Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Обострани план дејства
На крају првог дана напада, 5 турски корпус је заноћио у следећем распореду: Штипска редифска дивизија се делом снага које су биле у армиској резерви налазила се на левој обали Пчиње, а осталим снагама, које су се заједно са 5 корпусним стрељачким пуком, после неуспелог напада на Сртевицу, повукле према р. Пчињи, образовала је фронт према јужној страни Сртевице; 13 низамска дивизија налазила се оријентисана према Пркином Риду повијајући своје десно крило према западној ивици Сртевице. Шести корпус је и даље остао у ранијем распореду оријентисан према центру и десном крилу Дунавске дивизије I. У складу са оценом резултата првог дана напада, 5 и 6 корпус требало је 24 октобра да продуже напад на лево српско крило истим борбеним поретком и у духу идеје маневра од предходног дана. С тим што је 5 корпус, ангажујући левом обалом р. Пчиње и оне долове Штипске редифске дивизије који су се претходнаг дана налазили у армиској резерви, требало да изведе шири обухват левог крила 1 армије, тј. да обухвати Дунавску дивизију I, за коју се претпостављало да је у јучерашњим борбама толико истрошена и ослабљена да и неће моћи пружити неки јачи отпор. Намера је, дакле, као и предходног дана била да се прво овлада младонагоричанским положајима и на тај начин створе услови за удар у бок осталих снага, на центру и десном крилу, 1 армије.
На српској страни, према армиској заповести за 24 октобар, Дунавска дивизија II требало је да остане у другом ешелону и да тога дана, пошто се Дунавска дивизија I помери напред, дође на младонагоричанске положаје; али је, према каснијем наређењу начелника штаба армије које је како смо напред видели, уследило ноћу 23/24-ог, морала и да се 24 октобра ангажује у нападу заједно са Дунавском дивизијом I. А пошто Коњичка дивизија ни тога дана није могла предузети покрет у правцу Овчег Поља ради извиђања у духу армиске заповести, то се и она морала задржати на левом армиском крилу све док непријатељске снаге пред фронтом не буду одбачене. На тај начин су се на левом крилу 1 армије 24 октобра нашле три дивизије.
Дунавска дивизија I, – према армиској заповести за 24 октобар коју је командант дивизије примио у 23,40 часа, када је с начелником свог штаба стигао с положаја у манастир Забел где се налазило седиште штаба, – имала је задатак да тога дана наступа у правцу Зубовског Рида. Али, с обзиром на стање у коме се ова дивизија налазила, пре свега у погледу губитака, нарочито у командном кадру, затим у погледу заморености јединица и непопуњености муницијом, као и на јачину непријатељских снага пред фронтом, командант дивизије је сматрао да она не може идућег дана прећи у напад све дотле док се не попуни у људству и борбеним потребама и док не стигну појачања. У духу такве оцене положаја и могућности своје дивизије, он је, у недостатку телефонске везе, упутио раније поменути извештај команданту армије, који је ноћу у 2,30 из Штаба Дунавске дивизије II, телефонски предат Штабу армије. Пошто је Команда армије, и поред неповољне ситуације код Дунавске дивизије I, остала при својој ранијој одлуци, начелник штаба армије је то том приликом, како је то напред изложено, наредио, преко команданта Дунавске дивизије II, да се Дунавска I у току ноћи среди и попуни муницијом и да идућег дана пређе у напад у духу заповести команданта армије.
Међутим, не чекајући одговор армиске команде на свој извештај, командант Дунавске дивизије I издао је 24 октобра у 1,30 својим јединицама писмену заповест за одбрану. Пошто је претходно истакао да ће 1 армија тога дана предузети наступање, што је свакако било од нарочитог значаја за заморене и прилично истрошене јединице његове дивизије, он је општи задатак дивизије овако поставио: “Дунавска дивизија I, имајући пред собом јаког противника а после јучерашње упорне борбе остаће на садашњим положајима и исте упорно бранити до доласка појачања”. На тај начин је командант дивизије, супротно наређењу Команде армије, одлучио да се 24 октобра упочетку задржи у одбрани, што је, несумњиво, било сасвим у складу са ситуацијом на бојишту.
Према овој заповести, распоред јединица у одбрани требало је да остане углавном као и у току ноћи: на десном крилу 9 пук са 1 артиљериским дивизионом; у центру 18 пук с једном батеријом 3 дивизиона; на левом крилу 7 пук са две чете 1 батаљона 8 пука. једном четом пионира и једном батеријом 3 дивизиона; Коњички пук на крајњем левом крилу, где је, на Орловцу, требало да се налази и једна чета 8 пука; док је 8 пук (без три чете) са 2 дивизионом и једном батеријом 3 дивизиона и четом пионира требало да поседне и у току ноћи утврди прихватне положаје код Старог Нагоричана. Наређено је да се јединице у току ноћи попуне муницијом; због тога је требало да пуковске бојне коморе сусретну мунициску колону на путу од манастира Забела, па је указано да се поведе рачуна о њиховој безбедности. Усто је наређено да се пукови ојачају по једним водом болничара, и скренута је пажња на благовремено извлачење и евакуацију рањеника. Дивизиско командно место налазиће се на прихватном положају код Крста.
У таквом распореду, дакле, требало је Дунавска дивизија I да остане у одбрани док јој противнапад осталих дивизија 1 армије не олакша положај да би и сама прешла у напад. Међутим су у току ноћи наступиле извесне промене у саставу снага на левом крилу Дивизије, мада на овом делу фронта, како ће се касније видети, није било ноћног притиска непријатеља. Наиме, примивши, по завршетку борби претходног дана наређење команданта дивизије да у току ноћи припреми одбрану Сртевице, заступник команданта 7 пука је одлучио, с обзиром па ширину овог платоа, да на положајима у току ноћи задржи само један батаљон а остале снаге повуче у бивак иза положаја. У духу тога је наредио да две чете 1 батаљона 8 пука, којима је била ојачана посада Сртевице, поседну и утврде предњи нагиб – једна фронтом према јужном кљуну овог узвишења, друга према југозападу, а две чете 4 батаљона 7 пука да поседну и утврде задњу ивицу платоа. Све остале снаге 7 пука требало је да се повуку иза платоа у циљу одмора и сређивања, пошто су чете у последњем јучерашњем окршају биле расуте и измешане. Али уместо да се задржи у биваку одмах иза положаја, шест чета 3 и 4 батаљона (читав 3 батаљон и две чете 4 батаљона) повукло се према Старом Нагоричану (за једном четом 1 батаљона 8 пука која је имала такав задатак), а о томе није био обавештен командант пука. Истовремено се на дивизиски прихватни положај повукао и један део 2 батаљона 7 пука који се заједно са 3 батаљоном 18 пука налазио на Пркином Риду. На тај начин су се 24 октобра ујутру, када је отпочео поновни напад непријатеља на Сртевици, налазиле само 4 чета с једном батеријом, дакле снаге много слабије него што је био замислио командант дивизије, а за то није знао ни сам командант пука.
Командант Дунавске дивизије II примио је армиску заповест 23 октобра у 15,15 часова и у складу са њом наредио да покрет отпочне идућег дана у 6 часова правцем Сарова – Старо Нагоричане; а пошто је ноћу у 2,45 добио телефонско наређење начелника штаба армије да ангажовањем своје дивизије потпомогне напад Дунавске I, он је наредио да покрет отпочне у 5 часова. Али, будући да је била удаљена 15 – 17 км од младонагоричанских положаја с којих је требало прећи у напад, ова дивизија је веома касно могла испољити свој утицај на ситуацију на фронту Дунавске дивизије I. Самим тим је била доведена у питање не само могућност преласка у напад Дунавске дивизије I у 6 часова, како је било предвиђено армиском заповешћу, него, с обзиром на стање у коме се ова дивизија налазила, и могућност њене одбране на младонагоричанским положајима ако непријатељ понови одлучан напад.
На тај начин се наређење начелника штаба армије да Дунавска дивизија II помогне напад Дунавске I показало неефикасним и недовољним. Пошто није било прецизирано ни време када ће ова дивизија стићи на полазне положаје, тј. на линију младонагоричанских положаја, ни начин на који ће испољити своју помоћ, и пошто командант дивизије није у том смислу, као ни претходног дана, испољио потребну иницијативу и енергичност, наређење Команде армије није ни могло бити извршено онако како га је она била замислила.
Командант Коњичке дивизије није ноћу 23/24 октобра примио извештаје својих извиђачких органа из непријатељске позадине који би потпуније расветљавали ситуацију код непријатеља. А пошто му је из развоја догађаја претходног дана било јасно да ни сутрадан неће моћи да продужи покрет у духу свог ранијег задатка, а није, изгледа, знао да ће 1 армија тога дана предузети општи покрет према југу, он уствари и није могао да сагледа задатак своје дивизије за тај дан. Зато се, судећи према раду његове дивизије, у току ноћи одлучио да сачека развој догађаја сутрадан па да, према ситуацији на бојишту, употреби своје снаге. Међутим то је, како ће се касније видети, довело до тога да ова дивизија ни другог дана битке није испољила потребну активност, нити је својим радом постигла онакав ефекат какав јој се према оперативној ситуацији нудио.
Према томе, иако су се другог дана битке на левом крилу 1 армије налазиле две пешадиске и Коњичка дивизија, али пошто нису биле обједињене посебном јединственом командом, и пошто њихови напори нису били усклађени ни по времену ни по простору, у пракси је тежину напада турског десног крила и овога дана све до подне морала да издржи Дунавска Дивизија I.
Ток борби
У току ноћи 23/34 октобра било је мирно на фронту 5 корпуса. Али на фронту 6 корпуса од 19,30 часова па све до 2 часа после поноћи развијала се обострано жива артиљириска и пешадиска ватра, која је на фронту 9 пука с времена на време била живља него у току јучерашњег напада. Услед тога је, сматрајући да се ради о стварном нападу, командант 9 пука ангажовао и један батаљон из другог пуковског ешелона да би појачао предњи крај одбране. Уствари се није радило о нападу, него је командант 6 корпуса, предвиђајући могућност повлачења српских снага у току ноћи, наредио својим дивизијама да јачим извиђачким одредима врше ватрени притисак у циљу проверавања да ли су се српске снаге повукле. Зато се овај ватрени притисак завршио без нарочитих последица на српској страни.
Стварни напад отпочео је рано ујутру 24 октобра. Око 5,30 часова су батерије Битољске редифске дивизије с ватрених положаја на коси између к. 343 и Зебрњака отпочеле дејство на положаје 9 пука и 1 дивизиона Дунавског артиљериског пука. Доцније, око 6 часова, батерије 17 низамске дивизије с ватрених положаја југоисточно од Зебрњака и батерије 13 низемске дивизије са Ћућинског Рида и Голубице отвориле су ватру на положаје 18 пука и на Сртевицу. На правцу 9 пука Турци су дејствовали и пешадиском ватром, те је било очигледно да врше ватрену припрему напада. Према томе, ситуација на левом српском крилу је већ рано ујутро указивала на то да Турци намеравају да продуже напад, као што је и очекивао командант Дунавске дивизије I.
У циљу остварења плана ширег обухвата српског левог крила око 8 часова, док је артиљерија интензивно тукла положаје Дунавске дивизије I, нарочито Сртевицу, на коју су у то време дејствовале и две батерије Штипске редифске дивизије с ватрених положаја јужно од с. Клечевце и из рејона с. Довезенце, отпочела је покрет десна колона Штипске редифске дивизије. Ова колона, састава једног пука ојачаног једном батеријом, наступала је левом обалом р. Пчиње правцем с. Довезенце – с. Војник. Око 10 часова, када је ова колона избила на р. Петрашницу и развила се према левом боку Сртевице, отпочеле су напад на Сртевицу и остале снаге 5 корпуса – лева колона Штипске редифске дивизије са 5 стрељачким пуком с југа, на фронт левокрилне чете, а десно крило 13 низамске дивизије с југозапада на фронт деснокрилне чете 1 батаљона 8 пука, које су претстављале прву линију одбране Сртевице.
Северозападно од Сртевице, дуж фронта Дунавске дивизије I, Турци су изјутра своју активност ограничили на ватрени притисак, свакако у очекивању да падне Сртевица чему је требало да допринесе појава десне колоне Штипске дивизије у позадини младонагоричанских положаја. Око 9,30 часова престао је и такав притисак Битољске редифске дивизије, јер се она у то време повукла због надирања Дринске дивизије I ка к. 343 и даље према Зебрњаку, али је притисак 17 низамске дивизије још увек био јак.
Дунавски коњички пук, коме је командант дивизије рано ујутро наредио да извиђа долином р. Пчиње, око 6 часова прешао је, под заштитом магле, на леву обалу Пчиње и око 9,30 часова избио у рејон с. Војник, где су његови предњи делови задржани јаком непријатељском пешадисском ватром. Уствари, поменута колона Штипске редифске дивизије, наступајући левом обалом Пчиње, већ је била избила на р. Петрашницу. Дунавски коњички пук је сјахао и посео за одбрану јужне падине Орловца док је непријатељска колона посела леву обалу р. Петрашнице. Тиме је ова колона готово сасвим била паралисана.
Дунавска дивизија II отпочела је покрет у 5 часова правцем с. Бугариње – Сарава – с. Старо Нагоричане. Око 8,20 часова је чело претходнице стигло у рејон с. Старо Нагоричане, где су се састали команданти Дунавске дивизије I и II. Пошто се детаљније упознао са ситуацијом на фронту и пошто је у међувремену главнина његове дивизије пристигла у рејон с. Старо Нагоричане, командант Дунавске дивизије II одлучио је да појачањем снага Дунавске дивизије I обезбеди успешну одбрану левог армиског крила. У том смислу наредио је да 8 пук II појача одбранбени фронт од Пчиње па на запад до седла између Сртевице и Пркиног Рида где су били делови 7 и 8 пука I, а 9 пук II да поседне део фронта који су држали 18 пук I и 1 батаљон 7 пука I. Пуковима у другом ешалону Дивизије је наређено: 4 прекобројном пуку- да се прикупи иза левог крила 8 пука II у рејону с. Пиленац, наслањајући своје лево крило на Пчињу, с тим да пошаље један батаљон на леву обалу Пчиње, ка с. Стрезовце, да штити леви бок Дивизије и да послужи као ослонац Коњичкој дивизији, за коју се претпостављало да се тамо налази; 7 пуку II – да се прикупи десно од 4 прекобројног пука, југозападно од с. Старо Нагоричане, иза 9 пука II, а артиљериском дивизиону – да заузме ватрене положаје у рејону с. Старо Нагоричане. Коњички дивизион је добио задатак да се пребаци на леву обалу Пчиње и извиђа у правцу с. Војник. Командантима пукова првог ешелона је такође наређено: ако јединице Дунавске дивизије I буду потиснуте с положаја пре него стигну њихове јединице, да “одмах ступите у дејство и противнападом повратите изгубљене положаје”. Око 9,45 часова, пошто су примили задатак од команданта дивизије, команданти пукова су издали своје заповести и наредили покрет јединица.
Коњичка дивизија, која је преноћила у рејону с. Старо Наторичане, кренула је из свог бивака у 8,30 часава, када се командант дивизије уверио да ће непријатељ овога дана продужити напад; касније се прикупила иза левог крила Дунавске дивизије I, код засеока Пиленац. Али, пошто комадант дивизије у то време још није био одлучио да употроби своје снаге, ова дивизија је у том рејону дуго остала неактивна. Прва батерија коњичког дивизиона отпочела је дејствовати у 9,45 часова, с ватрених положаја југоисточно од поменутог засеока, против турске батерије која је с леве обале р. Пчиње, из рејона с. Стрезовце, тукла Сртевицу. Турска батерија је ускоро била ућуткана. Нешто касније, између 10 и 11 часова, када су се предњи делови Дунавске дивизије II почели спуштати са Старог Нагоричана према предњем крају Дунавске дивизије I, командант Коњичке дивизије је одлучио да крене према Пчињи с циљем да се пребаци на леву обалу и да дејством тим правцем олакша веома тежак положај снага које су браниле Сртевицу. У том смислу је наредио комаданту 2 коњичке бригаде да се један његов пук пребаци на другу страну реке и осигура прелаз осталих снага Дивизије. У духу тога наређења, 2 коњички пук се, под заштитом дејства поменуте батерије која је и даље остала на ватреним положајима, око 11 часова пребацио на леву обалу Пчиње и развио десно од Коњичког пука Дунавске дивизије I, ступивши тако у контакт са деснокрилном колоном Штипске редифске дивизије која је била посела леву обалу р. Петрашнице. Тиме је била онемогућена непосредна акција деснокрилне колоне Штипске редифске дивизије преко Пчиње ка Сртевици. Међутим је главнина Дивизије, услед тога што је претходнички пук био задржан, остала у долини Пчиње северозападно од Орловца до касно иза подне, када је непријатељ предузео опште отступање.
Изјутра 24 октобра, необавештен о покрету и намерама Коњичке дивизије, командант Дунавске дивизије I озбиљно је страховао за своје лево крило и бок, пошто је сматрао да Коњички пук, једна чета 1 батаљона 8 пука и нешто четника у рејону с. Макреш нису довољни да га обезбеде. Међутим, када је пристигла Дунавска дивизија II и када је добијен извештај да је Коњичка дивизија избила у рејон с. Војник, он се осетио знатно сигурнијим, па је око 10,30 часова наредио команданту 9 пука I “да у случају наступања Дринске дивизије I позива пређе и сам у напад”. У исто време наредио је 8 пуку из резерве да крене из рејона Старо Нагоричана и ојача центар дивизиске одбране у рејону Жеглиговског Камена.
За то време на Сртевици су се водиле жестоке борбе. Две чете 1 батаљона 8 пука биле су развијене на јужној и југозападној ивици платоа Сртевице, док су се две чете 1 батаљона 7 пука налазиле на задњој ивици платоа. Ујутро су ове снаге ојачане неким ситнијим деловима растурених јединица 7 пука. Девета батерија је са североисточног дела платоа Сртевице спочетка доста успешно одолевала ватри турских батерија које су с ватрених положаја на Ћућинском Риду и Голубици тукле Сртевицу. У томе ју је потпомогла и 18 батерија с ватрених положаја иза крајњег левог крила пука. Али нешто после 9,30 часова, када су се делови 3 батаљона 18 пука, због јаке непријатељске пешадиске ватре, почели повлачити, 8 батерија се повукла иза Пркиног Рида без одобрења команданта 18 пука и више није ступила у дејство. Отада су пешадија на Сртевици и 9 батерија остале без икакве помоћи са стране.
Око 11 часова је наступила озбиљна криза код српских снага на Сртевици. Оне су биле изложене жестокој артиљериској ватри с. Голубице, Ћућинског Рида и положаја јужно од с. Клечовце. Пошто су чете 1 батаљона 8 пука претрпеле велике губитке, нарочито левокрилна, оне су, по наређењу команданта батаљона, повучене ка северној ивици платоа у ровове израђене у току ноћи. После отступања ових чета, једна чета 4 батаљона 7 пука, из резерве, развила се на северозападној падини Сртевице, према Пркином Риду. Нешто касније на Сртевицу је стигао један комбиновани батаљон састављен од делова разних јединица 7 пука. Део овог батаљона развио се на падини која се од североисточног краја платоа Сртевице спушта ка друму Куманово – Крива Паланка, док су остале њене снаге, заједно с повученим четама 1 батаљона 8 пука и још једном четом 4 батаљона 7 пука из резерве, организовале одбрану на северној ивици Сртевице. Ове слабе снаге које су се сада нашле на задњем нагибу платоа требало је, до доласка јединица Дунавске дивизије II, да одолевају снажним нападима левокрилне колоне Штипске редифске и десног крила 13 низамске дивизије, које су се дохватиле предњег нагиба. Због потпуног отсуства дејства 8 батерије и због нешто ослабљеног дејства 9 батерије, турска артиљерија је била знатно надмаћнија и непрекидно је тукла северну ивицу Сртевице. Ситуација је била заиста тешка и требало је уложити максималне напоре да се ови положаји задрже. Али, упркос надмоћности противника, ови делови 7 и 8 пука су успели, уз изванредне жртве и напоре, да се одрже на својим положајима све до око 12 часова када је пристигао 8 пук II. За то време је на десном крилу Дунавске дивизије I, на фронту 9 пука, престао притисак Битољске редифске дивизије, која се пред нападом Дринске дивизије I већ око 10 часова почела повлачити, а ослабио је и напад левог крила 17 низамске дивизије према центру Дунавске дивизије I.