Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Командант Вардарске армије и комадант 5 корпуса успели су у току 25 и 26 октобра да прикупе у рејону Велеса четири дивизије. Бројно стање ових дивизија, додуше, било је знатно смањено, а дисциплина и морал осетно су попустили. Сем тога, у рејону Велеса је био груписан велики број избеглица које нису успели да евакуишу даље. Са 7 корпусом још није била успостављена веза, нити се о њему нешто поуздано знало. Падом Скопља био је директно угрожен правац Скопље – Тетово. Зато је командант Вардарске армије страховао да ће му српске снаге, упућене тим правцем ка Кичеву и Битољу, угрозити позадину. Све је то говорило против евентуалне одлуке да се нови отпор организује у рејону Велеса. Због тога је командант армије 27 октобра одлучио да у рејону Велеса остави само слабије заштитничке делове, а главнину својих снага повуче у рејон Прилепа и тамо, на погодној линији, организује одбрану. Истовремено је наредио да се делови Битољске редифске дивизије, који су прикупљени у Битољу – упуте за Прилеп. У вези с том одлуком, Коњички пук и један пешадиски пук остављени су на положајима северно и североисточно од Велеса, док су остале снаге упућене ка Прилепу. Комадант 7 корпуса је са својим снагама у међувремену продужио павлачење из Тетова ка Кичеву, где је намеравао да организује нову одбранбену линију.
Ноћу 26/27 октобра је командант 1 српске армије био уверен да се главне турске снаге налазе на линији Велес – Штип, где се убрзано припремају за одбрану, али је био у потпуној неизвесности у погледу тих снага. Због тога је, предвиђајући темељитије припреме напада на ову линију, ноћу 26/27 одлучио да се сутрадан трупе одмарају, па наредио да се задрже у рејонима преноћишта. Он је дакле намеравао да у току наредних дана изврши прегрупацију снага у циљу организације планског напада на нову линију непријатељске одбране.
Тако су се јединице 1 армије 27 октобра углавном задржале на достигнутим линијама. Нешто веће померање к југу извршила је једино Коњичка дивизиј,а пре него је добила наређење команданта армије за одмор.
Командант Коњичке дивизије је, наиме, сматрао да његова дивизија треба да избије испред фронта Армије и да извиђањем у правцу Велеса и Штипа установи “правац повлачења непријатељске главне снаге, да са њоме одржи додир и да створи сигурност армије за промену фронта к југозападу”. Због тога је у 8,30 часова кренуо с дивизијом правцем с. Павлешенци – Св. Никола. Трећи коњички пук, као претходница, добио је задатак да се што пре пребаци до Св. Николе и ухвати везу с Коњичким пуком, који је тамо стигао 26 октобра. Главнина Дивизије се кретала за претходницом у једној колони. Око 12,15 часова, када је главнина стигла у рејон Св. Николе, командант дивизије је одредио 1 коњички пук као претстражу, с тим да заузме положаје на линији Чучурли Бајир (тт. 597) – с. Кнеже – с. Црнилиште, фронтом ка Велесу. Главнина је задржана на преноћишту у рејону Св. Николе и то: 3 пук источно, а 2 коњичка бригада и остали делови Дивизије северно од насеља.
Дунавска дивизија I преданила је у висини с. Пезово претстражом у висини с. Градиште. По подне је наређено 18 пуку да се пребаци у Градиште и продужи фронт претстраже на левом крилу. Дивизиски коњички пук је из Св. Николе упутио само извиђачке патроле ка Велесу и Штипу.
Јединице Моравске дивизије I, сем 3 пука, преданиле су у Скопљу и његовој непосредној околини. Трећи пук је у 6.40 часова продужио покрет из рејона с. Гошинце у правцу Китке. Иза њега је маршовала Моравска бригада. Око 18 часова је 3 пук стигао у рејон Китке, где је заноћио.
Остале снаге Армије нису вршиле никакве покрете. Штаб армије је био у с. Романовце.
У духу поменуте одлуке о прегрупацији снага у циљу наступања ка линији Велес – Штип, Штаб армије је 27 октобра у 15,30 часова издао следећу заповест:
“1) Моравска дивизија I позива, која је до сада била код Скопља, има се прикупити 15 и 16 овог месеца на досадашњем положају Дринске Дивизије I поз. Хаџалари – Ново Село на Пчињи реци за дејство правцем преко Сушице против Клисели (Св. Никола).
Њу ће код Скопља сменити 6 прекобројни пешадиски пук, који ће доћи железницом у Скопље.
2) Дринска дивизија I позива прикупиће се 15 и 16 овог месеца на положају између Пчиње и железничке пруге Деладровце – Агино Село за дејство преко Скачковца и Плоче.
3) Дунавска дивизија I позива остаће на свом дасадашњем положају Зуболски Рид. Позадина њена биће преко Младо Нагоричана.
4) Тимочка дивизија II позива прикупила се 15 и 16 ов. мес. на Бучинској планини за дејство позади Дринске дивизије I позива истим правцем.
5) Дунавска дивизија II позива остаће 15 и 16 ов. мес. на свом досадашњем положају јужно од Бизлима за дејство позади Дунавске дивизије I позива истим правцем.
6) Коњичка дивизија одаслаће одмах једну своју бригаду у Скопље, која ће из Скопља упутити један пук ка Тетову да сазна јачину и докле су одступале турске трупе, које су разбијене код Куманова, а други пук ће остати у Скопљу да дочека Врховног команданта кад тамо буде дошао. Та ће бригада бити непосредно под Врховном командом.
Другу своју бригаду задржаће на досадашњем свом правцу…
7) Хаубички пук прикупиће се 15 и 16 ов. мес. на пожају где је Дринска дивизија I позива, но ближе Моравској за наступање позади Моравске дивизије I позива.
8) Све дивизије и остале јединице треба да буду потпуно готове 16 ов. месеца увече да могу предузети покрете 17-ог изјутра означеним правцима преко Овчег Поља на непријатеља на положајима између Штипа и Велеса.”
Изгубивши сваки контакт са непријатељем после његовог повлачења од Куманова, команда 1 српске армије није могла проценити могућности даљег отпора турских снага, иако је на свим правцима њиховог отступања било трагова који су указивали да су се повлачиле у врло незавидном стању. Али пошто команда 1 армије није уочавала значај Кумановске битке и њене оперативно- стратегиске последице по непријатеља и пошто је и даље очекивала отсудну битку на Овчем Пољу, све њене мере које је предузела 24 октобра после подне и наредна два дана, долазила су са закашњењем и биле су сувише опрезне. Зато су се и покрети трупа у току 25 и 26 октобра одвијали веома споро и опрезно. А када се 26 у штабу армије почео схватати значај битке код Куманова и уочавати да је у тој бици постигнуто много више него што се првобитно претпостављало и када је тога дана утврђено да на Овчем Пољу нема турских снага, команда армије је закључила да ће непријатељ отсудно бранити линију Велес – Штип. Зато је ноћу 26/27-ог одлучила да обустави даље покрете трупа и изврши припреме за напад на ту линију. У том циљу је идућег дана издала поменуту заповесг. Али изгледа да је већ 27 октобра дошла до извесних података на основу којих је посумњала да ће непријатељ остати у одбрани на поменутој линији. Зато је командант армије, ускоро пошто је издао горњу заповест, наредио команданту Дунавске дивизије I да, не обзирући се на заповест, упути два-три извиђачка одреда ка Велесу и Штипу, да би сазнали “право место где се налази знатнија непријатељска снага на правцу преко Градишта- Клисели (Св. Никола) – Богословац”; уколико установи да линија Штип – Богословац – Велес није поседнута непријатељским снагама, нека заузме Богословац. Командант армије, међутим, ни сутрадан, 28 октобра, – када је извештен да се главне непријатељске снаге повлаче ка Прилепу, да је у рејону Велеса остављена заштитница јачине три батаљона и да су Штип и Богословац Турци напустили – није изменио своју одлуку изражену у заповести од 27 октобра. На такав његов став свакако је утицала околност што су му јединице у току осмодневних борби и покрета биле заморене, а због нередовног дотура хране људство и стока доста исцрпљени. Зато је сматрао да офанзиву треба продужити тек пошто све то доведе у ред. Међутим, када се непријатељ повлачио да би организовао нову линију одбране, то је био само чисти губитак у времену, што је, разуме се, Турцима и даље ишло на руку.
Задржавањем 1 армије ради одмора и припреме за нову офанзиву завршена је Кумановска операција. Српско командовање је не пратећи и не познајући ситуацију, пропустило изванредно повољну прилику да енергичним притиском у току 25 и 26 октобра потпуно уништи разбијене и деморалисане турске снаге, и тиме Вардарску армију учини неспособном за сваки даљи отпор. С друге стране, Турци су успели да те грешке српског командовања до максимума искористе. Пошто није било никаквог притиска од стране 1 српске армије, они су успели да прикупе и среде своје снаге за нови отпор.
У току читавог овог периода после завршетка Кумановске битке Врховна команда није ничим битније утицала на развој ситуације код 1 армије. Чак је изостала и координација рада с 2 армијом, која је могла дати велике резултате.