Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Још необавештен о ситуацији код Куманова, а ценећи да се пред фронтом Моравске дивизије II налазе слабије непријатељске снаге, заморене претходним маршевима и борбама, те неспособне да озбиљније омету марш, командант армије је одлучио да продужи наступни марш и убрза кретање, трупа с циљем да 26 октобра избије у рејон Скопља.
Армиском заповешћу је наређено свим армиским јединицама да наставе покрет, а као маршевски циљ за 25 октобар Моравској дивизији II одређен је јужни улаз у Качаничку Клисуру, Моравској бригади I – Црни Врх на Скопској Црној Гори и Шумадиској дивизији I – с. Владово. Истовремено је команданту армиске коњице наређено да ескадрон Моравске дивизије II врати у састав његове дивизије, а да са осталим коњичким снагама, с обзиром да ситуација није била довољно јасна, продужи извиђање правцем с. Белоградце – с. Никовце – Ђурђев До – с. Кучевиште – с. Булачане и даље ка Скопљу и Куманову, или, ако би овај правац био поседнут, десном страном Биначке Мораве на с. Бродац и с. Матејча, ка Куманову. Позициске Дебанжове батерије требало је да остану у Приштини, а армиска артиљерија (опсадна артиљерија 120 мм) да настави покрет за главнином, тако да 25 октобра дође у Лабљане.
Борбе код Урошевца
Најтежи је задатак претстојао 25 октобра деснокрилној Моравској дивизији II, која је, да би овладала Качаничком Клисуром, морала претходно да овлада положајима који затварају улаз у Клисуру и доминирају предтереном. Ови су положаји имали ослоњене бокове на огранке Жеговца и Језерске Планине, пружајући браниоцу погодан ослонац за одбрану. За напад на те положаје нудила су се три правца: први је водио друмом на улаз у Клисуру, а друга два на бокове, ради обиласка Клисуре. Правци на бокове пружали су могућност бржег успеха, јер се обиласком Клисуре бранилац присиљавао на правовремено повлачење, како не био отсечен и уништен.
На основу такве процене земљишта и идеје маневра команданта армије, командант дивизије је замислио да овлада Качаничком Клисуром нападом трију колона, с тим да се дејствима помоћних колона на бокове створе повољни услови да главна – средња – колона што пре разбије непријатељску одбрану испред Клисуре и тиме отвори пролаз краз теснац.
Заповешћу команданта дивизије одређен је састав колона и прецизирани су њихови задаци. Десна колона (два батаљона 1 пука с једном брдском батеријом и водом пионира) имала је задатак да наступа правцем с. Валатекер – с. Заскок – с. Гребно – с. Гатња – с. Слатина – с. Стража и да овога дана избије у с. Рогачево, а лева колона (3 пук без 2-ог батаљона, са 3 брдским дивизионом и водом пионира) правцем с. Сојево – с. Белоградце – к. 1270 – с. Никовце – Ђурђев До. У случају судара с јачим снагама, обе колоне требало је да дејствују енергично и саобразно средњој колони.
Средња – главна – колона (2 пук, 1 и 4 батаљон 1 пука, 3 брдски дивизион и вод пионира) имала је задатак да, наступајући друмом Урошевац – Качаник, протера непријатељске делове и овлада Качаником. Испред средње колоне требало је да се креће коњички ескадрон ради извиђања. Десни бок и позадину према Призрену осигурава један батаљон Дринске дивизије II, који је добио задатак да код с. Кошаре затвори пут Призрен – Урошевац.
Међутим непријатељске снаге су биле јаче него што је ценио командант дивизије. Уствари то су били остаци Приштинског одреда: један стрељачки батаљон, један и по батаљон 58 пука, једна митраљеска чета 49 пука, два ескадрона 18 пука, једна митраљеска чета, две чете пионира, три батерије и око 8 – 10.000 Шиптара, који су делом учествовали у ранијим борбама, а делом били прикупљени из разних крајева Косова и јужног дела Метохиј,е затим један батаљон 17 низамске дивизије који је командант корпуса, приликом марша Корпуса од Битоља за Велес, због пораза Приштинског одреда, био упутио из Прилепа долином р. Треске у рејон Качаника. Непријатељ је држао положај на линији Урошевац – с. Сојево – с. Трстеник, који је доминирао предтереном и пружао могућност за организовање солидног ватреног система. Непријатељска артиљерија се налазила на ватреном положају на вису источно од с. Варош и код с. Камена Глава. Иако су то били топографски погодни положаји, непријатељ није имао довољно снага да осигура своје бокове, па је, поред осталих, и та окониост била пресудна за исход борби.
Прве су, и то једновремено, у 7 часова 25 октобра, кренуле крилне колоне Дивизије да изврше маневар према боковима непријатељске одбране.
Десна колона предузела је покрет одређеним правцем. Будући на челу, 2 батаљон је узео погрешан правац и избио источно од Урошевца, уместо да преко с. Лашко Баре избије на с. Божовићи и даље на с. Заскок; због тога је изгубио један час док се повратио на одређени правац. При наступању преко Кука и подножјем Језерске Планине није било непријатељског отпора, али је покрет успораван због рузоружавања становништва по успутним селима и због рђавог пута. Тек око 11 часова колона је стигла на прилазе с. Заскок.
Средња колона кренула је у 7,30 часова друмом за Урошевац. Коњички дивизион, који је био упућен у извиђање, дочекан је снажном ватром са ивице Урошевца. Дивизион се одмах повукао иза пешадије, одакле је одржавао везу између колона и са Шумадиском дивизијом I, јер је командант армиске коњице пропустио да постави релеје друмом Урошевац – с. Пожарање, како је то армиском заповешћу било одређено. Трећи батаљон 2 пука, који се с митраљеским одељењем и једном пољском батеријом налазио у претходници, морао је да застане испред р. Сазлије (која се, услед јаких киша, била разлила) док пионири не направе прелаз бацањем грања и земље на подводна места.
Чим је река пређена, претходница је, као и коњички ескадрон, дочекана снажном ватром са северне ивице Урошевца и с косе источно од насеља.
Затим је командант 2 пука предузео напад. Претходнички батаљон нападао је на западни део насеља, а 2 батаљон на косе источно од насеља; за везу између ових батаљона и за напад на источни део града развијане су две чете 1 Батаљона. Напад је подржала батерија из претходнице, која је, по прелазу р. Сазлије, заузела ватрене положаје јужно од с. Муховце и тукла непријатељске положаје на северној ивици Урошевца и на косама источно од вароши. Дејство непријатељске артиљерије с ватрених положаја код с. Варош није било успешно због даљине.
Отпор непријатељских снага био је веома снажан. Све до 10,30 часова напад се развијао споро и слабо. Тада је ступила у дејство још једна пољска батерија, гађајући источну ивицу вароши. У исто време се и десна дивизиска колона спустила ка р. Неродимки. То је искористио деснокрилни батаљон средње колоне и своје митраљезе повукао ближе западној ивици вароши. Затим је снажна ватра принудила непријатељске снаге да се повуку на јужну ивицу града, одакле су поново, око 11 часова, задржале овај батаљон на западној ивици Урошевца. Источни део насеља и косе источно од њега и даље су држале непријатељске снаге.
Лева колона је такође извршила покрет у 7 часова одређеним правцем, са 3 батаљоном и митраљеским одељењем у претходници, а 1 и 4 батаљоном и двема брдским батеријама позади, у главнини. Други батаљон, који је, према заповести, требало да уђе у састав ове колоне, остао је на положају код с. Драмњак са задатком да осигурава бок и позадину с правца Призрена, пошто батаљон Дринске дивизије II није био стигао да га смени, како је то било армиском заповешћу наређено. Прешавши р. Сазлију претходница је продужила покрет у правцу с. Биба, али је око 8,30 часова заустављена снажном пешадиском ватром са северне ивице шуме код поменутог села.
У таквој ситуацији командант колоне је одлучио да два батаљона изврше фронтални напад на непријатељске снаге које су поселе северну ивицу шуме испред с. Биба и с. Сојево, а две чете обухвате непријатељско десно крило. Тако су око 10 часова били развијени 3 батаљон и, лево од њега, 1 батаљон. Две чете 4 батаљона упућене су у обухват непријатељског десног крила, а друге две чете овог батаљона, крећући се за левим крилом, образовале су резерву. Тада је уследио снажан напад и непријатељ је био присиљен да напусти северну ивицу шуме. Борбе које су затим настале у шуми биле су веома тешке, јер су се непријатељски војници врло вешто и храбро борили. Тешко одржавајући везу и оријентацију, водећи непрестано блиску борбу, снаге ове колоне су постепепо напредовале шумом, све док нису снажном отпором непријатељске пешадије из рејона к. 578 и артиљерије с Камене Главе, зауствљене око 200 м јужно од с. Биба, на пропланку окренутом према Главици (к. 634). За то време једна од оних чета које су биле упућене у обухват успела је да се појави према боку непријатељског распореда, док је друга чета задржана ватром из шуме.
Према томе, око 11 часова оба непријатељска крила на фронту Дивизије била су потиснута и обухваћена, али су левокрилна и средња колона биле задржане снажним отпором непријатељских снага с положаја који се протезао од с. Сојево, преко коса, до јужне ивице Урошевца. За сламање отпора на тој линији организован је општи напад. План напада је био: десна колона ће, на свом правцу, енергичном акцијом у леви бок и позадину непријатеља омогућити успешно дејство средње колоне; средедња колона ће развити и остатак 1 батаљона у први борбени ред ради дејства на источни део Урошевца, и биће ојачана 4 батаљоном 1 пука, који је, дејетвујући између 1 и 4 батаљона 2 пука, имао задатак да у садејству са 4 батаљоном 2 пука и уз подршку артиљериског дивизиона, разбије непријатељску одбрану на косама источо од града; лева колона ће, уз подршку једне брдске батерије, наставити напад кроз шуму ка с. Сојево и Главици (к. 634), док би 2 брдска батерија из састава ове колоне дејствовала по непријатељским положајима на косама источно од Урошевца, стављајући их под унакрсну ватру.
После прегруписавања и припрема, укључујући и артиљериску, око 14 часова отпочео је општи напад.
Десна колона је наставила наступање подножјем Језерске Планине, али не тако енергично како је то очекивао командант дивизије, који је у наређењу команданту колоне истакао “да ће од његовог рада зависити много и резултат победе”. Око 16 часова колона је једва избила код с. Дура, где је провела ноћ. На тај начин, ова колона није извршила свој дневни задатак (да избије у с. Рогачево), нити је одиграла ону улогу коју јој је био наменио командант дивизије.
Деснокрилни (3) батаљон средње колоне наставио је дејство на свом правцу и убрзо избио на јужну ивицу вароши, при чему је деблокирао коњички вод који је од претходног дана водио борбу у окружењу.
За то време је 1 батаљон 2 пука нападао на источни део Урошевца, око железничке станице. Борба се – што и карактерише борбу у насељеном месту – водила рашчлањено и уз ограничену прегледност; притом, не сналазећи се у уличним борбама, а без чврстог командовања, јединице су међусобно губиле везу, тако да су, расувши се по граду, испале испод команде старешина. Командант колоне је био присиљен да овај батаљон остави у резерви, а у том правцу је упутио 2 батаљон истог пука, који је успешно извршио задатак и око 14 часова избио на јужну ивицу вароши.
У то време непријатељ је снажном пешадиском и артиљериском ватром био зауставио напад 4 батаљона 2 пука и 4 батаљона 1 пука на косе источно од Урошевца. Због тога су ови непријатељски положаји стављени под унакрсну артиљериску и пешадиску ватру брдске батерије леве колоне с ватрених положаја северно од с. Сојово и двеју пољских батерија са северне ивице Урошевца. Четврти батаљон 1 пука и 4 батаљон 2 пука нападали су с фронта, док су 2 и 3 батаљон, с митраљеским одељењем, дејствовали снажном ватром с јужне ивице Урошевца у непријатељски леви бок. Због овако снажне унакрсне ватре непријатељ није сачекао јуриш, већ је, уз знатне губитке, прихваћен од једне батерије на вису западно од с. Белоградце, у нереду отступио ка Качанику. Извршавајући наређење команданта средње колоне, 3 пољска батерија, која дотад није била ангажована, хитно се пребацила на јужну ивицу Урошевца, одакле је својом ватром ућуткала турску батерију која је вршила ватрени прихват пешадије, и присилила је да се повуче ка Качанику. Затим је цео борбени поредак средње колоне пошао напред и око 16,30 часова избио на линију с. Варош – Камена Глава.
Лева колона је за то време наставила наступање кроз шуму, подржавана снажним дејством 7 и 9 брдске батерије које су у том циљу постављене на ивици шуме, јужно од с. Биба. Артиљерија је више вршила морално дејство на непријатељску живу силу у шуми, али је и то било довољно да дезорганизује непријатељску одбрану. Нешто после 14 часова заузети су Главица (к. 634) и безимени вис североисточио од ње. Затим су се обе брдске батерије пребациле у рејон Главице, гонећи ватром непријатељске снаге у отступању, а делом дсјствујући против непријатеља на косама југоисточно од Урошевца, према к. 402 и с. Варош.
Око 16,30 часова колона је избила на косу западно од с. Белоградце, одакле су Шиптари, без задржавања, отступили ка Качанику.
Средња колона је овога дана под борбом прешла око 12 км, лева око 15 км и десна око 22 км, па су трупе биле доста заморене. Усто, целог дана је падала киша, а око 16,30 часова отпочео је и јак пљусак, тако да је кретање трупа по веома раскаљаном земљишту постало веома напорно. Зато је командант дивизије наредио да се трупе зауставе на заузетим положајима и да се осигурају за коначиште.
Дивизија је заноћила у следећем распореду: десна колона између с. Гатља и с. Дура, са претстражом према р. Лепенцу; средња на коси источно од с. Варош, са претстражом према Главици (к. 623); лева колона на коси између с. Камена Глава и с. Белоградце, са претстражом према Старом Качанцку; коњички дивизион у с. Варош; 2 батаљон 3 пука и даље у рејону с. Драмњак.
На тај начин у борбама код Урошевца коначио је сломљен отпор непријатељских снага, које су, разбијене и дезорганизоване, отступиле у нереду. Шиптари су се сасвим разбегли својим кућама, док су се регуларни делови Приштинског одреда хитно повукли ка Тетову, напустивши своју артиљерију и велике количине муниције и пропустиши да онеспособе комуникацију кроз клисуру, тако да је тај правац остао отворен Моравској дивизији II.
Овако брзом успеху допринеле су и слабосги организације непријатељске одбране. Уместо да бране улаз у клисуру, Турци су изабрали положаје код Урошевца, који су били исувише удаљени од улаза; поред тога недостатак снага и средстава, посебно немање резерви, слаб морал трупа, очевидно је умаљивало њихове шансе на дужи отпор. Но и поред тога, Турци су пружали доста солидан отпор, који је омео Моравску дивизију II да по замисли команданта армије 25 октобра овлада Качаничком Клисуром, и поред енергичног залагања трупа и вештог руковођења команданта дивизије овим бојем. Благодарећи умешној организацији напада Моравске дивизије II, посебно маневром на крила и бокове непријатељског распореда, сломљен је непријатељски отпор и омогућен пролаз кроз Клисуру.
Од крилних колона, које су по замисли команданта имале да створе услове за што брже продирање средње колоне, десна колона је с мање успеха извршила постављени задатак, иако је за то имала могућности, јер није наишла на отпор непријатеља. Она се кретала опрезно и неодлучно због чега и није у довољној мери испољила утицај на дејства средње колоне, мада је и самим кретањем на свом правцу била од користи, јер је угрожавала леви непријатељски бок.
Лева колона је знатно активније и одлучније дејствовала на доста густо пошумљеној просторији. Целисходно комбинујући покрет и артиљериску ватру и смело продирући шумом, она је обухватила и угрозила непријатељске снаге које су браниле Урошевац, што је олакшало средњој колони да нападне с фронта.
Дејства средње колоне исто тако карактерише енергичност и активност, али уједно и неумешност њених делова у уличннм борбама у насељу.
Одлука команданта армије да из састава армиске коњице остави Моравској дивизији за 25 октобар само један ескадрон – била је свакако нецелисходна. Тиме је овој дивизији ускраћена могућност даљних извиђања, а њих је нарочито било потребно предузети у правцу Тетова, за што су постојали погодни теренски услови и могућност дејства на отворена крила и бокове непријатељских снага у повлачењу. Уместо тога, главнина коњице је упућена обилазним правцем кроз Кончуљску Клисуру, као заштита армиске артиљерије и позадинских делова. Одлука команданта армије о промени правца кретања армиске коњице, као органа армиског извиђања, и њено упућивање у правцу Куманова дошли су као логична последица чињенице да су и главне армиске снаге наступале према Куманову, али и као последица непознавања опште ситуације створене после победе у Кумановској бици, али за то уосталом не сноси одговорност само командант армије.
Пораз турских главних снага на Куманову имао је несумљиво утицаја на држање релативно слабих турских снага у борбама код Урошевца. Али је и разбијање ових снага појачало панику коју је изазвао пораз код Куманова, и убрзало повлачење делова 6 и 7 корпуса из рејона Скопља, преко Тетова, за Битољ, јер су се Турци бојали да им српске снаге из Качаника не пресеку те отступне правце.
Покрети леве колоне
Армиска коњица је имала задатак да се преко висова источно од Качаничке Клисуре, – у случају непријатељског отпора, и неким другим обилазним путем преко Скопске Црне Горе, – појави у бок и позадину непријатељских снага код Куманова. Али она није поступила по наређењу, већ је преко огранака Жеговца, и не покушавајући да се пробије преко Скопске Црне Горе, избила на друм за Гњилане и у ово место стигла ујутро 26 октобра, када је Шумадиска дивизја I била у пролазу за с. Владово. Пошто су пут који преко Скопске Црне Горе води за Куманоио биле заузеле Шумадиска дивизија и Моравска бригада, то је коњица из Гњилана продужила Кончуљском Клисуром и преко Бујановца стигла увече у Прешево, али на друму Урошевац – с. Пожарње – Гњилане није поставила коњичке релеје до с. Радивојце, како је то било наређено армиском заповешћу.
Моравска бригада I продужила је покрет од Гњилана, преко с. Владово, с. Жегра, с. Демировце, с. Шурлан, ка Црном Врху (тт. 1219) у истом маршевском поретку као и прошлог дана, с том разликом што су сада у претходници били 3 и 4 батаљон 2 прекобројног пука, брдска батерија и пионирска получета, са по једном четом на бочном осигурању. По успутним селима Шиптари су се предавали непружајући никакав отпор. Али је ипак кретање вршено врло тешко и споро, јер је пут био блатњав, и доста времена је изгубљено око оспособљавања оштећеног моста преко Биначке Мораве. Бригада је с великим напором достигла одређени дневни циљ и око 22 часа стигла до с. Белановце, где је заноћила, изузев пољску батерију и позадинске делове који су, због тешког пута, једва успели да стигну у с. Шурлан.
Шумадиска дивизија I, која се кретала за Бригадом, у маршевском поретку од прошлог дана, 25 октобра је стигла у Гњилане, уместо, како је то било предвиђено армиском заповешћу, у с. Владово, где је стигао само претходнички 12 пук.
Армиска артиљерија (опсадна артиљерија 120 мм), крећући се иза главнине, заноћила је у с. Лабљане. Штаб армије је у 14 часова прешао из Приштине у Гњилане.