангажоване у борби, командант дивизије није могао овога дана поступити по наређењу Врховне команде да 2. прекобројни пук, или неки најближи пук, упути у Гостивар, у састав Моравске бригаде I, која је била тамо хитно упућена, пошто је добијено обавештење да се знатне снаге непријатеља крећу од Дебра ка Гостивару.
Моравска дивизија I овога је дана, у духу добијеног задатка, одбацивши један турски батаљон који је био остављен у појасу обезбеђењ.а, достигла линију село Лисолај – к. 1091 – Беранци. Под притиском деснокрилног пука Моравске дивизије I и претходнице леве колоне Моравске дивизије II ка Секиражима и Драгожанима, око 15 часова су одступила и два жандармеријска батаљона, који су пружали отпор у појасу обезбеђења до Дрвеничких висова и Белог камења. Тиме је био пресечен пут Самосталној коњичкој бригади ка Три Хана. Само претходнички ескадрон је успео у покушају да се пробије кроз Стрежевски теснац, изгубивши четири коњаника. Због тога је ова бригада променила правац кретања: преко Облакова, где је оставила један ескадрон, дошла је у село Српце и ту заноћила. Моравска дивизија I заноћила је у следећем распореду: у првом ешелону, на положају Лисолај – к. 1091, 1. и 2. пешадијски пук, са 1. артиљеријским дивизионом; у другом ешелону 3. пешадијски пук, позади 1. пука, код села Дрвеника, и 16. пешадијски пук, са два пољска артиљеријска дивизиона, позади 2. пука, у рејону к. 736; Штаб дивизије у селу Подину.
Дринска дивизија 1 изјутра је предузела покрет, већ око 7 часова прешла Црну реку и после слабог отпора достигла одређену линију Беранци – Кјошли, у следећем распореду: 17. пешадијски пук западно од главног друма, у вези са 2. пешадијским пуком Моравске дивизије I; 4. пешадијски пук источно од главног друма до Црне реке (пошто су, пресецањем штапина, турске снаге онемогућене да постављеном мином дигну у ваздух мост на реци Шемници, овај пук је једном четом посео тај мост и Могилу); 6. пешадијски пук на положајима између Српца и Беранаца, а 5. пешадијски пук лево од њега, на фронту к. 608 – Вашарејски Хан; 1. дивизион артиљеријског пука и пионирски полубатаљон код Српца, где је заноћио и Штаб дивизије, организујући извиђање у правцу Кукуречана, Могиле и Трнова.
Дунавска дивизија I без борбе је заузела одређену линију Чапрли – Трап и, настављајући извиђање у правцу Битоља, заноћила у следећем распореду: 9. пешадијски пук, са 1. артиљеријским дивизионом, на положајима Чапрли – Трап, држећи мостове на Црној реци, на путевима Чапрли – Могила и Трап – Трново; 7. пешадијски пук, са 2. артиљеријским дивизионом, у рејону села Будакова; 18. пешадијски пук, са 3. артиљеријским дивизионом, код Добрушева; Коњички пук код Путуруса, одржавајући везу с Коњичком дивизијом; армијска резерва: 14. пешадијски пук Тимочке дивизије II у Клепачу, а 8. пешадијски пук је тога дана стигао до Тополчана, где се налазио и Артиљеријски дивизион Тимочке дивизије II.
Тимочка дивизија II још увек се налазила на путу за Прилеп, сем 14. пешадијског пука и артиљеријског дивизиона, који су се налазили у армијског резерви, и 13. пешадијског пука и Коњичког дивизиона, који су остали као посада Штипа, Демир-капије и Криволака.
Коњичка дивизија, у складу са армијским наређењем, требало је да остане на дотадашњим положајима, с тим да коњичка бригада продужи енергично извиђање непријатеља правцем село Новаци – село Рибарци – село Гпеотина – село Врод, а Дрински коњички пук I извиђа на фронту од Чапрлија до Добромира. Међутим, пошто су чете македонских добровољаца рано изјутра протерале турске снаге из Новака и ослободиле ово село, командант дивизије је одлучио да дивизија заузме погоднији распоред у циљу сигурнијег држања тактички важног новачког прелаза. У рејону Новака распоређени су пешадијски батаљон 9. пешадијског пука којим је дивизија била ојачана, ескадрон Коњичког пука и чета македонских добровољаца, док је батерија из рејона Добромира дејствовала шрапнелима против посаде турске артиљерије у Логовардима. Дрински коњички пук I, који је доведен на преноћиште у село Г. Агларце, где се налазио и Моравски дивизијски коњички пук, поставио је предстражу на положај од ушћа Дедебалског потока до села Добромира, ради осматрања Црне реке и одржавања везе с левим крилом Дунавске дивизије I. Четврти коњички пук је заноћио у Арматушу, где и Штаб дивизије, а 2. коњички пук у Мегленцима и Суводолу, с једним ескадроном у селу Виљанику, осматрајући просторију од Новака до Гнеотина. Било је предвиђено да се, у случају напада, одсудно брани лева обала Црне реке од Доњег Агларца до Рибараца.
Прва група градске артиљерије, састава: седам дугачких топова 120 мм М 97 и четири хаубице 120 мм М 97, с рефлекторским одељењем, пребацила се на нове ватрене положаје код Вашарејца, са обе стране друма Битољ – Прилеп, одакле је, око 11,30 часова, ефикасном ватром растерала један турски батаљон који се кретао од к. 1091 ка главном друму и натерала га да у нереду одступи ка Битољу. Пошто је Дринска дивизија I заузела положаје на линији к. 1091 – Могила, прва група ове артиљерије је прешла у рејон Петилап, код Хана, на добро заклоњене ватрене положаје, заштићене поплављеним земљиштем око Црне реке.
Друга група градске артиљерије, састава: четири дугачка топа 120 мм М 97 и пет мерзера 150 мм М 97, заузела је у току ноћи 15/16. новембра нове ватрене положаје у рејону Радобора.
Тако је градска артиљерија, у циљу подршке предстојећег напада, заузела нове ватрене положаје с којих је била у стању да испољи дејство на отпорне тачке на линији Оризари – Карамани – Трново – Могила – Кукуречани.
Као што се види, намера команданта армије да 14. новембра пређе у напад није могла бити остварена, јер тога дана није могла достићи одређену линију полазних положаја за напад Моравска дивизија II, као ни Тимочка дивизија II, која је била одређена у армијску резерву. Зато су се остале дивизије ове армије 14. новембра, углавном, задржале на својим положајима, док су 15. новембра извршиле мање покрете и коначно заузеле оперативни распоред и полазне положаје за напад у духу армијског наређења. Међутим, Моравска дивизија II, која је продрла далеко испред одређене јој линије, овладала је Црним врхом, на планини Бигли, и косама изнад села Облакова, чиме је постигла значајан успех, али се тиме и превремено ангажовала у битољској бици. Прерано ангажовање ове дивизије није било у складу с планом команданта 1. армије. Штавише, тиме је команданту Вардарске армије скренута пажња на идеју маневра 1. армије и указано на слабост одбране због неукључивања Облаковског виса у систем одбране, тако да је он могао правовремено ојачати своје лево крило. Али је акција Моравске дивизије II несумњиво била корисна и у датој ситуацији оправдана с обзиром на значај Облаковског виса и на утицај ове акције на ток битке. Акција је изведена на иницијативу команданта дивизије пуковника Милована Недића, који је био способан да реално сагледава ток збивања на бојишту и да стваралачки самостално одлучује и дејствује у складу са захтевима тактичко-оперативне ситуације у сложеним ратним условима. Како ће се касније видети, уклињавање макар и оног једног пешадијског пука дубоко у турски систем одбране, ка Облаковском вису, тактичком кључу битољских положаја, који је послужио као ослонац за успешно дејство главних снага армије, олакшао је њихов напад и убрзао пад Битоља.