Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто су 24 октобра успели да се одлепе од 1 српске армије, сутрадан су делови Вардарске армије били у могућности да продуже повлачење без директног притиска српских снага и да приступе свом реорганизовању и сређивању. Командант армије и командант 5 корпуса су ужурбано радили на прикупљању и сређивању делова 5 и 6 корпуса у Велесу. Овим снагама су се придружили и остаци Коњичке дивизије који су се код Скопља били пребацили на десну обалу Вардара. Од тих делова формиран је један коњички пук. Командант армије је помишљао на одбрану у рејону Велеса, али 26 октобра није био ништа дефинитивно одлучио, јер прикупљање и сређивање његових снага у овом рејону још није било завршено. Сем тога, он ништа одређено није знао о својим деловима који су отступили ка Тетову.
Повлачење делова 6 и 7 корпуса ка Тетову неорганизовано је текло читавог 25 октобра. Предвече су се ови делови прикупили у Тетову, где су им се сутрадан прикључили и остаци Приштинског одреда. Командант 7 корпуса је приступио реорганизовању ових снага, у намери да помоћу њих и мештана организује нови отпор у рејону Кичева.
Према томе, турске снаге су биле у веома незавидном положају. Приступиле су реорганизацији у двема одељеним групама, које ништа нису знале једна о другој. Због тога ни њихови команданти 26 октобра још нису били у стању да дефинитивно одлуче где ће и како организовати нови отпор. Па ипак, српска Врховна команда и Штаб 1 армије, због потпуног непознавања ситуације, омогућили су турским командама да своје снаге колико – толико среде и већ од 26 октобра почну с нешто више оптимизма гледати на могућност даљег отпора.
Будући да команда 1 српске армије 25 октобра увече није располагала ни оним подацима до којих су јединце овога дана дошле и који су бацили нешто више светлости на ситуацију пред фронтом, 1 армија је била принуђена да и идућег дана наступа полако и опрезно ка Скопљу и Овчем Пољу, настојећи да прикупи нешто више података о непријатељу, његовој снази и намерама, и ишчекујући долазак 3 армије. У складу с таквом одлуком, командант армије је својом заповошћу за 26 октобар прецизирао задатке дивизије.
Моравска дивизија I добила је задатак да поседне Коштање (тт. 785) и енергично извиђа коњицом и извиђачким четама у правцу Скопља, како би утврдила место јачину и распоред непријатеља.
Тимочка дивизија II требало је да заузме Курилово (тг. 545) и такође коњицом и другим органима извиђа ка Скопљу.
Дринској дивизији I наређено је да се задржи на линији железничка станица Хаџалари – Студена Бара и извиђа у правцу Катланова.
Све три дивизије су добиле задатак да извиђају “до тесног додира с непријатељем”.
Дунавска дивизија I задржана је на положајима где је заноћила 25/26 октобра, с тим да организује извиђање правца с. Градиште – с. Павлешенци – Св. Никола, а у случају непријатељског напада да се не упушта у отсудну борбу, већ да благовремено отступи ка Шупљем Камену.
Дунавска дивизија II требало је да се задржи у рејону југозападно од с. Бизлим.
Коњичка дивизија је добила задатак да извиђа преко Павлешенавца ка Штипу и Велесу, одржавајући везу с деловима 2 армије која је претходног дана успостављена у рејону Црног Врха.
Хаубичкој артиљерији је наређено да по потреби дејствује у сагласности с Моравском I и Тимочком дивизијом II, а градској – да се пребаци у рејон Новог Села за евентуално дејство ка Скопљу.
Свим јединицама је даље наређено да се на означеним местима утврђују до сазнања правог стања ствари код непријатеља, што очигледно доказује да командант 1 армије није искључивао могућност непријатељског противнапада. Дакле, иако се у њој констатује да је непријатељ отступио у највећој хитњи и нереду, армиска заповест је одржавала потпуно непознавање ситуације пред фронтом, а у складу с тим упућивала на пасивизацију снага супротно захтевима оперативне ситуације. У духу ове заповести 26 октобра су отпочели покрети дивизија.
Моравске дивизије I кренула је у 8 часова ка Скопљу у две колоне. Десна колона (1 и 2 пук) кретала се јужним падинама Скопске Црне Горе ка с. Буланчане, а лева (16 и Артиљериски пук) друмом Куманово – Скопље, док је Коњички пук још у ,30 часова упућен у извиђање ка Скопљу. Трећи пук је требало да продужи покрет према наређењу од 24 октобра.
Око 10,30 часова стигао је командант 1 армије команданту Моравске дивизије I, који се у то време налазио у висини с. Орланце. Један сат касније командант дивизије је добио извештај да се Коњички пук налази пред Скопљем и да су његове патроле већ у граду. Командант пука је истовремено известио да је у Штаб дивизије упутио руског, енглеског, француског и аустриског конзула, који желе да буду примљени код команданта армије. У вези с овим извештајем начелник штаба армије издао је команданту Моравске дивизије I следеће наређење:
“Непријатељ се вероватно прикупља код Скопља. Моравска дивизија има одмах да наступа Скопљу, тежећи да га заобиђе и да га нападне са узвишице са северне и североситочне стране…
За случај да непријатељ понуди предају, примити то под следећим условима:
а) Да положи оружје ван Скопља, на друму негде око фора.
б) Да за таоце даду неколико највиђенијих старешина као гаранцију да неће палити мине за које се верује да их пред Скопљем има”.
Дакле, иако је био обавештен да је Коњички пук без борбе избио пред Скопље и предњим деловима ушао у град, Штаб армије још увек није претпостављао да су се непријатељске снаге повукле. Зато је требало да Моравска дивизија наступа опрезно.
Пошто је сазнао да се страни конзули налазе на путу за Штаб дивизије, командант армије им је одмах упутио у сусрет једног офицнра с аутомобилом да их доведе. Када су убрзо стигли, конзули су известили команданта армије да су турске снаге ноћу 24/25 октобра напустиле Скопље и молили да се град не бомбардује и не напада, већ да српске трупе што пре уђу у Скопље и на тај начин спрече неред и пљачку која је већ узела великог маха. На основу ових података, командант армије је у 14,30 часова издао нову заповест, којом је Моравској дивизији I наређено да заузме Скопље с околином: једним својим пуком да поседне град, заведе ред и спречи пљачку, а остале јединице размести у околини. Осталим дивизијама и армиској артиљерији је наређено да се задрже на дотадашњим положајима у складу с ранијим задацима.
У духу ове заповести, 16 пук и Пољски артиљериски пук Моравске дивизије I одмах су кренули друмом за Скопље. Када је 16 пук заузео положаје који су припремани за непосредну одбрану града, наређено је 1 и 2 пуку да се с јужних падина Скопске Црне Горе спусте на друм и продуже за Скопље.
Око 17 часова командант армије је ушао у Скопље, у пратњи Коњичког пука Моравске дивизије I. Шеснаести пук је преузео власт у граду, у коме је и заноћио, док су остале јединице Дивизије заноћиле у непосредној близини града.
Трећи пук Моравске дивизије продужио је покрет у 6,15 часова гребеном Скопске Црне Горе. Северно од с. Гошинце сусрео се с Моравском бригадом I из састава 3 армије која је била на маршу од Гњилана. Затим су заједно продужили покрет до рејона с. Гошинце, где су заноћили.
Тимочка дивизија II кренула је 26 октобра изјутра у правцу Курилова (тт. 545), како је армиском заповешћу било предвиђено. Међутим око 8 часова, новим нарађењем комаданта армије, она је добила задатак да крене за Моравском дивизијом I у правцу Скопља. Дивизија се тада свила у колону и наставила покрет друмом Куманово – Скопље, а око 14,30 часова, по новој заповести команданта армије, задржала се на преноћишту на просторији с. Стојковце – с. Брњарце – с. Арачиново, изузев коњички дивизион, који је раније био упућен ка с. Ајватовац и тамо заноћио.
Командант Дринске дивизије I упутио је рано 26 oктобра Коњички пук на линију с. Миладиновци -с. Средње Којнаре. По доласку на ту линију, командант пука је, према наређењу команданта дивизије, упутио четири извиђачке патроле: једну правцем с. Миладиновци – Скопље, другу правцем с. Миладиновци – с. Петровац, трећу правцем с. Миладиновци – с. Катланово и четврту правцем с. Горње Којнаре – с. Сушица.
Седамнаести пук, који је с 2 дивизионом Пољског артиљериског пука још претходног дана организовао претстражу у висини с. Деладровце, померио се нешто ка југу и поново организовао претстражу на линији с. Миладиновци – с. Студена Бара, а главнина се убиваковала на око 2 км иза њега.
Око 12 часова је команданту дивизије дошао власник хотела “Слобода” у Скопљу и известио га да су ноћу 24/25 октобра Турци напустили Скопље, а у граду је настало безвлашће, пљачка и неред. Због тога је комадант дивизије наредио да Коњички пук одмаршује за Скопље, поседне железничку станицу и магацине и спречи пљачку.
Сем тога, на основу извештаја коњичке патроле која је стигла у с. Сушицу, где већ није било непријатеља, комадант дивизије је закључио да на Овчем Пољу нема јачих непријатељских снага, о чему је одмах известио комаданта армије.
На основу свих ових података, командант дивизије је дошао до закључка да су се трупе које су браниле Куманово разбегле и да пред његовим јединицама нема непријатеља. Али није наредио покрет, већ је, у духу армиске заповести од 14,30 часова, Дивизија заноћила на достигнутој линији.
Командант Дунавске дивизије I одлучио је да настави покрет ка с. Градиште и Св. Николи пре него је добио армиску заповест за 26 октобар и наредио је:
– да Коњичи пук крене у 7 часова правцем Градиште – Св. Никола, извиђа зону, десно, Островица (тт. 666) – с. Малино – с. Преод – с. Сопот – с. Горобинци – с. Милино и, лево, с. Макреш – с. Ранченци – с. Арбасанци – с. Судић, одржава везу десно с Дринском дивизијом I а лево с Тимочком дивизијом I, и упути по једну официрску патролу у правцу Велеса и Штипа и једну преко с. Сушице у долину Пчиње;
– да претходница, коју је образовао 8 пук, такође у 7 часова, крене правцем Кутлибег – Градиште (тт. 790) – Св. Никола;
– да се главнина (све остале снаге Дивизије) креће за претходницом, на отстојању од 2 км;
– да десна побочница (1 батаљон 9 пука) креће западно од Островице, правцем с. Малино – с. Преод – с. Сопот – с. Горобинци, а лева побочница (1 батаљон 18 пука) наступа правцем с. Кутлибег – с. Кшање- с. Немањинци.
У складу са задатком, ова дивизија је у одређено време отпочела покрет. Коњички пук је већ у 7 часова известио команданта дивизије да је ухватио везу с Тимочком дивизијом I, испред које је непријатељ, пошто је предходног дана одбачен с Црног Врха, отступио према југу.
Међутим, пошто је рано ујутро 26 октобра примио поменути извештај команданта Коњичке дивизије од 25 октобра – да се непријатељ у нереду повлачи ка Св. Николи и да вероватно његових снага нема северно од Св. Николе, командант армије је у 7,15 часова упутио команданту Дунавске дивизије I наређење да ове податке провери и, уколико установи да пред његовом дивизијом нема јачих непријатељских снага, заузме Градиште и извиђа отступање непријатеља “без обзира на јутрошњу диспозицију… јер при издавању диспозиције нису били познати ови подаци”.
Комадант дивизије је ово наређење добио у току покрета. Пошто се оно у суштини поклапало с његовом одлуком, то је продужен покрет ка Градишту. Али је око 13 часова у Штаб дивизије стигла ранија заповест (поменута диспозиција) команданта армије за 26 октобар, према којој је Дунавској дивизији био постављен задатак да се задржи у рејону Зубовског Рида. Не упоређујући време издавања заповести с временом издавања већ примљеног наређења, иако се из самог наређења видило да је издато после заповести, командант дивизије је одлучио да обустави покрет својих снага и врати их у полазни рејон у духу армиске заповести. Он је, наиме, наредио да претходница образује претстражу на линији Градиште (тт. 790) – Перица (тт. 702), јужно од с. Кшање, а главнина да се врати на преноћиште у рејон с. Пезово. До мрака трупе су се вратиле на одређену просторију и ту заноћиле 26/27 октобра.
Једино је Коњички пук наставио покрет, јер му ово наређење није стигло на време и стигао у Св. Николу. Ово место су турске трупе још претходног дана на брзину напустиле и у слагалиштима оставиле велике залихе профијантских потреба. Командант пука је у 18,30 часова, на основу извештаја официрских патрола, известио команданта дивизије да непријатељ “неуређен одступа ка Велесу”, да у Велесу, код турске војске, влада велика паника, војници стално беже, многи возовима за Солун; док Велес није утврђен “а код војске (је) врло рђаво расположење за даље ратовање”. Пошто је наређење за преноћиште добио сувише касно, Коњички пук је заноћио у Св. Николи.
Коњичка дивизија је 26 октобра наставила покрет правцем с. Коњух – с. Павлешенци – Св. Никола. Први коњички пук, као претходница, кренуо је у 9 часова, док је главнина кренула тек око 13 часова, пошто, због рђавог времена и тешке проходности земљишта, артиљерија нији могла благовремено да се прикупи у рејону с. Пезово. Први коњички пук стигао је око 17 часова у Св. Николу, нешто после Коњичког пука Дунавске дивизије I. Његов 4 ескадрон, који је раније био упућен у извиђање, пошто је стигао у рејон између с. Кшање и с. Малино, известио је да официрске патроле на правцу Велеса и Штипа наилазе једино на непријатељске патроле а да непријатељ организује за одбрану положаје непосредно око Велеса.
Главнина Дивизије стигла је у 15,30 часова у с. Павлешевци, где се задржала ради преноћишта, док је 1 пук заноћио у Св. Николи.
Дунавска дивизија II пребацила се 26 октобра на десну обалу Кумановске Реке. Седми и 8 пук су посели Красте (тт. 530), док су се остали делови разместили непосредно иза њих. У том рејону Дивизија је преноћила.
Према замисли команданта армије, која је изражена армиском заповешћу за 26 октобар, требало је да 1 армија овога дана углавном остане на достигнутој линији, у циљу извиђања непријатеља и расветљавања његових даљих намера. Међутим је командант армије у току 26 октобра ипак испољио тежњу да рад својих трупа колико – толико доведе у склад са ситуацијом на бојишту, нарочито рад трупа на десном армиском крилу. Захваљајући личном контакту с командантима Моравске дивизије I и Тимочке дивизије II, он је, наиме, могао брже и ефикасније реаговати на извештаје извиђачких органа, који су уносили нешто више светлости у догађаје на правцу Скопља. И као резултат тога дошло је до одлучујућег померања деснокрилних дивизија, уласка у Скопље и успостављања власти у њему.
Карактеристично је да је командант армије, када је наредио одлучније ангажовање десног армиског крила, – истовремено наредио осталим дивизијама да се задрже на дотадашњим положајима. Тиме, као и несмотреном одлуком команданта Дунавске дивизије I да своје јединице повуче, била је укочена свака акција центра и левог армиског крила која би имала за циљ притисак према непријатељу, мада су команданти ових дивизија, нарочито Дринске дивизије I, већ били дошли да закључка да је непријатељ у тешкој ситуацији и уочавали потребу да одлучније ангажују своје снаге.
Извиђачки органи су упркос спором и обазривом раду овога дана ипак успели да дођу до података из којих се углавном видело да су се редифске турске јединице претежно распале, а да је пораз код Куманова силно потресао и низамске јединице. Али Штаб армије још није био начисто у погледу јачине, намера и могућности непријатељских снага, како оних у рејону Велеса, тако и оних у рејону Тетова. Због тога ни сада, – када је био у стању да реалније оцени резултате и последице Кумановске победе, јер је већ тада било јасно да о некој бици на Овчем Пољу не може бити ни говора, – командант армије није журио да донесе одлуку за општи одлучни притисак према непријатељу, који се је и даље довлачио према југу и југозападу.
Двадесет шестог октобра је и Врховна команда нешто реалније ценила успех у рејону Куманова. Она је, наиме, тога дана обавестила команде 2 и 3 армије Ибарске војске и Јаворске бригаде да је “у одлучним и победоносним борбама” код Куманова заплењено 55 пољских и 6 брдских топова, 6 митраљеза и много другог материјала и да код трупа 1 армије, које су заузеле Куманово, влада велико одушевљење. Поред тога, Врховна команда је тога дана наредила каманданту 2 армије да Тимочку дивизију I повуче у Криву Паланку, с циљем да се, с једном дивизијом из састава 1 армије, упути у Бугарску као помоћ савезничкој Бугарској војсци на Тракиском војишту. Ово указује на то да је Врховна команда већ била схватила да је главна ударна снага турске војске била сломљена у бици код Куманова. Ипак то још није било сазнање да су кумановском победом створени оперативни услови за брзо и енергично наступање офанзиве, што је, разуме се, морало негативно утицати на даљи рад 1 армије.