Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Дејства у долини Брегалнице и ослобођење Кочана
Пошто 23 октобра није предузет одлучан напад у правцу Кочана, како је командант 7 дивизије 23/24 октобра у 1,45 час депешом известио команданта армије да у долини р. Струме, на фронту 3 бригаде, није било борби; да је 22 пук 2 бригаде заузео Пехчево, а да су “остале трупе наступале ка Кочанима и заузело вис 1152”, док су предњи делови два батаљона 26 пука, наступајући од виса Побијен Камен код с. Пресека и с. Безиково, наишле на око шест турских батаљона са две до три батерије. Примивши овај извештај 24 октобра у 10,40 часова, командант армије је, плашећи се да су снаге 7 дивизије исувише развучене на штету оних снага које треба да дејстују према Кочанима, упозорио команданта дивизије да није требало истицати трупе чак до Пехчева и истовремено му наредио да прикупи што јаче снаге и да одлучно дејствује у правцу Кочана. Командант армије је о томе известио и Врховну команду. Међутим је командант дивизије, још 23 октобра око 17 часова, одлучио да идућег дана предузме напад у правцу Кочана оним снагама које су према његовој ранијој одлуци биле оријентисане на том правцу. Он је том приликом наредио да покрет ових снага почне 24 октобра у 2 часа, како би напад отпочео у 6 часова. Према бугарским изворима овога дана се на фронту пред Кочанима налазила 16 дивизија. Она је, ојачана извесним снагама башибозука, имала следећи распоред: на десном крилу, у рејону Винице, веће групе башибозука; у центру, на утврђеним положајима источно од с. Оризаре, на десној обали р. Брегалнице, четири батаљона; на левом крилу, на вису Големчево, три батаљона, док су се остала три батаљона налазила у покрету од Штипа за Кочане. Како се види, непријатељ је имао седам батаљона у првој линији и три у покрету од Штипа, али се не види какве су се непријатељске снаге налазиле испред крајњег десног крила Дивизије у рејону Црновца. А пошто делови који су долазили од Штипа нису могли припадати 16 дивизији, онда се ова дивизија са свим својим снагама налазила у рејону Кочана.
Седма дивизија је у овом правцу, како је већ изложено, имала 1 бригаду ојачану са два батаљона 14 пука 2 бригаде. Увече 23 октобра командант бригаде је, у духу наређења команданта дивизије, одлучио да фронтални напад на главни одбранбени положај на правцу с. Оризаре потпомогне маневром према непријатељским крилима. У том смислу је извршио следећи распоред снага: у циљу обухвата левог крила непријатеља и за појачање поменута два батаљона 20 пука, који су се с једном брдском батеријом налазили код с. Пресека, упутио је 1 батаљон 26 пука с једном брдском батеријом; 13 пук (без једног батаљона), са два пољска дивизиона и једном брдском батеријом, имао је задатак да, наступајући друмом Царево Село – Кочани, изврши фронтални напад на непријатељске положаје испред с. Оризаре; 1 и 3 батаљон 14 пука, с једном брдском батеријом, дејствујући правцем Виница – с. Леска, имали су задатак да обухвате десно крило непријатеља, с тим што једна чета 1 батаљона треба да штити леви бок из правца Пехчево – с. Блатце, док је једна чета остављена за обезбеђење бригадне коморе. Правцем преко Винице упућен је и један ескадрон коњице са задатком да извиђа у правцу Кочана; док су 1 батаљон 13-ог и 2 батаљон 26 пука задржани у резерви иза главнине 13 пука.
Пошто су јединице у току ноћи заузеле полазне положаје, покрет је отпочео у предвиђено време. Коњички ескадрон је код Винице дочекан и задржан ватром, па је стао иза левог крила делова 14 пука када су ови пристигли пред Виницу. Тринаести пук, с једним батаљоном и брдском батеријом у претходници, наступајући друмом стигао је у 5 часова до с. Исти Бања, где се, због непознавања ситуције и због мрака и магле морао зауставити. Када се око 7 часова подигла магла, непријатељ, чија се главнина снага налазила у биваку код с. Оризаре, био је изненађен појавом бугарских предњих делова. Али су турске снаге успеле да поседну положаје и одатле ватром задрже и предходнички батаљон 13 пука, који је у међувремену у борбеном поретку избио на леву обалу Брегалнице, док су две турске чете прешле у напад с циљем да обухвате десно крило овог бугарског батаљона. Али је тај покушај осујетио један батаљон 13 пука који је из главнине био упућен као појачање претходнице и који се развио десно од претходничког батаљона. Ускоро се, лево од претходничког батаљона, развио и 3 батаљон из главнине, а нешто касније и један батаљон из резерве. Међутим су покушаји 13 пука да крене напред били узалудни, јер је, услед недовољног дејства бугарске артиљерије, непријатељ успео да се одржи на положајима. Тек око 10 часова, – када су прво једна, а затим још две бугарске батерије из главнине, по наређењу команданта дивизије, који је пратио развој ситуације отвориле ватру, – непријатељ је почео да напушта положаје. Тада је 13 пук кренуо напред и око 12,30 часова избио на турске положаје, где се задржао са циљем да се јединице среде и артиљерија примакне. Након тога је пет бугарских батерија с ватрених положаја источно од с. Оризаре ућуткало једну турску батерију која је дејствовала из рејона Кочана, а даљим покретом 13 пука, уз артиљериску подршку, био је спречен покушај турских снага да се, уз помоћ појачања које је пристизало из позадине, задрже на положајима непосредно испред Кочана. Непријатељ је у нереду отступио на читавом фронту. Тринаести пук је затим продужио покрет и око 17 часова без отпора ушао у Кочане, запленивши једну турску батерију.
Међутим крилне колоне, које су имале задатак да угрожавају крила непријатељског распореда, нису дошле до изражаја. Први батаљон 26 пука тек је око 15,30 часова стигао на Црновец и појачао два батаљона који су се од протходног дана налазили у том рејону и који су, пошто су око 8,30 часова зауставили слабији непријатељски напад, остали у месту све до доласка 1 батаљона. Чак ни онда када се око 13 часова, под утицајем развоја ситуације пред 13 пуком, осетило колебање и повлачење непријатеља и на овом делу фронта, ови батаљони, у ишчекивању 1 батаљона, нису прешли у напад. Напад је предузет тек после 15,30 часова, када су турски делови напустили положаје и у нереду отступили. После повлачења непријатеља и ови батаљони су продужили покрет за Кочане. Слично је било и на левом крилу. Шест чета 14 пука, крећући се преко с. Јахимова, после кратке и слабе борбе заузеле су око 11 часова Виницу и у даљем покрету убрзо застале под дејством једне непријатељске батерије од Кочана. Ова колона је наставила покрет ток онда када је ватра престала и око 17.30 часова избила је на друм југозападно од Кочана.
Како се види, 1 бригада је овога дана без нарочитих напора овладала Кочанима. Притом, пошто крилне колоне нису дошле до изражаја, решење је уствари извојевао, без већег напора, 13 пук уз подршку артиљерије.
Недостају потребни елементи да би се целовитије сагледао рад непријатеља. Али се према развоју и коначном исходу борбе, узевши у обзир једнак однос снага у пешадији и надмоћности бугарске артиљерије, може рећи да турске снаге нису испољиле потребну упорност: оне су, такорећи, после првих метака бугарских батерија почеле напуштати одбранбене положаје. То доказује да је одбрана била слабо организована и да су положаји били недовољно утврђени иако су за то постојали услови. Шеснаеста низамска дивизија, која је већ од почетка непријатељства испољила недостатак упорности и енергије коначно је овога дана показала сву слабост у том смислу и отступила у паничном бекству. То је омогућило 1 бригади 7 дивизије да релативно брзо и лако изврши свој задатак, иако организација садејства снага у нападу, како се видело из тока догађаја, није остварена.
На фронту 3 бригаде и на правцу Пехчеава, према 22 пуку 2 бригаде, непријатељ није био активан. Међутим је командант дивизије у току борбе на правцу Кочана, депешом известио команданта армије да га је бугарска Врховна команда обавестила да се у Серезу концентрише једна турска армија за дејство долином р. Струме и да Врховна команда захтева да се 7 дивизија држи концентрисана за противдејство; па је у вези с тим тражио да се пукови који су оријентисани на правцу Кочана врате у Царево Село, нагласивши да има извештаје да су и код Кресне пристигле турске трупе и да би наступање непријатеља ка Џумаји компромитовало рад 2 савезничке армије.
Нема сумње да би евентуална јача акција непријатеља у правцу Горње Џумаје и даље долином р. Струме могла компромитовати намере и улогу 2 армије у предвиђеном сукобу с главним турским снагама на овчепољским, односно штипским положајима, као и улогу ове армије у односу на главне снаге бугарске војске. Али командант армије, и поред тога, није усвојио захтев команданта 7 дивизије. Напротив, у свом одговору, – пошто је нагласио да је 7 дивизији “по налогу” српске Врховне команде наређено да отсудно дејствује на Кочане, и пошто “није овлашћен” да тај налог измени, – он је молио команданта дивизије да “уложи све своје снаге да се Кочани заузму”, и истовремено замолио да се бугарска Врховна команда, ако наређује нешто друго, обрати српској Врховној команди. О овоме је командант армије у 19,45 часова известио своју Врховну команду.
Пред овако одлучним захтевом команданта армије да се продужи напад у правцу Кочана, командант дивизије је, како изгледа према његовом каснијем извештају, одустао од своје намере да обустави напад. Јер је у својој каснијој депеши известио команданта армије да се код Кочана води “жесток бој” и истовремено га питао да ли може, пошто овлада Кочанима, вратити снаге ка Царевом Селу, да би наступао у правцу Кресне. Већ из тога што је командант дивизије у датој ситуацији могао да продужи напад, и да касније повлачење снага услови окончањем борбе за Кочане и сагласношћу команданта армије, види се да ситуација на струмском правцу ни раније није неодложно захтевала обустављање напада и повлачење снага ка Царевом Селу, како је то командант дивизије био претставио у свом ранијем извештају. То потврђује да је упорност команданта армије у погледу продужења напада била оправдана.
Међутим, док је командант армије заузео одлучан став против повлачења снага са брегалничког правца, дотле је српска Врховна команда, када је ноћу 24/25 октобра добила о томе извештај команданта армије, наредила да “Командант Рилске дивизије одмах поступи по налогу бугарске Врховне команде”. Ово наређење је командант армије примио 25 октобра у 11,30 часова, а у 22,30 часова примио је обавештење од Врховне команде да 7 дивизија није добила налог бугарске Врховне команде да повуче снаге с правца Кочана, и истовремено је добио наређење да ове снаге поново заузму овај град уколико су га, у духу ранијег наређења, напустиле и да се тамо задрже. Том приликом стављено је до знања команданту армије да је ова дивизија на потпуном његовом располагању.
Како се види, српска Врховна команда је сматрала да су налог бугарске Врховне команде и, с тим у вези, захтеви команданта дивизије за напуштање брегалничког правца и за концентрацију снага на струмском правцу у складу са развојем оперативне ситуације на том делу фронта. Зато је наредила да Дивизија поступи у духу налога бугарске Врховне команде. Али, с обзиром на то да би евентуална турска акција из долине р. Струме са снагама једне армије, претстављала нов оперативни моменат који би се морао одразити и на даље операције српске војске. Српска Врховна команда је изгледа о томе тражила објашњење од бугарске Врховне команде. И као што се види из наређења које је командант армије примио ноћу 25/26-ог, бугарска Врховна команда је известила српску Врховну команду да командант дивизије није добио налог за повлачење својих делова с правца Кочана.
Према томе се види да је командант 7 дивизије, изговарајући се опасношћу од непријатељске јаче акције из долине р. Струме, тежио да своју дивизију ослободи задатка који је она према оперативном плану српске Врховне команде имала у очекиваном сукобу с главним снагама Вардарске армије. Он је, свакако, желео да се Дивизија држи прикупљена на струмском правцу, како би у погодном моменту могла убрзати покрет ка Солуну, који је према плановима бугарске владе требало да припадне Бугарској. Требало је, дакле, упркос оперативним захтевима, као и обавезама према савезничкој српској војсци на струмском правцу имати довољно јаке снаге које би Солун заузеле пре грчке војске, и тиме савезничку Грчку ставиле пред срвшен чин. Оваква тежња команданта 7 дивизије била је у овом случају формално сузбијена, јер је уз сагласност бугарске Врховне команде истакнуто да се ова дивизија налази на пуном располагању команданта 2 армије. Али, као што ће се видети касније, он је и даље стално настојао да на брегалничком правцу задржи што слабије снаге, како би јаче снаге могао оријентисати на југу.
Борба 25 октобра у долини Струме
Пошто је ноћу 24/25 октобра примио извештај да су Кочани заузети, командант армије је зујутру, честитајући команданту дивизије на постигнутом успеху, наредио: да се снаге у Кочанима осигурају од сваке евентуалности и да се продужи извиђање у правцу Штипа; да се извиди пут Кочани – Пехчево преко Пљачковице и преко Гољака и да се успостави веза с Тимочком дивизијом I у Кратову. Командант армије је, свакако, наредних дана очекивао сукоб с главним снагама турске Вардарске армије, па је тежио да осигура садејство својих дивизија. Осећајући тешкоће у употреби пољске артиљерије због тешког терена, он је овом приликом од команданта 7 дивизије тражио обавештење о броју брдских батерија у саставу снага код Кочана и о могућности да се телефонска линија подигне до Злетова, нагласивши му да ће “даљи налог следовати”. Међутим, пошто је у 11,30 часова примио поменуто наређење српске Врховне команде да 7 дивизија треба да поступи по наређењу бугарске Врховне команде, командант армије је наредио да у Кочанима остане најнужнија посада, ојачана оплеченцима и комитама. Али, пошто је увече пристигло друго наређење Врховне команде да 7 дивизија остане у Кочанима, које је штабу дивизије упућено ноћу 26 октобра у 1,30 час, командант дивизије, изгледа, није имао времена да поступи по претходном наређењу. Стога је 1 бригада и даље остала у Кочанима, с тим што су два батаљона 14 пука 2 бригаде, којима је била ојачана још 25-ог ујутру, повучени у Царево Село. Према томе, 25 октобра је 7 дивизија била овако груписана: 1 бригада, са шест пољских и две брдске батерије, код Кочана 2 бригада: 14 пук у Царевом Селу, а 22 пук у Пехчеву; 3 бригада, са 7 допунским пуком, у долини Струме, према Крупнику.
На правцу Кочана овога дана није било борби, док је у долини Струме отпочео напад 7 дивизије ради овлађивања Кресненском Клисуром. Непријатељске снаге које су браниле ову Клисуру организовале су одбрану на обема обалама Струме, северно од Крупника, на линији Србинов Врх (к. 938) – Орехово и даље на гребену југозападно од с. Симитли. Будући да је фронтални напад на ове положаје и према улазу у Клисуру био отежан, командант дивизије је, на предлог команданта 3 бригаде, одлучио да фронтални напад 3 бригаде потпомогне са по једним батаљоном 22 пука, из правца Пехчева, и Родопског одреда, из правца Разлога, који би, ојачани са по једном брдском батеријом, дејством у правцу јужног отвора Клисуре, ка Салихагином мосту, угрозили отступницу непријатеља и тиме олакшали напад ове бригаде с фронта.
Напад је отпочео 25 октобра ујутру. Трећа бригада наступала у три колоне с тежњом да обухвати непријатељска крила. Али пошто предвиђени продор ка јужном отвору Клисуре и маневри крилних колона нису овога дана дошле до изражаја, непријатељ је успео да се одржи на својим положајима. Снаге које су учествовале у нападу заноћиле су овако: један батаљон 22 пука је заузео Берово, батаљон који је био упућен ка р. Струми задржао се на вису Џами Тепе, а два батаљона су остала у рејону Пехчева; 1 батаљон 50 пука и 2 батаљон 49 пука 3 бригаде, с једном брдском батеријом, као десна колона, избили су преко Рујена (к. 1257) на вис Џами Тепе без додира с непријатељем; 49 пук (без једног батаљона), с једним спорометним дивизионом, наступајући фронтално у захвату друма после прекида борбе у којој је имао 15 мртвих и 30 рањених, задржао се у непосредном контакту с непријатељем јужно од с. Симитли, лева колона: 50 пук (без 1 батаљона), са две спорометне и једном брзометном батеријом, наступајући левом обалом Струме после борби у којима је имао 20 мртвих и 20 рањених, задржао се такође у непосредном контакту са одбраном на правцу Србинова Врха; батаљон Родопског одреда који је био упућен ка р. Струми пије успео да пређе Пирин Планину.
На тај начин, непријатељ је овог дана успео да се на читавој линији одржи на својим положајима. Али су бугарске снаге, постављајући се својим крилом дубоко према боку и позадини одбране на десној обали Струме, створили повољне услове да идућег дана продуже успешан напад, тиме пре што се, после пораза на Куманову, Вардарска армија већ 24 октобра налазила у паничном повлачењу и без изгледа на даљи отпор источно од Вардара.
Двадесет петог октобра у 22,30 часа Врховна команда је, обавештавајући команданта армије да 7 дивизија треба да остане у Кочанима, истовремено наредила да Тимочка дивизија I идућег дана по сваку цену заузме Црни Врх и да се на њему утврди, поглавито фронтом ка Кочанима. Али пошто је исте ноћи примио извештај команданта Тимочке дивизије I да је Црни Врх заузет и да се непријатељ у повлачењу задржао на линији с. Плешинци – с. Стубол – с. Стрмош, командант армије је 26 октобра у 2,30 часа о томе известио Врховну команду, а Дивизији наредио да се “одмах што јаче утврди на заузетим положајима”, нарочито на к. 1115, и то фронтом ка Кочанима. Нешто касније наредио је команданту дивизије да се полубатаљон из Злетова одмах премести у с. Турско Рударе и да поседне и утврди положај с. Драч, да се извиде правци Чука – Градиште – Плоча, Црни Врх – с. Горњи Стубол – с. Дренак, као и линија с. Строиманци – с. Барбарево – с. Дренак, и да се прикупе подаци о свим правцима и путевима који изводе ка Штипу. А када је овога дана сазнао да су повучена два батаљона 14 пука из рејона Кочана, упозорио је команданта 7 дивизије да су код Кочана недовољне снаге “за претстојећа дејства” и захтевао да се ојачају снагама “које би се могле заменити ополченцима и комитама”.
Из ових наређења се види да је командант армије, још увек не уочавајући да је сукоб 1 армије код Куманова уствари био сукоб с главним снагама турске Вардарске армије, одлучујућн сукоб очекивао тек наредних дана. Зато је тежио да Тимочка дивизија I осигура Црни Врх као погодан ослонац за даља дејства и наредио извиђањеу правцу Св. Николе и Штипа, а од команданта 7 дивизије тражио да у рејону Кочана буду јаче снаге. Догађаји су касније показали да ова процена команданта армије није била у складу са ситуацијом на бојишту. Истина, он 26 октобра пре подне није имао података на основу којих би могао реалније оценити ситуацију код непријатеља. Тек после подне га је Врховна команда обавестила да је 1 армија код Куманова запленила 55 пољских и 6 брдских топова и остали ратни плен; али, иако је овај њен податак сам за себе указивао на тежак пораз непријатеља, она ни овом приликом није дала оцену оперитивне ситуације, ни ситуације код непријатеља која је настала као резултат пораза његових снага код Куманова. Командант армије је 25 октобра примио раније поменути извештај ордонанса Коњичке дивизије да је непријатељ од Куманова отступио у нереду и да 1 и 3 армија наступају на широком фронту, а 26 октобра око 12 часова и извештај коњичке патроле Тимочке дивизије I из рејона Св. Николе да су непријатељске снаге још претходног дана отступиле ка југу, што је значило да је непријатељ напустио Овче Поље. Но, с обзиром на то да је, према обавештењу Врховне команде, знао да су су у нападу на 1 армију 23 октобра учествовале свега три непријатељске дивизије, он свакако на основу ових извештаја нији могао закључити да су код Куманова тучене и главне турске снаге и да непријатељ неће више моћи да пружи неки јичи отпор источно од р. Вардара. То утолико мање што га командант Тимочке дивизије I 26-ог ујутру обавестио да су се турске снаге у повлачењу с Црног Врха задржале на линији с. Стубол – с. Павлешенци – с. Стрмош, а орданас Коњичке дивизије у поменутом извештају – да се у рејону Скопља и Овчег Поља налазе непријатељске снаге јачине око 40.000 људи и да им с југа пристижу појачања. Према томе, извештаји о непријатељу којима је 26 октобра пре подне располагао, могли су само да га потстакну на потпуније и енергичније извиђање у циљу расветљавања ситуације код непријатеља, али не и на закључак да идућих дана неће доћи до одлучујуће битке. Зато је командант армије, уместо наређења за енергично наступање, наредио команданту Тимочке дивизије I да се на Црном Врху утврди, а од 7 дивизије захтевао јаче груписање код Кочана.
Међутим је командант 7 дивизије обавестио команданта армије да се пук из Царевог Села не може ангажовати на правцу Кочана јер је употребљен за чување мунициске колоне и за чишћење села из којих има турских одметника, а у каснијим извештајима он је задржавање овога пука правдао ситуацијом у долини р. Струме, услед које је истицао потребу да се 3 бригада ојача.
Очигледно је да је командант 7 дивизије хтео, пошто је претходног дана отпочео напад за овлађивање Кресненском Клисуром, да осигура успех на овом правцу и поред тога што је, према оперативном плану српске Врховне команде који се ослањао на одредбе споразуиа савезничких генералштабова, требало да главнина снага ове дивизије буде на брегалничком правцу све дотле док се у одлучном сукобу не реши исход борбе с турском Вардарском армијом, што значи да су за то време на струмском правцу морале остати у одбраи њене слабије снаге.
Овакав поступак команданта дивизије био је, истина, у складу са објективном ситуацијом на Македонском војишту, јер су турске главне снаге већ 24 октобра биле тучене код Куманова. Али командант дивизије ово није знао, нити је имао података на основу којих би ово могао претпоставити. Према томе, његова одлука за наступање на струмском правцу није могла произаћи из процене новонастале ситуације на Македонском војишту, већ је она резултирала из политичких побуда бугарске владе, а свакако и бугарске Врховне команде у вези са освајањем Солуна, о чему је раније било речи. Зато су захтеви команданта армије да се снаге у Кочанима ојачају остали безуспешни, о чему је командант армије известио Врховну команду.
Врховна команда је овога и идућег дана, изгледа, коначно уочила значај битке код Куманова и схвативши ситуацију у којој се налазио непријатељ наредила команданту армије да се Тимочка дивизија I 27 октобра, пошто један пук с једном брдском батеријом остави на Црном Врху, повуче ка Ћустендилу, где ће бити стављена на располагање бугарској Врховној команди. Тиме је 2 армија у досадашњем саставу престала да постоји.
Према идеји маневра српске Врховнекоманде требало је да 2 армија непосредно садејствује 1 (главној) српској армији у отсудној бици која се очекивала на просторији Овче Поље – Скопље – Штип. Али пошто је турска Вардарска армија неочекивано наметнула отсудну битку 1 армији код Куманова, у таквој ситуацији, 2 армији су се нудиле две могућности: или да главнином снага деснокрилне Тимочке дивизије I, продужујући дејство са Страцина према Куманову, непосредно садејствује 1 армији у сламању напада Вардарске армије, а да левокрилном 7 дивизијом и делом снага Тимочке дивизије I веже турску 15 и 16 дивизију које су биле оријентисане према њој; или да продужујући покрег у духу оперативног плана, одлучним ангажовањем обеју својих дивизија преко Кратова и Кочана у правцу Овчег Поља, разбије и одбаци, бројно слабе, 15 и 16 дивизију пре завршетка Кумановске битке и на тај начин угрози отступне правце турских снага после пораза код Куманона. Али, пошто српска Врховна команда није знала да су се код Куманова концентрисале главне турске снаге, нити је открила циљ и смисао њиховог напада код Куманова, који је отпочео 23 октобра, 2 армија није искористила ниједну поченуту могућност. Истина, она је 23 октобра, када је отпочела Кумановска битка, продужила покрет у духу оперативног плана. Али, како су командант армије и потчињени команданти сматрали да се главне турске снаге још увек налазе на просторији Овчег Поља или јужније, на линији Штип – Велес, покрети снага ове армије извођени су споро и опрезно. Зато је Тимочка дивизија I, која је иначе била у закашњењу, дејствујући исувише споро после прикупљања у рејону Кратова 23 октобра, дозволила да се идућа два дана уплете у борбе око Црног Врха с релативно слабим деловима 15 низамске дивизије и на тај начин пропусти могућност да пре завршетка Кумановске битке избије на Овче Поље, у позадину турских главних снага.
Слично томе, 7 дивизија је оклевала да 23 октобра предузме одлучан напад у правцу Кочана да би, по овлађивању Кочанима, идућег дана продужила дејство према Овчем Пољу.
Оклевањем 7 дивизије да 23 октобра одбаци 16 дивизију према Штипу, како је то урадила идућег дана, и оклевањем Тимочке дивизије I да тога дана осујети намере туурских делова да поседну Црни Врх, како би идућег дана у садејству са 7 дивизијом могла да продужи одлучно дејство према Овчем Пољу, 2 армија је уствари пропустила сасвим реалну могућност да другог дана Кумановске битке коначно разбије и одбаци турске снаге које су се налазиле пред њом и да на тај начин енергичним дејством угрози отступне правце оних турских снага које су се од Куманова повлачиле преко Овчег Поља ка Штипу и Велесу. Сем тога, она је пропустила могућност да расветли ситуацију код непријатеља и омогући српској Врховној команди да благовремено схвати значај Кумановске битке и њене оперативно стратегиске последице, те да у складу с тим, нареди 1 армији енергично гоњење, чиме би Вардарској армији био нанесен дефинитиван пораз још на левој обали Вардара.
Разуме се, 2 армија је пропустила све ове могућности зато што њено командовање није познавало ситуацију и што није настојало да енергичним мерама расветли ситуацију пред својим фронтом, као и због прилично нелојалног држања команданта 7 дивизије према савезничким обавезама и команданту армије. Па ипак, иако није искористила оперативне могућности које су јој се нудиле, што би свакако довело до коначног пораза непријатеља, она је, везујући за себе две непријатељске дивизије (тј. четвртину снага Вардарске армије), омогућила да 1 армија релативно лако порази Вардарску армију.