Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Наступање Тимочке дивизије I 23 октобра ка Кратову
Пошто је 22 октобра у 13,40 часова на Страцину, ухваћена веза с Дунавском дивизијом I, на левом крилу I армије, и пошто се од коњичке патроле ове дивизије сазнало да 1 армија наступа према Куманову, командант 2 армије је, нешто пре 14 часова, наредио команданту Тимочке дивизије I да сутрадан наступа према Кратову и да, по пристизању у рејон Кратова и спајању с 14 пуком, предузме извиђања, нарочито у правцу Кочана. На Страцину је требало да остане један батаљон с једном батеријом и једним водом коњице за везу с 1 армијом. Истовремено је о томе известио Врховну команду. У вези с овим извештајем, Врховна команда га је обавестила депешом (коју је он примио у 17,30 часова) да је 1 армија јуче увече избила на линију с. Табановци – с. Карабичане и наредила да 7 дивизија 23 октобра наступа на Кочане, са опрезом према Штипу, а да Тимочка дивизија I, по заузимању Кратова, упути извиђачке патроле у правцу Св. Николе и Кочана и да јој достави њихове извештаје. На тај начин је Врховна команда усвојила одлуку команданта армије, односно остала је при својој ранијој заповести да ова дивизија наступа на Кратово. Јер, како је познато, Врховна команда тога дана није имала никаквих података о прикупљању главних снага Вардарске армије код Куманова. Напротив, истичући потребу опреза према Штипу и придајући нарочити значај извештајима извиђачких патрола с правца Св. Николе, што види из наређења команданту 2 армије, Врховна команда је сматрала да се главне непријатељске снаге налазе на просторији Овче Поље – Штип. Према томе, она није уочавала никакве промене оперативне ситуације услед којих би морала мењати правац покрета и дејства Тимочке дивизије I. Покрет ове дивизије идућег дана према Кратову био је сасвим у складу и с наређењем Врховне команде 1 армије да 23 октобра продужи покрет у циљу овлађивања Кумановом, где су се очекивале слабе непријатељске снаге.
Примивши армиско наређење за покрет комадант дивизије је одлучио да 23 октобра маршује у две колоне, отпочињучи покрет у 7 часова. У духу тога он је 22 октобра у 23,30 часа издао заповест и наредио:
– да Коњички пук (два и по ескадрона), полазећи с раскрснице путева источно од с. Страцина, наступа друмом према с. Трновац поред с. Куклица и задржава се на линији Кртично – с. Ћетеново, затварајуђи друмове који од Куманова изводе према Кратову, све дотле док 20 пук не поседне одређене му претстражне положаје; зона извиђања западно: р. Будчица – Црни Врх (тт. 1115); источно: пут од с. Чифлик – с. Крилатица – с. Талашманци – Кратово;
– да 20 пук (без 4 батаљона), са две батерије 3 дивизиона Артиљериског пука, получетом пионира, водом болничара и хелиографском станицом, наступа као претходница десне (главне) колоне иза Коњичког пука и да се по избијању у висину с. Ћетеново задржи и постави претстражу на линији: положај у углу између Криве Реке и Кратовске Реке – друм за Кочане закључно с Црним Врхом (тт. 1115);
– да главнина (13 пук, Артиљериски пук без 3 дивизиона, хаубичка батерија, чета пионира и чета болничара) наступа за претходницом и по пристизању у с. Железница задржава се на преноћишту: 13 пук у с. Железница, Артиљерски пук између Кратова и к. 682, остали делови источно од Артиљериског пука. Приликом покрета 13 пук је имао задатак да упути једну јачу побочницу на к. 750 у циљу обезбеђења главне колоне са запада;
– да лева колона (15 пук с получетом пионира) наступа правцем с. Каваклија – с. Крилатица – Кратово, с тим да се ради преноћишта прикупи на левој обали Кратовске Реке, западно од Кратова;
– да 14 пук, са деловима којима је раније био ојачан, остане код Кратова, с тим да постави претстраже на линији Пониква – с. Приковци и успостави везу са претстражним деловима 20 пука када овај поседне предвиђене положаје;
– 4 батаљон 20 пука, с једном батеријом 3 дивизиона артиљериског пука, остајући на Страцину до даљег наређења, имао је задатак да по сваку цену спречи евентуални напад непријатеља с те стране док се Дивизија налази на маршу према Кратову и да успостави тесну везу с левокрилном дивизијом 1 армије на правцу Старог Нагоричана;
I степен колонске коморе требало је да стигне на преноћиште у с. Крилатица, а II степен северно од с. Клопата Махала (Стамболијска Махала).
Према овој заповести Дивизија је 23 октобра, у одређено време, предузела покрет, али је у току наступања, услед непрецизности дивизиске заповести, тешког терена, кише и блата, морала да савлада многе тешкоће.
Кренувши из места поласка у 6 часова, Коњички пук је већ у 9 часова стигао у с. Ћетеново, где га је у 13 часова сменио 20 пук, а он се пребацио у рејон западно од Кратова, на преноћиште. Два батаљона (2-ги и 3-ћи) 20 пука задржала су се између с. Ћетеново и с. Тополовић, иза Големог Рида; 1 батаљон, који се налазио у пуковској претходници, кренуо је мало даље и, пошто је једну чету упутио на Црни Врх, главнином се задржао на падинама Големог Рида, према отвору Криве Реке, са претстражама на положајима Кртично – Црвени Чукар (тт. 609) – Равни Рид. Трећи дивизион (две батерије), којим је 20 пук био ојачан, остао је код с. Живаљево, где се завршавао сеоски пут којим се могао кретати. Петнаести пук, који се од с. Талашманци налазио на челу главнине, продужио је покрет низ Кратовску Реку и око 16 часова поставио бивак са обе стране ове реке, западно од Кратова његов 1 батаљон, по наређењу команданта дивизије, упућен је у 16,45 часова на Поникву да, као појачање, продужи лево крило претстраже 14 пука, и стигао је на одређене положаје ноћу 23/24 октобра, око 1 час. Тринаести пук, који се од с. Талашманци кретао иза 15 пука, задржао се код с. Железница, где је организовао бивак за преноћиште, с тим што је његов 4 батаљон остао у заштити Артиљериског пука. Четрнаести пук, са брдским дивизионом, кренувши из с. Крилатица у 6 часова, прво се прикупио јужно од с. Железница, а затим се, око 10 часова, пребацио на просторију североисточно од с. Шлегово где се главнина задржала у биваку. Његов 2 батаљон (ојачан једним топом), који је нешто раније био упућен на Поникву, пошто је ликвидирао Дубровску караулу, поставио је претстражу на линију с. Приковци – с. Близанци, где је касније, као што смо видели, био ојачан једним батаљоном 15 пука. Али 14 пук није овога дана успоставио тактичку везу са 20 пуком у духу заповести комаданта дивизије. Артиљериски пук (1 и 2 дивизион), са хаубичком батеријом, услед веома тешког терена, стигао је до с. Талашманци под заштитом 4 батаљона 13 пука.
Према томе, Тимочка дивизија I прикупила се главнином снага у рејону Кратова: два пешадиска пука, брдски дивизион и две пољске батерије у првом ешелону, организујући претстражуса два пешадиска батаљона на линији Кртично – Црвени Чукар (тт. 609) – Црни Врх (тт. 1115) – с. Приковци – Поникве – с. Близанци, док су се два пука (без једног батаљона) и Артиљериски пук (без једног дивизиона) налазили позади, образујући други ешелон.
Покрет Тимочке дивизије I према Кратову предузет је у духу оперативног плана Врховне команде: идућих дана, када 1 армија отпочне дејство с фронта против главне турске групације која се очекивала на просторији Овчег Поља, заједно са 7 дивизијом дејствује према десном боку и позади непријатељског распореда. Али пошто је Вардарска армија неопажено извршила маневар главнином својих снага према Куманову и 23 октобра неочекивано наметнула отсудну битку 1 армији, Тимочка дивизија I тога дана није могла непосредно садејствовати 1 армији, јер се покретом ка Кратову удаљила од ње. Међутим, да је 23 октобра кренула са Страцина према Куманову, Дивизија је тога дана после подне могла избити у долину р. Пчиње, на лево крило 1 армије и спречити сваки покушај обухвата Дунавске дивизије I од стране 5 турског корпуса, а тиме, разуме се, и кризу у којој се налазила Дунавска дивизија I, одолевајући нападу надмоћних непријатсљских снага. Штавише, дејством Тимочке дивизије I у правцу Куманова била би створена могућност за непосредан обухват десног крила 5 турског корпуса, односно Вардарске армије, чега су се и плашили турски команданти и због чега су, како изгледа, снаге 5 корпуса увођене у битку по деловима и са извесним закашњењем. С друге стране, због појаве Дивизије на томе правцу, Турцима би свакако другачије изгледала ситуација на крају првог дана Кумановске битке и то би вероватно условило и другачију одлуку турске команде у погледу операције идућег дана. Јер, ако би се Турци руководили иоле реалном оценом својих могућности, вероватно би у таквој ситуацији дошли до закључка да им даљи напад не обећава никакве изгледе на успех, па би се одлучили или на одбрану на р. Пчињи, с наслоном на падине Скопске Црне Горе, или на организовано повлачење према југу још у току ноћи 23/24 октобра.
Али и покретом према Кратову, иако је била један дан у закашњењу са оријентацијом у том правцу, овој дивизији су се нудиле изванредно повољне могућности да идућег дана испољи ефикасан утицај на ток догађаја код Куманова, а нарочито касније – у смислу експлоатације Кумановске битке.
Код Кратова се ова дивизија уствари нашла оријетисана према празном простору између турске групације која је била ангажована код Куманова и 16 и 15 низамске дивизије, од којих се прва налазила у долини р. Брегалнице, ангажована према 7 дивизији, а друга негде јужно од Злетова, вероватно и даље обезбеђујући правац Кочани – Штип. Једина непријатељска снага која се тога дана налазила у том међупростору био је 43 пук 15 низамске дивизије, који је, бојећи се продора Тимочке дивизије I преко Црног Врха ка Св. Николи, маршовао с једним артиљериским дивизионом из Штипа према Црном Врху са намером да га поседне и колико толико затвори тај правац.
Реалном проценом значаја појединих објеката на терену, командант Тимочке дивизије, по избијању у рејон Кратова требало је да уочи потребу да се чврсто поседне линија Градиште – Црни Врх – Пониква и, на тај начин, да осујети намеру 43 низамског пука. Тиме би били створени сви услови да Дивизија дејством у правцу Овчег Поља испољи снажан утицај на држање турских снага код Куманова и да већ идућег дана расветли ситуацију на Овчем Пољу. Поседање ових положаја било је утолико потребније што је командант дивизије веровао да идућих дана треба да учествује у одлучујућој бици с турским главним снагама. А управо положај Градиште – Црни Врх, у вези са Пониквом, требало је да му послужи као солидан ослонац за дејство у правцу Овчег Поља или према Злетову и Штипу. С друге стране, сама чињеница да је 7 дивизији било наређено да предузме напад на Кочане налагала је да Тимочка дивизија I својом појавом на Црном Врху и јужним падинама Поникве испољи свој утицај на тој страни. Коначно, једино чврстим поседањем линије Градиште – Црни Врх – Пониква могао се обезбедити распоред Дивизије на тој просторији као и њена даља дејства. Међутим, како је истакнуто, само су два батаљона из пукова првог ешелона избила на поменуте положаје; притом је на истакнути положај Црног Врха упућена само једна чета, која је од главнине свог батаљона била удаљена 6- 10 км . А Коњички пук, који је већ у 9 часова био у висини с. Ћетеново, у 13 часова се повукао ка Кратову на преноћиште, уместо да продужи извиђање на широком фронту у правцу Овчег Поља и да расветли тамошњу ситуадију којом је толико било опседнуто српско командовање од врха до дна.
Командант дивизије није скренуо пажњу на Црни Врх чак ни поводом извештаја команданта 14 пука да се са Овчег Поља и од Кочана према Кратову крећу “турске трупе знатне јачине”, нити је извршио померање пукова прве линије. Он је, изгледа, само појачао лево крило претстражног распореда упутивши 1 батаљон 15 пука, мада је 14 пук у својој резерви имао три батаљона и био ојачан брдским дивизионом, док је на десном крилу, на Црном Врху, остала само једна чета иза које су се налазила свега два батаљона 20 пука. Вероватно је на овакву одлуку утицао каснији извештај Коњичког пука да у близини отсека фронта 20 пука нема непријатеља, па је командант дивизије претпоставио да су и тако слабе снаге на Црном Врху довољне да тај положај одрже у својим рукама. Ипак је оваква одлука, пре свега, резултирала из претеране обазривости од правца Куманова (где су се већ водиле жестоке борбе) и криворечког отвора на крилу 20 пука. То се види из положаја фронта овога пука који је узет у целини, био окренут више према западу. Изгледа да је управо због тога командант 20 пука тек касно увече, на наваљивање команданта његовог 1 батаљона, одобрио да се читав овај батаљон прикупи на Црном Врху, где се налазила једна његова чета. Али када је овај батаљон, нешто око 22 часа, избио на Попову Главу, поменута чета је већ била одбачена са Црног Врха и 43 низамски пук је посео овај положај који је тада за Турке имао изванредно велик значај, јер, како ће се касније видети, одбраном Црног Врха овај пук је у току наредна два дана везао за себе читаву Тимочку дивизију I и тиме омогућио да се турске снаге по завршетку Кумановске битке неометано повуку на југ.
Ни командант Армије није тога дана ништа учинио да рад Тимочке дивизије I учини ефикаснијим. Пошто је примио поменути извештај команданта 14 пука о покрету јачих непријатељских снага, он је око 10 часова наредио команданту дивизије да убрза покрет за Кратово и обезбеди комуникацију у правцу Криве Паланке и Страцина, као и да специјалним официрским извидницама, које ће упутити ка Св. Николи и Кочанима, расветли тамошњу ситуацију и да му њихове извештаје одмах достави. Тежња команданта армије је била да се Тимочка дивизија I што пре прикупи у рејону Кратова да би осигурала поменуте комуникације. Међутим командант армије није ништа конкретније назначио како ће се Дивизија у рејону Кратова поставити, сем што је у наређењу од 8,30 часова нагласио да се она, по доласку у Кратово, осигура с југа. А с обзиром на то да је нешто касније упозорио команданта Тимочке дивизије да ће 7 дивизија наступати на Кочане “да га заузме”, било би нормално да је том приликом истакао и потребу да се Тимочка дивизија нешто смелије ангажује јужно од Кратова, да би тиме испољила утицај на догађаје у рејону Кочана; утолико пре што је он тога дана пре подне врло повољно оцењивао ситуацију на фронту 1 армије.
Наиме, истичући да је 1 армија већ 21 октобра избила на линију с. Табановце – с. Нагоричане, он је у 10 часова наредио комаданту Тимочке дивизије I да успостави “блиску везу са 1 армијом, правцем Кратово- Куманово” и да повуче одред са Страцина, сем једне чете и 10 коњаника, док је од Штаба 1 армије тражио да се веже телеграфском везом са Страцином. Према томе, изгледа да је командант армије оцењивао да ће 1 армија овога дана овладати рејоном Куманова. С обзиром на то, као и на захтев да се расветли ситуација на Овчем Пољу, изгледало би да је сва пажња команданта армије у овој ситуацији била усмерена ка Овчем Пољу. Зато би било нормално да је наредио команданту Тимочке дивизије I да се, по прикупљању код Кратова, јачим снагама ангажује према Овчем Пољу у циљу извиђања, чиме би био истакнут и значај Црног Врха, који је сам командант 2 армије неком приликом назвао “капијом Овчег Поља”. Свакако, ако би командант дивизије имао задатак да се ангажује нешто јужније од Кратова, он би морао да предузме извиђање на ширем фронту. А управо то је у овој ситуацији имало изванредан значај: открити покрет 43 низамскот пука, осујетити његове намере и расветлити ситуацију на Овчем Пољу. Пошто је све то изостало, пропале су не само шансе Тимочке дивизије I да испољи јачи утицај на ток Кумановске битке, него и могућност 2 армије да расветли ситуацију на Овчем Пољу и да се њеним брзим продором у ову зону зада непријатељу у долини Вардара коначан ударац. Јер је управо 2 армија, односно Тимочка дивизија I, имала највише могућности да благовремено извиди стање у позадини турских снага код Куманова, и тиме омогући да команданти армија и Врховна команда благовремено схвате значај и оперативне последице битке код Куманова, те, да према томе, буду усмерена и даља дејства српских снага.
Припрема бугарске 7 (Рилске) дивизије 23 октобра за напад на Кочане
Када је 22 октобра примио наређење Врховне команде да 7 дивизија идућег дана наступа на Кочане, командант армије је располагао подацима да се пред фронтом ове дивизије, на брегалничком правцу, између Винице и Бање Чуке (Висока к. 893), налазе три непријатељска батаљона са две батерије и да су Кочани, према извештају који није био проверен, напуштени; да се на струмском правцу, испред левог крила Дивизије, на просторији Кресна – Крива Ливада, налази око 4 – 5 батаљона у Пехчеву 2 – 4 батаљона с једном батеријом, а да јужно од Пехчева, до
Струмице, нема непријатељских снага. На основу ових података, а у духу наређења Врховне команде, командант армије је, упознавши претходно команданта 7 дивизије да ће Тимочка дивизија I идућег дана наступати на Кратово, наредио да његова дивизија, пошто остави потребна обезбеђења код Горње Џумаје и према Пехчеву, идућег дана наступа на Кочане с циљемда га заузме, обезбеђујући се према Штипу.
Командант 7 дивизије, пошто је нешто пре 24 часа (22 октобра) примио наређење команданта армије да идућег дана наступа на Кочане са задатком да га заузме, одлучио је да ојачаном 1 бригадом дејствује у духу армиског наређења, а да се осталим снагама обезбеди на струмском правцу и на правцу према Пехчеву. Затим је издао заповест:
– да 1 бригада, ојачана са два батаљона 14 пука 2 бригаде, шест батерија 7 пољског и четири батерије 2 брдског артиљсриског пука, једним и по ескадроном коњице и четом пионира, 23 октобра у 9 часова пређе у напад са задатком да заузме Кочане, обезбеђујући се према Штипу;
– да 22 пук 2 бригаде, са две батерије 2 брдског и једном батеријом 7 пољског артиљериског пука и пола ескадрона коњице, обезбеди правац Црна Скала – Пехчево;
– да 3 бригада и дивизиски допунски пук, са шест батерија 7 спорометног и три батерије 2 брдског артиљериског пука, једним ескадроном коњице и четом пионира, одржавајући контакт десно са 22 пуком а лево са Родопским одредом обезбеди правац Дупница – Горња Џумаја;
– да 14 пук 2 бригаде (без два батаљона), са две батерије 7 пољског артиљериског пука, буде у рејону Царевог Села као дивизиска резерва.
Овом заповешћу, командант дивизије је одредио шеснаест пешадиских батаљона и дванаест батерија за обезбеђење струмског правца, односно правца према Пехчеву, док је свега десет батаљона са десет батерија требало да предузму напад на Кочане, при чему је дивизиска резерва, остајући у рејону Царевог Села, била исувише удаљена од Кочана да би могла појачати снаге које су биле предвиђене за напад на ово непријатељско упориште.
У заповести је наглашено да су се непријатељске главне снаге концентрисане око Штипа, Велеса и Кочана. Усто, проверавајући раније податке о ситуацији у рејону Кочана, командант дивизије је ноћу 22/23 октобра сазнао да се у Кочанима налази око девет батаљона с артиљеријом. На тај начин, пре него је донео одлуку о груписању снага за 23 октобар, он је располагао подацима да се на правцу Кочана и у самом граду налази око дванаест непријатељских батаљона са артиљеријом, а пред левим крилом Дивизије 6 – 8 батаљона. Нормално је било у таквој ситуацији да се на правцу Кочана групишу јаче снаге, тим пре што је требало да Дивизија на овом правцу пређе у напад с циљем да, по овлађивању Кочанима, идућих дана садејствује главним снагама српске војске у одлучујућој бици против турске Вардарске армије. С друге стране, командант армије је у наређењу за напад на Кочане прецизирао да Дивизија главнином својих снага наступа на овом правцу. Али је командант дивизије ипак одлучио обратно. Може се претпоставити да је непријатељски испад претходног дана на струмском правцу, који је и имао циљ да скрене пажњу 7 дивизије на тај правац, у извесној мери утицао на одлуку команданта дивизије да повећа опрезност према правцима који изводе с југа. Али, и поред тога, изгледа да је у овом случају командант дивизије подредио оперативне захтеве који су произилазили из ситуације на фронту његове дивизије, а и опште задатке 2 армије, политичким захтевима који су произилазили из тежње бугарске Врховне команде да пре грчких снага заузме Солун. Зато је, вероватно, тежио да на правцима који су изводили према југу има довољно јаке снаге које би у погодном моменту могле прећи у наступање и пре Грка овладати Солуном, па је у вези с тим и отступио од наређења команданта армије.
Прва бригада није 23 октобра предузела покрет како је заповешћу команданта дивизије било предвиђено, изгледа због тога што је командант дивизије накнадно наредио команданту бригаде да овога дана прикупи своје снаге југо-источно од виса Бања Чука и да тек идућег дана у 6 часова отпочне напад у правцу Кочана. Зато је овога дана на фронту према Кочанима, иницијативом турских снага, дошло до извесних борби само на крајњем десном крилу, где се налазила дотадашња десна дивизиска колона која је претходног дана избила на Побијен Камен (тт. 1108). Непријатељски делови из рејона с. Оризаре, чија се јачина ценила на око три батаљона, око 12 часова, пошто су посели гребен Црновец (где је заузела ватрене положаје и једна брдска батерија), продужили су покрет ка линији с. Пресека – с. Безиково, где су се на претстражи налазиле бугарске чете, а касније и главнина снага са Побијен Кaмена. Овај покрет је био заустављен и непријатељ се крајем дана повукао на гребен Црновец, који су бугарске снаге у току ноћи, на иницијативу нижих старешина, после извесних окршаја, заузеле и одбациле непријатеља на западне падине. Резултатом ових борби, које су упочетку предузеле са ограниченим циљем, створени су 1 бригади врло повољни услови за дејство идућег дана, јер су снаге које су овладале Црновцем угрожавале леви бок непријатеља и тиме омогућавале главнини Бригаде да лакше избије у Кочанско Поље, на шири маневарски простор.
Двадесет други пук, – изгледа на иницијативу команданта пука, – овога дана је, уз врло слаб отпор, заузео Пехчево док су слабији делови 3 бригаде на струмском правцу одбацили извесне турске делове из рејона Качова Махала.
Овим су била завршена дејства Дивизије тога дана. Међутим, с обзиром на исход борби на правцу Црновеца, и поред тога што су се тамошња два батаљона ангажовала по деловима и на иницијативу нижих старешина, види се да се овога дана, иоле јачим ангажовањем и оних снага које су биле предвиђене, могло овладати Кочанима. Али то је пропуштено због одлуке команданта дивизије да се напад одложи, што није било у складу с наређењем комаданта армије, нити са ситуацијом на фронту Дивизије.