Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Обострана ситуација
Отступање турске Вардарске армије после пораза код Кумамова отпочело је веома неуредно, нарочито код јединица 7 и 6 корпуса. Али команданти ова два корпуса су ипак сматрали да ће бити у могућности да своје снаге прикупе јужно и југозападно од Куманова и да ће успети да организују нову одбранбену линију на положајима у висини с. Студена Бара. Међутим јединице 7 корпуса, које је већ на бојишту била захватила паника, нису биле способне за отпор на овој линији, већ су на своју руку продужиле отступање ка Скопљу, и то “у таквој брзини да се могло говорити о дивљем бекству”. Зато је комадант корпуса са својим штабом продужио покрет за Скопље. На исти начин су поступили 6 стрељачки пук и Битољска редифска дивизија 6 корпуса. Наиме, баш у то време када је комадант 6 корпуса покушавао да прикупи ове своје делове у рејону Студене Баре, отворена је јака пешадиска ватра у долини Пчиње и међу турским јединицама се пренела вест “да то гони српска коњица”. То је изазвало панику, и поменути делови 6 корпуса су просто побегли ка Скопљу, тако да више није било никакве наде да се у току дана могу прибрати и средити за даљи отпор. Стога се и сам комадант корпуса упутио према Скопљу, пратећи, с једне стране, “са ужасом страховите сцене бегајуће војске која је изгубила сваку свест”, а, с друге стране, управљајући свој доглед уназад да би установио да ли српска коњица заиста врши гоњење.
Стање код 7 корпуса и делова 6 корпуса није се много поправило ни по њиховом пристизању у Скопље. Редифи чија су села била у рејону Скопља одлазили су директно својим кућама, напуштајући јединице и борбу уопште, а остали су се у већини посакривали у граду. Од редифских јединица, изузев Велешког, Штипског и Радовишког батаљона, остали су готово само официри.
У Скопљу је командант 7 корпуса затекао један свежи низамски батаљон који је тек био стигао с југа, па је покушао да с тим батаљоном и остацима снага свог корпуса организује одбрану града на положајима, непосредно северно и североисточно од Скопља који су још у време мобилизације били делимично фортификациски уређени. Међутим разбијене јединице није било могуће за тако кратко време средити и припремити за даљи отпор. Сем тога, пораз на Куманову је деморалисао и турско становништво у Скопљу, тако да је оно вршило притисак на турске комаданте да одустану од одбране града, како би га сачували од рушења и уништавања. Поједине групе разбијених редифских јединица су чак стављале до знања командама 6 и 7 корпуса да ће се силом одупрети свакој одлуци да се брани Скопље. Овакву ситуацију погоршала је још и вест да је српска дивизија, која од Приштине наступа к југу – избила у Качаник и угрозила отступницу турских снага преко Тетова и Гостивара. Због тога је командант 7 корпуса принуђен да одустане од намере да брани град, па је 28 октобра изјутра наредио да се све снаге из Скопља повуку ка Тетову. То отступање, – разуме се, у потпуном нереду – било је уствари отпочело и пре овог наређења, како за Тетово, тако и за Велес, а у Скопљу је остављена велика количина ратног материјала, између осталог и сва оруђа једног хаубичког дивизиона.
Ноћу 24/25 октобра и изјутра 25 октобра јединице 5 корпуса и 17 низамска дивизија 6 корпуса ужурбано су се повлачиле ка Св. Николи, односно ка Катланову и даље за Велес. Повлачење и овог дела турских снага одвијало се у сталном страху од гоњења, услед чега су се изјутра 25 октобра у рејону с. Градиште сукобиле две турске колоне, мислећи једна о другој да је то српска војска. Дакле, иако су се јединице 5 корпуса и 17 дивизија 6 корпуса повлачиле у повољнијим условима него снаге које су отступиле за Скопље, ипак је и код њих било нереда и панике.
Војници су испрезали артиљерију и на коњима бежали ка Св. Николи, остављајући топове и ширећи панику, а Шиптарска редифска дивизија се формално разбегла.
Командант Вардарске армије са својим штабом повукао у Св. Николу, одакле је, после два сата задржавања, продужио за Велес, пошто је претходно наредио команданту 5 корпуса да своје снаге повуче ка Св. Николи. По доласку у Велес командант армије је покушавао да успостави везу с комадантима 6 и 7 корпуса, али у току ноћи 24/25 октобра у томе није успео. Немајући довољно поверења у остатак својих снага, он је још те ноћи, извештавајући команданта Западне војске о току и исходу Кумановске битке, замолио да се на његово место постави неки способнији командант, пошто њему, како је истакао, није наклоњена ратна срећа. Али му је командант Западне војске наредио да и даље врши своју дужност.
Комадант 5 корпуса стигао је у Велес нешто после комаданта армије, од кога је добио наређење да прикупи све јединице и делове растурене по Велесу, као и оне које пристижу возовима из Скопља или се од Кочана и Кратова повлаче испред 2 савезничке армије, и да од тих снага “поново створи једну силу”. Зеки-паша је, даље, наредио да се код бегунаца нарочито апелује на патриотизам и верска осећања, како не би и даље бежали и уносили панику и страх дубље у позадину, а истакнутије народне прваке је замолио да у том смислу делују у народу. Сем тога, замолио је команду Западне војске да се у Прилепу прикупе и “доведу у ред” сви дезертери који су тамо већ стигли и да се ојачају свежим снагама из Битоља. Најзад, командант армије је и даље покушавао да телефоном успостави контакт с командантима 6 и 7 корпуса, за које је претпостављао да припремају одбрану Скопља. Из разговора с дежурним телефонистом међутим, сазнао је да делови 6 и 7 корпуса отступају ка Тетову, а да у Скопљу влада паника. Из тога је закључио да је Скопље за њега изгубљено.
Због свега тога командант армије није 25 октобра ујутро био у стању да донесе одлуку о даљем ангажовању својих снага, јер још није знао чиме може располагати.
Команда 1 српске армије, међутим, услед непознавања ситуације, није 24 октобра увече ни слутила да је на Куманову тучена отсудна битка. Напротив, она је, као и предходних дана, била у уверењу да су се код Куманова налазиле слабије турске снаге. Зато у извештају, који је по завршетку битке упутила Врховној команди, каже да је непријатељ тога дана отпочео напад у 6 часова, “али је и напад наших снага извођен веома енергично и тачно по плану”, тако да је непријатељ почео попуштати у 11,50 часова. По губитку положаја, каже се у извештају, непријатељ је отступио у три колоне: десно крило на Зубовски Рид. центар преко Бизлима на отсек између Агина Села и Пчиње. а лево крило преко Куманова и Лопате ка Новом Селу и Крумини; затим се истиче: “Сви подаци о непријатељу тврде да је јак око три дивизије, да су ове трупе, сем три табора, дошле пре два дана у Куманово и да им је главни командант Галеб паша”.
Према томе, јасно је да је Штаб армије имао веома слаб увид у стварно стање непријатељских снага после њиховог повлачења с бојишта. Штавише, он није био уочио да је непријатељ у бици претрпео тежи пораз и да се с бојишта извлачио у паници и нереду. Напротив, сматрајући да су се турске дивизије само повукле на прихватне положаје, он је око 22 часа наредио командантима дивизија да буду на опрези, јер поуздано зна да ће непријатељ извршити ноћни препад.
Очигледно команда 1 армије на крају Кумановске битке није ниуколико изменила своје раније уверење да се главне турске снаге још увек налазе јужно, на Овчем Пољу, где тек претстоји одлучна битка. Услед тако погрешне процене ситуације код непријатеља, 1 српска армија није предузела гоњење не само тада, на бојишту, него ни наредних дана. Заправо, Штаб армије је 24 октобра увече, још пре него је добио извештаје команданата дивизија о томе где су дивизије заноћиле и да ли имају контакта с непријатељем, издао заповест којом је за 25 октобар наредио покрет – само с циљем да се достигне линија на коју су дивизије првог армиског ешелона требало да избију 24 октобра, у духу армиске заловести О. 6р. 100. На тај начин, Штаб армије није ни за 25 октобар наредио енергично наступање у циљу гоњења разбијених трупа Вардарске армије.
Врховна команда, међутим, није имала других података с бојишта сем поменутог извештаја Штаба 1 армије, па према томе није ни имала на основу чега да измени своје раније уверење да се у рејону Куманова радило само о сукобу локалног значаја. Ово тим пре што је тога дана добила од Министарства војног извештај српског посланика у Цариграду да се на просторији Велес – Штип – Кочани налази 100.000 војника под командом Зеки – паше, и да ће те снаге бити у дефанзиви према Србији. Овај извештај се у суштини подударао са ионако чврстим предубеђењем Врховне команде да на Овчем Пољу треба очекивати главну битку с непријатељем. Стога се Врховна команда сагласила с одлуком да 1 армија настави покрет својих дивизија само с циљем да достигне одређену линију јужно од Куманова, а истовремено је наредила 3 армији да убрза покрете својих снага, како би што пре могла остварити услове за тешње садајство с 1 армијом у бици која је тек очекивана.
Колико је Врховна команда била слабо обавештена о правом стању ствари на бојишту сводочи и њено наређење од 24 октобра да 1 армија, пре него изда наређење за даље операције, извиди да ли су путеви који од Куманова воде ка Св. Николи и Велесу употребљиви за артиљерију. Да је Врховна команда нешто поуздано знала о опсегу и значају Кумановске битке она не би оваквим мерама условљавала и ограничавала операције Армије, управо у време када је за пун успех било потребно енергично наступање. Али, услед непознавања ситуације, Врховна команда није хтела ништа да ризикује јер је требало да 1 армија, успоравањем покрета, сачека 3 армију и онда прикупљањем снагама да наметне непријатељу отсудну битку на Овчем Пољу.
Како је већ истакнуто, команданти дивизија 1 армије нису се ни трудили да одрже контакт с непријатељем и прате његов рад, па отуда нису ни могли имати тачан увид у стање код турских снага. Будући да су, почев од Врховне команде па све до најнижих српских командних инстанца, сви живели у уверењу да ће отсудну битку да бију далеко јужније, уз учешће све три армије, они као да нису ни осећали потребу да у току битке провере ту своју претпоставку и утврде у којој је мери она реална. У том погледу није било иницијативе ни код нижих ни код виших команди. Пошто 24 октобра нису достигли линију коју су били дужни да достигну према заповести О. бр. 100, команданти дивизија су за сутрашњи дан и сами планирали да наставе рад у духу те заповести. Они нису били свесни тога што су на бојишту постигли, а још мање тога што би још увек могли постићи кад би њихов рад био више саображен оперативној ситуацији.
Дејства 25 октобра
У заповести за 25 октобар је Штаб 1 армије, констатујући да је непријатељ 24 октобра потиснут на читавом фронту “од села Лопате – Д. Којнаре – Зебрњак – Клечевце” и да се повукао с великим губицима (у материјалу је, поред осталог, изгубио 18 топова и 10 митраљеза), наредио да 1 армија “продужи гоњење” и то:
“Моравска дивизија I позива правцем ка Скопљу.
Дринска дивизија I позива правцем косом између Пчиње и железничке пруге.
Дунавска дивизија I позива продужиће дејство раније наређеним правцем.
Тимочка дивизија II позива наступаће за левим крилом Моравске дивизије I позива.
Дунавска дивизија II позива задржаће се на положају Големи Рид изнад села Шупљи Кам, спремна да потпомогне по потреби Дунавску дивизију I позива или да попуни међупростор између дивизија Дринске и Дунавске I позива.
Коњичка дивизија одржавајући везу са II армијом, дејствоваће раније већ добивеним правцем, штитећи на тај начин леви бок Дунавске дивизије I позива.
Хаубичка артиљерија наступаће друмом Куманово – Скопље за Моравском дивизијом I позива и где се укаже потреба за њом дејствоваће према ситуацији дотичног момента.
Градска артиљерија са рефлекторским одељењем наступаће друмом Куманово – Скопље до у висину села Д. Којнаре, где ће се задржати до даљег наређења.”
Заповест је по ордонансима упућена свим командантима дивизија ноћу 24/25 октобра изузев команданта Моравске дивизије I, коме ју је лично предао командант армије када је у 5,30 часова 25 октобра са својим начелником штаба стигао у Штаб дивизије.
Командант Моравске дивизије I већ је био прикупио своје јединице северно од кумановске болнице, у намери да изврши покрет до линије Виштица – Ново Село и ту сачека ново наређење. А када је примио армиску заповест, он је наредио:
– да Коњички пук одмах крене правцем с. Никуштак – с. Мојанце – Скопље, са задатком да што пре ступи у додир с непријатељем и истовремено извиђа зону, десно манастир Матејча – Булачане – Скопље и лево с. Грушнице – с. Ајватовац;
– да претходница (коју је образовао 16 пук с 3 дивизионом Моравског артиљериског пука, водом пионира и водом болничара) у 7,30 часова отпочне покрет правцем Куманово – Ново Село – с. Орланце;
– да главнина (остале јединице Дивизије, изузев 3 пук) изврши покрет за претходницом у 8,30 часова.
Трећи пук је још 24 октобра добио задатак да из рејона Сефери крене “преко Црног Врха билом на Китку” и ту сачека ново наређење.
Покрети ове дивизије отпочели су, како је и било предвиђено, у једној колони до линије с. Виштица – с. Грушнице. Коњички пук је извиђајући избио на линију Влај Гроб – с. Мојанце – Курилово (тт. 545), али није успоставио контакт с непријатељем.
Командант дивизије је око 17 часова зауставио покрет и наредио да претходница образује претстражу у висини с. Грушинце, наслањајући се левим крилом на Курилово, а десним на огранке Скопске Црне Горе. Главнина је заноћила у рејону источно од с. Никуштак.
Трећи пук је, с брдском батеријом, из рејона Сефери отпочео наступање у 6,15 часова преко Скопске Црне Горе. Иако је само местимично задржаван отпором слабо организованих мештана – Шиптара, он је, због слабе проходности земљишта, тек око 18,30 часова стигао у рејон с. Стубља, где је заноћио.
Командант Дринске дивизије I примио је армиску заповест у 8,30 часова 25 октобра. Он је затим издао наређење за покрет јединица. Коњички пук је добио задатак да одмах крене косом између р. Пчиње и железничке пруге ка Хаџаларима (к. 471), у циљу извиђања непријатеља; претходница (17 пук, 1 дивизион Артиљериског пука и вод болничара) требало је да крене за коњицом; а затим, на отстојању од 1.500 метара иза претходнице, и гливнина (6 пук, Артиљериски пук без 1 дивизиона 4 и 5 пук и остали делови).
Убрзо затим отпочео је покрет Дивизије. Нешто иза поднева Коњички пук је избио у висину Хаџалара, не наилазећи на отпор противника и не долазећи у контакт с њим. Командант овог пука је известио команданта дивизије да је железничка станица северозападно од Хаџалара “пуста”, телефонско- телеграфски уређаји на њој уништени а пруга оштећена. Претходница Дивизије је у то време стигла у рејон с. Деладровце а главнина у рејон Агина Села.
Око 15 часова је командант дивизије издао заповест за преноћиште. Претходница је образовала претстражу на положајима у висини с. Деладровце, главнина се убиваковала у рејону Агина Села а трупна комора у рејону с. Пројевце. Пошто је постављена претстража, Коњички пук, – који је патролама извиђао у правцу села Бунарџик, Петровац, Доње Којнаре и Сушица, не наилазећи на непријатеља, – повукао се у састав главнине Дивизије.
У току покрета Дивизија је наилазила на велике количине ратног материјала који су Турци при повлачењу оставили. Штаб дивизије известио је команданта армије да је пронађено 40 топова и већи број кара.
Командант Дунавске дивизије I одлучио је, и пре пријема заповести команданта армије, да његове снаге у једној колони изврше покрет за Зубовски Рид. У том циљу је наредио Коњичком пуку да у 7 часова крене правцем Зубовски Рид – с. Градиште ради извиђања зоне, десно, Косматац – с. Габреш и, лево, с. Косматац – с. Кутлибег – с. Пезово.
Осми пук, ојачан артиљериским дивизионом, четом пионира, водом болничара и телеграфском секцијом, као претходница, добио је задатак да наступа правцем Зубовски Рид – с. Градиште. Остале снаге Дивизије требало је да образују главнину колоне и крену за 8 пуком у 8 часова, тј. један сат после, на 2 км остојања. Један батаљон 9 пука, као десна побочница, добио је задатак да се креће левом обалом Градишке Реке (Лука Река) ка с. Градиште, а две чете 18 пука, као лева побочница, правцем с. Новосељани – с. Кутлибег.
Дивизија је управо била предузела покрет према овој заповести када је стигла армиска ааповест. Међутим се задатак Дивизије према армиској заповести углавном подударао с циљем покрета, који је био отпочео у духу Дивизиске заповести. Зато командант дивизије није морао да врши никакве измене у организацији покрета.
Око 12 часова је Коњички пук избио у с. Скачковце, одакле је командант пука известио команданта диввзије да на читавом путу није наишао на непријатеља.
Претходница је већ око 11 часова избила на Големи Рид, али је главнина с великим тешкоћама прелазила Пчињу, тако да су задњи делови артиљерије пребачени на леву обалу реке тек око 23 часа. Тиме је активност Дивизије овога дана била готово сасвим паралисана.
Због тешкоће при преласку Пчиње, командант дивизије је у 16 часова био принуђен да обустави даљи покрет, иако није ни ступио у додир с непријатељем. Претходници је наредио да образује претстражу на линији Кутлилибег – Градишка Река, с тим да један батаљон истури на Градиште (к. 790). Главнина је заноћила у рејону Големог рида, лева побочница на Градишту (к. 750 јужно од с. Мургаш), десна побочница у рејону с. Орашац, а коњица у висини с. Новосељани и с. Косматац. Борбени део колонске коморе је задржан на десној обали Пчиње, западно од с. Шупљи Камен, први степен колонске коморе у с. Младо Нагоричане, а други степен у с. Челопек.
У току покрета су јединице ове дивизије наилазиле на разбацани материјал и наоружање које су Турци при повлачењу остављали. Тако је у долини Пчиње нађена турска болница с два рањена официра, једним подофициром и већим бројем војника; код с. Шупљи Камен неподигнуг турски логор с једним топом и 16 мунициских кара, а у рејону с. Орашац 24 брзометна топа с целокупном опремом и великом количином муниције и другог материјала. О томе је извештен Штаб 1 армије, као и о изјави једног рањеног турског официра да су 23 и 24 октобра Дунавску Дивизију I нападале четири турске дивизије.
У 24 часа су два батаљона 8 пука избила на Градиште, где су пронашла два напуштена турска топа и 24 каре. Ни ови батаљони нису наишли на непријатеља, нити су ухватили додир с њим.
Коњичка дивизија је отпочела покрет (у духу армиске заповести) у једној колони правцем с. Довезенце – с. Мургаш – с. Пезово – с. Градиште, с циљем да овлада рејоном Градишта. У претходници је био 4 коњички пук. Никакви нови извиђачки органи нису упућивани, изузев две официрске патроле које су, у вези с поменутим наређењем Врховне команде, добиле задатак да извиде путеве Куманово – Сушица – Св. Никола и Куманово – Велес.
Иако Дивизија није наилазила на отпор непријатеља, њен покрет је био веома спор. Путеви су били раскаљани и слаби, земљиште тешко проходно, а коњи за вучу изубијани и преморени, тако да су се за извлачење артиљерије морали употребити сеоски биволи. Стога је командант дивизије наредио 4 коњичком пуку да се задржи у с. Пезову и у том рејону образује претстражу, ради осигурања главнине Дивизије, која је задржана на преноћишту у рејону западно од с. Коњух. Претстражи је такође наређено да до 26 октобра ујутро извиди пут до Градишта.
Извиђачки органи су наставили извиђање до предвече. О покрету своје дивизије и раду извиђачких органа командант је поднео извештај команданту армије 25 октобра у 18,35 часова, у коме се, поред осталог, каже: “Сви извештаји гласе да се противник повлачи у нереду ка Скопљу”. У извештају се даље каже да у рејону Градишта још има мањих турских делова, да се Турци повлаче ка Кокошињу и да се у рејону села Горњи и Доњи Стубал, Плешинци и Стрмош налазе непријатељске снаге, по оцени вође патроле, јачине једне турске дивизије. Вођа патроле из с. Павлешенци је још у 6 часова 25 октобра известио да је непријатељ целе ноћи отступао у највећем нереду и да се артиљерија повлачи без икакве заштите. Сем тога, Штаб армије је извештен да је за артиљерију употребљив једино пут Куманово – долина Градишке Реке – Св. Никола.
Дивизија другог армиског ешелона и армиска артиљерија извршиле су 25 октобра само мала померања.
Командант Тимочке дивизије II налазио се 24 октобра увече са својим 14 пуком и 2 пуком Моравске дивизије I на десном армиском крилу. Пошто је око 22 часа примио обавештење Штаба армије о могућности ноћног препада од стране непријатеља, командант дивизије је наредио команданту 14 пука да своја два батаљона повуче на косу северозападно од с. Слупчане, на коју је увече био упућен пионирски полубатаљон са задатком да је утврди за одбрану. Остатак пука требало је да се задржи јужно од с. Лопате и појача будност у вези са очекивањем непријатељског препада. У истом смислу је било припремљено и наређење за 2 пук Моравске дивизије I.
Међутим, уместо да поступи по овом наређењу, читав је 14 пук у нереду отступио, па се тек код с. Слупчане, на интервенцију команданта дивизије, прикупио и средио. Ова паника није захватила 2 пук Моравске дивизије I, јер му поменуто наређење није ни било достављено.
Сутрадан, 25 октобра, Дивизија је, у духу армиске заповести, наставила покрет за Моравском дивизијом I. Тринаести пук, преко с. Бедиња, и 14 пук, преко с. Лопате, избили су на друм Куманово – Скопље, којим су затим, као и остали делови Дивизије, наставили покрет. Дивизија је заноћила у рејону с. Ново Село: 13 пук источно, 14 пук западно од села, а остали делови између ових пукова, сем коњице и пионира који су упућени нешто јужније од села, ради обезбеђења. Кончуљски одред је, према наређењу Врховне команде, кренуо у 10 часова у правцу Куманова, у састав своје дивизије.
Дунавска дивизија II примила је армиску заповест 25 октобра у 9,20 часова. Она је свој задатак извршила на тај начин што су њен 7 и 9 пук заузели Големи Рид (Дургутицу); остале своје снаге задржала је иза ових пукова. На тим положајима су све њене јединице преноћиле 25/26 октобра.
Покрети 1 армије 25 октобра имали су, како се види, ограничен циљ: извесно померање ка југозападу и југу ради поседања што повољније линије с које је требало прећи у офанзиву, у садејству с остале две армије. Тако, уствари, није ни вршено гоњење турских снага разбијених у рејону Куманова. Турске снаге су се, додуше, повукле брзо и у току ноћи 24/25 октобра се тако удаљиле, да се за њихово ефикасно гоњење већ и 25 октобра било прилично закаснило. Ипак, да су на свим правцима турског повлачења, односно наступања дивизија првог армиског ешелона, били упућени брзи гонећи одреди, углавном коњица, још увек би се могла повећати дезорганизација турских снага која је ионако била велика, и њихово прикупљање и консолидација у рејону Велеса, односно Тетова и Гостивара, били би доведени у питање.
Међутим дивизије 1 армије нису упутиле овакве одреде, свакако због тога што су команданти дивизије, као и командант армије, били чврсто уверени да се главнина непријатељских свежих снага налази пред фронтом и услед тога треба радити полако и опрезно. Али комаданти дивизија нису предузели мере да јачи извиђачки делови енергичним наступањем ступе у контакт с непријатељем и на тај начин прикупе податке на основу којих би се потпуније разјаснила ситауција код непријатеља. Истина, армиском заповешћу дати су дивизијама сувише уопштени и непрецизни задаци, уствари само оријентациони правци покрета, али то ипак није требало да буде разлог за онако слабу, у првом реду, извиђачку активност дивизија. Ово утолико мање што су дивизије првог армиског ешелона на својим правцима покрета наилазиле на извесне трагове који су могли да доведу у сумњу њихово уверење да су у рејону Куманова биле слабије турске снаге (например изјава рањенот официре да су само Дунавску дивизију код Куманова нападале четири дивизије, број заплењених топова који је превазилазио артиљериско наоружање три турске дивизије које су се према дотадашњој процени налазиле код Куманова итд). Међутим команданти дивизија нису учинили никакав напор да из ових података извуку одговарајуће закључке, који би их навели на брже и енергичније расветљавање ситуације пред фронтом.
Слично је било и са Штабом армије. Он се ни сада није трудио обезбедити непосреднију и бржу везу са својим дивизијама, како би боље пратио њихов рад и правовремено био обавештен о свим новостима на фронту. Зато је командант армије и за 26 октобар издао заповест пре него је добио извештај команданата свих дивизијам тј. пре него је располагао подацима о ситуацији код непријатеља до којих се овога дана дошло. Ови подаци су свакако били непотпуни и недовољни да би се уочило стварно стање у коме се налазио непријатељ. Али су, бесумње, давали довољно елемената да се уочи да је ситуација код непријатеља другачија него што се замишљало, а у сваком случају били су довољни да се уочи потреба да се идућег дана предузму енергичне мере ради успостављања чврстог додира с непријатељем и расветљавања његових намера. Међутим, пошто су и овако оскудни подаци са закашњењем стигли у Штаб армије, из њих нису извучени потребни закључци на основу којих би се рад армије идућег дана учинио ефикасним.